Претражи Живе Речи Утехе

Nakon prvih isporuka vojnih i policijskih primeraka helikoptera H145M i do sada nezabeležene prilike da jedna letelica sa srpskom rondelom bude izložena na Buržeu, Erbas grupa i Erbas Helikopteri uručili su prošlog meseca zvanično i sertifikat Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“. Tango Six je imao ekskluzivnu priliku da intervjuiše direktora kompanije Erbas Helikopteri Bruna Evena tokom sajma naoružanja i vojne opreme Partner 2019. Kada dolaze Super Pume, šta će „Moma“ sve moći da radi sa pomenutim sertifikatom, kako napreduje integracija domaćeg naoružanja na H145M i da li je sa željom Erbasa da Srbiji proda i H125 na pomolu preko potrebna objedinjena obuka vojnih i policijskih pilota helikopterakojih već sad nema (i ako se nešto ne preduzme) tek ih neće biti? Kako opisujete „Projekat Srbija“? Isporuke helikoptera H145M su otpočele, kako ste Vi i Vaš tim zadovoljni sa srpskom stranom? Takozvani „Projekat Srbija“ predstavlja fantastičan uspeh za Erbas u Srbiji i u Jugoistočnoj Evropi. Projekat takođe predstavlja izvanredan primer vrste strateške saradnje koju mi kao kompanija možemo ponuditi. Zapravo, H145M su prvi vojni helikopteri isporučeni Srbiji iz Evropske Unije još od 80-tih. Ovo je postalo moguće zbog odluke srpske vlade da otpočne strateško partnerstvo sa Erbasom u kontekstu opšte modernizacije i industrijske saradnje. Ovo je takođe više puta prepoznato od strane srpskih vlasti tokom prethodnih godina i poslednji put lično od strane premijerke Ane Brnabić na vazduhoplovnom sajmu u Parizu prošlog meseca. Prvi H145M isporučen je RV i PVO Vojske Srbije zvanično na ceremoniji tokom sajma naoružanja i vojne opreme Partner u junu ove godine / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Koji su planirani datumi isporuke preostalih helikoptera H145M? Koji su datumi i faze isporuke za policijske H215? Planirano je da se osam H145M isporuči tokom 2019. godine, poslednji će za Ministartvo unutrašnjih poslova biti isporučen u prvoj polovini 2020. godine. Dogovoreno je da isporuka helikoptera H215 počne u 2022. godini. Kada pričamo o H145M interesantno je pratiti njegovu prvu mušteriju Nemačku i njeno ratno vazduhoplovstvo koje je prvi operater tipa u ulozi podrške specijalnim snagama. Da li su zadovoljni sa H145M, kakva je operativna raspoloživost ovih letelica u njihovoj službi do sada? Kao što znate, trenutno je 15 LUH primeraka u službi u nemačkim specijalnim snagama i povratne informacije od operatera koje dobijamo su veoma pozitivne. Oni koriste H145M za najizazovnije misije kao što su dominatno protiv-terorističke misije. Operativna raspoloživost H145M u nemačkom ratnom vazduhoplovstvu je znatno iznad 95%, flota je akumulirala više od 10.000 sati letenja od prve isporuke 2015. godine. Efikasni koncept podrške koju pružaju Erbas Helikopteri dodatno doprinosi visokom nivou raspoloživosti ovih letelica. Uvereni smo da će ovo njihovo pozitivno iskustvo rezultirati sa još narudžbina za H145M od strane Nemačke. Nemački H145M / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Prošlog meseca je zvanično uručen sertifikat Vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“. Koji su tačno nivoi održavanja Gazela i H145M ovime dobijeni i šta će Erbas Helikopteri dobiti od zavoda? „Moma“ je sertifikovana za „O&I“ nivo održavanja, takođe nazvani prvi i drugi nivo održavanja. Saradnja sa Srbijom obuhvata sedam projekata industrijske saradnje. Jedan od njih je sertifikacija „Mome“ kao našeg dobavljača za rezervne delove helikoptera Gazela. Vrsta delova koju će „Moma“ proizvoditi još treba da se definiše u zavisnosti od njihovog tehnološkog kapaciteta i međusobnih interesa, što takođe treba da izađe iz redefinisane industrijske strategije same „Mome“. Kako su Erbas Helikopteri zadovoljni sa procesom sertifikacije „Mome“? Kako bi iz vašeg ugla opisali taj proces? Sertifikacija zavoda „Moma Stanojlović“ kao sada zvaničnog servisnog centra Erbas Helikoptera za SA 341/342 postignuta je na vreme i u relativno kratkom periodu što je dokaz posvećenosti projektu i zajedničkoj saradnji kako profesionalaca u „Momi“ tako i Erbasa. Ovo takođe otvara put ka dodatnoj saradnji koja će, nadamo se, biti proširena u budućnosti sa novim projektima koji će konsolidovati industrijsku dimenziju „Mome“ i industrijsku bazu vaše zemlje u sektoru vazduhoplovne i namenske industrije u saradnji sa Erbasom. „Sertifikacija „Mome“ daće vam mogućnost da vratite neke od helikoptera Gazela u letno stanje i možda ih prodate na tržištu“ / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six „Moma“ je institucija srpskog RV i PVO. Očigledno će joj trebati novi nivo sposobnosti u oblasti prodaje i marketinga kako bi proširila svoju bazu klijenata, sada posebno uz dodatke trenutnom portfoliu usluga. Šta Erbas kao grupa i Erbas Helikopteri mogu uraditi da pomognu ove aktivnosti zavoda prema trećim licima, vojnim ili civilnim klijentima? Kao slične komercijalne organizacije u svetu, „Moma“ će biti odgovorna za svoje operacije i aktivnosti prodaje. Ipak, Erbas će svakako podržati njihove aktivnosti kroz naše poznavanje globalnog tržišta i uz naše iskustvo koliko god to bude bilo moguće. Ono što je takođe moguće je, uz posedovanje novih sposobnosti koje sam pomenuo, remontovanje značajnog broja helikoptera Gazela koji su trenutno prizemljeni, njihovo vraćanje u letno stanje i kasnija zarada od njihove prodaje na tržištu. Zajedno u RV i PVO u budućnosti? H125M i H145M/ Foto: Petar Vojinović, Tango Six Erbas je nagovestio da bi želeo da ponudi i svoj najmanji helikopter H125 srpskom RV i PVO i Policiji. Zbog čega mislite da je ovaj helikopter dobar izbor kao zamena za Gazele i kako Erbas može u okviru te moguće nabavke pomoći da se reši boljka obuke sada hitno potrebnih pilota helikoptera? Da li to otvara prostor za moguće unificiranje ili čak i opciju zajedničke opbuke za RV i PVO i Helikoptersku jedinicu MUP-a? H125 je savršena platforma za obuku pilota i višenamenske zadatke u segmentu tržišta koje obuhvata jednomotorne helikoptere. Takođe, ova letelica je preferirana opcija za mnogo vojnih i policijskih snaga širom sveta za najizazovnije zadatke i misije. Neki primerci su naoružani izviđači, protivoklopni helikopteri, služe za misije gašenja požara, kontrole granica i naravno za policijske misije. Znajući ovo, i nakon što smo analizirali potrebe srpskog RV i PVO i Helikopterske jedinice MUP-a u oblasti obuke