Претражи Живе Речи Утехе

Čile će postati grobnica neoliberalizma: Novi predsednik Čilea Gabrijel Borić (36) Foto: AP Photo/Luis Hidalgo 20. 12. 2021. Sledeći stanar čileanske predsedničke palate La Monede postao je levičar hrvatskog porekla Gabrijel Borić. Levica u Čileu jača od 2019. kada su ga uzdrmali socijalni protesti. Novi predsednik obećava smanjivanje jaza između bogatih i siromašnih, jednaku zdravstvenu zaštitu za sve i konačno kidanje okova Pinočeove diktature Piše:M. M Gabrijel Borić, koji će sa 35 godina postati najmlađi predsednik Čilea, je postao poznat kao predvodnik studentskih protesta 2011. tokom kojih su isticani zahtevi za bolje i pristupačnije obrazovanje. Kanal Frans 24 ga naziva "milenijalskim predsednikom novog Čilea“, a "Njujork tajms“ piše da će bivši studentski lider igrati važnu ulogu u preoblikovanju Čilea koga potresaju socijalni neredi. Borić je u politiku ušao 2013. kada je kao nezavisni kandidat u južnom regionu Magalanes sa najvećim brojem glasova osvojio poslaničko mesto. Uspeh je ponovio i 2017. Rođen je u Punta Arenasu 1986. godine i ponosan je na svoj zavičaj Magalanes ispod patagonijskih ledenih polja. Borićeva majka potiče iz špansko-katalonske porodice, a otac je potomak doseljenika iz Hrvatske, zbog čega je Borićeva pobeda pobudila veliku pažnju hrvatskih medija. Gabrijelov deda je sedmo dete njegovog pradede Ive i prababe Božice koji su se pre 124 godine sa otoka Ugljen preko puta Zadra odselili u Čile. Novi predsenik je obilazio kuću svojih predaka u kojoj odavno niko ne živi. Borić je najavio da će tokom mandata koji traje do 2026. izvršiti promene koje su Čileanci tražili tokom društvene pobune 2019. godine, odnosno da će u Čileu biti obezbeđen sistem funkcionalnog socijalnog osiguranja, da će biti ukinut jaz između zdravstvene zaštite za bogate i za siromašne, da će unaprediti slobode i prava žena, da će se boriti protiv ekološki štetnih projekata, među kojima su kopanje bakra i zlata, preneo je Rojters. Obavezao se da će decentralizovati Čile, razvijati tzv. državu blagostanja, povećati javnu potrošnju i da će više nego ranije uključiti u javni život žene i starosedelačke narode, kojima obećava 500.000 novih radnih mesta. Borićev primarni cilj je da izvuče zemlju iz okova diktature koja je Čileu u nasleđe ostavila "ekstremni ekonomski model“, piše "Gardijan“. Taj model su kao uspešan godinama hvalili ekonomisti takozvane fridmanovske neoliberalne orijentacije. «Čile je bio rodno mesto neoliberalizma, a biće i njegov grob!» vikao je sa bine u pobedničkoj noći Borić, dok je njegova tetovaža na podlaktici virila ispod zavrnutog rukava, primećuje izveštač "Gardijana“. Frans 24 opisuje kako je Gabrijel ošišao neurednu, dugu kosu iz aktivističkih dana, nastojeći da izgradi konsenzualni i umereniji imidž. Iako je počeo da nosi sakoe, kravate izbegava i ne pokušava da sakrije tetovaže. "Znam da istorija ne počinje sa nama“, naglasio je Borić kada se u nedelju 19. decembra kao novoizabrani predsednik pojavio pred veselom masom. "Osećam se kao naslednik onih, koji su dugo i neumorno tražili socijalnu pravdu». To mora da se odnosilo i na 1970. demokratski izabranog predsednika Čilea Salvadora Aljendea (1908–1973), koji se zalagao za socijalizam u okviru ustavnog okvira. Njegov program je potkopavala konzervativna opozicija koju je podržvala Niksonove administracija i koja je verovatno i finasirala puč protiv Aljendea. Borić je u nedelju 19. novembra sa 55,8 odsto glasova i prednošću od 12 procentnih poena pobedio krajnje desnog protivkandidata Hozea Antonija Kasta (55), ultrakonzervativnog oca devetoro dece, koji je vodio kampanju za red i zakon i često bio upoređivan sa desničarskim brazilskim predsednikom Žairom Bolsonarom. Kažu da je Kasta bio branilac bivšeg čileanskog diktatora Augusta Pinočea, koji je vladao tokom sedamnaestogodišnje vojne diktature nakon što je došao na vlast pučem 11. septembra 1973. Nakon što je posle velikih pritisaka Velika Britanija 1998. izručila Pinočea Španiji, a Španija ga izručila Čileu, Pinoče je optužen za egzekucije, mučenja, kidnapovanja i niz drugih zločina počinjenih tokom njegove diktature, ali je Vrhovni sud Čilea 2002. odlučio da on ne može da se pojavi pred sudom zbog lošeg zdravstvenog stanja. Čile se još suočava s traumama Pinočeove diktature. Borićeva pobeda odražava kako se u južnoameričkim zemljama dramatično i ciklično smenjuju talasi ružičastog socijalizma i diktatura. M.M./Guardian/New York times/Reuters/France 24/Index.hr/“Vreme“ Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com

Predsednik Severne Makedonije zatražio je od vaseljenskog patrijarha Vartolomeja da iskoristi svoje apelaciono pravo za priznavanje Makedonske pravoslavne crkve EPA-EFE/ RADEK PIETRUSZKA Predsednik Stevo Pendarovskiu u pismu navodi da se vaseljenskom patrijarhu obraća u ime velikog dela svojih sunarodnika, koji se identifikuju kao pravoslavni hrišćani i čija je jedina želja i potreba da se pomire sa svojim bližnjima i usredsrede na zajedničku budućnost, suživot i istinsku slobodu. "U vezi s tim, dozvolite mi da zamolim vašu svetost da uvaži poziv našeg naroda i naše Crkve da iskoristite svoj prerogativ i konačno pružite našim građanima pravoslavne hrišćanske vere priliku da budu ravnopravni sa ostalim pravoslavnim hrišćanima širom sveta", istakao je Pendarovski u pismu, prenosi agencija MIA. Predsednik Severne Makedonije zatražio priznavanje Makedonske pravoslavne crkve WWW.B92.NET

Ko po vama, od svetskih lidera zaslužuje Crkveni orden i zašto?

