Претражи Живе Речи Утехе

Козмолошки аргумент за постојање Бога је аргумент да само постојање универзума и његова природа захтевају постојање Бога. Овде представљени аргумент је облик космолошког аргумента који је потекао из филозофије Платона и Аристотела и који је пречистио Тома Аквински. Са напретком модерне науке, верзија коју ћу пружити можда ће некима бити јаснија од форме коју је изложио Аквински. Композиција је Аквининог вертикалног космолошког аргумента и Каламовог космолошког аргумента: Све што има почетак треба узрок. Универзум је имао почетак. Свемиру је потребан узрок. Не може бити бесконачног назадовања узрока. За све остало мора постојати узрок који нема почетак и не треба узрок за сопствено постојање. Простор бр. 1 је сам по себи разумљив. Ствар не може створити сопствено постојање, јер не може бити пред собом. Али ако је почео да постоји, не може настати из ничега и ниоткуда; ништа не производи ништа. Постоји неколико доказа који поткрепљују тврдњу Премисе бр. 2 да је свемир имао почетак. Научна заједница је одавно прихватила почетак свемира кроз велики прасак. Цитирајући Нормана Геислера, „Логично и математички, докази о великом праску сугеришу да првобитно није било простора, времена и без обзира“. (Геислер, 1999) Ево неколико сумираних тачака које показују како се сматра да је свемир започео, од којих је већину изложио астроном Роберт Јастров (Јастров, 1982), а неке су накнадно откривене: Други закон термодинамике показује да се корисна енергија исцрпљује, што значи да је морало бити времена када је процес започео. Да није (да је пре тога било бесконачно много времена), сва енергија у универзуму би била потрошена, а ми не бисмо били овде. Универзум се шири. Пратећи уназад, морало би постојати место које је почело да се шири. Универзум се не може непрестано ширити и повлачити, јер би на крају остао без енергије и срушио се на себе. Да је универзум вечан, време би такође било вечно. Али никада не бисмо могли доћи до ове тачке да је време било бесконачно. Време мери интервале између покрета. Није било покрета док свемир није започео, дакле није било ни времена. Било би немогуће прећи бесконачно пуно времена. Видимо да се материја непрестано деградира, а не да постаје сложенија. Ако се ствари распадну кад се препуште саме себи, свет не може бити бесконачан. Већ би био уништен. Само оно што је самозадовољно и самоодрживо може бити бесконачно. У свемиру постоји „одјек“ зрачења за који су научници испрва мислили да је само статичан или квар њихове опреме. Ова емисија зрачења је у складу са оним што би се могло очекивати од огромне експлозије у прошлости, све до таласне дужине коју би таква светлост и топлота требало да произведу. Након што је теорија Великог праска постала преовлађујући поглед на порекло свемира, научници су почели да траже велику масу материје повезане са првобитном експлозијом, али ниједна није могла да се нађе све док јој Хабл није омогућио да је пронађу. Један астроном, Мицхаел Лемоницк, рекао је, „завирујући уназад на почетак времена, сателит проналази најстарију структуру икад забележену - доказ о томе како се свемир обликовао пре 15 милијарди година“. (Лемоницк, 1993) Управо су то тражили да би се теорија показала истинитом ван разумне сумње. Премиса бр. 3 тачна је према законима логике ако су прве две тачке тачне. О овоме ћу цитирати колегу студента Гленна Смитха: „Све што тренутно посматрамо зависи од нечег другог. То укључује субатомске честице, атмосферу наше планете, сунце и све што се може видети. Да није било наше атмосфере, ви и ваш рачунар бисте испарили. Дакле, ако је све у универзуму тренутно зависно, читав универзум је тренутно зависан. “ Премиса бр. 4: Не може се поставити непрегледан низ узрока. Ово се чини очигледно, али ако су вам потребни неки разлози зашто је то тако, покушаћу, иако се чини да што је нешто очигледније, то је теже