Претражи Живе Речи Утехе

Administracija SAD je pre desetak dana i definitivno blokirala dalju isporuku borbenih aviona pete generacije F-35 Turskoj zbog odluke ove države da ostane pri ranijem ugovoru o kupovini sistema protivvazduhoplovne odbrane S-400 od Rusije. Ova vest, međutim, nije previše veliko iznenađenje za one koji prate avijaciju, međunarodno tržište vojne opreme niti za one koji prate međunarodnu politiku. Naime, mesecima unazad i praktično od onog trenutka 2017. kada je Turska zvanično potvrdila potpisivanje ugovora vrednog 2,5 milijarde dolara sa Rusijom, tursko biranje naprednog S-400 umesto takođe naprednog – ali po svim izlaznim karakteristikama ipak osetno inferiornijeg i daleko manje agilnog – sistema PVO “Patriot” izaziva bukvalno nerazumne izlive besa američke administracije, posebno potpredsednika Majka Pensa i državnog sekretara Majka Pompea. Iako je Turska partner prvog reda na projektu F-35, iako se u Turskoj proizvodi nezanemariv deo komponenti za ovaj avion i naručilac je 100 aviona ovog tipa, iako je Turska treći po veličini član NATO-a i iako je Turska već decenijama ključni strateški partner SAD u veoma osetljivom i trusnom regionu Bliskog Istoka i Mediterana – SAD su, čini se odveć osvetoljubivo, besno i beskompromisno, blokirale dalje isporuke F-35. Transportno i lansirno vozilo raketnog sistema S-400. Do trenutka otkazivanja isporuka, diplomatska aktivnost SAD je bila intenzivna, gotovo da nije bilo dana i nedelje da američki zvaničnici nisu upozoravali Tursku i podsećali da turska vojska neće koristiti i S-400 i F-35 te da Ankara mora da bira. I nema šta nisu pokušali: od pretnji do ponuda (doduše poprilično nepovoljnih) za kupovinu američkog sistema PVO “Patriot” – ništa nije upalilo: Turska se odlučila za S-400 i ne želi dalje da se raspravlja. Doduše, isprva nije bila isključivana ni mogućnost neke vrste kompromisa po ugledu na presedan napravljen devedesetih kada je Kipar kupio PVO sistem S-300 koji je posle dugotrajne diplomatske intervencije Turske raspoređen na Kritu. Ali ovakav je scenario i sa ruske i sa turske strane od samog starta odbačen: i jedna i druga strana oštro su odrekle da je takav scenario moguć. Nije na kraju ni jasno zbog čega se američka administracija toliko razrogači kada se pomene S-400. Opasnost koja je otvorena jeste da Rusija, ne talasu trenutne političke saradnje između dva predsednika sličnih političkih karakteristika dobije veoma osetljive podatke: tehničke detalje, radarske preseke i radarske otiske F-35 iz različitih uglova i u različitim uslovima – jednu, u suštini, bazu podataka koja bi omogućila efikasniju upotrebu sistema PVO protiv stelt letelica ali i koja bi za ubuduće omogućila razvoj tehnologija i precizniji odabir radarskih frekvencija za otkrivanje, praćenje i navođenje te na kraju i konačno omogućiti pouzdan algoritam za dejstvovanje po stelt ciljevima. Izgleda da se u pozadini ovog vojno-diplomatskog karambola nalazi politika: već nekoliko godina turski premijer Erdogan smatra se najčvršćim saveznikom Rusije u regionu, a političke sličnosti Erdogana i Putina su očigledne. Čvrsta populistička internacionala na okupu efikasno drži naizgled potpuno nespojive države: na bliskom Istoku – Rusiju i Tursku između kojih postoji ozbiljna saradnja a bogami i Izrael sa kojim postoji odnos nekakvog