MOGLO BI SE REĆI DA JE VUČIĆ OD MEDIJSKE SCENE SRBIJE U POSLEDNJIH SEDAM GODINA NAPRAVIO "VELIKU SRBIJU" PO SVOJOJ MERI. KAO ŠTO JE "VELIKA SRBIJA" BILA ŠEŠELJU, VEĆ GODINAMA SU SVE TELEVIZIJE SA NACIONALNOM FREKVENCIJOM, VELIKA VEĆINA REGIONALNIH I LOKALNIH TELEVIZIJA KAO I NAJVEĆI BROJ DNEVNIH NOVINA PODREĐENI VUČIĆU, NJEGOVOJ PROPAGANDI, BESOMUČNIM UVREDAMA SVAKOGA KO SE USUDI DA KAŽE NEŠTO ŠTO NIJE U SKLADU SA STVORENOM PARALELNOM REALNOŠĆU. DANAŠNJA SRBIJA "ISKIJAVA" ONDA NEKAŽNJENU "VELIKU SRBIJU" "Cena za dva velika rata, a nama i za ratove devedesetih, tek će doći." Ovako je, između ostalog, predsednik Srbije Aleksandar Vučić početkom septembra u Budimpešti prokomentarisao negativan prirodni priraštaj i demografske probleme sa kojima se suočavaju i Evropa i Srbija. Predsednik se, naravno, nije osvrnuo na sopstvenu ulogu i ulogu Srpske radikalne stranke, čiji je član bio 15 godina, u ratovima devedesetih: u huškanju na ratove, u pozivanje da se proteraju stotine hiljada Albanaca sa teritorije Kosova, u slanje dobrovoljaca u Hrvatsku i BiH, u podsticanju mržnje i netrpeljivost prema svima koji nisu Srbi (uključujući Srbe koji su "nesrpska fukara", kako reče Vučić), u uvođenju jezivog ("poganog", kako reče Vesna Pešić na Peščaniku) jezika u javni prostor, u promovisanju laganja kao legitimnog načina političke borbe, u kontroli medija i drakonskim kaznama za nepodobne. Ukratko, u stvaranju atmosfere iz koje ljudi beže ne osvrćući se. Za istraživanje samo medijske emanacije svega gore navedenog verovatno je potreban višemesečni rad tima ljudi (radni naslov projekta: šta si radio u ratu, tata). Ovo ovde predstavlja pokušaj da se prikaže tek fragment delovanja aktuelnog predsednika države, njegovih tadašnjih (većina su i sadašnji) političkih saradnika tokom druge polovine devedesetih godina – koje su sve aktivnosti Vučića i prijatelja opisane u "Velikoj Srbiji", propagandnom listu Srpske radikalne stranke. Ubedljivo najveći deo posmatranih brojeva "Velike Srbije" (period 1990–2000) jeste promocija Vojislava Šešelja i njegovih ideja, razmišljanja i stavova o svemu i svačemu. Onoliko koliko je Vučić danas zastupljen na televizijama sa nacionalnom frekvencijom u odnosu na opoziciju, toliko je bio Šešelj u "Velikoj Srbiji" u odnosu na ostale radikale, junake ovog lista – Tomislava Nikolića, Aleksandra Vučića, Maju Gojković, Jorgovanku Tabaković, Stevu Dragišića, Milorada Mirčića, Dragana Todorovića… Moglo bi se, ne preterujući mnogo, ako uopšte, reći da je Vučić od medijske scene Srbije u poslednjih sedam godina napravio "Veliku Srbiju" po svojoj meri. Kao što je "Velika Srbija" bila Šešelju, već godinama su sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, velika većina regionalnih i lokalnih televizija kao i najveći broj dnevnih novina podređeni Vučiću, njegovoj propagandi, besomučnim uvredama i kampanjama protiv svakoga ko se usudi da kaže nešto što nije u skladu sa stvorenom paralelnom realnošću. Današnja Srbija "iskijava" onda nekažnjenu "Veliku Srbiju". Postoje i razlike: razlika je u tome što je sve te transkripte nebrojenih Šešeljevih konferencija za štampu, gostovanja u svim živim medijima, govora iz Skupštine – što republičke, što savezne – ograničavala činjenica da je prosečan konzument medijskih sadržaja sve njih mogao da izbegne tako što neće čitati "Veliku Srbiju". Danas nije moguće pobeći od sveprisutnog Vučića u svim medijima. POČECI: Dakle, Šešelj je nesporna zvezda "Velike Srbije", a Vučić prvi broj posvećen sebi (to je nešto što je "Velika Srbija" radila kada su radikali hteli da promovišu svoje kandidate za neke naredne izbore) dobija u septembru 1997. godine. Tu nalazimo dosta zanimljivih detalja i to u Vučićevom intervjuu "Zemunskim novinama" koji radikalsko glasilo prenosi. U njemu Vučić priča o tome šta je radio u ratu i zašto je ušao u SRS: "Još kao student Pravnog fakulteta u Beogradu osetio sam klimu u kojoj podjednakom snagom deluju i opozicione i snage aktuelne vlasti. Tih godina nije bilo lako misliti drugačije, niti okupiti veći broj istomišljenika. Vladala je atmosfera linča prema svima koji nisu podržavali bilo jedne bilo druge, slična ovoj današnjoj, te sam neretko ulazio u žustre polemike i sa svojim profesorima. U tom zaista kriznom periodu za naš narod našao sam se u dilemi koja je morila mnoge, posebno mlađi svet, koju je razrešio moj četrdesetodnevni boravak kao dobrovoljca u Sarajevu. Po povratku sa ratišta, otišao sam na jednu tribinu Srpske radikalne stranke, jer mi se u to vreme najviše dopadalo ono što je zastupao i govorio dr Vojislav Šešelj. Smatrao sam da govori iz srca, a taj stil i način na koji je nastupao bio je i jedini na političkoj sceni Srbije koji je mogao da me privuče", priča Vučić. Nakon što je, po sopstvenim rečima, dobrovoljno otišao da ratuje, učlanio se u stranku koja se hvalila slanjem dobrovoljaca u ratove u Hrvatskoj i BiH, stranku kojoj mir nije cilj. Čitamo izjavu Maje Gojković iz juna 1996, nakon završetka ratova: "Mir nije naš najveći nacionalni interes. I to naši članovi i simpatizeri i glasači već veoma dobro znaju. Mir je najveći nacionalni interes onim političkim snagama u Srbiji, jednako u udruženoj opoziciji i Jugoslovenskoj udruženoj levici, koji na svojim stranačkim skupovima nemaju srpske zastave i znamenje, već drže, ističu različite zastave. Čekaju različite vojske (...)" No, nije nužno da vidimo šta priča Maja Gojković. Prvom prilikom kada je Vučić dobio veći prostor u "Velikoj Srbiji" (a to je u broju od juna 1995, kada su i Šešelj i Nikolić u zatvoru, a "Velika Srbija" piše o protestnom mitingu radikala), on objašnjava svoje želje i očekivanja: "Kada je pažnja učesnika mitinga počela da popušta, pošto je bilo naporno satima stajati na jakom suncu, u prvom trenutku nastupio je Aleksandar Vučić, Generalni sekretar Stranke. Njegove reči, izgovorene nadahnuto u jednom dahu, kao strele odapete u ‘zlikovce na grbači naroda’, podigle su tenziju, izvukavši iz mase usklike odobravanja i skandiranja protiv tiranije. Reči istekle iz srca ušle su u srca okupljenih a ‘Slobo odlazi’, ‘Slobo odlazi’ tutnjalo je kao grmljavina. Aleksandar Vučić je ‘oživeo’ miting koji je u tom trenutku dostigao vrhunac. Mi smo za mir. Najpre bismo ga stvorili. Oslobodili bi srpske zemlje, postavili srpsku vojsku na granice, pa da vidimo sme li Turčin ili ustaša da udari! Nikada niko ne bi smeo!’ ‘Dedinjski dahija treba da siđe sa trona vlasti. Slobo odlazi, vreme je! Slobo odlazi! Odlazi, jer ako sam ne odeš, oteraće te srpski radikali!’" Obaška što će tri godine radikali kasnije ući u vladu sa SPS-om i JUL-om, vidi se da je Vučićeva namera "da ratuje za mir". Godinu dana ranije, "Velika Srbija" objavila je fotografiju na kojoj budući predsednik i buduća guvernerka Narodne banke Srbije – tada "samo" narodni poslanici Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković – stoje ispred Palate pravde sa grupom ljudi u maskirnoj odeći, uz potpis "Grupa četnika, dobrovoljaca Srpske radikalne stranke i narodnih poslanika na platou ispred tzv.’Palate pravde’". Već sama ova slika govori o stanju države te 1994. godine. Iz istog broja od septembra 1997. saznajemo i Vučićevo viđenje kako mediji treba da funkcionišu – ovi principi će se neumoljivo odslikavati u oba puta kada je bio u prilici da dođe na vlast: 1998–2000. (kada je bio ministar za informisanje u drugoj vladi Mirka Marjanovića) i 2012–2019. (potpredsednik, pa predsednik vlade, pa predsednik države). Piše "Velika Srbija", dakle, kako je "malo poznato da je Aleksandar Vučić svojevremeno pokrenuo srpsko-englesku redakciju televizije na Palama", a aktuelni predsednik – tada generalni sekretar SRS – objašnjava: "U ratnim uslovima je nemoguće objektivno informisanje – normalno je da se čak otvoreno navija za svoje. To nema veze ni sa političkom strankom kojoj pripadate. Valjda je prirodno da svaki Srbin oseća nevolju svoga naroda i da se trudi da mu pomogne. Ako mislite da sam se zalagao za Hrvate ili muslimane – nisam i ne pada mi na pamet da se stidim toga." ISTRAGA STRANIH PLAĆENIKA I DOMAĆIH IZDAJNIKA: Miroljubivu politiku stranke i sopstvenih svetonazora objašnjava Šešelj u broju "Velike Srbije" iz novembra 1997. Naravno, kao u SNS sada, tako i u SRS tada nema disonantnih tonova: stranka i njeni funkcioneri misle, govore i rade kao i njen lider. Tada Šešelj objašnjava kako će radikali da reše problem Kosova. U broju naslovljenom "Srpski radikali i nacionalne manjine", u kome se, inače, ističe izuzetan položaj nacionalnih manjina u Srbiji, Šešelj izjavljuje: "Kad se ta vlast promeni, kad srpski radikali budu vladali Kosovom i Metohijom, videće se kako funkcioniše pravna država i kako se taj problem relativno lako i bezbolno rešava. Oni koji nemaju naše državljanstvo, a deluju sa separatističkih pozicija, moraće da napuste teritoriju naše države". Na pitanje novinara – koji, čini se, nema ništa protiv zamišljenog plana – "kako ćete to rešiti, kako ćete ih naterati da napuste našu državu", Šešelj odgovara: "Vrlo lako i jednostavno. Onog trenutka kada budu čuli da su radikali pobedili na izborima i preuzeli kompletnu vlast u Srbiji, 300.000 Albanaca će sami otići preko granice, ubeđen sam u to. Drugo, ako Nemačka može 300.000 Šiptara, koji nemaju nemačko državljanstvo, da protera sa svoje teritorije, zašto onda mi to isto ne bismo uradili sa 300.000 Albanaca koji nemaju naše državljanstvo, a ovde žive kao nelojalni stanovnici naše države i dovode u pitanje naš državni suverenitet i teritorijalni integritet." Cela 1998. protiče u ratnoj psihozi, a sukob na Kosovu počinje da eskalira. Nakon ulaska SRS u koalicionu vladu sa SPS-om i JUL-om u martu 1998, Šešelj pojašnjava šta će se desiti ako NATO napadne Srbiju: "Znači, oni mogu nama izazvati velike žrtve. Mogu izazvati razaranja, ali nam ne mogu oteti teritoriju. Ako mi ne možemo pohvatati američke mornare u Sredozemlju, ko će onda biti glavna žrtva eventualne agresije na Srbiju. Lokalni Albanci. Ne možemo