Претражи Живе Речи Утехе

Slučaj RTS - zbog čega nam nema istinske demokratije bez slobode medija Etička pitanja trebalo bi da su ključna u oblasti informisanja i novinarstva, čiji je značaj u savremenom društvu toliko jasan da ga više uopšte nije potrebno dokazivati. Pitanja etike informisanja povezana su, naravno, pre svega sa glavnim akterima u informisanju, novinarima i onima koji se nalaze na čelu medija, ali i sa korisnicima kojima se informacije upućuju. Otud je razumljivo pitanje u vezi s funkcionisanjem javnog servisa čija bi osnovna funkcija trebalo da bude istinito, objektivno i pravoverno informisanje građana koji bi, na osnovu takvih informacija, mogli da donose promišljene političke odluke. Ukoliko se osvrnemo u ne tako daleku prošlost, jasno je da nakon 5. oktobra 2000. godine govor u javnosti nije doživeo značajne promene pošto su pokušaje dekontaminacije javne sfere nakon „oslobađanja’’ medija pratili i retrogradni procesi. Nastavila se politika poturanja neistina, širenja glasina, masovnog „pranja biografija“ novinara iz propagandne mašinerije poraženih političkih snaga, ali i političara. Bivši prorežimski mediji, umesto promene uređivačke politike na čvrstim temeljima profesionalne etike, strmoglavo su promenili stranu kojoj će služiti. U tom smislu, javna reč i komunikacija nisu iskorišćeni kako bi pomogli suštinski proces oslobađanja od nacionalističkih i propagandnih zabluda, što bi istovremeno bio i proces demokratske edukacije građana i političkih aktera. Rezultat ovakvih procesa vidimo danas – vlast ističe tobožnji medijski pluralizam, ne shvatajući ili ne želeći da shvati da veliki broj medija koji objavljuje ili prikazuje gotovo istovetne vesti ni na koji način ne doprinosi medijskoj raznolikosti, već služi za lažno i manipulativno informisanje građana pružajući im opojnu sliku o zlatnom dobu u doba praznih novčanika. Otud su razumni osnovni zahtevi predstavnika opozicije za „oslobađanjem’’ javnog medijskog servisa jer ne možemo ni pomisliti o bilo kakvoj demokratiji ukoliko ne postoje slobodni mediji. Podsetimo se da mediji i medijski sistem kao deo kulturnog i informativnog sistema predstavljaju jedan od važnih pokazatelja stepena ostvarene slobode i demokratičnosti jednog društva. Ograničavanje slobode u bilo kom domenu (vlasničke strukture, regulative, upravljanja, programskog funkcionisanja ili emitovanja) predstavlja sužavanje i redukovanje prostora slobode medija kao važnog faktora građanskog društva. Rezultate ove ne samo ograničene već potpuno zgažene slobode medija imamo danas u vidu uspostavljanja autoritarizma i potpunog ukidanje demokratije. Nažalost, RTS i pored toga što poseduje izuzetne novinare, autore, prezentere i ostale stručne televizijske radnike, ima pojedince u uredništvu koji se ne libe da zažmure na novinarsku etiku i umesto da njoj služe, postanu podanici režima. Kada pomenusmo novinarsku etiku, podsetimo da se ona zasniva na pretpostavci principa autonomnosti medija, mogućnosti nezavisnog delovanja medijskih profesionalaca i društvene odgovornosti profesija i medijskih institucija. U tom smislu, delatnost i donošenje odluka medijskih profesionalaca treba da je motivisano isključivo u skladu sa njihovom savešću i zahtevima profesije o istinitosti, pravednosti, objektivnosti u prezentiranju situacije, programiranju sadržaja, itd. Kao posledica odsustva medijske etike javlja se medijska manipulacija pod kojom podrazumevamo stalno i sistematsko