објаснити. Ако је узроцима самог универзума потребан узрок, а узрочнику узрок, бесконачно, низ узрока никада не би могао да се покрене. Бесконачна серија је немогућа јер се увек може додати још један тренутак (или узрок). Али немогуће је додати бесконачно. Осим тога, да је било бесконачно много узрока, било би бесконачно много тренутака у којима се чинио узрочни чин. Али да је било бесконачних тренутака, тренутни тренутак никада не би могао стићи, јер је немогуће прећи бесконачан број тренутака. Квантитативна бесконачност је само конвенција математике, али нема метафизички пандан. Без првог узрока, у серији нема узрочности. Закључак (бр. 5): Ако је универзуму потребан узрок за његово постојање, а не може постојати непрегледан низ условних узрока, мора постојати Узрок чије је постојање неопходно. („Неопходно“ се користи насупрот „контингенту“, у којем контингентно биће захтева узрок за своје постојање, а неопходно Биће нема узрок и нема почетак.) Нешто мора бити вечно да би било шта друго могло постојати. Јер ништа не производи ништа. Ако никад ништа није постојало, онда ништа не би могло постојати. Али универзум, као што сте видели, није вечан; почело је да постоји. Дакле, мора постојати нешто друго, или неко други, који не зависи ни од кога другог постојањем, али постоји сам по себи. Ово је изван људског разумевања (јер никада нисмо искусили ништа без почетка), али логика није контрадикторна да биће постоји без почетка. Као што се надам да сам показао, није могуће ниједно друго стање ствари, јер ако нешто није вечно, тада уопште ништа није могло постојати. Ово је кратак приказ космолошког аргумента. Није узео у обзир одређене примедбе. Ови приговори добро су обрађени у Бакер- овој енциклопедији хришћанске апологетике Нормана Геислера у чланку „Космолошки аргумент“. Овај аргумент сам по себи не производи хришћанског Бога, већ до њега води ако се следи све импликације и други докази за бога Библије, који се не могу навести у једном чланку. Овај аргумент је само покушај да се покаже да постоји Врховно Биће којем универзум дугује своје постојање.

Kanonizacija kardinala Alojzija Stepinca mora biti trenutak zajedništva za cjelokupnu Crkvu, i katolike i pravoslavne. Kako na pravoslavnoj strani i dalje postoji otpor, do daljega, Stepinac neće biti proglašen svetim, najvažnija je (očekivana) poruka državnoga tajnika Svete Stolice kardinala Pietra Parolina, iz intervjua koji je dao katoličkom tjedniku Glas Koncila. Kardinal Pietro Parolin najvažniji je suradnik pape Franje, a prošli tjedan boravio je u Hrvatskoj u povodu ređenja novoga nadbiskupa i nuncija mons. Ante Jozića, i tada je dao intervju Glasu Koncila, koji je u srijedu objavljen na internetu. Razumije se da je najzanimljiviji dio u kojem on govori o Stepincu, i objašnjava da je kanonizacija nemoguća sve dok postoje otpori iz Srpske pravoslavne crkve. Strpljivost “Sveti Otac želi da kanonizacija kardinala Stepinca bude trenutak zajedništva za čitavu Crkvu, a ne razlog sukoba ili suprotstavljanja. Smatram da je u srži o tome riječ. To zahtijeva strpljivost i od Crkve u Hrvatskoj, koja, naravno, s velikom zebnjom i s velikom željom iščekuje tu kanonizaciju. Tu gestu koja se posebno tiče jedne Crkve valja promatrati u kontekstu čitave Crkve, a Papa treba upravo voditi računa o toj općoj viziji...” potvrdio je kardinal Parolin, inače, član Kongregacije za nauk vjere, Kongregacije za biskupe i Kongregacije za istočne Crkve. Zatim je državni tajnik Svete Stolice dodao da nema novih detalja “u odnosu na ono što je već rečeno u vezi s kanonizacijom kardinala Stepinca, u smislu u kojem smo to mi objasnili biskupima i u kojem su to biskupi objasnili narodu”. Ali, ovo je prvi put da iz Vatikana priznaju kako su razgovori hrvatskih biskupa i srpskih episkopa o Stepincu - propali. Dijalog “Papa je izabrao metodologiju nastojanja da se približe stajališta, i