pilota, smatramo da je H125 veoma priuštivo, isplativo i efektivno rešenje da se uspostavi zajednički i moderan sistem obuke za vaše dve službe koje jedine upotrebljavaju helikoptere za državne zadatke. To, kombinovano sa sistemima za simulacije za potrebe obuke i H145M će omogućiti da Srbija poseduje sopstveni sistem obuke za vojne i policijske pilote po veoma priuštivoj ukupnoj ceni. „Istražujemo nove mogućnosti sa Ministarstvom odbrane Srbije u oblasti vašeg lokalno razvijenog napružanja za H145M“ / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Imajući u vidu da su naše komšije Mađari sada veća H145M mušterija, da će takođe proizvoditi delove za vas, šta Srbija tu može da uradi? Zajednička obuka, održavanje? Mađarska će, nakon što je izabrala H145M kao kičmu svoje flote helikoptera u ovoj klasi, sama uspostaviti svoj centar za obuku za helikopter H145M i njegove misije. Ono što je interesantno primetiti ovde je da je većina zemalja u regionu, i šire, zainteresovana za nabavku H145M. To otvara vrata za dosta prilika u kontekstu usluga i obuke za rastuću zajednicu H145M operatera, uključujući i bilateralne saradnje. Erbas Helikopteri su izložili H145M srpskog RV i PVO u Parizu sa srpski razvijenim kompletom nevođenog naoružanja. Kako ste zadovoljni sa ovim projektom integracije i da li će Erbas Helikopteri zaista uvrstiti srpsko naoružanje u svoj prodajni portfolio za treće strane? Podrška za integraciju srpskog paketa naoružanja je u toku i mi smo zadovoljni saradnjom sa Ministarstvom odbrane i kompanijom Jugoimport. Ova saradnja dokazuje modularnost našeg HForce sistema i njegovu sposobnost da prihvati širok dijapazon naoružanja od strane različitih proizvođača i takođe podvlači kvalitet srpske namenske industrije. Ovaj uspešan projekat pruža nam odličnu priliku da proširimo naš portfolio sertifikovanih rešenja kad je naoružanje u pitanju koje može biti nuđeno trećim tržištima u budućnosti. Istražujemo nove mogućnosti sa Ministarstvom odbrane Srbije u ovoj oblasti. Petar VOJINOVIĆ

Kako je Tango Six prvi i najavio, danas je nakon svečanog otvaranja 9. Sajma naoružanja i vojne opreme Partner održana primopredaja prvog helikoptera H145M Ratnom vazduhoplovstvu i protivvazduhoplovnoj odbrani Vojske Srbije. Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću nakon svečanog otkrivanja letelice sa vojnim evidencijskim brojem „14501“direktor kompanije Erbas Helikopters Bruno Even predao je protokolarne „ključeve helikoptera“ dok je evropski proizvođač takođe uručio i sertifikat Vazduhoplovnom zavodu Moma Stanojlović za održavanje i remont helikoptera H145M i SA 341/342. Mušterije zadovoljne. Načelnik generalštaba Vojske Srbije prvi put u H145M sa komandantom RV i PVO / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Nakon ceremonije predsednik Srbije otkrio je da je država 9 helikoptera H145M za vojsku i policiju platila ukupno 105 miliona (evra) uz interesantnu opasku da se nada da u budućnosti „Erbas neće kasniti a da će Srbija i dalje plaćati na vreme“. Vučić je dva puta tokom obraćanja medijima eksplicitno najavio dodatne narudžbine helikoptera: – Dobro došli u Srbiju ovde se osećajte kao kod svoje kuće i čekajte od nas nove narudžbine. Mi ćemo (to) uskoro. Moramo da proverimo stanje javnog duga, čim vidimo da je sve pod kontrolom, mi dolazimo nove stvari da naručujemo. Imaće gospodin Even još posla sa nama na zadovoljstvo radnika Erbasa, na zadovoljstvo rukovodstva Erbasa i mi ćemo sa njima imati još dosta posla na naše zadovoljstvo. – Rekao je Vučić obraćajući se Evenu pred medijima. Vučić je direktoru Erbas Helikoptersa najavio nove narudžbine iz Srbije / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Još jedno Vučićevo obećanje vezano za helikoptere. Sva obećanja data do sada je ispunio / Foto: Dušan Atlagić, Tango Six Direktor Erbas Helikoptersa pre ceremonije na Sajmu imao je sastanak sa drugom mušterijom, Ministarstvom unutrašnjih poslova. Na sastanku sa ministrom policije Nebojšom Stefanovićem potvrđeno je pisanje Tango Sixa da prva dva helikoptera H145M za Helikoptersku jedinicu MUP-a Srbije stižu početkom jula. Najinteresantniji deo saopštenja MUP-a sa ovog sastanka međutim nalazi se na kraju: – Na sastanku je bilo govora i o daljem unapređenju saradnje s kompanijom Erbas, pre svega o obukama koje bi bile organizovane za pilote, kao i o mogućnostima uspostavljanja regionalnog centra za obuku u Srbiji. – Obuke za pilote MUP je već sam sebi organizovao (ATPL, IR) i nastaviće da organizuje iz sopstvenog budžeta. „Mogućnost uspostavljanja regionalnog centra za obuku u Srbiji“ novina je na tragu katastrofalne situacije sa ukupnim brojem civilnih i vojnih pilota helikoptera u Srbiji. MUP će dolaskom tri nova H215 imati deficit letačkog kadra koji je do sada po tradiciji „nadoknađivao“ vojnim pilotima. Sada ni vojska sebi više ne može da dozvoli odliv letačkog kadra i formiranje unificiranog rešenja za potrebe obuke i adekvatne popunjenosti obe službe više je nego hitno. Da li je u pitanju rešenje za pametniji način obuke i proizvodnju pilota samo za Srbiju (njenu vojsku i policiju) ili plan obuhvata i neku inicijativu Erbasa ili Srbije da u svetlu rastućeg broja mušterija za H145M (od kojih su neki u komšiluku) kod nas bude formiran neki međunarodni centar, ostaje da vidimo u nedeljama koje dolaze. Petar VOJINOVIĆ

Gost emisije “Na nišanu Lazanskog“ koja je emitovana u ponedeljak 8. aprila 2019. bio je v.d. pomoćnika ministra odbrane za materijane resurse dr. Nenad Miloradović. Tema razgovora sa novinarom Miroslavom Lazanskim bila je modernizacija i opremanje Vojske Srbije naoružanjem i vojnom opremom ali je pri tom, za razliku od nekih ranijih gostovanja dr. Miloradovića u istoj emisiji, tehnici namenenjoj RV i PVO posvećeno manje vremena. Razgovor je u najvećoj meri vođen o sistemima naoružanja i opremi Kopnene vojske kao i o domaćoj namenskoj industriji. Iz izlaganja voditelja i autora emisije može se zaključiti da su glavni povodi za gostovanje dr. Miloradovića bili predstojeća vojna parada koja će se održati u Nišu 9. maja kao i uvođenje u naoružanje Vojske Srbije baterije samohodnih haubica Nora B52 M15 kalibra 155 mm. Pored Nora, od značajnijih projekata za Kopnenu vojsku spomenuta je i donekle opisana modernizacija tenka M-84, modernizacija borbenog vozila pešadije M-80, uvođenje u upotrebu i potencijal oklopnih transportera Lazar-3, modernizacija protivoklopnih lansirnih oruđa POLO M-83, razvoju