pohvatati Amerikance, možemo Albance." U isto vreme Vučić brani "svoj" zakon, koji je, osim bombardovanja, ubistva 10 hiljada i proterivanja 800.000 Albanaca sa Kosova, masovnih grobnica i hladnjača sa leševima u Srbiji, državnih ubistava novinara i političkih protivnika te gubitka teritorije Kosova i Metohije, obeležio ovu vladu: zakon o informisanju. Tokom 1998. Vlada Srbije najpre donosi Uredbu, a potom i novi Zakon o informisanju, koji važi u uslovima kada preti ratna opasnost. Ovom Uredbom i Zakonom bukvalno su satrti mediji koji nisu bili po volji vlastima – "Dnevni telegraf", "Danas", "Naša borba", "Vreme"… Postavka je bila jednostavna – novine su bile odgovorne za istinitost izjava sagovornika. Ako bi ih neko tužio zbog prenetih reči, mediji su bili u obavezi da dokažu da je to istinito, u suprotnom bi plaćali ogromne novčane kazne po ekspresnim presudama prekršajnih sudova. Tokom celog perioda dok je ministar informisanja, Vučić zdušno brani ovaj zakon: naziva ove medije NATO slugama, stranim agenturama, optužuje ih da vode "psihološko-propagandni rat" protiv srpskog naroda i države… Na primer: "Kada ste govorili o nekim političkim reperkusijama i o tome šta sve neki naši protivnici u zemlji trenutno preduzimaju, postoje pojedini agenti stranih obaveštajnih službi koji se nalaze na čelu pojedinih medija, koji ništa drugo i ne rade, osim što izveštavaju lažno, predstavljajući ovu zemlju onakvom kakva ona nije i pokušavajući da nanesu što više zla svojoj zemlji." Ili: "Da li nekome odgovara da podiže politički fašizam? Odgovara mu. Medlin Olbrajt je izdala naređenje da pronađu razloge zbog čega će do kraja marta, najkasnije početka aprila, pokušati da izazovu novo krvoproliće na ulicama srpskih gradova, to je njihov cilj, to je suština njihovog delovanja." Ili: "Niko od tih koji rade za agresore, koji rade za okupatore, ne želi da predstavi narodu ono što jeste istina, da je za ubistvo Pavla Bulatovića ili Željka Ražnatovića kriv Haški tribunal." Ili: "Istovremeno, pojačava se pritisak i kampanja proameričkih medija u Republici Srbiji, onih koji postoje zahvaljujući donacijama iz tih zemalja, onih koji su napravljeni sa jednim jedinim ciljem, a to je rušenje Srbije, kao nezavisne i slobodne države i po cenu uništenja celokupnog srpskog naroda. Na te zadatke, poslednja je ukazala američki državni sekretar Medlin Olbrajt, koja je na sastanku u Banja Luci sa antisrpskim medijima, ne treba da vam govorim imena, to su nezavisni ‘Reporter’, ‘Vreme’, ‘Agencija BETA’, ‘Glas Srpski’ i verovatno još neki, iznela nove zadatke za svoje poslušnike i podanike u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ali i u ostalim srpskim zemljama." Ili: "Uostalom, da ne bih zaboravio, Keti Marton, inače žena gospodina Holbruka, nešto nam je pripretila, pa kaže sledeću stvar, pišući valjda otvoreno pismo Komitetu za zaštitu novinara – ženi Ričarda Holbruka su se žalili svi ovi naši, zbog toga što im je, navodno, ugrožena medijska sloboda, i oni kažu, kaže Keti Marton u svom pismu sledeće: ‘Najsvežiji je primer Dejana Anastasijevića i Miloša Vasića, kojima je prećeno krivičnim gonjenjem, zbog njihovog izveštavanja o ratnim zločinima na Kosovu’... Dakle, ona kaže da su oni pisali o ratnim zločinima, koje su, naravno, počinili, prema njoj, Srbi na Kosovu i Metohiji. Ona to otvoreno kaže i ona je da se spasu oni, da se ne sprovode nikakve sankcije protiv onih koji su pisali o navodnim srpskim ratnim zločinima na Kosovu i Metohiji." Na ovaj način Vučić i Vlada Srbije efikasno uništavaju svaku mogućnost da se nekažnjeno govori o zločinima Vlade u kojoj je on ministar: govoriti da su srpska policija i vojska počinili zločine na Kosovu nije patriotski i nije u "državnom interesu" i vid je neprijateljske propagande, stoga, to će ili ostati neizgovoreno, ili će biti žestoko kažnjeno. Nakon završetka bombardovanja i gubitka teritorije Kosova i Metohije, radikali donose odluku da napuste vladu, ali im to zabranjuje predsednik Srbije Milan Milutinović. Ostaju u vladi sve do petog oktobra 2000, nakon čega se do izbora u decembru 2000. formira tromesečna prelazna vlada. KRAJ, PRVI PUT: U februaru 2000. Vučić nastavlja miroljubivu politiku i negovanje kulture govora: "Vidite da mnogi sa podsmehom kažu: gde su vam danas Karlovac, Ogulin, Karlobag i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici, što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute i ruke ljube, oni hoće da kažu: gde ste vi danas radikali u tim srpskim mestima. Kao da Srbi nikad nisu držali ni Karlovac, kao da na samo nekoliko kilometara od Karlobaga i Virovitice nismo bili, kao da ni danas nema preko 20% Srba u Ogulinu. Kao da to nisu srpska mesta. Raduju se i seire tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju i hoće i nas radikale da ubede da to nije srpsko, da smo mi govorili gluposti, da mi nismo znali šta je naše, a mi ni tada ni danas nismo hteli i nećemo ništa što je tuđe. Hoćemo samo ono što je naše, srpsko, a