Претражи Живе Речи Утехе

"PRIČA SE O URUŠAVANJU VREDNOSTI. PA, OVDE NEMA ŠTA DA SE URUŠAVA JER NEMA VREDNOSTI VEĆ NAJMANJE 30 GODINA, TAJ TERMIN NE TREBA DA POSTOJI. NISU ZAVRŠENE PRIČE O LEŠEVIMA U HLADNJAČAMA, O OPSADI SARAJEVA, O MASOVNIM GROBNICAMA, O SVIM KRIVICAMA, NE ZNAM O KAKVOM URUŠAVANJU MI UOPŠTE PRIČAMO, URUŠAVANJU ČEGA? OVDE LJUDI PIŠU KNJIGE I SNIMAJU FILMOVE O PRVOM SVETSKOM RATU I O GAVRILU PRINCIPU, KAO DA SVE TE HLADNJAČE I GROBNICE NE POSTOJE" Poslednju knjigu, Komo, objavio je 2006. godine, januara iduće godine poslednji put je govorio za "Vreme" i ubrzo nakon toga nestao iz javnog života. Pa ipak, bez obzira što ga nema u medijima niti se na bilo koji drugi način reklamira, knjige Srđana Valjarevića su sve ove godine i dalje među najčitanijim naslovima naše savremene književnosti. (Vidi prošlonedeljni FB post: Da li neko zna šta je sa Srđanom Valjarevićem?) Pojavio se polovinom maja u Rijeci, na sajmu knjiga i festivalu autora "Vrisak", povodom objavljivanja hrvatskog izdanja njegove proze Dnevnik druge zime. Njegov roman Komo u Hrvatskoj ima dva izdanja i smatra se kultnim štivom. Red je podsetiti čitaoce i na ostale Valjarevićeve knjige, mada gotovo sigurno da nema potrebe: List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (izdanja Samizdata i Lom). Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Iako bi razgovor trebalo početi od najnovijeg u karijeri sagovornika, dakle od "Vriska", pitam prvo ono što mi je sugerisao svako kome sam se pohvalila da ću razgovarati sa Srđanom Valjarevićem. "VREME": Šta ste radili proteklih 12 godina? SRĐAN VALJAREVIĆ: Sve što i pre toga, osim što nisam objavljivao knjige. Dvanaest godina jeste dugačak period, dosta toga se izdešavalo, ali u samom mom životu nije se mnogo toga promenilo. Od skoro ponovo šetam, eto to je novo. Pre podne šetam, pa se odmorim i onda uveče čitam, pišem – odgovara mi miran život. I tako. Verovatno zbog toga i odlažem momenat objavljivanja knjige da ne pokvarim sve to. Ako je suditi po društvenim mrežama, vaša nova knjiga se u pravom smislu te reči iščekuje. Nemam ja uvid u to, samo čujem, kažu mi ljudi o tome. Nisam na društvenim mrežema, ne izlazim puno, ne posećujem dešavanja po gradu i Srbiji... ... znači da je sve to zbog Koma, Dnevnika druge zime... Iskreno, nisam o tome razmišljao ... izgleda da ima veze sa knjigama, ne mogu ništa drugo da smislim. Stvarno, kako ste mogli da se tolike godine isključite od sveta, bilo je to u vreme vaše velike popularnosti Volim svoj život ovakav kakav je. U njemu pravim greške, pa ih posle popravljam, živim jedan period lepo, onda opet napravim greške, pa ih popravljam. Volim da pustim život da ide kuda hoće, a ja idem za njim. Ne volim da ga kvarim. I, kako izgleda svet očima nekog ko se iz njega sklonio? Onako kako je kod nas izgledalo poslednjih 30 godina, sve ide onako kako je još tada postavljeno, i ide sve gore i gore. I na dnevnopolitičkom i na dnevnokulturnom nivou, sve ide uzročno-posledično. Zato i ne može da bude bolje. Evo, na primeru medija: imamo samo dva-tri medija, sve ostalo su propagandna glasila, dotle smo dobacili, ali i pre 30 godina se videlo da će tako biti. Problemi se guraju pod tepih, ne može sad odjednom biti bolje ako se odatle ne izvuku i ne dovrše. Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje. Pa i vi ne pišete o tome. To bi trebalo da je već obrađeni istorijski period. I to bi bilo važno, i dovoljno. A to nije ni blizu da bude tako. Ja ne pišem o istorijskim periodima ili ličnostima. Da znam da pišem o hladnjačama i ratovima, pisao bih. Ja pišem o onome o čemu najbolje znam. Složićemo se da ima raznih angažovanih tema. Vaš roman Ljudi za stolom objavljen je 1994. godine, a njegova tema, migracija, i sad je aktuelna. Kažem vam da se ništa nije promenilo. To je knjiga o mladim ljudima koji su devedesetih otišli odavde da bi im na nekom drugom mestu bilo bolje. Knjiga je autobiografska. Šta se desilo sa njenim likovima? Mrtvi su, eto to im se desilo. Samo jedan nije, ali i on živi u Amsterdamu neki promašeni život. Ta migracija nije neka srpska stvar, to se sve vreme svima i svuda dešava, samo se mi pravimo da je ne vidimo. Dešavalo se devedesetih, odlazili su mladi ljudi iz Jugoslavije zbog rata, ali se dešava i danas ništa manje nego tada. I tada i sada se odlazi da bi se sačuvao život. Onda su se mladi nalazili u Amsterdamu, Londonu, Berlinu i počinjali neke nove živote u kojima su stradali... Ko je kriv za te promašene živote? Svako je kriv za sebe, nema tih okolnosti koje možeš da okriviš za svoj život. Prekinula sam vas... Hoću da kažem da smo i mi tada izgledali kao što sada izgledaju izbeglice iz Sirije. Sećam se izbegličkih kampova u Holandiji, i ja sam bio u jednom, ali se nisam dugo zadržao. Tamo provedete neko vreme ako želite da živite u Holandiji, a ja sam hteo da se vratim pa se nisam dugo zadržao. Ti kampovi su bili najlakši način da se dođe do papira. Ljudi za stolom je knjiga razgovora koje sam vodio sa svojim najboljim drugom, on je ostao u Amsterdamu i umro je od droge. U istom gradu u kom je umro i moj brat od tetke, u isto vreme. Ja sam morao da napišem tu knjigu, a jedini način na koji sam mogao to da uradim bio je da je napišem kao razgovor, onako kako se desio. Tamo, u Amsterdamu, zapisivao sam te naše razgovore svaki dan i ovde ih pretvorio u knjigu. Ona nema uobičajenu formu romana, ali nekim ljudima se dopala a nekima nije. Znam da ju je svojevremeno veliki Živojin Pavlović kupovao i delio studentima. To mi je mnogo značilo. I u ostalim vašim knjigama ima autobiografskih elemenata, i vi to ne krijete. Da li ste vi, vaše lično iskustvo, onaj piščev filter pomoću koga odlučite šta zaslužuje da postane knjiga? Najvažnije je iskustvo, ne može ništa da mi bude toliko važno za pisanje osim onog što sam sâm doživeo i proživeo. Naravno da mnogo toga nalazim i u drugim knjigama, iz čitanja. Prilikom pisanja važno mi je da za ono što hoću da kažem pronađem pravi način da to napišem, ostalo me ne zanima: ni kako to zvuči, ni šta će ko o tome reći. A koji će to način biti, ja određujem. Nekad treba napraviti pauzu u pisanju, pauza promeni pogled na stvari, pa nešto što sam mislio da će mi uvek biti važno postane nevažno. Kriterijum vam postane stroži, a percepcija učitava i vidi više nego pre – ispostaviće se da moj odgovor na ono vaše pitanje s početka razgovora da li se nešto promenilo, nije tačan. Eto, ja sam se promenio. Nadam se da je emocija ostala, javnost vas vidi kao pisca emocije, to je jedan od glavnih aduta vaših knjiga... Jeste, ostala je, i ostaće zauvek. Ne znam da li se može pisati drugačije. U mom slučaju je nemoguće. Ja to volim, da pišem. Ali, ne mogu da vam pričam o