zvukometrijskog sistema HEMERA, streljačkom naoružanju i ličnoj opremi vojnika. Dvosedi NJ-22 modernizacijom gube ulogu aviona za obuku / Foto: Dimitrije Ostojić, Tango Six Što se vazduhoplovne tehnike tiče, konkretnije o lovcima MiG-29, Miloradović je rekao da je u toku njihova modernizacija, da neće biti ugrađeni novi već će biti osavremenjeni postojeći radari koji će nakon toga imati domet od 120 km, da će moći da istovremeno prate 10 i omogućuju gađanje jednog do dva cilja. Pored toga avioni će dobiti novi sistem naoružanja i novu elektronsku opremu. U toku je modernizacija i jurišnog aviona Orao, kako kaže pomoćnik ministra odbrane, projekat će imati dve faze od kojih se prva već odvija a druga je započeta. Prva faza podrazumeva ugradnju napadno-navigacijskog sistema a izmene će pretrpeti zadnja kabina dvosedih Orlova čija je modernizacija prioritet. Interesantan je deo izlaganja dr. Miloradovića u kojem je rekao da NJ-22 prestaju da budu dvosedi za obuku. Plan je da oni budu lovci-bombarderi u kojima će se na zadnjem sedištu nalaziti operater naoružanja (WSO – Weapon System Officer) koji će se baviti i navigacijom. Prednja kabina dvoseda u prvoj fazi ostaje nepromenjena, operater naoružanja će imati zadatak da navodi pilota na cilj i u noćnim uslovima, što, kako je rekao Miloradović, Orao danas ne može. Ovaj član posade će upravljati i novim zaštitnim sistemom aviona. Nove rakete će moći da se lansiraju i pre vizuelnog kontakta sa ciljem a njima će moći da se dejstvuje na daljinama od 40 i višekilometara. U drugoj fazi doći će do kompletne izmene avionike prilikom koje će biti ugrađen i novi HUD a Miloradović nije želeo da otkrije koji će strateški partner u tom poslu biti izabran. Živojin BANKOVIĆ

Pod ciničnim izgovorom „humanitarne intervencije“, u večernjim satima 24. marta 1999, 18 zemalja članica NATO (jedino se Grčka uzdržala od učešća) napalo je Saveznu republiku Jugoslaviju. Tako je, na kraju XX veka, točak sudbine ponovo doveo nemačke, italijanske, turske, francuske, britanske i američke avione na nebo Srbije i Crne Gore. Ovaj put, arhineprijatelji i nekada veliki saveznici su dolazili ruku pod ruku kao agresori, uz pridružene vazduhoplovne kontigente Belgije, Kanade, Danske, Holandije, Norveške, Portugala i Španije. Nemar, nedostatak novca i izolacija tokom devedesetih godina prošlog veka doveli su lovačke snage RV i PVO u očajan položaj. Jedini avioni teoretski sposobni da se suprostave NATO armadi od preko 1.000 vazduhoplova iz 59 baza širom 12 zemalja bili su 14 MiGova 29 rane verzije 9-12B (L-18) i par dvoseda NL-18 varijante 9-51 iz 127.lae ‘Vitezovi’. Nabavljeni 1987, što zbog nedostatka rezervnih delova što zbog činjenice da su još 1996. bili zreli za remont, jedva da su bili u letnom stanju. Njihovi piloti bili su ozbiljno hendikepirani, sa naletom od svega par desetina sati u prethodnim godinama. Priterane uza zid, u predvečerje rata majušne snage raštrkane su širom zemlje: dva L-18 sa četiri pilota nalazila su se u Nišu, jedan L-18 sa dva pilota u Podgorici, dva L-18 sa četiri pilota na Ponikvama, četiri L-18 i jedan NL-18 sa 11 pilota na Batajnici. Četiri L-18 i jedan NL-18 na Batajnici nisu ni bili u letnom stanju. L-18 iz 127. lae „Vitezovi“ sa četiri rakete vazduh-vazduh R-60 i dve R-27 na pilonima pod krilima u armirano-betonskom skloništu na Batajnici. Foto: Darko Perišić Prvi sukobi sa NATO pokazali su ono čega su se mnogi u RV i PVO plašili i na šta su upozoravali. Suočeni sa taktički, tehnnološki i brojčano nadmoćnim neprijateljem, sa lošim sistemom navođenja i otkazima najvažnijih sistema u kritičnim trenucima, piloti 127. lae mogli su da se uzdaju samo u svoju hrabrost i sreću. Kao da to sve nije bilo dovoljno, sopstvene protivavionske jedinice su se pokazale podjednako opasnim kao i neprijateljski lovci. Pet ‘vitezova’ je poletelo između 19.50 i 20.40 kako bi se suprostavili prvim borbenim grupama od oko 100 neprijateljskih aviona. Dva su se digla iz Niša. Major Iljo Arizanov je oboren južno-jugoistočno od Prištine – verovatno vatrom sa zemlje od ‘prijateljske’ baterije SA-6. Katapultirao se iznad oblasti pod kontrolom albanskih terorista i probio do aerodroma Slatina dva dana kasnije. L-18 majora Dragana Ilića je pogođen radarski navođenom raketom AIM-120 u nos, ali je uspeo da normalno sleti na niški aerodrom. Od dva aviona koja su uzletela sa Batajnice u sred vazdušnog napada, major Nebojša Nikolić je izbegao dve rakete AIM-120 da bi se katapultirao nakon što ga je pogodila treća kod sela Knićanin, dok je major Nebojša Kulačin po izbegavanju jedne rakete sleteo na aerodrom Surčin. Peti L-18, koji se uzdigao sa Ponikvi, je oboren raketom zemlja-vazduh SA-6 na prilazu niškom aerodromu, major Predrag Milutinović se katapultirao u blizini Male Reke na Jastrepcu. Na svakom od ovih aviona došlo je do otkaza bilo uređaja za indikaciju radarske ozračenosti SPO-15 ili radara S-29. L-18 ev.br. 18113 rula prema pisti tokom aeromitinga na Batajnici 15. juna 1997. Ovaj avion, fabričkog broja 2960525142, je uveden na stanje RV i PVO 24. aprila 1988 / Foto: Aleksandar Radić Ujutro 26. marta, major Slobodan Perić i kapetan I klase Zoran Radosavljević zajedno su se uputili sa Novog Beograda na komandno mesto 127.lae smešteno između Stare i Nove Pazove. Kada je trebalo odmeniti dežurni par, dobrovoljno su se javili da zauzmu mesta u kabinama, Perić kao vođa u L-18 ev.br. 18114 i Radosavljević u ulozi pratioca u ev.br. 18113. Bilo je 16.45 kada su dobili naređenje za poletanje – činjenica da su ga primili preko Radosavljevićevog mobilnog telefona najbolje opisuje sa čime su se suočavali piloti 127.lae! Dva ‘viteza’ su uzletela osam minuta kasnije i vođa je brzo ustanovio da mu radar ne radi. Po dolasku nad Zrenjanin u brišućem letu, naređeno im je da zauzmu kurs jug-jugozapad i kad su bili desno od sela Koševac, javljeno im je da je neprijatelj nad Valjevom. Držeći se zadatog kursa, po preletu Save kod Šapca, par se popeo kroz oblake i ubrzo se našao na visini od 7.000 m. Oficir za navođenje ih je obavestio da su neprijateljski avioni na jedan sat, na daljini od 60 km i da se udaljavaju. Vođa ga je upozorio da će postojećim kursom preći granicu, ali nije dobio odgovor. Uskoro je Radosavljević upozorio Perića da na svom SPO-15 ima indikaciju da su u radarskom zahvatu sa desne strane, pa je vođa naredio manevar ‘makaze’ i nakon 30 do 40 sekundi par se vratio na pređašnji kurs. Odmah potom oficir za navođenje ih