to su i Karlobag, i Ogulin, i Karlovac, i Virovitica, i sve te srpske zemlje. I to moraju da znaju. Neka se oni stide, neka se stide ti Srbi, samo rođenjem Srbi, koji sa podsmehom govore o tim srpskim mestima, o tim srpskim teritorijama. Govore danas, kažu: vi ste u vlasti, vi ste ta država, a izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji. Jesmo, izgubili smo suverenitet na Kosovu i Metohiji, udarila je najjača sila ovoga sveta, ali ne zaboravite da je jedina politička snaga u svim srpskim zemljama koja je bila protiv okupacije srpske teritorije Kosova i Metohije, koja je bila protiv plana Ahtisari-Černomirdin, koja je bila za borbu za očuvanje Kosova i Metohije i suvereniteta Kosova i Metohije bila Srpska radikalna stranka i nijedna više. Mi ćemo Kosovo i Metohiju, kao i Republiku Srpsku Krajinu i Republiku Srpsku, bar onaj deo koji je izgubljen u poslednjoj hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi, vratiti. Da li ćemo je vratiti sutra, za nekoliko godina ili za neku deceniju, to je drugo pitanje, ali naša odlučnost, naša borba, naša želja da vratimo ono što je naše, da se naš narod vrati na svoja ognjišta, da vratimo naše teritorije je najvažnija i toj želji se ne može niko suprotstaviti zato što je to legitimna želja, to je naša zemlja i niko nam ne može oduzeti pravo na to." Sa jedne strane, bilo je odmah jasno ko je bio najviše odgovoran za ogromne tragedije građana koji su nekada živeli u SFRJ, koje su trajale punu deceniju. Ono što ne može biti jasno jeste neverovatna lakoća "šaltovanja" svih tih koji su te tragedije izazvali u sistem posle 5. oktobra 2000. godine. Maltene svi ti – i ljudi i političke partije – koji su vodili ratove i na njih huškali nastavili su svoje političko postojanje i svoje političke karijere, kao da se nikada ništa sporno nije dogodilo. U tome treba tražiti uzroke sadašnjeg stanja u kojem se nalazi država Srbija. Ministar heroj U junu 2000. u "Velikoj Srbiji" izlazi tekst koji bi bez problema oberučke prihvatili mnogi današnji mediji: "Republički ministar za informacije Aleksandar Vučić po američkim aršinima je među najvećim srpskim krivcima, jer je, zahvaljujući ministarstvu u kome je njegova reč najstarija, istina o srpskim patnjama, ali i o srpskom patriotizmu, probila sve svetske medijske blokade. Zahvaljujući Aleksandru Vučiću i ministarstvu za informacije, prvi put u poslednjih pedeset godina, Srbi su dobili medijski rat. Zato Vučića Zapad ne voli, ali stranački istomišljenici, uopšte srpski narod poštuje Aleksandra Vučića, najmlađeg ministra Vlade narodnog jedinstva." Generacija U broju posvećenom Vučiću iz 1997. "Velika Srbija" ponavlja transkript emisije u kojoj duel imaju Goran Vesić iz Demokratske stranke i Aleksandar Vučić. Divan detalj o mogućem objašnjenju stvaranja nedodirljive kaste političara i posledičnog zarobljavanja države u decenijama koje su usledile: Voditelj: Jeste li oženjeni? Vesić: Nisam oženjen. Voditelj: Gospodine Vučiću, isto pitanje. Vučić: Nisam oženjen, hvala bogu. A što se tiče ovog drugog pitanja, bavim se politikom profesionalno, to je najnormalnije. Jedva čekam, kao i ostali građani Srbije, da sada na predstojećim izborima pobede SRS i Vojislav Šešelj. Voditelj: A znate li zašto niste oženjeni? Žene pored vas dvojice ne mogu da dođu do reči. Vučić: Bar se zna ko je gazda! Voditelj: Kažite mi na kraju ove emisije, šta mislite iskreno o gospodinu Vesiću? Vučić: Mi imamo žestoke političke duele, i to je sasvim prirodno i normalno. Ali, ono što Vi niste rekli, gospodin Vesić i ja se poznajemo. Voditelj: Iz školske klupe Pravnog fakulteta. Vesić: Sedam godina. Vučić: Zajedno smo krenuli na fakultet. Ali, bez obzira na sve naše političke razlike, one neće promeniti naš lični odnos. Voditelj: Je li istina da Vas je gospodin Vesić nagovorio na politiku? Vučić: Ne, on me je nagovarao da uđem u Demokratsku stranku, to je bilo 1991. godine. Ali, imali smo i tada politička razmimoilaženja. Međutim, ostali smo prijatelji, bez obzira na sve. Vesić: Znate šta, gospodin Vučić i ja smo juče sedeli na kafi, i to ćemo činiti verovatno i sutra. Mi se raspravljamo ovako žestoko zato što zastupamo različite političke opcije, ali, kao što je gospodin Vučić rekao, mi smo prijatelji i to ćemo ostati. Radmilo MARKOVIĆ

Predsednik Republike Srbije Aleksаndаr Vučić primio je dаnаs kаtoličke biskupe Srbije, sа kojimа je rаzgovаrаo o sаrаdnji držаvnih orgаnа i institucijа sа kаtoličkom zаjednicom. Kаtolički biskupi su pohvаlili nаpore držаve, koji su doprineli dа veći deo otvorenih pitаnjа bude rešen, kаo i sve аktivnosti preduzete sа ciljem dа se pomogne život i rаd kаtoličke zаjednice u Srbiji. Nа sаstаnku su rаzmotrenа, između ostаlih, pitаnjа iz oblаsti obrаzovаnjа, imovinskа pitаnjа, kаo i pitаnjа mаtičnih knjigа. Sаstаnаk je protekаo nа obostrаno zаdovoljstvo, uz dogovor dа se rаd nа rešаvаnju rаzličitih tekućih pitаnjа kаtoličke zаjednice nаstаvi u sаrаdnji sа držаvnim orgаnimа i institucijаmа Republike Srbije.

