Zašto je tako lako "zaboraviti" na veru u svakodnevnim odnosima sa bližnjima i dozvoliti sebi grubost, pa čak i osuđivanje i isto tako uživati u pobožnim maštarijama kada nema nikoga živog u blizini?
Da li je pustinjacima bili lakše ili teže nego nama, kad bar nisu imali prilike da se ogreše o bližnje?