je upozorio da izgleda da se neprijatelj vraća pravo ka njima. Dok su pokušavali da na nebu uoče protivnika, vođa je video četiri traga na paralelnom kursu, na 10 do 15 km udesno, i kad su tragovi nestali shvatio je da su to rakete vazduh-vazduh. Viknuo je pratiocu da beži i pošao u spuštajući zaokret sa nekih 6 do 7 G, dok je Radosavljević odgovorio da beži u oblake. Nakon što je izbegao prvu raketu AIM-120, druga je Perićev L-18 pogodila u desnu stranu trupa. Katapultirao se i prizemljio u ataru sela Donja Trnova u Republici Srpskoj. Prihvatili su ga lokalni Srbi i vratili kući u roku od nekoliko sati. Njegov pratilac nije bio te sreće: raketa AIM-120 je pogodila L-18 ev.br. 18113 u blizini kabine u 17.12, na visini od 7.800 m i usmrtila ga na mestu. Avion se raspao i Zoran Radosavljević je pao u zaseok Žuge, sa delimično otvorenim padobranom. Meštani su našli njegovo telo i prebacili ga u Srbiju; 34-godišnji pilot posmrtno je unapređen u čin majora i odlikovan Medaljom za hrabrost. Kasnije se pokazalo da u trenutku kada su dva MiGa podignuta ni jedan avion NATO nije bio u vazdušnom prostoru Srbije i da ih je oficir za navođenje poslao direktno na dežurnu paru koja je patrolirala nad Bosnom i Hercegovinom! Obojicu je oborio pilot F-15C serijskog broja USAF 86-01556 kapetan (Captain) Džef Hvang iz 493. lovačkog skvadrona (Fighter Squadron) 48. lovačkog puka (Fighter Wing). U kabini L-18. Levo od merdevina vidi se zafarbano mesto gde su ranije bile ucrtane poslednje tri cifre ev.br.RV i PVO / Foto: Darko Perišić U narednim nedeljama, sa L-18 su izvršena još četiri borbena leta. Poslednji je završio pogibijom potpukovnika Milenka Pavlovića, komandanta 204.lap, kod Petnice 4. maja. Svega četiri L-18 i jedan NL-18 su dočekala kraj rata 10. juna: šest L-18 je oboreno, jedan je izgubljen u udesu, tri L-18 i jedan NL-18 su uništeni na zemlji. Zoran Radosavljević je rođen 26. februara 1965. u Prištini. Njegov otac je bio pešadijski podoficir JNA i familija se često selila i pre dolaska u Beograd 1977. živela je u Skoplju i Kruševcu. Po završetku osnovne škole, 1979. upisao je vazduhoplovnu gimnaziju ‘Maršal Tito’ u Mostaru. U 36. klasu VVA stupio je 1983. Po selekciji za lovce, diplomirao je 1987. kao peti u rangu. Te godine, po prvi put u istoriji RV i PVO, svih 11 diplomiranih pilota supersoničnih lovaca raspoređeni su u 128. lae batajničkog 204. lap, opremljenu sa L-17 i NL-16 (MiG 21UM). Tokom 1990. rasformirana je 128. lae a njen sastav preveden u 126. lae. Po izbijanju građanskog rata u leto 1991, aktivno je učestvovao u borbenim operacijama nad Hrvatskom i kasnije nad Bosnom i Hercegovinom. Kao jedan od najperspektivnijih pilota eskadrile, 1992. je završio preobuku na L-18 i kao najmlađi pilot na tipu u RV i PVO prešao u 127. lae. Poručnik Zoran Radosavljević (sedi u sredini) pored L-17 ev.br.17228 iz 126.lae tokom aeromitinga na Batajnici 20. maja 1990. MiG 21bis ev.br.17228 je uništen na aerodromu Batajnica dejstvom NATO-a u proleće 1999 / Foto: Danijel Šunter Energičan mladi čovek, sa širokim vidicima i interesovanjima, Zoran Radosavljević je izlazio iz strogih vojnih okvira. Ubrzo po okončanju VVA, počeo je da se bavi svojom drugom životnom strašću – jedrenjem – i kao kvalifikovani skiper 1992. osnovao je jedriličarski klub ‘Polaris’. Tokom 1996. upisao je magistarske studije na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu i juna 1998. magistrirao na temu satelitske navigacije. Četiri meseca kasnije otpočeo je sa studijama engleskog jezika na Višoj vojnoj školi u Beogradu, istovremeno pripremajući doktorat. Zbog toga skoro da nije leteo tokom 1998. Na dužnost na aerodromu Batajnica javio se 23. marta 1999, iako pre toga duže od šest meseci nije seo u avion. Piloti 127. lae: majori Slobodan Tešanović i Ljubomir Đorđević, i kapetani I klase Radosavljević i Milovan Đorđević / Foto: porodica Radosavljević Danas porodica, prijatelji i kolege ne odustaju od čuvanja žive uspomene na hrabrog pilota i jedriličara. Glavna ulica u Batajnici nazvana je po njemu. Svakog 2. decembra, među pripadnicima 204. vazduhoplovne brigade, koju čine sve jedinice na aerodromu Batajnica, biraju se najbolji za odeljenje koje nosi njegovo ime. Saobraćajni fakultet uveo je njemu u čast nagradu za najboljeg diplomca na Odseku za vazdušni saobraćaj i transport. Konačno, svake godine održava se memorijalna, ‘Zokijeva regata’, okupljajući kako iskusne skipere u klasama Kruzer i Mikro, tako i najmlađe takmičare u kategoriji Optimist. Priložene fotografije dobijene su od porodice Zorana Radosavljevića, Danijela Šuntera (L-17 ev.br.17228), Darka Perišića (Batajnica 1993.) i Aleksandra Radića (L-18 ev.br.18113). Odlomak iz knjige „Zaboravljeni album“. Petar VOJINOVIĆ

Danas se navršava tačno godinu dana od kako se vojni avion Super galeb G-4 srušiona području sela Slatina kod Šapca tokom izvođenjа redovne borbene letаčke obuke. U udesu su tada stradala dva pilota – potpukovnik Nenad Ćulibrk iz Komande RV i PVO i kapetan Dejan Pandurović iz 252. školsko-trenažne avijacijske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade. Nakon udesa, prijatelji i kolege pokojnih pilota osnovali su „Fondaciju Dejan Pandurović“ uz saglasnost porodice Pandurović. Kako navode u svom osnivačkom aktu, fondacija definiše nekoliko ciljeva: – Negovanje sećanja na lik i delo pilota kapetana avijacije Vojske Srbije Dejana Pandurovića; – Pružanje pomoći i podrške članovima njegove uže i šire porodice i članovima porodica poginulih ili teško povređenih pilota, letača i ostalih pripadnika Vojske Srbije u vazduhoplovnim i drugim nesrećama, u skladu sa mogućnostima; – Podizanje nivoa bezbednosne kulture u svim segmentima sistema bezbednosti letenja, kao i promocija prediktivnih i proaktivnih mera za unapređenje bezbednosti letenja u srpskom vazduhoplovstvu; – Ostvarivanje saradnje sa obrazovnim institucijama u zemlji i inostranstvu na svim nivoima obrazovanja; – Promovisanje pozitivnih vrednosti i sportskog duha kod dece i omladine; – Promovisanje amaterskog sporta; – Ostvarivanje saradnje sa drugim organima i organizacijama u zemlji i inostranstvu sličnog interesovanja kao Fondacija. Fondacija će raditi na unapređenju svesti o bezbednosti letenja u srpskom vazduhoplovstvu / Foto: Fondacija „Dejan Pandurović“ Takođe, oni ističu i nekoliko različitih aktivnosti kroz koje fondacija planira da ostvaruje svoje ciljeve: – Prikupljanjem donacija, novčanih i drugih sredstava; – Obeležavanjem