Teško je reći šta će biti sa svetom i Amerikom u godinama koje predstoje. Profesor Frensis Fukujama, američki politikolog i ekonomista, trenutno direktor u Centru za demokratiju, razvoj i vladavinu prava na univerzitetu Stenford, u razgovoru za Danas pominje dve mogućnosti. – Amerika je na odmoru. Kada se vrati, možemo se vratiti na pravi put – kaže Fukujama aludirajući na Donalda Trampa, kojeg oštro kritikuje. Ali upitan da li američka Republikanska partija već bira nekog „normalnog“ kandidata za sledećeg predsednika države, Fukujama odgovara da aktuelni ima sve šanse da bude reizabran 2020. – To je zato što ekonomiji ide veoma dobro. Slična je – dakle, neizvesna, iako „savršeno moguća“ – perspektiva, nazovimo to tako, obnove liberalnog svetskog poretka. * Koja je bila tajna planetarnog uspeha, na prvom mestu vaše ideje o kraju istorije u vreme propasti komunizma, pa onda i knjige „Kraj istorije i poslednji čovek“? Tim redosledom, s obzirom na to da je većina ljudi nije čitala. – Mislim da je razlog što je privukla puno pažnje to što sam članak napisao u zimu 1988/1989, a objavljen je u leto 1989, pre nego što je pao Berlinski zid (članak „Kraj istorije“ objavljen je u časopisu „The National Interest“, a knjiga 1992, prim.aut.). U suštini, ja sam obrazlagao da se makar marksistička verzija kraja istorije neće dogoditi. Rekao sam to šest meseci pre nego što su ljudi shvatili da se komunizam zaista urušava. * Ako se sada osvrnete unazad, da li biste nešto promenili? – Svakako. Posle 30 godina mnoge stvari su drugačije. Svet je u veoma drugačijem periodu globalne politike u kojem je demokratija na mnogim mestima dovedena u opasnost usponom populizma, religije… Zapravo sam napisao knjigu u dva toma o političkom poretku koja je predstavljala napor da preradim „Kraj istorije“. Dve najvažnije modifikacije su najpre rasprava koliko je teško napraviti modernu državu, a druga ima veze sa propadanjem demokratskih institucija jer u prvobitnom „Kraju istorije“ govorio sam o progresivnom toku istorije, a ne o mogućnosti nazadovanja. U drugom tomu osvrnuo sam se na propadanje demokratije u SAD. U septembru izlazi moja knjiga o identitetu koja zapravo preuzima deo knjige „Kraj istorije i poslednji čovek“ koji se odnosi na deo ljudske ličnosti koji žudi za priznavanjem dostojanstva. Jedan od problema liberalne demokratije je što nužno ne zadovoljava tu žudnju. * Kako definišite sebe u ideološkom smislu? O vama se piše kao o osobi koja je najviše doprinela stvaranju Reganove doktrine, bili ste bliski neokonzervativcima, da biste se od njih distancirali u vreme Buša mlađeg… – Jedan od nesporazuma u vezi s „Krajem istorije“ bio je da je on predstavljao pozicije američke politike i interese američke spoljne politike. To nije bio slučaj. U mnogim pogledima EU je uvek oličavala ideje koje stoje iza kraja istorije mnogo više nego bilo šta u SAD. Amerikanci su mnogo više „istorijski“, još uvek su patriotski, oni vole svoju vojsku… Rekao bih da je moj stav uvek bio da verujem u liberalnu demokratiju kao oblik vlade, normativno ne samo empirijski. Takođe sam relativni internacionalista, verujem u potrebu za međunarodnom saradnjom, smatram da SAD imaju odgovornost da podržavaju demokratske institucije širom sveta. Zaista ne volim uspon nacionalizma. Tramp je stvarno katastrofa. On je protekcionista, šovinista, ima veoma usko razumevanje nacionalnog interesa. Mislim da to nije dobro za SAD, niti za svetski poredak. * Kako biste opisali trenutnu situaciju na Zapadu u kontekstu takozvanog populizma? Kažem takozvanog, jer s jedne strane imate autore koji govore o njegovim korenima u XIX veku, i one koji smatraju da je reč „populista“ samo sredstvo za diskvalifikaciju političkih protivnika. – Definicija populizma koju bih upotrebio ima veze sa stilom harizmatičnog liderstva uz pomoć kojeg lider pokušava da uspostavi neposrednu vezu sa narodom i tako postaje veoma antiinstitucionalan. Jer, u liberalnoj demokratiji imamo posla ne samo sa izborom naroda, već i institucionalnom strukturom koja ograničava vlast. Populistički lider uzima demokratski mandat i obično ga koristi da potkopa te institucije – sudove, nezavisne medije, zakonodavnu vlast, nepristrasnu birokratiju – a sve one postoje da bi ograničile moć osobe na vrhu. On predstavlja demokratski deo liberalne demokratije koji napada njenu liberalnu stranu. Još jedna odlika mnogih populista je da imaju restriktivne definicije naroda. To nije čitav narod, već izvesna etnička grupa, ili se sledi neko tradicionalno razumevanje nacionalnog identiteta koje isključuje određene delove stanovništva. Viktor Orban je rekao da je mađarski nacionalni identitet zasnovan na mađarskoj narodnosti što je sasvim slično onome kako je Adolf Hitler video nemački narod, kroz krv, a ne državljanstvo. * Tramp je drugačiji? – Ne, i kod njega je reč o etnicitetu. On je zaista prvi prilično otvoreno rasistički predsednik kojeg smo ikada imali. Način na koji on govori o izbeglicama, imigrantima, ženama… On je savršeno srećan kada napada crne sportiste ili poznate ličnosti. On je malčice pažljiv kada govori direktno, ali sigurno ima snažnu nostalgiju za danima kada su Amerikanci bili beli Evropljani kao što je on. * Da li Tramp označava početak neke nove ere ili je reč o prolaznom fenomenu? – Na žalost, na to pitanje ne možemo dati odgovor. Hilari Klinton je dobila tri miliona više glasova od njega, njegova popularnost od kako je postao predsednik nikada nije premašila 40 odsto. Rekao bih da ga većina Amerikanaca ne podržava. Mislim da će izbori za Kongres u novembru biti jedni od najvažnijih izbora u američkoj istoriji jer će biti prilika da američki narod najuri Trampa. Ako se to desi, znatno će se povećati izgledi da on