zloupotrebljavanje medija kao i sasvim svesno kršenje etičkih normi. To je evidentno u slučaju RTS-a i njegovog izveštavanja tokom prvih nedelja protesta ‘’1 od 5 miliona’’. Iako su desetine hiljada demonstranata prolazile ispod prozora RTS-a, ni jedan jedini prilog o tome nije emitovan u informativnim emisijama, čime su građani ostali uskraćeni za ovu važnu informaciju. Ironično je bilo da je veća pažnja posvećena protestima u Parizu, ali o protestima u Beogradu nije bilo ni reči. Čak i sam početni zahtev opozicije bio je da se predstavnicima opozicionih stranaka posveti makar pet minuta u informativnom programu, međutim, RTS se i na to oglušio. Svakako, tih pet minuta ne bi donelo nikakvu promenu pošto je uredništvo moglo da donese odluku da i tu minutažu iskoristi kako bi plasiralo lažne informacije obojene manipulacijom jer se u njome ne teži dokazivanju, tj. razmenjivanju mišljenja, već njegovom nametanju. Suštinska agresivnost manipulacije jeste u prodiranju na silu u nečiji duh kako bi se tamo usadilo neko mišljenje ili ponašanje, a da čovek nije svestan prisile. U ovome je upravo i suština funkcionisanja ne samo RTS-a kao javnog medijskog servisa, već svih ostalih medija koje su u aktivnoj službi režima, čime su glavni i odgovorni akteri urušavanju i poslednjeg zrna demokratičnosti u našoj zemlji. Stoga, urednici programa na javnom medijskom servisu bi trebalo da znaju da svojim (ne)činjenjem predstavljaju jedan od glavnih stubova na kojoj aktuelna vlast počiva. Nesumnjivo je da su pristali na ignorisanje kodeksa profesionalne etike u medijima čiji je rezultat medijska manipulacija. Podsetimo se da i u kodeksima profesionalne etike novinarstva dominiraju prihvatanje odgovornosti medija i novinara prema javnosti, odnosno publici. Podsetimo urednike da kodeksi proklamuju da informacije moraju biti istinite, jasne i nedvosmislene, kao i da novinari prihvataju obavezu da poštuju i brane prava građana i izražavaju svest o tome da su glavni stvaraoci javnog mnjenja. U okviru ove norme, kodeksi zahtevaju da objavljenje informacije budu pluralističke, izvori informacija provereni, da se jasno razdvoje vesti/činjenice i komentari/vrednosni sudovi, kako bi primaoci informacija bili upoznati s tim da li im se saopštavaju fakti ili njihova interpretacija. Da li se može reći da urednici informativnog programa javnog medijskog servisa poštuju ovakve norme? Sve dok one ne budu pravilo koje će dirigovati kako će se vesti uređivati, nećemo imati ni naznaku slobodnih medija niti slobodan javni medijski servis. Bez poštovanja medijske etike nemoguće je imati ikakvu slobodu medija, a kako bez slobodnih medija nema ni slobodnih društava, čini se da je pred nama i dalje dugačak put ka toliko željenoj slobodi, čiji će prethodnik biti medijska. Ana Stevanović Izvor

DOK ALEKSANDAR VULIN UPORNO PONAVLJA DA BI SVAKI NEPRIJAVLJENI PRELET IZNAD SRBIJE ZAVRŠIO OBARANJEM, DANIMA SU U DRUGOJ POLOVINI MARTA BESPILOTNE LETELICE, UGLAVNOM TIPA "PREDATOR", NAPROSTO "ŠPARTALE" NEBOM IZNAD SRBIJE, UZDUŽ I POPREKO, UKLJUČUJUĆI I NADLETANJE BEOGRADA. PRIPADNICI VOJSKE SRBIJE MOGLI SU IM SAMO MAHATI SA ZEMLJE "Nebo nad Srbijom nije bilo sigurnije od NATO agresije", izjavio je početkom januara 2018. ministar odbrane Aleksandar Vulin tokom postnovogodišnje posete aerodromu Batajnica, gde mu je prikazana spremnost "dežurne pare" aviona MiG-29. O kakvoj borbenoj spremnosti se radi i kakva je to bila predstava za javnost, dovoljno ilustrira