godišnjice od vazduhoplovnog udesa pilota kapetana avijacije Vojske Srbije Dejana Pandurovića na prikladan način u skladu sa odlukom Upravnog odbora; – Organizacijom aktivnosti “Memorijal Dejan Pandurović “; – Organizacijom seminara iz oblasti bezbednosti letenja; – Objavljivanjem knjiga i drugih publikacija sa temama koje se odnose na negovanje tradicije srpskog vazduhoplovstva, u skladu sa pozitivnim vrednostima koje promoviše Fondacija; – Saradnjom sa naučnim institucijama, univerzitetima i školama u zemlji i inostranstvu; – Saradnjom sa stručnim udruženjima i drugim organizacijama u zemlji i inostranstvu koje se bave sličnom delatnošću kao Fondacija. Potpukovnik Nenаd Đure Ćulibrk rođen je 30. avgusta 1968. godine u Virovitici. Obаvljаo je dužnost referentа u Odseku zа vаzduhoplovnu podršku Odeljenjа zа operаtivne poslove Komаnde RV i PVO. Nа službi u Vojsci Srbije je od 20. jula 1991.godine. Tokom vojničke kаrijere obаvljаo je niz dužnosti i više putа je nаgrаđivаn i pohvаljivаn. Potpukovnik Ćulibrk bio je nаstаvnik i instruktor letenjа, nosilаc je Zlаtnog letаčkog znаkа. Ćulibrk je bio oženjen i imа dvoje dece, saopštilo je Ministarstvo odbrane. Dejan Pandurović, kapetan avijacije srpskog ratnog vazduhoplovstva, rođen je 15. aprila 1978. godine u Vrbasu. Septembra 1993. godine upisuje Vojnu gimnaziju u Beogradu koju uspešno pohađa kao učenik 5. vazduhoplovnog odeljenja 23. klase. Nakon selektivnog letenja na avionu Utva 75 1997. godine, postaje student 54. klase Vojne akademije u Beogradu na smeru avijacija. Kao diplomirani oficir, usmerenja – pilot aviona, 2001. godine stupa na prvu dužnost u 239. lbae u Podgorici. Nakon završenog kursa nastavnika letenja prekomandovan je na aerodrom Kovin u 251. lbae gde školuje mnoge generacije mlađih pilota. U „Kurjacima sa Ušća“ dobija zvanje starijeg nastavnika letenja na avionu Super Galeb G-4. Poznato je i da se Pandurović jednom katapultirao – u padu vojnog aviona 24. oktobra 2000. godine. Tada je bio kadet na obuci i leteo je sa majorom Asimom Pandžićem u naselju Rakića Kuće kod Podgorice, kada je Super Galebu G4 otkazao motor.

Kako je danas saopšteno iz Vojske Srbije juče je na aerodromu Batajnica po prvi put počela osnovna letačka obuka kadeta na avionu Lasta V-54 koji je uveden u upotrebu RV i PVO marta ove godine. Priliku da prvi započnu sa osnovnom letačkom obukom na avionu domaće proizvodnje Lasta imali su kadeti 140. klase Vojne akademije. Do sada je obuka kadeta Vojne akademije na studijskom programu Vojno vazduhoplovstvo izvođena na avionu Utva-75. Najmlađi piloti započeli su juče svoju obuku na Lastama / Foto: Vojska Srbije Utva-75 odnosno V-53 se gotovo četrdeset godina koristi za selekciju kandidata, početnu letačku obuku i trenaž pilota Ratnog vazduhoplovstva i PVO naše vojske. Po svemu sudeći karijеra aviona Utva-75 se bliži kraju, vrlo verovatno će ovaj tip aviona biti povučen iz upotrebe narednih meseci a moguće je da je trenutno u operativnoj upotrebi svega par ovih aviona. Polazak na prvi let / Foto: Vojska Srbije I pored toga što je u ovoj vesti navedeno da je Lasta V-54 uvedena u upotrebu marta ove godine, Tango Six je još krajem decembra 2017. dobio zvaničnu potvrdu da je avion tada uveden u naoružanje. Potom je u martu ove godine, prilikom posete medija Batajnici, komandant 252. školsko-trenažne avijacijske eskadrile potpukovnik Boško Šerbedžija rekao da je u upotrebu uvedeno šest aviona Lasta. Zadovoljni nastavnik i kadet nakon izvršenog prvog leta Lastom / Foto: Vojska Srbije Tada je potpukovnik Šerbedžija izjavio i da će preostalih osam primeraka biti uvedeno u naoružanje u „drugoj polovini ove godine“. Ministar odbrane Aleksandar Vulin je u odgovorima na novinarska pitanja rekao da će preostale Laste biti u RV i PVO kada se „ispune tehnički uslovi“. Živojin BANKOVIĆ

DA JE KONJICA "BUDUĆNOST" VOJSKE SVEDOČI I "PRAVILNIK O IZMENI PRAVILNIKA O UTVRĐIVANJU ELEMENATA FORMACIJSKIH MESTA OFICIRA I PODOFICIRA U MINISTARSTVU ODBRANE I VOJSCI SRBIJE OD 14. JUNA OVE GODINE. TU SE, IZMEĐU OSTALOG, PROPISUJE DA MAJOR-KONJANIK, KOMANDIR KONJIČKOG VODA IMA 13. PLATNU GRUPU, ISTU KAO I PILOT MAJOR U AVIJACIJI, A KOMANDIRI VODOVA U SPECIJALNIM JEDINICAMA I VOJNOJ POLICIJI 14. PLATNU GRUPU. U ISTOM OVOM AKTU PREDVIĐENO JE I DA PORUČNIK IZ VODA ZA RAZMINIRANJE I UKLANJANJE NEEKSPLODIRANIH UBOJNIH SREDSTAVA – DAKLE NEKO KOME SVAKI IZLAZAK NA TEREN MOŽE DA BUDE OPASAN PO ŽIVOT – IMA 16. PLATNU GRUPU Ko se još seća "afere Morović" – kada je država pre nekoliko godina kompaniji Al Ravafed iz Ujedinjenih Arapskih Emirata dala u zakup na 30 godina više od 3600 hektara vojnog poljoprivrednog zemljišta u Karađorđevu? Tada se ispostavilo da i pored obaveza iz ugovora, u prve dve godine nisu platili ni one osnovne obaveze, što je, nevoljno, morao da prizna i tadašnji ministar odbrane Zoran Đorđević. A prema ugovoru, kome su se protivili stručnjaci iz Ministarstva odbrane, Al Ravafedu je zemljište ustupljeno bez fiksne naknade, uz obavezu da iz godišnjeg profita koji ostvari Vojnoj ustanovi "Morović", u čijem sastavu je i "Karađorđevo", daje 20 odsto ostvarenog profita. ZAVERA ĆUTANJA: Taj slučaj pao je u zapećak sve dok se upozorenjem prošle sedmice nije oglasio Vojni sindikat Srbije (jedini reprezentativan u Vojsci, čiji navodi su se do sada uvek pokazivali kao tačni), koji je od ministra odbrane Aleksandra Vulina zatražio da javno odgovori na više pitanja važnih za javnost, a pogotovo za poreske obveznike. Vulin se, naravno, ni posle sedam dana nije oglasio. GDE JA STADOH NA KONJU, TI PRODUŽI: Kralj Aleksandar,... Ključna pitanja Vojnog sindikata bila su sledeća: "Da li je tačno da Ministarstvo odbrane priprema prodaju Vojne ustanove ‘Morović’ koja poseduje 1800 hektara obradive zemlje, 6000 hektara šume i 5000 hektara lovišta, farmu konzumnih jaja kapaciteta 100.000 koka nosilja, manju farmu krava i svinja i veći broj ugostiteljskih objekata namenjenih turizmu i lovnom turizmu, čija se vrednost meri u milionima evra. Da li je istina da Vojna ustanova ‘Morović’ godišnje prihoduje oko 700 miliona dinara, a da je poslednju poslovnu godinu završila sa dobiti od oko 16 miliona dinara, ako jeste, gde su i kako ta novčana sredstva upotrebljena? Koja je trenutna vrednost Vojne ustanove ‘Morović’ sa svom pokretnom i nepokretnom imovinom?" Umesto odgovora, Vulin i njegovi nadređeni izabrali su ćutanje, kao i njihovi potčinjeni mediji. U Vojnom sindikatu Srbije rekli su