bude predsednik u samo jednom mandatu i da sledeći put bude izabran normalniji republikanac ili demokrata. Na taj način će šteta koju pravi biti ograničena. Ako republikanci zadrže Kongres, a on 2020. godine bude reizabran, mislim da će promene biti još dublje. * Ne vidite mogućnost nekog trampizma bez Trampa? – A, ne, rekao bih da on i nije stvorio trampizam. Republikanska stranka išla je udesno u poslednjih deset do petnaest godina, a on je mobilisao socijalnu bazu. Birači (Trampa) su stariji, pripadaju dominantnoj etničkoj grupi, religiozniji su, uglavnom ne žive u velikim gradovima. Dakle, postoji sloj koji ga podržava i on neće nestati. Bolest američke politike je velika polarizacija između njih i ljudi koji su glasali za Hilari Klinton ili koji bi glasali za demokrate. Oni ne samo da se ne slažu oko politike, već imaju drugačije činjenice, veruju u druge stvari. Taj problem će ostati čak i ako Tramp ode. * Šta je za EU najveći izazov: ona sama, Putin ili Tramp? – Ništa od toga. Problem u EU je što su elite napravile dve velike greške koje još nisu ispravljene. Prva je sam evro. Mislim da su uspeli da gurnu tu temu ispod tepiha posle 2010. godine i slučaja Grčke, ali sada imaju Italiju koja predstavlja još veću pretnju evru. Druga greška je odnos prema migrantskoj krizi. Tramp i Putin mogu pokušavati da manipulišu strahovima, ali dok se ovim temama ozbiljno ne pristupi, EU će ostati u problemu. * Verujete li u mogućnost velikih konflikata u svetu? – Mislim da je najopasnije u Aziji. Kina je mnogo veći izazov međunarodnom sistemu nego Rusija. Mnogo je bogatija, moćnija, kohezivnija, a i pametnija. Putin je uspeo da okrene veći deo sveta protiv sebe agresivnošću na Krimu i u Donbasu. Kinezi su daleko pažljiviji i imaju znatno dugoročnije poglede kada je reč o širenju uticaja. U tome vidim veći problem u perspektivi. * U vreme kada ste vi sticali svetsku slavu zbog „Kraja istorije“, politička elita Srbije nije bila svesna značaja pada Berlinskog zida. Sada je potpuno drugačije. Prioritet Srbije je ulazak u EU uz održavanje što boljih odnosa sa Rusijom i Kinom. Kako to vidite? – Kada je reč o spoljnoj politici ne bih puno prigovorio Srbiji. Dobro je što još uvek želi EU, a ne da ima neprijateljski stav ili da bude otvoreno proruska. Veću zabrinutost izaziva koncentracija vlasti u Srbiji, u rukama predsednika, uz slabost institucija i slabosti demokratije na mnogo načina. * Ako se izbori u SAD završe na povoljan način koji ste pomenuli, uz jačanje transatlantskih veza, vidite li novu perspektivu liberalnog poretka? – To je savršeno moguće. Veliki deo liberalnog poretka zavisi od američke moći, uticaja. A sada, Amerika je na odmoru. Kada se vrati, možemo se vratiti na pravi put. Miloš MITROVIĆ

Jedini književni lik koji mi liči na Donalda Trumpa je Otac Ibi u komadu Alfreda Jarryja Kralj Ibi (Ubu Roi), koji je skinut s repertoara odmah posle čuvene premijere 10. decembra 1896. u Parizu zato što je izazvao nerede. Parodija Shakespearovog Magbeta, a sada i klasično delo teatra apsurda i preteča dadaizma i nadrealizma, ovaj komad koji govori o pohlepi za moć pun je masnih besmislica i žestokih lakrdija. Otac Ibi je lakrdijaški pretendent na poljski presto, surovi i gramzivi megaloman koji je najpre pobio kraljevsku porodicu a onda počeo da ubija sopstvene podanike da bi im oteo novac. Jedan gledalac na premijernom izvođenju komada, irski pesnik William Butler Yeats bio je užasnut onim što je video i kažu da je kasnije rekao: „Šta se još može očekivati? Posle nas, Divlji Bog.“ Nedavno sam pregledao neke tekstove koje sam pisao za ovu rubriku od 2015, kao što je onaj o debatama tokom republikanskih preliminarnih izbora, ili onaj o predsedničkim izborima, i setio sam se da sam tada, gledajući Trumpa, mislio na Ibija. Čak i u društvu groznih ljudskih bića kao što su Ben Carson, Ted Cruz i Carly Fiorina, Trump se isticao sirovošću i zlobom – na primer kad je objavio, uz sveopšte klicanje prisutnih, da će ponovo uvesti „torturu potapanjem u vodu“ i to „u mnogo gorem obliku“, ili kad je pozvao svoje sledbenike da pretuku one koji su prekidali upadicama njegov govor na jednom mitingu na kome su se građani koji žale za danima javnog linčovanja okupili da čuju svog prvaka. Mrzim svakog koga vi mrzite, poručivao je Trump, a tupavci koji nisu u stanju da razlikuju poštenog čoveka od prevaranta, gurkali su se laktovima jer su dobro znali na koga on misli. Otkad je Trump postao predsednik, svaki put kad sam pomislio „ovaj čovek je sasvim lud“, setio sam se Ibija jer sam shvatio da bi se priča o njegovom predsednikovanju i likovima koje je okupio u Beloj kući lako mogla uklopiti u Jarryjev komad bez menjanja ijedne reči. Svima je, verujem, poznata ona scena kad su svi članovi njegovog kabineta, jedan za drugim, govorili koliko mu se dive. „Najveća privilegija u mom životu je to što sam potpredsednik predsednika koji drži obećanja data američkom narodu“, rekao je Mike Pence. Svaki član njegovog kabineta mu se ulizivao, a on je na kraju prestao da klima glavom i iskoristio priliku da samom sebi doda još koju pohvalu izjavivši da je jedan od najproduktivnijih predsednika u američkoj istoriji – možda mu je blizu samo Franklin D. Roosevelt – i svi prisutni su to aminovali. Još više ibijevski je prizor 12 pastora koji su došli u Ovalnu sobu da dodirnu predsednika i pomole se za njega, njegovu natprirodnu mudrost, vođstvo i zaštitu. „Ko je mogao i da zamisli“, rekao je kasnije jedan potreseni učesnik ovog događaja, „da ćemo doživeti još jedan duhovni preporod?