prećutnog mada krhkog primirja. A SAD ne vole da joj neko (a ponajmanje Rusija) gura nos u vojne saveze. Dodajmo još jednu stvar, maltene lociranu s one strane političke racionalnosti: imajmo u vidu, naime, strategiju vladanja trenutno jedine profilisane političke ličnosti u Turskoj: Erdogana. U svetlu nedavno izgubljenih lokalnih izbora u nekoliko gradova te tri politički najosetljivija i najvažnija – među kojima su i Ankara i Istambul – prilika da se izborna mašinerija remobiliše patriotskim zanosom i izigravanjem čvrstog stava prema SAD se ne propušta. Uz to, nepoverenje Erdogana i SAD traje već neko vreme, obzirom da SAD otvoreno podržava kurdske milicije na jugoistoku Turske, obzirom da se glavni Erdoganov politički takmac, Gulen, nalazi u SAD; da SAD odbija da ga isporuči; te da na kraju sam Erdogan najverovatnije sumnja da iza neuspelog pokušaja puča pre nekoliko godine makar donekle stoje upravo SAD. Na kraju krajeva, Erdogan sa pravom nema baš previše poverenja u vojsku, koja je i glavni garant savezništva Turske i SAD: sve obzirom da je upravo vojska u Turskoj – od kada je ova uzela oblik moderne nacionalne države – direktna opasnost za sve vladare autoritarnih tendencija – a Erdoganu ovih tendencija ne nedostaje. A sve se sjajno poklopilo sa ekonomskom krizom u Turskoj – pa otkazivanje ugovora vrednog 11 milijardi dolara zarad onog vrednog samo 2,5milijarde zapravo dolazi kao jedan sasvim zgodan oblik štednje. Ali valja imati u vidu da je u pitanju i jedna prljava – veoma prljava – tržišna borba. Globalna remilitarizacija i proliferacija visokotehnološkog naoružanja otvorila je ogromna tržišta na kojima šapu danas uglavnom drži najveći globalni izvoznik – SAD. A SAD svoj izvoz obezbeđuju koliko tehnološki naprednim proizvodima, toliko i ucenama. Tako je ponuda SAD za prodaju sistema “Patriot PAC-3“ sa projektilima GEM (Guidance Enhanced Missiles) i MSE (Missile Segment Enhancement) bila izrazito nepovoljna po Tursku: 3,5 milijarde dolara – čak milijardu više nego cena za koju je pazaren S-400. A i to bez ispunjavanja kriterijuma za nabavku sistema PVO koje je još pre nekoliko godina iznela Turska: transfera tehnologija i zajedničke proizvodnje. Pa čak i takva, gotovo nepristojna, stigla je zakasnelo obzirom da je već godinama unazad jasno da Turska pod hitno mora da osavremeni svoju PVO velikog dometa. A Turska jeste jedina oko koje se digla prašina, ali nije jedina koja ima problema zbog kupovine vojne tehnike koja ne dolazi iz SAD: Egipat decenijama već pokušava da pazari F-15 i nailazi na zatvorena vrata, a kada je najavio da razmatra kupovinu Su-35 – naišao je na neočekivano razjarene izjave i najave iz Vašingtona. Učešće turskih firmi u programu F-35. No, neće ovo proći bez posledica po najveći industrijski projekat u istoriji – on je uveliko oslonjen na strahovito gusto ispletenu mrežu savezništava, poslovnih ugovora i onih paraposlovnih dogovora. Uz to, Turska kao partner prvog reda učestvuje u proizvodnji komponenti za F-35 pa osam njenih kompanija direktno učestvuju u proizvodnji ovog aviona: Alp Aviation, Ayesas, Fokker Elmo, Havelsan, Kale Aerospace, ROKESTAN/Tubitag SAGE te na kraju i sam Turkish Aerospace Industries. A i pored relativno lakonske najave iz SAD da reorganizacija proizvodnje neće ići previše teško, ostaje činjenica da su turske kompanije