emociji, ja tako radim i to je to. Nedavno ste se vratili iz Rijeke, učestvovali ste na književnom festivalu "Vrisak". Kako je bilo? Zvali su me i prošle i pretprošle godine oba moja hrvatska izdavača, i Sandorf i VBZ, ali nisam mogao da odem. Oni su izuzetno posvećeni svom poslu i trude se oko knjiga, imam odličan odnos sa njima i u jednom momentu morao sam da na takav njihov odnos odgovorim time što ću da dođem na festival. Ni ovde ni u Hrvatskoj nema baš mnogo takvih ljudi. Festival "Vrisak" organizuje VBZ, ove godine su tamo bili i pesnik Mile Stojić iz Sarajeva, novinar nekadašnjeg "Ferala", i Laslo Vegel, veliki pisac. Sa njima mi je bilo kao da sam nekoliko dana proveo u nekoj Jugoslaviji toliko finoj i dobroj, kakva nikad nije ni postojala. Ja u Hrvatskoj nikad neću imati osećaj da sam u inostranstvu. Izašao sam iz Srbije, ali nisam izašao izvan jezika i to mi je prijalo. Da li su Komo i Dnevnik druge zime u hrvatskom izdanju objavljeni onako kako ste ih napisali ili su... Ne, nisu prevedeni, sve je isto. Ja mislim da, uz sav trud nacionalnih čistunaca i tamo i ovde, to sa različitim jezicima neće proći zato što je toliko besmisleno da neće moći da potraje. Naslov programa u kome ste učestvovali u Rijeci je "Na margini: glasovi drugih i drugačijih". Zašto ste svrstani u druge i drugačije pisce? U tom programu su učestvovali i hrvatski autori, naslov ne podrazumeva pisce van Hrvatske. Razgovarao sam sa Dragom Glamuzinom, urednikom VBZ a o knjigama koje sam napisao i koje pišem. U njihovoj književnosti dominiraju teme iz njihovog podneblja, pa je svako ko ne pripada tome, čija književnost, na primer, nije komercijalna, drugačiji. Postoje nacionalni i komercijalni pisci i tamo i ovde, nema razlike. Glasanje Hrvatske za Evropski parlament pokazalo je porast ultradesničarske struje. Vi ste u Rijeci bili baš u to vreme, kakva je bila atmosfera u gradu? Odlična je bila. Ne poznajem političku scenu u Hrvatskoj da bih smeo da je ocenjujem, samo znam da je u novinama pisalo da se ultradesničarska struja svuda povećala. Mislim da se ovde o tome malo preteruje. Pročitao sam u našim novinama da je u Rijeci bilo divljanje maturanata koji su pevali ustaške pesme. Bio sam tamo, video sam ih, to su bila tri klinca koja su se napila i nikog nisu zanimali. Vesti se namerno prenose pogrešno i sa naglascima, pa su tako tri pijana maturanta postale ustaše koji predstavljaju opasnost po Srbe. Ne znam zašto se to radi, možda te novine znaju šta vole njihovi čitaoci pa onda tako i pišu. Verovatno je i ovdašnjim ljudima važno da se eksteritorizuje sopstvena glupost i krivica za loše stanje, da se kaže "vidi kako je tamo nenormalno" i tako skrene pažnja sa sopstvene krivice. Da li i vi imate utisak da među vašim hrvatskim kolegama postmodernizam nije u modi a da kod nas još uvek jeste? To je kao i u umetnosti, potpuni košmar. Čega sve tu nema! U književnosti su plus u modi i jubileji, ima svega. S jedne strane, to i nije tako loše, ali ko se tu snađe i nađe ono što voli, super! Mnogo više se piše nego što se čita, ali u svakom slučaju postoje odlični pisci i ovde i tamo. Najvažnije je da uvek ima šta da se čita. Razni književni periodi i pravci su bili i prošli, proći će i postmodernizam. Mislim da se već skroz istanjio. Ja sam ih razne zahvatio, ali ni jedan nije zahvatio mene. Nikad mi trend nije bio važan i