“ Ili onaj dirljivi trenutak kad je predsednik potpisao zakon koji je omogućio da mentalno oboleli ljudi kupuju oružje? Ili prizor ministra finansija Stevena Mnuchina i ekonomskog savetnika Bele kuće Garyja Cohna koji se zaklinju američkom narodu da predsednik neće smanjiti poreze bogatašima? Jarryjev šašavi komad koji je tako šokirao savremenike nije ni prineti budalaštinama o kojima čitamo svakog dana. Ako se to nastavi ovim tempom, uskoro ćemo svi biti lobotomizirani Trumpovim predsednikovanjem i nećemo ni trepnuti kad čujemo ovakve vesti: – Predsednik Trump je naredio pomorsku blokadu Švajcarske. – Wayne LaPierre je u Vrhovnom sudu zamenio Justina Ginsberga. Kad su ga upitali namerava li da se povuče s položaja šefa NRA, prostrelio je izveštače pogledom i napustio konferenciju za novinare s jurišnom puškom o ramenu. – U pustinji Nevade pronađena je biblija vanzemaljaca. Njihovi bogovi su predsednik Trump i prva dama Melanija. – Džihad na Bliskom istoku je okončan. Predsednik se dogovorio s lokalnim vođama da njihove sledbenike upiše na neki od mnogih Trumpovih univerziteta širom regiona kako bi naučili da prodaju nekretnine u pustinji. – Predsednik Trump je danas objavio da je počela izgradnja zida na granici s Kanadom pošto je onaj prema Meksiku završen. Teško nam je da ovo priznamo: izbor predsednika neznalice koji laže čim bekne posledica je našeg razorenog i korumpiranog političkog sistema, našeg rascepkanog i polarizovanog stanovništva čije su mržnje i zablude godinama gajili razni interesi i njihovi predstavnici u Fox News, na radio stanicama mržnje, internetu i društvenim mrežama. Alfred Jarry je svoj komad opisao kao „ogledalo koje preteruje“. Upravo to je Trumpovo doba: ružan odraz onoga što smo kao nacija postali. Sve što je uradio otkad je postao predsednik samo je potvrdilo ono što je već bilo jasno meni i mnogim drugim Amerikancima koji su gledali njegovu kampanju. To više nije tajna, ali je i dalje nejasno koliko će mu oni oko njega dozvoliti da poludi pre nego što nam učine uslugu i puste kongres da ga se otarasi. Začkoljica je u tome što su članovi njegove administracije jednako pokvareni kao on. Svakom monstrumu u istoriji – to treba naglasiti – bila je potrebna velika pomoć da bi sproveo svoju politiku. Dovoljno je da preslušamo govore članova Trumpovog kabineta prilikom stupanja na dužnost da bismo shvatili kakvi ljudi sada upravljaju svim sferama života u ovoj zemlji. Bez ikakve empatije za svoje zemljake Amerikance i njihove probleme, uvereni da ih njihovo ogromno bogatstvo uzdiže daleko iznad drugih, željni da dalje pljačkaju ovu zemlju, oni moraju da nanose zlo prosto zato što su takvi ljudi. U međuvremenu, možemo da očekujemo mnogo zločina i nepravdi u godinama koje su pred nama. Kralj Ibi možda nije veliki komad, ali mi i ne zaslužujemo Shakespearea. Ovaj esej je deo serije tekstova o prvoj godini Donalda Trumpa na mestu američkog predsednika. Charles Simic, "Year One: Our President Ubu" Prevela Slavica Miletić

Kada mi je onomad stigao poziv za mobilizaciju, tog dana mediji su objavili da je sin predsednika Srbije otvorio diskoteku "Madona" kod Požarevca. Veče pre toga gledao sam na nekoj televiziji film o iskrcavanju savezničke vojske u Normandiji. Sa ostalom vojskom iskrcao se i sin Frenklina Ruzvelta, predsednika SAD. U ratovima na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina nije zabeleženo da je sin nekakvog visokog funkcionera bio u rovu, ili da je ranjen, ne daj bože poginuo. Privilegiju da budu ubijeni imali su samo pripadnici nižih slojeva, obična raja. Političari su za sebe obezbedili lagodniju ulogu: da se slikaju pred kamerama, da daju zapaljive patriotske izjave, pa još jedno slikanje, sada u uniformi, i onda u crnu limuzinu - pa ženi pod suknju. Gurali su tuđu decu u krvave ratove, a za svoje su obezbedili kakav unosan biznis: šverc cigareta, snabdevanje vojske i slično. Nekom rat nekom brat. I sadašnji vrh vlasti lepo se skućio nekako baš u vreme tih ratnih godina. Oni se u ratu odlično snalaze, njima je problem mir, zato bi da nas ponovo uguraju u maskirne uniforme. Sve kukajući da je srpstvo ugroženo. Jeste ugroženo, ali od njih samih. To što su oni branili ostalo je bez Srba ili više nije srpsko, a ako i jeste, onda je siromašno. Gledam kako je zaigralo "junačko" srce u predsednikovim grudima. Hoće Tomislav Nikolić da šalje vojsku na Kosovo, veli svi ćemo da idemo, on će prvi da krene. I umesto da pita ove iz Vlade zašto dajete autogolove i nekakvim vozom uzbunjujete narod, on ide korak dalje. Kao da je jedva dočekao. Kakvo foliranje, zna on da predsednik, kakav god bio, nikad ne ide prvi. Prosto, nije dobro da isturiš vrhovnog komandanta napred. Zna predsednik i da su mu sinovi bezbedni, jedan u Kragujevcu kao gradonačelnik, a drugi na Dedinju. Gradonačelnici ne idu na front, a ni oni sa Dedinja. Lako je tuđim tabanima vatru gaziti. Zna predsednik i da je na Kosovu NATO baza, a tamo gde su oni nema puškaranja okolo, ko hoće vojskom na Kosovo mora da porazi NATO alijansu. I šta ćemo sad? A možda mu se osladilo ono kad je sa Slobodanom Miloševićem na tom istom Kosovu do nogu potukao NATO, pa bi da ponovi. Ceo Bondstil se trese od straha. Kao čovek sa diplomom stručnjaka za menadžment predsednik Nikolić zna da je lakše ljudima obezbediti pušku i šinjel nego radno mesto. Da je lakše ratovati nego proizvoditi i izvoziti. Zna i da rat mnogo košta, ali ga ništa ne obavezuje "da ne vadi sablju". Bunker u Dobanovcima i nije toliko neudoban, ima internet i kablovsku, a toga na frontu nema. Kako god, molim predsednika da me sa tim svojim ratnim naumom zaobiđe, i mene i moje bližnje, i moje daljnje, i one koje poznajem i one koje ne poznajem, i one koji me vole i one koji me mrze, nek ne mobiliše nikoga, ako ne ume da od komšija pravi prijatelje, neka ne pravi neprijatelje. Savladali smo lekciju sa diskotekom "Madona", nema potrebe da je ponavljamo.