to što je jedan od aviona bio dvosed, bez borbenog radara, a i same letelice su zarulale po pisti, ali nisu poletele, što je opravdano "lošim vremenskim uslovima". Nešto ranije – 5. avgusta prošle godine – ministar Vulin je, navodno nenajavljeno, posetio jedinicu u kasarni "Jugovićevo" u Novom Sadu. Tu je sleteo helikopterom, čijeg pilota je pre toga terao da leti uz granicu sa Hrvatskom, a žalio se i na visoku temperaturu u kabini letelice, te tražio da se podigne na veću visinu, koja nije bezbedna. "Nijedan neprijavljeni prelet, nijedan avion, nijedan helikopter – nije uočen. A i da jeste, bio bi lociran i oboren. Ni jedan lovac, ni jedan helikopter iz našeg susedstva ne bi mogao da ugrozi naš prostor. Naređenje vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića će biti ispunjeno. ‘Oluja’ se više nikada neće ponoviti gde god da žive Srbi", rekao je tada Vulin. A još dve nedelje ranije, u julu 2017, Vulin je obišao Komandu Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane (RV i PVO) i izjavio da nema slobodne i suverene zemlje koja ne kontroliše svoje nebo i čitavu teritoriju "U stanju smo da odbranimo sebe i svoju teritoriju, na prvom mestu zahvaljujući obučenosti ljudi i njihovoj ljubavi prema otadžbini, ali to ne bi bilo moguće bez odgovarajućih tehničkih resursa i radujem se daljem osnaživanju vazduhoplovstva, uvođenju novih aviona i protivvazduhoplovnih sistema". Komandant RV i PVO Ranko Živak poručio je tada da su operativne sposobnosti na potrebnom nivou i da obezbeđuju izvršenje svih zadataka... Čemu ovaj uvod? Iz prostog razloga što su u drugoj polovini marta danima bespilotne letelice, uglavnom tipa "predator" naprosto "špartale" nebom iznad Srbije, uzduž i popreko, uključujući prelete i iznad Beograda, a nijedna ne samo da nije oborena, nego to nije ni pokušano. AKCIJA I REAKCIJA: Pomenute bespilotne letelice krstarile su brzinom od 200 kilometara na sat, na visini između 600 i 1.200 metara. Dolazile su sa teritorije Bosne i Hercegovine i letele preko Srbije do Rumunije. S obzirom da se zna čije snage su u BiH, nije teško zaključiti da je te letelice slao NATO, kome Srbija, iz nekih razloga, ne sme da se zamera, pa se zato o preletima ćuti. Jedan dnevni list je početkom aprila objavio informaciju o tome, doduše malo "spinovanu" (kako tvrde izvori "Vremena" iz RV i PVO Vojske Srbije), a Vulin je tim povodom izjavio da "ništa ne može ni da uđe na našu teritoriju ni da izađe sa nje, a da mi to ne znamo, da to nismo ispratili i procenili da li je realna opasnost ili ne". On je tako indirektno priznao da je procenjeno da bespilotne letelice NATO nisu realna opasnost po Srbiju, što se kosi sa njegovim ranijim izjavama da niko ne može da uđe nenajavljeno u vazdušni prostor Srbije, jer bi svaka letelica bila oborena. Vulin u intervjuu za "Politiku" 22. aprila odlazi korak dalje kada potvrđuje "da postoje pokušaji ugrožavanja našeg vazdušnog prostora i da su oni prepoznati i sprečeni": "Ništa ne može da uđe u naš prostor a da mi to ne primetimo i u skladu sa procenjenim stepenom opasnosti reagujemo", ustvrdio je tada Vulin, a novinar koji je radio intervju nije ga pitao (ili možda jeste, ali to nije objavljeno) zašto se onda nije reagovalo na bespilotne letelice krajem marta. Da je priča tog lista "spinovana", vidljivo je zato što se preleti dovode u vezu sa hapšenjem vršioca dužnosti direktora Kancelarije Vlade Srbije za Kosovo i Metohiju Marka Đurića 26. marta u Kosovskoj Mitrovici