za "Vreme" da će strpljivo čekati odgovor u zakonskom roku, a onda uputiti zahtev povereniku za informacije od javnog značaja. Ćute i nadležni državni organi, uključujući i tužilaštvo, ministarstva finansija i privrede i Državnu revizorsku instituciju. Ćuti, što nije ni čudno, glavni Vučićev čovek za saradnju sa UAE Mlađan Dinkić. ...J. B. Tito,... Zašto je Ministarstvo izabralo ćutanje, pa čak i sam ministar, koji se inače u javnim nastupima "obračunava" sa stvarnim i zamišljenim političkim i drugim protivnicima, upućuje "oštre poruke" NATO-u, Evropskoj uniji, Kosovu, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, čak i Crnoj Gori zbog slanja dva oficira u misiju KFOR-a... O njegovim napadima na Dragana Đilasa, Dragana Šolaka, Vuka Jeremića, Sašu Jankovića da se i ne govori. Ali o ovom slučaju ni slova. Da li je Vojni sindikat "raspalio vatru pre dima"? Možda toga nisu bili svesni, ali da li se možda radi o krupnoj stvari koja se "iza brda valja"? Protiv Antića se inače, zbog sindikalnog delovanja, vodio se postupak pred vojnodisciplinskim sudom gde je kažnjen besmislenom zabranom napredovanja i oduzimanjem čina. Međutim, ukoliko se sad taj postupak, na koji je uložena žalba, naglo preokrene i po nečijem nalogu donese rešenje o "gubitku službe" – sve će biti kristalno jasno. PRIJATELJI I KONJI: Zahtev sindikata otvorio je i druga, manje značajna pitanja kada je reč o mogućem otuđenju, narodski rečeno pljački državne imovine, ali su važna kao ilustracija stanja u vojsci i samovolje koju provodi ministar. "Da li je tačno da je po odluci ministra odbrane više od 100 miliona dinara potrošeno na formiranje i opremanje ergele u Vojnoj ustanovi ‘Morović’ kao i da ta ergela posluje u minusu? Sa kog konta je potrošeno više od 100 miliona dinara za opremanje ergele te da li su ta budžetska sredstva bila planirana za ovu namenu? Da li je istina da u Vojnoj ustanovi ‘Morović’ nedostaju traktoristi, a da je Ministarstvo odbrane po odluci ministra tamo zaposlilo džokeja? Da li je istina da je ministar odbrane pokrenuo postupak udaljenja od dužnosti trenutnog upravnika Vojne ustanove, koji je oficir, kako bi na njegovo mesto, koje je po formaciji isključivo oficirsko, postavio civila i to članicu Pokreta socijalista, izvesnu Zdravku Milovanović? Koji su opšti i posebni uslovi za prijem na formacijsko-radno mesto upravnika VU ‘Morović’ i kad je za to mesto bio raspisan javni konkurs? Da li izvesna gospođa Milovanović ispunjava uslove i kriterijume, stručne i bezbednosne za postavljene na mesto upravnika Vojne ustanove ‘Morović’? Da li je tačno da Vojna ustanova ‘Morović’ ima više od 200 zaposlenih i da će veći deo tih lica biti otpušten nakon dolaska novog upravnika?", set je pitanja za koja bi se odgovor mogao unapred znati, s obzirom da je na čelu Vojnog sindikata Novica Antić, pripadnik Kriminalističko-istražne grupe Vojne policije, osoba sa dobrim "operativnim vezama" u vojsci. ...A. Vulin Da su navodi Sindikata i te kako utemeljeni, potvrđuje indirektno i samo Ministarstvo odbrane svakodnevnim saopštavanjem aktivnosti Vulina i opširnim prenošenjem njegovih izjava. A sve je počelo u septembru prošle godine, kada su UAE Srbiji "donirali" 15 konja, što je, kako je tada Vulin objasnio, velika čast, jer se u arapskom svetu konj ceni i poklanja se samo najboljim prijateljima. "Ovi konji će poslužiti našoj ergeli, a nadamo se da ćemo sa njima i u našu Gardu vratiti tradiciju konjičkih jedinica, da ćemo vratiti ono što je nekada krasilo srpskog oficira, kao i sećanje na to kako su nekada izgledale naše slavne konjičke jedinice, jer u istoriji srpske vojske konjica je oduvek bila važna i poštovana, od slavnih uspeha despota Stefana Lazarevića pa do srpske konjice u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. To je jedna lepa tradicija koju bi vredelo obnoviti, a ova donacija će upravo tome i poslužiti", najavio je tada on. Vulin je, naravno, tom prigodom i lično "isprobao" jahanje. I odmah se krenulo u ostvarenje njegove najave, a da nije konsultovan vojni vrh, u prvom redu Uprava za planiranje i razvoj (J5), da li je uopšte potrebna konjica, i to paradna, a ne ona, na primer, za dotur hrane, municije i svega ostalog vojnicima na teško pristupačnom terenu. Nekad je vojska imala konjičke jedinice, čak je i svaki konj u privatnom vlasništvu građana bio popisan i podlegao je mobilizaciji. U međuvremenu, doktrina se promenila, manir je postao da, umesto od stručnih ljudi, sve zavisi od volje i trenutačnih afiniteta ministra, bez obzira kako se on zvao i iz koje stranke bio. Zato je, prema izvorima iz Vojske, izostala reakcija Generalštaba na ideju o osnivanju konjičkog voda, jednostavno zato što niko iz vrha ne želi da se zameri ministru. "Bio bi zanimljiv njihov odgovor na pitanje da li su oni zahtevali osnivanje tih jedinica i zašto. I kolika su sredstva predviđena za osnivanje i održavanje te jedinice? Uveren sam da je u ovakvoj situaciji, kada mladi pripadnici Vojske Srbije sve manje vide perspektivu u nastavku službe, veći prioritet ulaganje budžetskih sredstava u ljude, njihovu obuku, znanje i standard života nego u arapsku donaciju kojoj nije mesto u oružanim snagama", kaže za "Vreme" jedan od penzionisanih oficira, upućen u te stvari. GARDA GALOPIRA U SUTON: Da u Gardi nisu imali ništa protiv nametanja konjičkog voda, ne treba ni sumnjati, jer je na čelu te jedinice uvek bila podobna ličnost koja je bespogovorno slušala najpre kralja, pa Tita, pa i kasnije. Sadašnji komandant Garde je po funkciji ađutant predsednika. Ne treba zaboraviti da je isti čovek u vreme dok je na čelu Srbije bio Tomislav Nikolić, prilikom polaganja venaca u Grčkoj stajao iza njega u uniformi vojske Kraljevine, i to još malo "modifikovano" sa neodgovarajućim oznakama; to je ona uniforma u kojoj se Arkan ženio, primetili su "zlobnici". Zaista, bila je veoma ružna slika kako gardisti u svečanim plavim uniformama polažu venac, a njihov komandant stoji u sasvim drugoj uniformi. Kasnije se ispostavilo da je to bila ideja jedne Nikolićeve saradnice koja je smatrala da bi "bilo lepo da komandant Garde bude u staroj srpskoj uniformi". To što nije po propisima, bilo je manje bitno. I tako su krenule pripreme za konjički vod Garde, pa su uglavnom podoficiri i poneki oficir odabrani da idu na obuku u Policijsku brigadu na Banovom brdu koja u svom sastavu ima konjicu. Policiji konjica treba jer su konji nezamenjivi u suzbijanju nereda, posebno u okolini stadiona, njih