ključne za neometanu proizvodnju. Primerice, Ayesas je jedini proizvođač ključnih komponenti za napadno navigacioni interfejs projektila kao i za panoramski displej u kokpitu, Fokker Elmo proizvodi čak 40% električnih instalacija a proizvodni će proces najviše biti pogođen izbacivanjem Alp Aviation-a koji pored toga što proizvodi komponente za stajni trap, pravi i matrice za proizvodnju samog zmajaaviona. Ko je u šahmatu: procenite sami – SAD uistinu mogu da Turskoj uskrate pristup visokoj tehnologiji, ali u isto vreme moraju da snosi posledice. Svaki neisporučeni F-35 znači i povećanje njegove cene u budućnosti, što smanjuje i broj potencijalnih kupaca i broj naručenih aviona. A svako dalje odlaganje će usporiti proizvodni proces, povećati troškove proizvodnje, vrlo verovatno umanjiti kvalitet komponenti, poljuljati one kupce koji se još uvek nisu definitivno odlučili a konkurenciji će dati vremena da smanji tehnološki, tehnički i proizvodni jaz između F-35 i takmaca. Finansijske posledice po prodavca su, kako god okrenete, ozbiljne. A kao što smo rekli, od samog svog početka F-35 je zamišljen kao posao veka koji ne sme da propadne pa treba očekivati brzo prebacivanje proizvodnje ovih komponenti nekom drugom partneru. A za to vreme se Turska, prema rečima nekih medija sprema da u naoružanje S-400 uvede već u oktobru a isporuke se očekuju već za nekoliko meseci. Pored toga, Turska je uspela da, makar delimično, zapuši poslovnu rupu koja se pojavila sada kada su njene kompanije izbačene iz projekta F-35: portparol Kremlja Dmitrij Peskov najavio je pre nekoliko dana da je sasvim moguće da će deo proizvodnje komponenti S-400 biti prebačen u Tursku (što dodatno otvara mogućnost „curenja“ podataka o tehnologijama korišćenim na F-35). Ostavši bez pouzdanog lovca/lovca bombardera u budućnosti, Turska sada razmatra ostale opcije. Tako se pojavila i jedna malo verovatna ali nadasve zanimljiva opcija: turska kupovina Su-57, ugovor koji bi ovom ruskom naprednom lovcu ulio svežu finansijsku inekciju i osigurao budućnost. Turska je, međutim, poslednjih decenija dovoljno puta pokazala da je sposobna da samostalno razvije kompleksna oružja pa bi najverovatnije trebalo očekivati tehnološki transfer koji bi bio ispraćen razvojem domaćeg naprednog višenamenskog aviona. A Rusija, projektni biroi koji dizajniraju i proizvode sisteme protivvazduhoplovne odbrane kao i sam sistem S-400, odlično se snalaze na međunarodnom tržištu naoružanja: ovaj sistem PVO – nastao radikalnim unapređenjem ranijeg S-300 – smatra se jednim od najboljih i najagilnijih sistema PVO za dejstvo po ciljevima u vazdušnom prostoru. I dok se u arsenalu SAD nalaze sistemi PVO koji su u specijalizovanim zadacima efikasniji od S-400 – primerice THAAD je za sada nenadmašan u zadacima obaranja strateških balističkih projektila, ali ne može da dejstvuje po avionima – nigde u svetu nema tako agilnog, mobilnog i svestranog sistema PVO. Stoga ne treba da čudi što se trenutno nalazi u naoružanju Rusije, Kine i Alžira i da uskoro ulazi u naoružanje Turske i Indije, dok su Saudijska Arabija, Katar i Irak veoma zainteresovani za kupovinu u bliskoj budućnosti. Stefan ALEKSIĆ