kad je riječ o pitanju koje razdvaja (SPC i Katoličku crkvu u Hrvatskoj, op. aut.). Smatram također da je takva metodologija najispravnija. Poznato je Papino stajalište da je dijalog jedini instrument koji omogućava da se prevladaju razlike te da se pomire različita stajališta. Jedna faza toga dijaloga je ostvarena i nije postigla neki poseban rezultat jer se stajališta nisu približila. No vjerujem da je to put kojim treba ići s obnovljenom voljom. Na završetku susretâ izražena je želja da se dijalog nastavi pa se nadamo da će se to ostvariti i donijeti plodove”, zaključio je kardinal Parolin. U crkvenim krugovima u Zagrebu, istup najbližeg Papina suradnika nije dočekan s iznenađenjem. Na Kaptolu podsjećaju da je prije gotovo tri godine, prilikom posjeta Zagrebu, kardinal Parolin također odbio precizirati kad bi Stepinac mogao biti proglašen svetim, ali je izjavio i da je “kardinal Stepinac bio branitelj istine, a to je posvjedočio ne samo svojim riječima i naukom, nego je za to položio i vlastiti život”. Parolin je tom prilikom pohvalio rad Mješovite komisije Katoličke crkve i Srpske pravoslavne crkve “kao gestu od velike ekumenske vrijednosti prema našoj pravoslavnoj braći”, i pritom zatražio da se kroči zajedno prema željenomu jedinstvu. Žalosno je, ali za SPC Vatikan ima više razumijevanja - To je stajalište na koje smo navikli. Prije pet ili šest godina bismo se iznenadili, ali u međuvremenu je postalo jasno da u Vatikanu nema razumijevanja za Hrvate, kao što je bilo tijekom pontifikata Ivana Pavla II. Papa Franjo je kao jedan od glavnih ciljeva označio približavanje katoličanstva i pravoslavlja, a Stepinac predstavlja smetnju na tom putu, reći će svećenik, koji je dobro upućen u odnose između HBK i Svete Stolice. Prema njegovim riječima, nitko od ovdašnjih biskupa nije sretan zbog Franjine politike, pa čak ni članovi HBK, koje je imenovao sadašnji papa. Ali o tome nitko od njih ne smije govoriti javno, “a i ne bi imalo smisla”, kako je rekao sugovornik s Kaptola. “Žalosno je da u sadašnjem Vatikanu imaju više razumijevanja za SPC, koja i dalje otvoreno podržava velikosrpsku ideologiju, nego za Katoličku crkvu u Hrvatskoj. No, nitko od biskupa nije se usudio to izgovoriti javno, možda zato što znaju da ne bi postigli ništa. Tako preostaje vjerovati da će neki budući papa proglasiti Stepinca svetim, jer od Franje to ne treba očekivati, što je definitivno potvrdio kardinal Parolin”, zaključio je sugovornik. Papin najvažniji suradnik: Bez Srpske pravoslavne crkve ništa od kanonizacije Alojzija Stepinca. To treba biti trenutak zajedništva SLOBODNADALMACIJA.HR Najnovije vijesti iz Hrvatske.

Beograd se ovih dana pretvorio u jednu veliku močvaru, jer je neko umesto Beograđana odlučio da se pare ulažu u jelke i fontane, umesto u sređivanje kanalizacije. Zdravo drveće u Košutnjaku "moralo" je da strada, jer je neko procenio da su "pluća grada" manje bitna od izgradnje sportskog centra. I mada je od strane Beograđana, ali i Upravnog suda, odjeknulo "ne" za gondolu, na Kalemegdanu se već odvijaju radovi, jer se neko istripovao da bi baš lepo legla iznad Ušća. Gomila radova na ulicama potpuno je blokirala grad, iako nikom nije jasno ni zašto ni kako ni ko je dozvolio da se sve to radi odjednom. Ali, očigledno ne mora da nam bude jasno. Zar dosad niste skapirali da ništa nije vaše? Beograđane je ovih dana uznemirila seča mladih stabala u Košutnjaku. Dejan Jovanović, nezavisni odbornik u opštini Rakovica i predstavnik udruženja Petlovo brdo, snimio je odnošenje drveća i postavio klip na Fejsbuk stranici pod naslovom "Noćna hajdučija u Košutnjaku". Sledeći snimak prikazao je građane dok pokušavaju da blokiraju kamion koji prevozi posečene borove, a u subotu je održana i protestna šetnja pod nazivom "Dosta je masakra zelenila", kada je gradonačelniku poručeno "Poljana, a ne beton", "Priroda narodu"...