nisam video ni u jednom nešto što mi odgovara. Ljudi o vama kažu da se ne žalite na druge, na državu, na Ministarstvo kulture... Svi to rade. Mogu i ja da se žalim, to može uvek, ali ne vidim svrhu. Naravno da sam ja odgovoran za sopstveni život i da mi niko nije kriv zašto mi se dešava ovo a ne ono. Ne mogu da se žalim na predsednika države ili na premijerku, ili na Vesića. Oni su samo posledica nečeg što traje 30 godina. Iluzija u kojoj žive ti ljudi mi govori da će ovde sigurno jednog dana biti bolje. Zapravo, niko od njih ni ne zna šta radi niti je svestan do čega može to da dovede. Stalno pominjem vreme od pre 30 godina, ali setite se: sav onaj zanos koji je tada bio u svim sredinama, lično znam kako je to izgledalo u Beogradu ili na Korčuli, brzo je završio u ratu i nacionalizmima koje niko nije želeo. Znam i da su neki vrlo brzo zaboravili šta su sve tada govorili, a da su neki i danas ostali dosledni tadašnjim svojim rečima. Ljudi koji su sad na vlasti, nastali su tada. Mislim na predsednika, i na prethodnog predsednika, odnosno njegovog prijatelja. Oni su se vratili da završe započeto. A ne znaju šta će biti posledica ovoga što rade. Istina, nisu znali ni tad kad su počinjali, ali mi sad znamo – posledica je rat. I sve ovo u čemu mi danas živimo, ti ljudi su nas u to i uveli. Na šta mislite? Sve vreme je srpski nacionalizam dominantan u ovom društvu, ne može da se prihvati istina o krivici, ne može uopšte nikakva istina da se asimiluje, laže se, prave se novi sukobi i sve je bednije. I zbog laži će i ova vlast pojesti samu sebe, uz najskuplju cenu ako treba. Ali, bolje da više ne pričam o tome. Oni će proći. Ne interesuju mene konkretna imena, ti ljudi me interesuju kao pojave, kao fenomen. Srećom, to će se ugasiti, ali dotle... ko živ ko mrtav. Protesti po gradovima Srbije su znak potrebe za promenom, zar vam to ne daje nadu? Svakako, samo treba biti uporan i strpljiv. Građanske inicijative su uradile mnogo više za širenje protesta od političkih stranaka. Nije dobro što je tako, ali je tako. Samo treba biti strpljiv i, polako. Ne slušati nikog, samo treba gurati svoje. Vi, kao retko koji naš pisac, živite od pisanja. Da, od 1992. godine. Malo sam imao i sreće, Komo je dobro prošao u Francuskoj, ali sad je već vreme da počnem da objavljujem nove knjige, isušuje se polako. Kažete "knjige", znači ima ih više od jedne? Da, tri rukopisa. Zbirka poezije je završena, ali čekam da prvo završim roman i da ga objavim, pa onda zbirku. Treba još malo da se dotera. Imam još jedan prozni rukopis. O čemu je roman? Izdvojio sam jedan deo života, mada u romanu nije važan taj autobiografski momenat nego nešto što je meni važno da o tome pišem. Ali, da se ne shvati da sam 12 godina pisao knjigu, pisao sam manje od godine, samo što sam sve to vreme pisao i pravio pauze, pa počeo drugi prozni tekst u kome piše zašto sam to radio kako sam radio. Još malo, sve će biti objašnjeno. Sonja ĆIRIĆ