Podela Kosova pokrenula bi domino efekat širom Balkana sa užasnim posledicama za sve. U scenariju podele svako bi izgubio, dobici bi bili jadni. Srbi bi nestali sa Kosova, koje bi tako postalo model za stvaranje etnički čistih država. Balkan bi ponovo postao bure baruta. Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto, serijom Tvitova i poruka na Fejsbuku oglasio se iguman manastira Visoki Dečani, otac Sava Janjić. Nakon više tekstova u prištinskoj štampi da navodno Beograd, Priština i Tirana pregovaraju o razmeni teritorija, odnosno podeli Kosova, poruka nemačke, austrijske i američke ambasade protiv ovakih ideja, a potom i kosovskog predsednika, Hašima Tačija, za kojeg se inače tvrdi da upravo on dogovara navodnu "razmenu teritorija" i "podelu" sa Aleksandrom Vučićem, reakcija Save Janjića je prva u srpskoj javnosti na ovu temu, prenosi portal KoSSev. - Ako postoji rešenje statusa Kosova to zasigurno nije podela. Svi znamo da većina Srba ne živi na severu Kosova, već na prostorima juga koji je većinski naselјen Albancima. Tamo su i najvažnije srpske pravoslavne svetinje. Srpska pravoslavna crkva se dosledno protivila promeni međunarodno priznatih granica Srbije. Podela Kosova otvorila bi Pandorinu kutiju nasilja i pokrenula bi domino efekat širom Balkana sa užasnim posledicama za sve - naveo je Janjić. Umesto igre sa životima desetina hiljada nevinih ljudi, rešenja za trenutne probleme na Kosovu treba tražiti u dijalogu i na osnovu međunarodnog prava, podstičući saradnju, pomirenje, poštovanje ljudskih prava i baštine, dodao je on. Foto: E. Čonkić / RAS Srbija Naglašava i šta bi bile dalje posledice podele: "U scenariju podele svako će izgubiti, a dobici će biti jadni. Srbi će nestati sa Kosova (vrlo teško nasleđe za Beograd). Ono što ostane od etnički albanskog, muslimanskog Kosova izgubiće čak i privid onoga što je ostalo od multietničnosti (što će biti još manje privlačno mnogima u EU)." Tako će međunarodni “projekat multietničkog Kosova” konačno doživeti kolaps i umesto toga postaće model za stvaranje etnički čistih država: "Balkan će ponovo postati bure baruta (BiH, MK). Ovo će se kao bumerang vratiti onima koji kratkoročno traže brza rešenja i odraziće se (negativno) na stabilnost EU." Sava Janjić poručuje da dijalog mora da se nastavi i da bude pravilno fokusiran i merljiv uspesima u vladavini zakona, zaštiti manjinskih zajednica, baštine, povratku izbeglica, garancijama privatne imovine, napuštanju jezika mržnje: "Pomirenje je preduslov za svako dugoročno rešenje, a ne obrnuto." https://www.blic.rs/vesti/politika/iguman-sava-janjic-podela-bi-imala-uzasne-posledice-za-sve-srbi-bi-nestali-sa-kosova/wckj7bj

Rat koji još nije završen! Piše Dr. Rudolf Henzel Prošlo je više od decenije i po nakon agresije,koju su protivno medjunarodnom pravu započele US-NATO snage,koristeći visokotoksične i radioaktivne uranijumske projektile, a posledice se još uvek osećaju. U Srbiji su agresivna kancerogena oboljenja, kako medju mladima tako i medju starima, u porastu i poprimаju razmere epidemije. Ljudske patnje su neopisive i neizmerne. Zahvaćena je cela Srbija a posebno je pogodjen njen jug i Kosovo i Metohija. Rezultati koje je objavilo Ministarstvo zdravlja Republike Srbije, govore da u Sbiji svakoga dana po jedno dete oboli od raka. Zemlja je potpuno zatrovana. Usled oštećenja genetskog materijala (u daljem tekstu DNA), postoji opasnost da se iz generacije u generaciju radjaju deca sa deformitetima. Svesno i voljno je