se navijači više boje nego pendreka, ali šta će vojsci u ovoj situaciji konji, nije objašnjeno – osim za prikazivanje na raznim svečanostima, "da narod vidi". A to što dnevno po nekoliko ne samo profesionalnih vojnika nego i podoficira i oficira, u čije školovanje su uložena sredstva, napušta vojsku, za državni vrh je manje važno. Da je konjica "budućnost" vojske svedoči i "Pravilnik o izmeni Pravilnika o utvrđivanju elemenata formacijskih mesta oficira i podoficira u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije", koji je potpisao Vulin, a objavljen je u "Službenom vojnom listu" broj 20, od 14. juna ove godine. Pa se, recimo, propisuje da major-konjanik, komandir konjičkog voda ima 13. platnu grupu, istu kao i major u avijaciji, pilot, a komandiri vodova u specijalnim jedinicama i vojnoj policiji 14. platnu grupu. Predviđeno je da kapetan zamenik komandira konjičkog voda ima takođe 14. platnu grupu, a 15. će imati poručnik konjanik ili kapetan iz Odeljenja za zdravstvenu zaštitu i Odeljenja za uzgoj i negu konja i biće u istom rangu sa kapetanima Specijalne brigade ili Vojne policije. O "značaju" konjice govori i to da će pilot kapetan biti u 15. a poručnik u 16. platnoj grupi. U isto vreme, Vulinovim pravilnikom predviđeno je da poručnik iz Voda za razminiranje i uklanjanje neeksplodiranih ubojnih sredstava, dakle neko kome svaki izlazak na teren može da bude opasan po život, ima 16. platnu grupu. Zastavnik-konjanik biće u 18. platnoj grupi, stariji vodnik prve klase u 19, a stariji vodnici i vodnici u 20, a za te činove su, pored konjanika, predviđena i formacijska mesta "vodič-konjanik", veterinarski tehničar i "dreser-konjanik". Kada se uzme u obzir da je letos objavljeno da su profesionalni vojnici koji su bili prinuđeni da statiraju na snimanju filma Čarape kralja Petra, porodične produkcije Lazara Ristovskog, morali to da rade za dnevnicu od 1100 dinara, dok je ista za volove iznosila 33 evra, a za konja čak 100, ne čudi onda koliki značaj Ministarstvo pridaje "konjici" i privileguje "konjanike" u odnosu na ostale pripadnike Vojske Srbije. Posebno kad su konji došli iz "bratskih UAE". Da jedan pilot ima manju platnu grupu od kolege koji jaše konja, moguće je samo u zemlji Srbiji. Štalski momci I dok profesionalci, uključujući i one iz specijalnih jedinica, napuštaju Vojsku, Generalštab je krajem septembra raspisao konkurs za prijem u radni odnos na neodređeno vreme jedanaest lica iz gra­đan­stva ra­di po­pu­ne rad­nih me­sta na kojima će u Gardi brinuti o konjima. Raspisan je konkurs za po jednog ve­te­ri­nar­skog teh­ni­čara, dresera-ko­nja­nika i potkivača, za dva "uzgajivača" i po tri vozača i pomoćna radnika. Zašto pomoćni radnici – pa, verovatno jer treba neko da čisti štale. Očekivati to od profesionalnih vojnika, malo je verovatno jer im ne stoji u ugovoru o radu. Cinici kažu da je jedan od razloga za ideju o ponovnom uvođenju vojnog roka da se obezbede mladići kako bi čistili za konjima. A vozači su potrebni jer se sada moraju nabaviti i prikolice, posebno napravljene za prevoz konja, pa će se transportovati za razne prilike kad bude održavan egzercir Garde. Izbor kandidata na konkursu, zanimljivo je, sprovodi komisija koju imenuje ministar odbrane, a ne Generalštab. Galoperi vrhovnog komandanta Koliko su konji važan faktor u sistemu odbrane, dovoljna je ilustracija to što je konjička trka proglašena za "stalnu manifestaciju od značaja za Ministarstvo odbrane". Pod direktnim Vulinovim nadzorom, izmišljena je i održana 30. septembra manifestacija "Prvi Kup vojske Srbije", u kategorijama kasačke i galopske trke. "Vojska Srbije je deo našeg svakodnevnog života. Vratiti trku u Karađorđevo, vratiti konjički vod u našu Gardu, sve su to stvari koje vraćaju vojsku u naš svakodnevni život. Svako ulaganje u Vojsku Srbije je ulaganje u kvalitet života svakog građanina naše zemlje", konstatovao je Vulin tom prilikom. Vulin, naravno, nije propustio priliku da oda zahvalnost i svom "vrhovnom komandantu" Aleksandru Vučiću, objašnjavajući "da nije bilo njegovog ličnog entuzijazma, napora i želje da se sve to obnovi, ništa od ovoga što se danas u ergeli Karađorđevo moglo videti, ne bi bilo moguće. Davor LUKAČ, VREME

Vojni magazin ,,Odbrana’’ u svom najnovijem broju donosi intervju sa komandantom 204. vazduhoplovne brigade pukovnikom Željkom Bilićem a u svetlu očekivanja poboljšanja situacije u RV i PVO samim tim i u jedinici kojom komanduje pukovnik Bilić. Potreban je veći broj dostupnih vazduhoplova, naročito dvoseda / Foto: Dragan Trifunović Prvi čovek brigade odgovarao je na pitanja o tome dokle se stiglo sa opremanjem, obnovom i modernizacijom vojnog vazduhoplovstva, o rizicima profesije vojnog pilota, zadacima koje izvršava brigada, obuci, kadrovskim problemima, dežurstvu u sistemu PVO, lovačkoj i transportnoj avijaciji, vojnim vežbama. “Potrebno je više aviona u klasi Utve-75“ / Foto: Dragan Trifunović Prenosimo vam najinteresantnije delove intervjua koji je doneo neke nove informacije o tome šta u bliskoj budućnosti mogu očekivati pripadnici RV i PVO a na osnovu kojih se može zaključiti kakav će biti dalji razvoj ovog vida Vojske Srbije. Dolazak MiG-ova 29 i pripreme za njihovu upotrebu – Ono što je trenutno svakako u žiži javnosti i da kažemo tema broj jedan, ne samo među pilotima i vazduhoplovcima, jeste zanavljanje lovačke avijacije, čija nabavka nije vršena decenijama. Sa sigurnošću mogu reći da je realizacija projekta u završnoj fazi i kao što je, boraveći na aerodromu batajnica povodom proslave Dana avijacije, izjavio ministar odbrane Aleksandar Vulin, do kraja godine u sastav naše brigade iz Ruske Federacije stižu MiG-ovi 29. Mada ih svi željno očekujemo, ne treba trošiti reči na dokazivanje da će, dolaskom navedenih vazduhoplova, najsrećniji biti piloti koji će njima upravljati – rekao je za ,,Odbranu’’ pukovnik Bilić. Povećan broj borbeno osposobljenih pilota lovačke avijacije / Foto: Dragan Trifunović Pukovnik Bilić dalje pojašnjava da je uspešno izvršena preobuka dela pilota s lovačko-bombarderske na lovačku avijaciju kao i dela pilota s MiG-21 na MiG-29. – S grupom pilota završili smo obuku za letenje u noćnim uslovima, i iz prve i iz druge kabine, čime smo povećali broj borbeno osposobljenih pilota lovačke avijacije za letenje danju i noću. Osposobili smo deo tehničkog sastava za održavanje oba tipa lovačkih aviona – dodao je prvi čovek 204. vbr. U daljem razgovoru pukovnik objašnjava da