"OVDE JE SISTEM TAKO NAPRAVLJEN DA SE MI PLAŠIMO DRŽAVE. DRŽAVA JE NAŠ SERVIS, MI PLAĆAMO NJIH DA RADE. ALEKSANDAR VUČIĆ RADI ZA NAS, ON JE NAŠ ZAPOSLENI. DA LI SE IJEDAN ŠEF PLAŠI SVOG ZAPOSLENOG? ZAŠTO BI GA SE PLAŠIO? STRAH JE KAO I LEPOTA – U OČIMA POSMATRAČA. TO JE TVOJA ODLUKA. KAD ODLUČIŠ ILI KAD SI ROĐEN TAKO DA SE NE PLAŠIŠ, TO JE TO. EVO, SAD NEMAM POSAO, I ŠTA ĆEMO SAD" Svoju karijeru na TV Prvoj Ivan Ivanović je završio u istom stilu kako ju je i započeo 2007, kad se ta televizija zvala Foks – burno, bučno i u centru pažnje. Došao je u "Keš taksiju", a otišao uz "Veče sa Ivanom Ivanovićem". U međuvremenu je bio i jedan od voditelja rijalitija "Survajvor", voditelj i urednik Jutarnjeg programa na nekadašnjem B92 i urednik zabavnog programa na Prvoj. Njegova autorska tok-šou emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" u svakom svom segmentu bila je na nivou velikih uzora na uglednim svetskim televizijama. Nekad čak i bolja. Ivanović je intervjuisao skoro svakog iz sveta srpskog šou-biznisa, kulture, sporta, od velikih svetskih zvezda Brajana Ferija i Stinga, preko Borisa Tadića i Aleksandra Vučića do Novaka Đokovića. Sluteći da promena vlasnika televizija Prva i O2 neće na dobro izaći, u svojoj pretposlednjoj emisiji je najavio da odlazi, a poslednja emisija nije emitovana jer se novi menadžment našao uvređen Ivanovićevim obraćanjem. Čovek za koga struka još uvek nije utvrdila da li je novinar, voditelj ili zabavljač, diplomirao je u svojim četrdesetim godinama na Pravnom fakultetu u Beogradu, prvi posao mu je bio naplata parkinga, a dugo pre televizijske karijere radio je na poslovima obezbeđenja. "VREME": Profesorka Anđelka iz Gimnazije "Sveti Sava" kaže da ste bili slab učenik, ali da ste stalno i svima govorili: "Videćete vi, jednog dana ja ću biti poznat." IVAN IVANOVIĆ: Anđa je moja profesorka hemije iz gimnazije. Divna žena. Imali smo specifičan odnos, ja sam nju imitirao, to je cela škola znala. Gotivili smo se. Uvek sam mislio da ću raditi nešto veliko, nisam baš tačno znao šta. Kad bih sad mogao da gledam svoje odrastanje, ništa, sem moje upornosti, nije ukazivalo da bi bilo šta u mom životu moglo da krene na dobro. Danas verujem da me je neka ruka dovela do televizije, potpuno sporednim putevima, i to nije bilo slučajno. Kako mislite da ništa u vašoj mladosti nije moglo da krene na dobro? Potičem iz radničke porodice, iz radničkog naselja, poznatog samo po znamenitim kriminalcima koje je dalo beogradskom podzemlju. Očigledno je da nisam imao kapaciteta da se bavim time. Uvek sam imao neke veće snove, ali dugo nisam mogao da prepoznam šta je to u čemu bih bio toliko dobar. Tek kad sam došao na televiziju, sve je eksplodiralo u meni, i prvi put u životu sam osetio da sam tamo gde treba da budem. A to je neverovatan osećaj, kad čovek sebe pronađe i ide srećan na posao. Mislim da mali broj ljudi to doživi. Ne bih ovo menjao ni za šta. Zašto ste odabrali late night show, kako se zove format emisije koju ste vodili? Zato što je to crème de la crème televizijskog šou-biznisa. Ako treba da igraš fudbal, a ne možeš da igraš u Zvezdi ili Partizanu, nema razloga da karijeru provedeš u Maloj Moštanici. Ako na televiziji hoćeš da dotakneš sam vrh i pipneš zvezde, to možeš samo radeći late night show. To je tako u svih 56 zemalja u kojima postoji taj format i u svakoj je voditelj takve emisije jedna od najpoznatijih ličnosti. Temelje ovog posla postavio je Ed Saliven, ali je takav format postao poznat tek sa Džonijem Karsonom šezdesetih godina. Svi koji se time