počinjen genocid. Do nedavno su političari uz pomoć medija, a pod pritiskom počinilaca zločina, skrivali istinu od uznemirenih gradjana. Hrabri i odgovorni lekari, naučnici, bivši oficiri, bivši političari uspeli su da probiju zid ćutanja, zbog dobrobiti naroda Srbije, ali i drugih naroda u susednim zemqama, koji dele istu sudbinu. Uranijumski projektili su oružje za masovno uništavanje Kada su SAD-e u Vijetnamskom ratu koristile "Agent Orange"(herbicid dioksin,korišten za uništavanje rastinja-kod nas poznat kao ‘’narandzasti agens’’ ili ‘’crveni gas’’) i napalmske bombe, svet je bio šokiran. To više nije bio rat, to je bio masakr civilnog stanovništva i potpuno uništenje prirode. I nakon 50 godina tamo se iz generacije u generaciju radjaju deca sa visokim stepenom invaliditeta, dakle-rodjena da bi ubrzo umrla. Uprkos tome, od Vijetnamskog rata, vojna industrija i industija za proizvodnju atomskog naoružanja i dalje jačaju svoj "biznis". Svi ratovi koji su vodjeni nakon ustanovljenja pravnih normi na Nirnberškom Tribunalu (Nirnberški principi), shodno istima, su ilegalni i svaki je bivao većih razmera, smrtonosniji, nazadniji i genocidniji. To je slučaj i sa ratom koji je od stane US-NATO vojske vodjen na evropskom tlu, a protiv SR Jugoslavije. Vojska SAD-a je uz prećutno odobravanje ostalih članica NATO pakta-uključujući i Nemačku, koristila oružje za masovno uništavanje, koje je predhodno isprobala u Zalivskom ratu 1991. i u BiH 1994/95. a to su uranijumski projektili, sa visokim stepenom radioaktivnosti i toksičnosti. Nato je priznao da je ispalio 30.000 projektila sa osiromašenim uranijumom (u daljem OU). Vojska Srbije pominje 50.000. Radi se o 10-15 tona osiromašenog urana. Iako postoji obimna literatura o ovom ratnom zločinu na nemačkom, engleskom i srpskom jeziku, kao i filmski materijal (film "Deadly Dust"-Smrtonosna prašina), izneo bih još neka zapažanja. Zbog dugog procesa razgradnje, radioaktivnosti i toksičnosti otpad uranijumske i atomske industrije, pretežno izotopa OU-238, morao bi biti duže vreme skladišten u posebno obezbedjenim deponijama. Da ne bi plaćali visoke cene skladištenja, radije su OU besplatno ustupali onima koji su zainteresovani, npr vojsci. OU poseduje karakteristike koje su veoma primamljive vojnoj industriji. OU projektili, razvijani po nemačkoj tehnologiji (Zigvart-Horst Ginter) zbog visoke gustoće metalnog urana (1,7 puta veću nego olovo) imaju jaku probojnu moć, i koriste se za uništavanje tenkova i podzemnih bunkera. OU i sam spada u zapaljive materijale, te prilikom probijanja tenkovskog oklopa gori, pri čemu na 3000 stepeni po Celzijusu stvara prašinu uranijumovih oksida oslobadjajući visokotoksične i radioaktivne supstance. Čestice uranoksida-aerosol-a čija veličina se meri u nanometrima, kroz vazduh, vodu kao i lanac ishrane dospevaju u ljudski organizam. U plućima se čestice uranijumske prašine vezuju za crvena i bela krvna zrnca i prodiru u ostale organe, oštećujući ćelije mozga, bubrege i reproduktivne organe. Na taj način se u mnogim organima razvija kancer i nepovratno oštećuje DNA. Jačina kancerogenosti OU je zasnovana na tome, što hemo i radiotoksičnost deluju sinergično. Kroz placentu OU dospeva do ploda u materici, koji takodje biva ugrožen. Moguće dugoročne posledice su genetski defekti kod dojenčadi, dečija leukemija, kancerogena