i navodnom spremnosti vojnih i policijskih jedinica Srbije da krenu u zauzimanje severa Kosova. Reč je, dakle, o pokrivanju klasičnih špijunskih aktivnosti pričom za unutrašnju upotrebu, u konkretnom slučaju – o nekakvim planovima Srbije za akciju na Kosovu, što domaća javnost voli da čuje. Međutim, bespilotne letelice su išle iznad Srbije i pre hapšenja Đurića, kao i posle, i nisu bile upućivane samo uz granicu sa Kosovom, nego iznad cele zemlje. U kakvom stanju je RV i PVO? I da li bi mogli oboriti te letelice kad bi dobili naredbu? Svakako da bi mogli, mada ne tako lako kao što političari i generali u izjavama tvrde. VOJSKA NA POŠTEDI: Jedan od razloga zašto je to teško, a pokazalo se na delu u martu kada je u jednom danu bilo čak šest preleta bespilotnih letelica, jeste i to što NATO ima i avione za ometanje radarskih sistema Vojske Srbije, koji su tada uključivani u akciju, pa su radari za otkrivanje niskoletećih ciljeva bili blokirani. A radari koji opslužuju velike raketne sisteme "Kub" i "Neva" ne mogu se upotrebiti za otkrivanje takvih ciljeva. U javnost je potom puštena priča kako su preleti bespilotnih letelica prestali kad je poletao par aviona "orao" sa aerodroma Lađevci kod Kraljeva da ih presretne, pa su one vraćene. Da je to stvarno tako bilo, letelice ne bi imale šansu da se vrate nazad za BiH, jer im je brzina 200 km/h i ne bi imale vremena da pobegnu. "Orao" bi ih, s druge strane, morao gađati samo topom i to samo kad ima vizuelni kontakt, pošto se radi o borbenom avionu koji nema radar da ih locira. Inače, Ministarstvo odbrane i država Srbija o svemu ćute i nisu se ni potrudili da bar Bosni i Hercegovini ili Rumuniji upute protestnu notu zbog toga što letelice doleću sa njihove teritorije i špijuniraju Srbiju. O protestu NATO da se ni ne govori. Ako ni zbog čega drugog, onda makar zbog činjenice da te bespilotne letelice mogu da nose rakete i drugo naoružanje, čime se može ugroziti bezbednost građana, a i visokih vojnih i državnih funkcionera. Primera radi, skoro sav državni i vojni vrh je 29. marta, u vreme "špartanja" letelica srpskim nebom, bio na vežbi na Pasuljanskim livadama… Oficiri Vojske Srbije ogorčeni su zbog takve nemoći i nepostupanja po propisima, ali su se pomirili sa takvim stanjem koje vojsku gura sve dublje ka dnu i zbog čega ne samo vojnici, nego i oficiri, odlaze sve češće. Tome doprinosi i sistem napredovanja po "mehanizmu" poltronizma, koji je u vojsci uvek bio izražen, ali je sad više nego ranije, doveden do savršenstva. Ministar i saradnici prave predstave za javnost, ali kada se zagrebe ispod površine, vide se sva Potemkinova sela. To je, nevoljno, morao da prizna i predsednik Srbije Aleksandar Vučić (Vulinov "vrhovni komandant") koji po Ustavu i zakonima komanduje vojskom, obelodanivši da je inspektorat odbrane u jednoj brigadi Kopnene vojske zatekao situaciju da više od polovine pripadnika ne može da ispuni one osnovne, minimalno propisane fizičke norme (trčanje, savladavanje prepreka i slično) i da su zbog toga bili "na poštedi" na dan kad je inspekcija dolazila. I za to, naravno, niko nije odgovoran, iako Vučić najavljuje smene. Takve priče, po običaju, ostaju samo u najavama jer se poslušnici ne smenjuju dok se ne pronađe neki veći poslušnik. I ne samo da se ne smenjuju, nego je jedan od takvih, koji je mobingovao potčinjene da drže na sebi gas-maske 90 minuta, čak i po kancelarijama, dobio godišnju novčanu nagradu kao najbolji oficir. Davor LUKAČ