Malo tko je znao riječima tako vjerodostojno i tako inspirativno oslikati ljubav između muškarca i žene kao Meša Selimović. Odlomak iz romana “Tvrđava” je vjerojatno jedan od najpoznatijih u povijesti naše književnosti, kada je riječ o ovom uzvišenom osjećanju... Pobune su trajale kratko, toliko kratko, da ih nije vrijedilo ni dizati. Pogotovu što sam znao, ma koliko bio ljut, da mi ništa ne može zamijeniti nju, ovakvu kakva je, uskogrudu u svojoj ljubavi, netrpeljivu prema svemu što bi joj moglo uzeti ma i djelić mene, njene svojine. I brzo sam se, iz traljave pobune i tobožnje želje za slobodom, vraćao u čvrstu tvrđavu njene ljubavi, kao smireni bjegunac koji nije ni odmicao daleko od kapije. Život nam nije naklonjen, i sami stvaramo svoju malu zajednicu, svoj kosmos, u kojem namirujemo jedno drugome sve što nam nedostaje. Kad sam bio ugrožen, mislio sam samo na nju, hrabreći se njenim prisustvom. Kad mi je bilo teško, pominjao sam njeno ime kao u molitvi, nalazeći olakšanje. Kad osjetim radost, trčim da je podijelim s njom, zahvalan joj, kao da mi je ona daruje. Dobar je čovjek, i lijepa žena, ali ono što je samo za mene, to sam sam stvorio. Čak i da je imala velikih mana, ja ih ne bih znao. Potrebna mi je savršena, i ne mogu dopustiti da to ne bude. Dao sam joj sve što nisam našao u životu, a bez čega ne mogu. Čak se i umanjujem pred njom, da bi ona bila veća, i ja pomoću nje. Bogato je darujem, da bih mogao da uzmem. Ja sam osujećen, ona je ostvarena, i tako sam obeštećen. Ona mi namiruje izgubljeno, i dobijam više nego što sam želio da imam. Moje želje su bile maglovite i rasute, sad su sakupljene u jednom imenu, u jednom liku, stvarnijem i ljepšem od mašte. Njoj priznajem sve što ja nisam, a opet ništa ne gubim, odričući se. Nemoćan pred ljudima i slab pred svijetom, značajan sam pred svojom tvorevinom, vrednijom od njih. Nespokojan pred nesigurnošću svega, siguran sam pred ljubavlju, koja se stvara sama iz sebe, jer je potreba, pretvorena u osjećanje. Ljubav je žrtva i nasilje, nudi i zahtijeva, moli i grdi. Ova žena, cio moj svijet, potrebna mi je da joj se divim i da nad njom osjetim svoju moć. Stvorio sam je kao divljak svoga kumira, da mu stoji iznad pećinske vatre, zaštita od groma, neprijatelja, zvijeri, ljudi, neba, samoće, da traži od njega obične stvari ali da zahtijeva i nemoguće, da osjeća oduševljenje ali i ogorčenje, da se zahvaljuje i da grdi, uvijek svjestan da bi mu bez njega strahovi bili preteški, nade bez korijena, radosti bez trajanja. Zbog nje, isključive, i ljudi su mi postali bliži.

Pored ogromnog broja književnika, umetnika i svetski poznatih ličnosti koje je iznedrila Srbija, mnogi sociolozi smatraju da ništa nije ostavilo traga na naš narod i mentalitet kao dizelaški pokret koji se javio devedesetih godina u Srbiji. Pojava dizelaškog pokreta Ova potkultura simboliše slom morala usled socijalno-političkih faktora i, uopšte uzev, oslikava duh jednog naroda u određenom vremenskom okviru. Kulturna i intelektualna elita pala je pod senku estrade, a vodeće ličnosti u državi bili su mafijaši, ratni profiteri i političari koji su podržavali režim Slobodana Miloševića. Teoretičari pojavu dizelaša povezuju i sa činjenicom da se u kratkom vremenskom roku veliki broj ljudi obogatio na nezakonit način, nakon čega su kroz modu i specifičan stil nastojali da pokažu pripadnost određenom staležu. Zbog tadašnjih sankcija bilo je gotovo nemoguće legalno nabaviti bilo kakvu robu koja nije proizvedena u Srbiji, pa su svetski poznati brendovi, kao što su Nike, Reebok ili Marlboro bili neka vrsta statusnih simbola. Kao trenutno najpopularniji brend, prihvaćen je Diesel, po kome su dizelaši i dobili ime. Uzor svih dizelaša i, možemo slobodno reći, rodonačelnik njihovog stila bio je Aleksandar