oboljenja i oštećenja bubrega. Pošto čestice uranoksida tokom sagorevanja dobijaju karakteristike keramike, one se ne raslažu u vodi, nego u takvom stanju ostaju u organizmu i godinama šire radioaktivnost. Upotrebom uranijumskih projektila je svesno i voljno počinjen genocid Za biohemičara Albrehta Skota (Albrecht Schot) je upotreba OU primer intervencije u stvaranju, koja ugrožava egzistenciju, i nije samo oružje protiv pojedinih država, nego protiv čitave planete. Poznati nemački novinar i režiser Frider Vagner (Frieder Wagner), autor filma "Deadly Dust" (‘’Smrtonosna prašina’’) naziva uranijumske projektile oružjem za istrebljenje, a žrtve ovog smrtonosnog oružja "osudjenicima na sporu smrt''. Uranijumski projektili su"perfektno oružje" za masovno uništavanje čovečanstva, što će reći za genocid. Konvencijom Ujedinjenih Nacija od 1948. god. genocid je u medjunarodnom krivičnom pravu proglašen zločinom koj inikada ne zastareva. Označen je kao posebna namera da se na direktan ili indirektan način pripadnici jedne nacije, rase, etničke ili verske grupe potpuno ili delimično unište. Zato je okarakterisan kao "jedinstveni zločin" i najteži zločin u Medjunarodnom krivičnom pravu - "zločin nad zločinima" (engl. ‘’crime of crimes’’) Australijska lekarka, specijalista za atomsko naoružanje i mirovna aktivistkinja Helen Keldikot (Helen Caldicott) piše u svojoj knjizi "SAD-Nuklearna opasnost" sledeće: "Jasno je da je Pentagon mnogo pre operacije "Pustinjska oluja" (2. zalivski rat 1991.g) bio upoznat sa rizicima po zdravlje stanovništva u slučaju upotrebe uranijumske municije. U mnogim vojnim izveštajima se naglašava da uran-238 štetno deluje na bubrege i pluća, izaziva rak kostiju, oboljenja kože, dovodi do neurokognitivnih smetnji, oštećenja hromozoma, uzrokuje radjanje dece sa deformitetima." (2003: 260) Iz ovog razloga se ratovi u kojima su korišteni visokotoksični i radioaktivni uranijumski projektili, kao i oni u kojima je svesno i voljno počinjen genocid mogu okarakterisati kao ratni zločin (uključujući i bombardovanje SR Jugoslavije 1999.). Prema konvenciji UN protiv genocida, obavezuju se svi potpisnici ugovora da kazne one koji su počinili genocid, bez obzira na to da li su u pitanju članovi Vlada, državni i javni službenici ili privatna lica. Jedan veliki tim sastavljen od advokata i naučnika iz Srbije, Nemačke, Francuske, Italije, Rusije, Kine, Engleske i Turske tuži NATO zbog toga što je, tokom rata protiv Srbije 1999. bacao bombe sa OU. Ova tužba će pomoći svim narodima koji dele sudbinu Srbije. Agresivna kancerogena obolenja u Srbiji poprimaju razmere epidemije Bombardovanje Srbije trajalo je 78 dana. 1031 vojnik je poginuo, 5173 vojnika i polcajaca je ranjeno, ubijeno je 2500 civila, od kojih su 78 deca, preko 6000 civila je ranjeno. Osim projektila sa OU koji sadrze i visokotoksičan plutonijum, upotrebljavane su i druge eksplozivne materije i raketna goriva, kao i odredjena hemijska jedinjenja koja prilikom eksplozije oslobadjaju otrovne materije, koje uzrokuju kancerogena oboljenja. Stopa obolelih od kancerogenih bolesti se povećava iz godine u godinu.Takodje raste broj novorodjenčadi sa deformitetima, kao i broj dece obolele od leukemije. Pre više od godinu dana Društvo Srbije za borbu protiv raka objavilo je, da su studije pokazale da je usled upotrebe