Претражи Живе Речи Утехе

„Дијалог, праштање, помирење - три су начела која ћу настојати да применим у пракси”. Ове речи, изговорене приликом инаугурације новог Mитрополита загребачко-љубљанског г. Порфирија, звучала су као завет и пре две године су у хрватским медијима изазвале врло позитиван одјек. Врсни новинар и теолог Драго Пилсел (однедавно и колумниста Експреса) тада је искрено написао да се јако радује владици Порфирију: “јер сам Хрват, а имам брата Србина, пастира којем могу отворити душу”. Митрополит Порфирије (световно Првослав Перић), рођен је у Бечеју. Основну школу је завршио у Чуругу, а гимназију у Новом Саду. Године 1986. завршио је Православни богословски факултет у Београду. Годину дана раније замонашио се у манастиру Дечани. Постдипломске студије завршио је у Атини где је остао до 1990. године. По благослову Епископа бачког Иринеја, отишао је у манастир Ковиљ и 1990. године рукоположен у чин јеромонаха. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве га је 1999. изабрао за викарног Епископа јегарског при Епархији бачкој. Одбранио је докторску дисертацију Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу Светог Јована Златоуста на Богословском факултету у Атини (2004). Био је члан РРА, а од јула 2008. и председник Савета. У периоду 2010-2011. био је Епископ војни, а затим координатор за сарадњу Српске Православне Цркве и Војске Србије. Ваш живот се циклично преображава у мисије. Најновија је помоћ сиромашнима. Ко су ти људи и како видите размере њихове патње? Пре свега, желим да захвалим уредништву угледног „Експреса“ и Вама лично на могућности да мисију вршим, овога пута, заједно са Вама. Као и сваког свештеника и мој живот треба да буде непрекинута мисија и то управо у духу Христових речи: Као што је мене Отац послао и ја шаљем вас. Дакле, ја треба да своју мисију вршим сведочећи онога ко ме је послао, а то је сам Христос и Његова Црква. Начин сведочења, односно мисије, зависи и од потреба оних којима сам послан. Несумљиво је да је свим људима на сваком месту и у свако време потребна Реч Божја као основни васпитач, чувар савести, духовна утеха и правац кроз живот. Али, заједно са Речју Божјом, људи којима сам ја послан у Митрополији загребачко-љубљанској живе у специфично сложеним околностима и њима је заједно са духовном утехом потребна помоћ због немаштине. Економска криза у Хрватској погађа све, али нешто више православне Србе, највише због последица рата, окончаног, Богу хвала, пре двадесет година. Мерити, пак, њихову патњу или је упоређивати са патњом неких других који живе у изобиљу, али без љубави ближњег или су опрхвани себичношћу, није једноставно. На пример, са благословом Владике горњокарловачког Герасима, посетио сам и банијско село Мали Градац. Сиротиња, горштаци, али вредни, поносни, знају ко су и шта су. То што знају ко су и шта су надвладава сваки страх, сваку патњу. Ко их је запоставио: Бог или људи? Друго име за Бога је Љубав. И Бог Љубави никога не заборавља. А ми људи, уколико и заборавимо наш народ расут по селима и градовима Хрватске, прилика је да Ви и ја сада заједно позовемо власти Србије, привреднике и све друге, да их се сете и укључе се у хуманитарну акцију коју води Црква у Хрватској. Потребни су им храна, средства за хигијену, бела техника, пољопоривредне машине. Већ сам рекао да они живе у условима хуманитарне кризе! Пре две године, приликом устоличења за митрополита рекли сте: “Спреман сам за дијалог са свима који нису сагласни са мојим идејама, али су отворени за њихово разматрање и разговор”. Какво је са овим у вези Ваше двогодишње искуство из Хрватске и Словеније? Упознао сам нове пријатеље: новинаре, редитеље, глумце, музичаре, сликаре, политичаре, али највише обичан драг свет, са којима делим темељна хуманистичка начела која треба да владају у међуљудским односима. Они су, поред православних, великом већином римокатолици, али има и оних који за себе кажу да су агностици. Ја их, препознајем у стиху Матије Бећковића: поједини неверници Бога лепше замишљају. Природно, упозано сам највише Загребчана - фину, достојанствену господу и даме, без обзира на социјални статус. Живот је наметнуо да са њима више разговарам и сарађујем, али не избегавам ни оне са којима нисам сагласан. Време је такво да духовници морају бити и псхолози. Научили сте да прилагођавање може