Knežević, poznatiji kao Knele. Ovaj mladić, inače vatreni navijač Crvene zvezde, bio je usko povezan sa vođom i pripadnicima Voždovačke kriminalne grupe, a učestvovao je u velikom broju pucnjava po Beogradu. Budući da je svojevremeno bio strah i trepet beogradskih ulica, mladići su počeli da se ugledaju na njega i tako je počelo širenje prepoznatljivog trenda uvlačenja gornjeg dela trenerke u farmerke. Za ovo su postojala dva razloga: pokazivanje skupe marke pantalona i kaiša, ali i praktičan način nošenja pištolja. Zbog ratova koji su besneli u komšiluku, oružje je bilo dostupno gotovo svima, što je olakšalo okretanje kriminalu. Oni koji nisu bili umešani u kriminalne poslove i crno tržište, težili su da makar svojim izgledom oponašaju ovakav životni stil. Obeležja „dizel momaka“ Obrijana glava, debeli zlatni lanci oko vrata i air max patike bili su neizostavni elementi pripadnika ove kulture. Svoje bogatstvo dizelaši su demonstrirali nošenjem upadljivog nakita, satova, uglavnom zlatne boje, kao i posedovanjem mobilnog telefona, koji je u to vreme bio retkost. Ukratko, dizelaškim stilom vladalo je pravilo 4P: pajero – pejdžer – pištolj – plavuša. Izgled mafijaša, mačo muškarca, bio je ideal ovih mladića, željnih moći i reputacije. Sa druge strane, devojke dizelašice, poznate i kao sponzoruše, predstavljale su se pre svega kao seksualni objekti, zbog čega je isticanje ženskih atributa provokativnom odećom stavljeno u prvi plan, pored jake šminke, cipela sa visokom štiklom i takozvanog plastičnog izgleda. Ovakav stil osuđivan je kao džiberski od strane manjine koje se borila protiv najezde dizelaša. Iako se smatra potkulturom, dizelaški pokret devedesetih godina nije predstavljao nikakav vid bunta ili različitosti. Štaviše, smatrao se za mejnstrim, nasuprot padavičarima, koji su slušali uglavnom rok, imali posebna mesta za izlaženje i borili se da makar u svojim krugovima očuvaju koliko-toliko ispravne vrednosti. Turbo-folk širenje šunda Dizelaška potkultura nije inicirana samo kriminalom, već i turbo-folkom, novim muzičkim stilom u vidu mešavine tradicionalnog srpskog folka i euro densa, koji je veoma brzo stekao popularnost. Poznate ličnosti su svojom muzikom i životom promovisale luksuz, konzumiranje narkotika, firmiranu odeću i skupa kola – život kakvom su mladi masovno težili. Sociolozi objašnjavaju da je šou biznis bio jedan od načina da se narodu plasiranjem jeftinih zabavnih sadržaja skrene pažnja sa ratova u okolini, siromaštva i inflacije koja je tada vladala. Estrada, podržana od strane političara, preko noći je dobila jednu od vodećih uloga u društvu. Novokomponovana muzika oslikavala je stereotipe o vezi između plastične lepotice i kriminalca, banalizujući emocije i izražavajući fascinaciju novcem i oružjem. Upotreba specifičnog slenga i negovanje gangsterske estetike doprinela je cilju: mase su prihvatile šund, a pesme Mileta Kitića, Ace Lukasa, Dragane Mirković, Svetlane Ražnjatović i mnogih drugih bile su najpopularnije u beogradskim diskotekama. Kralj kokaina i Gangster za ljubav samo su neke od pesama čiji tekstovi oslikavaju raskalašan život estradnih zvezda, dok je pesma Ivana Gavrilovića Dvesta na sat prihvaćena kao himna dizelaša. Sada naširoko prihvaćen, termin turbo-folk skovao je Rambo Amadeus, pri tome dajući i njegovu možda najbolju definiciju. Turbo-folk nije