municije sa OU izmedju 2001.g. i 2010.g. od 15.000 obolelih od raka, njih 10.000 je nažalost umrlo. Predsednik društva je radiolog i onkolog, Prof. Dr sc. med. Slobodan Čikarić. Ukupno je u ovom vremenskom periodu u Srbiji obolelo 330.000 ljudi. Stopa smrtnosti se od 1999. povećavala za 2,5 procenta godišnje. Još 2013.g. Prof. Cikarić je za list "Blic" izjavio da se u Srbiji, iako je prošlo 14 godina od bombardovanja OU, očekuje eksplozija kancerogenih obolenja svih vrsta i oblika. Imao je pravo. Oštećenja imunog sistema dovelo je do povećanja infektivnih obolenja, teških poremećaja funkcije bubrega i jetre, agresivne leukemije kao i drugih kancerogenih bolesti (često višestrukih), oštećenja koštane srži, genetski deformiteti i komplikacije poput pobačaja i prevremenog porodjaja, kao posle černobilske katastrofe. Kada se čitaju srpske novine upada u oči veliki broj stranica sa čituljama, kada se prolazi kroz srpska groblja, upada u oči veliki broj nadgrobnih spomenika sa ukucanim godinama rodjenja i smrti, koje govore da pokojnik nije dugo živeo. Mozda bi trebalo dopisati "preminuo od posledica trovanja i zračenja OU". Veliki broj gradjana Srbije je godinama prisustvovao patnjama bližnjih, obolelih od karcinoma, i sa strepnjom iščekivao kada će se to i njima desiti, što je stvaralo dodatno psihičko opterećenje. Ponekad su i znali šta je uzrok obolenju, pa je zato bila prisutna strepnja i nesigurnost, što je pojačavalo stres. Niko od političara u Srbiji kao i u drugim državama koje su zatrovane OU (bliski i srednji istok), pa ni u državama članicama NATO-a nije našao za shodno da stanovništvu kaže istinu. Nisu hteli, izmedju ostalog, da dozvole da dodje do tužbe i zahteva za odštetu, hteli su da nesmetano nastave bavljenje ovim smrtonosnim zanatom. Stres, strahovi i depresija slabe već oštećeni imuni sistem, što dovodi do pojačane sklonosti ka infekcijama. To pokazuju rezultati istraživanja interdiciplinarne istraživačke oblasti – Psiho -Neuro-Imunologije (PNI). Stanovništvo ima pravo na istinu Da bi mogao da organizuje sopstveni život onako kako želi, da odluči da li će stupati u brak ili ne, da li će imati decu ili ne, svaki gradjanin mora da realno proceni ekonomsko, socijalno i političko stanje u svojoj zemlji. Ali on to ne može ukoliko istina nadolazećim dogadjajima koji mogu ozbiljno uticati na njegov život nije realno predstavljena. Zato je moralna obaveza svih koji su se susretali sa problemom zagadjenja zemljišta-lekara, naučnika, novinara, kontaminacijom pogodjenih oficira, vojnika i gradjana, da stanu uz svoje gradjane i iznesu im istinu. Uz to, identitet jednog naroda se gradi na znanju sopstvene istorije i pravu na istinu. Istoričari i ostali naučnici kao i predstavnici naroda (poslanici) moraju tome dati značajan doprinos. Stanovništvo ne sme biti prepušteno samo sebi. Potraga za istinom i prosvećivanje stanovništva je takodje politička i svaka druga obaveza za nosioce političke i izvršne vlasti. Oni su odgovorni za njeno rešivanje, i ni u kom slučaju to ne sme biti zanemareno. Vlada i Parlament moraju se nedvosmisleno izjasniti i zauzeti stav o tome, i to mora biti osnov za sve buduće aktivnosti. Kako mogu gradjani da veruju Vladi ili svojim predstavnicima u Parlamentu, ako im ne iznose istinu o problemima koji egzistencijalno dotiču i brinu sve njih? izvor