бити И причом И ћутањем. Шта је данас погубније по Вашу паству – говор или ћутање? Ћутања има различитих. Уколико мислите на ћутање због страха да изразе свој идентитет, због неизвесности, страха као очекивања зла како каже Аристотел, онда је такво ћутање, по мом мишљењу и искуству погубније. Таква врста ћутања води у духовни и психолошки безизлаз: гетоизацију, апатију, депресију, самопоништавање. То није решење. Од првог дана, заједно са браћом епископима и свештеницима, настојим да српску православну заједницу изведем из стања гета. Да их охрабримо, да поново успоставе вертикалу свог православног духовног идентитета и достојанства. Мањи је проблем у селима, као у поменутом Малом Градцу, али преостали урбани Срби, због различитих, понекад и утилитарних разлога, затомљујући самосвест, губе и психолошку стабилност. Мада разлози за страх нису увек неосновани, до сада сам се уверио да, поред европских закона овде прописаних и хрватско друштво има капацитет да, упркос гласним појединцима, у потпуности прихвати право на равноправан живот православних Срба. А нама ништа друго и не треба. Кад сте рекли да Вашу нову дужност не доживљавате само као ново послушање и задужење произишло из црквене хијерахије, већ истовремено и као личну мисију и одговорност, колико сте за ове две године задовољни приликама да ове две дужности повежете? Као што на почетку рекох, мој живот треба да буде јединствена мисија: послушање, задужење, лична мисија и одговорност. Све заједно чини живот једног свештеника, па тако и мој. Прилике не бирамо. Да потсетим на речи блаженог спомена Патријарха Павла да од човека не зависе време и место на коме ће да се роди, али зависи да ли ће поступати као човек или нечовек. Нисам у потпуности задовољан колико сам учинио на афирмацији српске заједнице у Хрватској. Чини ми се понекад два корака напред три назад. Али, нити хоћу нити могу да одустанем. Ваш екуменизам је био велика препорука за дужност у Загребу. Имате ли ваљане саговорнике међу духовницима Католичке Цркве и њихову помоћ? Екуменизам је за мене синоним за мисију: сведочење, дијалог као суштинска претпоставка нормалног живота, природа Цркве. Наравно да међу католичим свештеницима имам ваљане саговорнике. Са некима делим блиске ставове, а са другима упорно разговарам и о ономе у чему се не слажемо. Себе видите и у улози помиритеља. Данас је то незахвална улога у Вашем окружењу. Да ли је могуће помирење ако једна страна манипулише ирационалном мржњом и покушава је претворити у колективну? Бити помиритељ увек је захвално. Најзахвалније. Ни једна средина није монолитна. Моје загребачко окружење поготово. Има, не мало, и оних који из својих користољубивих циљева манипулишу осећањима, стварајући од Срба дежурне кривце за све, економске недаће и слично. Kao у старом вицу о Јеврејима и бициклистима. Лондонски „Економист“ је прошле недеље писао о политици замрзнутој у осамдесетим или чак четрдесетим годинама прошлог столећа. Појединци за које се чинило да гледају унапред, дају аутоголове откривајући бирачком телу усташке претке. Замислите да се немачки политичар хвали дедом есесовцем из Аушвица. Али, довољно је овде људи који знају да је свака мржња ирационална сама по себи. Током инаугурације коментатор ХРТ-а је на крају церемоније истакао да ће се Порфиријев говор “дуго памтити и препричавати”. Шта је остало од тог одушевљења од пре две године? Одговор је једноставан: после речи прелази се на дела. На рад, стрпљив и упоран. Надам се да ће такав рад, када дође пуноћа времена, Господ благословити одговарајућим плодовима. Кад сте цитирали мудрог Саломона: 'Боље комшија близу, него брат далеко', на кога сте мислили? Соломонове речи су универзалне, важе увек и свуда. Али, једном сам о томе говорио: треба бити способан разумети и прихватити другог, другачијег, у овом случају суседа. За то је предуслов самосвест, укорењеност у сопствени идентитет, како би са љубављу прихватио другачије дарове које поседује комшија и помогао му да он прихвати тебе. Порука проšлонедељна енглеске групе “Масив атак” у Пули: “Хрвати и Срби су сијамски близанци који се не подносе!” Суров поглед са стране или истина? Већ сам говорио да је Фројдова теорија о „нарцизмима малих разлика“ веродостојно потврђена у српско-хрватском односима. Интервју објављен у листу Експрес 9. септембра 2016. године