muzika, turbo folk je kakofonija svih ukusa i mirisa vezanih u jednu zvučnu promaju koja ima zadatak da zadovolji najšire ukuse, najniže strasti. (Rambo Amadeus) Dizelaši u popularnoj kulturi Iako manje popularni delom zbog rađanja novih potkultura, delom zbog vraćanja starim, dizelaši nisu potpuno nestali po ulasku u novi milenijum. Zemun, Voždovac i Surčin su devedesetih godina bili prestonice dizelaškog pokreta. Na mesto kriminalaca i ratnih profitera sada su došle navijačke grupe i klanovi, takozvani neodizelaši, koji i dalje neguju estetiku svojih prethodnika, uz određene modifikacije: raskopčani šuškavci ustupili su mesto maskirnim duksevima bez rajsferšlusa, nakit nije toliko upadljiv, a neizostavan detalj su kapuljače i replike patika sa vazdušnim đonom. Šejtanov ratnik, gde je glavni junak dizelaš, Šišanje i Rane, koji na najverniji način oslikava kako izgleda odrastanje na beogradskom asfaltu sredinom devedesetih propraćeno kriminalom i novim sistemom vrednosti su jedni od mnogobrojnih filmova koji se bave ovom potkulturom. Dizelaši su neretko i tema pesama, koju danas najčešće srećemo kod rep izvođača kao što su Ivan Ivanović Đus, Napoleon, ili sastav V.I.P. Takođe, grupa Babe u svojoj pesmi Dizel kratko i slikovito prikazuje dizelaški stil stihovima: Ja sam reper - moj drug mi je brat - mi smo dizel - zlatne kajle kačimo o vrat.

NIŠ-„Kada sam pritisnula prekidač i upalila sijalicu, dva sata sam plakala od sreće. Tri godine, gospode bože. Kao da smo bili u zatvoru“. Foto: B. Janačković / RAS SrbijaMilutin i njegova bolesna sestra Slavica Jojić iz Niša posle tri godine dobili struju Ovim rečima teško obolela Slavica Jojić (55) iz Niša, koja je sa bratom Milutinom (59) živela tri godine u stanu bez struje, opsiuje trenutke sreće nakon što im je sinoć ponovo uključena električna energija. Nakon što je njihova potresna životna priča objavljena u medijima opština Medijana i jedan anonimni donator iz Niša uplatili su im po 30.000 dinara, što je bilo dovoljno da ponovo dobiju struju. Foto: B. Janačković / RAS SrbijaČim su dobili struju okupali su se prvi put posle tri godine u svom kupatilu -Čim smo dobili struju okupali smo se toplom vodom. Prvi put u svom kupatilu posle tri godine. Sada ponovo možemo da živimo kao normalni ljudi, da održavamo higijenu, skuvamo neko jelo, popijemo čaj. Srećom, još ima dobrih ljudi. Mi se sami nikada ne bi izvadili iz ove situacije, poverava se Milutin. Nišlija koji je u njihovo ime uplatio 30.000 dinara Elektrodistribuciji i tako im prepolovio dug, želeo je da ostane anoniman. -Došao je čovek i rekao da želi da pomogne. Beskrajno mu hvala kao i opštini Medijana koja nam je takođe uplatila 30.000 dinara. U ponedeljak ću da uplatim i taj novac kako bih dobio potvrdu iz ED Niš. Sada smo bar neko vreme mirni. Ali, još uvek nam ostaje dug za komunalije od 250.000 dinara koji neću moći da otplaćujem ako ne nađem posao, zbog čega nam preti opasnost da izgubimo stan, kaže Milutin. Foto: B. Janačković / RAS SrbijaPonovo radi zvono i svetlo na ulazu u stan Jojića Kako je „Blic“ pisao, Slavici je posle moždanog udara oduzeta jedna strana tela i ne može da radi, dok je Milutin bez posla pa preživljavaju od socijalne pomoći koja iznosi 14.000 dinara. http://www.blic.rs/vesti/drustvo/cela-srbija-je-navijala-da-se-ova-sijalica-upali-a-onda-se-pojavio-misteriozni/h7mlf14