bi veći broj aviona lovačke avijacije svakako doprineo efikasnijem izvršavanju planiranih zadataka i da su to nadležni prepoznali što je potvrdilo i angažovanje vojnog i državnog vrha u nabavci novih letelica. – Dok je projekat nabavke novih letelica trajao, mi naravno nismo sedeli ’’skrštenih ruku’’, već smo započeli namenske kurseve ruskog jezika, preobuku tehničkog sastava za održavanje MiG-29, definisali i odredili određen broj mlađih pilota iz sastava RV i PVO koji će izvršiti preobuku na lovačku avijaciju, te definisali grupu osposobljenih iskusnijih pilota predviđenih za naprednu letačku obuku. – Stanje transportne avijacije, remont i modernizacija vazduhoplova Odgovarajući na pitanje o transportnoj avijaciji pukovnik Bilić rekao je da situacija nije bila najpovoljnija, ali da je sada mnogo bolja nego što je bila pre par godina. Završen je remont i delimična modernizacija An-26 u Rusiji i produžen mu je međuremontni rok rada. Takođe rekao je i da su pripadnici brigade izvršili pripremu za upućivanje još jednog An-26 na remont. Napomenuo je i da u transportnoj eskadrili imamo novi vazduhoplov ’’Pajper Seneka V’’ kojim se snima teren za potrebe Vojnogeografskog instituta. – Kada je reč o transportnim helikopterima, situacija je takođe povoljnija. Nabavkom transportnih helikoptera Mi-17, od kojih je jedan nažalost uništen u udesu 2015. godine, i nabavkom dva srednja višenamenska helikoptera Mi-17V-5, naše transportne mogućnosti podignute su na viši nivo. Preobuku dela pilotskog i tehničkog sastava realizovali smo sopstvenim kapacitetima, dok je deo bio na obuci u Rusiji. Time smo podigli kapacitete i spsosobnost jedinice i za obuku i opsluživanje tih letelica – objasnio je pukovnik. Transportni avion An-26 remontovan je prošle godine / Foto: Neda Mojsilović Na pitanje da li su već dogovoreni konkretni koraci oko modifikacije i osavremnjavanja školskih i borbenih aviona pukovnik Bilić je rekao da je tačno da se planira modernizacija i remont dela naših vazduhoplova koji još mogu da doprinesu da srpsko vazduhoplovstvo ne izgubi oštricu, da ne zaostanemo u razvoju u odnosu na zemlje iz okruženja i tako doprinesemo regionalnoj stabilnosti i bezbednosti. – Ono što će se promeniti kod dela vazduhoplova jeste način održavanja, u smislu da će se posle određenog veka eksploatacije vazduhoplovi održavati po stanju, a ne po vremenskom ili časovnom roku rada. Predviđeno je produženje resursa srednjeg transportnog helikoptera i helikoptera Gazela. Postoje planovi i preduzete su određene radnje na modernizaciji aviona G-4 ,,Super Galeb’’ i jurišnika ,,Orao’’. – Situacija sa kadrom i obukom, dežurstvo u sistemu PVO Pukovniku Biliću postavljeno je i par pitanja koja se tiču opterećenosti ljudstva, smene generacija u letačkim jedinicama, probleme u obuci, uticaja broja sati naleta na efikasnost i praktičnu osposobljenost pilota kao i ispunjavanju zadataka u sistemu PVO. Pri tom se saglasio da dostupnost vazduhoplova i čekanje na obnavljanje flote školskih i borbenih aviona i helikoptera utiče na obuku. – Naime, veći broj školskih vazduhoplova kao što je Utva-75 i helikoptera Gazela, na kojima bismo izvodili osnovnu obuku, doprineo bi efikasnijoj realizaciji selektivne letačke obuke kandidata za kadete i kadeta Vojne akademije. Smanjila bi se potreba za logorovanjem ili radom u dva startna vremena, kako bi se planirani zadaci izvršili u skladu s naređenjem i predviđenim Nastavnim planom i programom Akademije. Veći broj vazduhoplova doprineo bi poboljšanju obuke mladih pilota, održavanju trenaže stalnog sastava i povećanju ukupnog naleta pilota. Kad je reč o lovačkoj avijaciji, svakako bi nam veći broj dostupnih vazduhoplova, pogotovu dvoseda, omogućio da izvršimo preobuku većeg broja pilota, a povećanjem trenaže i naleta povećali bismo i broj borbeno osposobljenih pilota lovačke avijacije – objasnio je komandant brigade za magazin ’’Odbrana’’. Ostvarena je kvalitetna smena generacija nastavnika letenja i probnih pilota / Foto: Dragan Trifunović Bilić dalje ponavlja da ukupni nalet pilota na pojedinim tipovima vazduhoplova direktno utiče na borbenu obuku. Kod lovačko-bombarderske i transportne avijacije, kao i u helikopterskim jedinicama, s obzirom da je reč o dvosedima ili višesedima, na vreme se planira i uspešno realizuje borbena obuka s delom pilotskog sastava u jedinici. – Uz realne planove i ispomoć vazduhoplovne katedre VA i Centra za letna ispitivanja realizujemo kurseve za nastavnike letenja i kurseve probnih pilota i tako osposobljavamo nove nastavnike letenja, nove probne pilote, odnosno uspevamo da ostvarimo kvalitetnu smenu generacija. Nakon što je pukovnik Bilić rekao da nas do kraja godine očekuje prijem i uvođenje u naoružanje novih modernih vazduhoplova ’’Lasta’’, govorio je i o uticaju broja sati naleta na efikasnost i praktičnu osposobljenost pilota. – Svakako da broj sati naleta pilota čini pilotom. Dajemo sve od sebe da taj broj povećamo koliko je u našoj mogućnosti. Ovom prilikom moram spomenuti vazduhoplovne inženjere i tehnički sastav koji maksimalnim zalaganjem, radeći u smenama, vikendom i uz pomoć pripadnika Vazduhoplovnog zavoda ’’Moma Stanojlović’’, uspevaju da održe što veći broj ispravnih aviona i helikoptera. Uz njihovu pomoć u situaciji smo da završimo veći deo planiranih zadataka i na pojedinim tipovima vazduhoplova povećamo nalet. Posebno ističem da smo uspeli da smanjimo deo naleta koji je odlazio na posebne zadatke ili stručnu letačku obuku, a da borbenom obukom povećamo nalet. Ovde ne smemo zanemariti i maksimalno korišćenje trenažera za obuku za aviona G-4 i MiG-29 – završava komandant brigade. Dežurna jedinica iz sistema PVO se održava aktivnom / Foto: Dragan Trifunović Kada je reč o dežurstvu u sistemu PVO pukovnik Bilić kaže da niko ne može opovrgnuti da 204. vazduhoplovna brigada uspeva da dežurnu jedinicu lovačke avijacije u sistemu PVO održava aktivnom. Pri tom je obezbeđeno funkcionisanje i u pogledu ispravnsoti i dostupnosti tehnike i kad je reč o dovoljnom broju osposobljenog i obučenog tehničkog i letačkog sastava. – Tačno je da tehnički sastav ulaže velike napore da održi letelice ispravnim i borbeno upotrebljivim i da letački sastav čini sve što može da održi trenažu i osposobljenost pilota na zahtevanom nivou, kako bi kontrola i zaštita suvereniteta vazdušnog prostora bila neprekidna, ali to nam je obaveza koju možemo i moramo da izvršavamo dogod je to u našoj mogućnosti. Živojin BANKOVIĆ