bavimo radimo na isti način: sve što je bitno za takvu emisiju jeste sadržaj, a ne forma. Ako imaš loše šale ili loše goste ili ne umeš da radiš intervju, nema ti spasa. Imaš Lava Pajkića kao primer kako stvari mogu da skrenu sa tog puta. Komedija je težak posao, a komedija na televiziji u ovakvoj zemlji je pakao. U takvim emisijama se podrazumeva i izvesna doza političke satire. Da li je tako bilo kod vas od početka? Naravno. Nikad neću zaboraviti prvu epizodu, odnosno pilot-emisiju, kada sam rekao da je napolju – bio je januar – toliko hladno da je Mlađan Dinkić – tada ministar – stavio ruke u svoje džepove. U studiju muk. Publika u šoku, samo su se uzdasi čuli. Tada sam shvatio šta me čeka i da će tu biti svega i svačega. Međutim, do 2012. mene niko nije pozvao telefonom niti se požalio na bilo šta. Nekako, moje šale o političarima bile su normalna stvar. Ko vas je prvi pozvao? Direktor televizije, jer je i njega neko pre toga zvao. Ostaće zauvek tajna ko, ali direktor je dobio poziv u vezi sa emisijom u kojoj je gostovao Tomislav Nikolić, tada kandidat za predsednika. Boris Tadić je bio uoči prvog kruga predsedničkih izbora, a Nikolić uoči drugog. Ideja je bila da obojicu ravnopravno predstavimo i da narod odluči za koga će glasati. To sa Tomom je bio najveći incident do tada. Snimili smo emisiju i onda je bila frka da li će uopšte biti emitovana. Tada sam prvi put u životu stavio karijeru na kocku i rekao da ću da dam otkaz ukoliko se to ne emituje, jer ja dajem sve od sebe da se ne bojim bilo kakvim političkim bojama i da je nekorektno da me menadžment oboji. Odluka da se ta emisija emituje doneta je u osam uveče, a emitovanje je bilo u devet. Ali je emitovana. Godinu dana ranije smatrao sam, kao novinar, da je potpuno neprihvatljivo da jedan od lidera opozicije, Aleksandar Vučić, ne može da se pojavi ni na jednoj nacionalnoj frekvenciji. Pozvao sam ga u svoju emisiju i on je bio prvi političar koji je ušao u moj studio. Tada mi je direktor televizije rekao da ne misli da je to pametno i što bih ja to radio, odgovorio sam mu: "To tako mora. Ako hoćemo da budemo slobodni, ako mislimo da smo prava televizija, moramo da pružamo jednake šanse svima, i ko bude bolji neka pobedi. To nije naša briga." Zašto danas ne postoji niko ko sme da dovede lidera opozicije, ko god to bio, na nacionalnu frekvenciju, da sedi sam u emisiji 48 minuta i kaže šta ima? Dakle, promenilo se sve. Mora da postoji određeni nivo ispod kojeg nijedan novinar ne bi smeo da ide. Ko je od opozicionih političara gostovao u vašoj emisiji poslednjih šest godina? Nije niko. Ukinuo sam gostovanje političara posle gostovanja Vuka Draškovića. Bio je sjajan intervju, odlična emisija sa 35 odsto šera, ali je REM sledećeg dana doneo zabranu gostovanja političara u zabavnim emisijama tokom izborne kampanje. Onda sam rešio da ta zabrana traje zauvek. Gostovalo je nekoliko ljudi koji su u opoziciji, ali tema nije bila politika. Bili su Siniša Kovačević i Dragoljub Mićunović, ali smo pričali samo o njihovim knjigama koje su bile aktuelne. Nekako sam shvatio da ako ne može da se radi kako treba, onda nećemo da radimo nikako. Ali, nisam mogao da odustanem od politike u uvodnom monologu jer ideja late night showa je da analizira ono što se dešavalo u toku tog dana, a u našem slučaju sve što se desilo u toku prethodne nedelje. Nisam nikada u emisiji imao ništa što nije bilo naslov u novinama ili na internetu. Takve emisije se bave prepakivanjem javnog mnjenja u proteklih sedam dana i davanjem humoristički uspešnog pristupa nekim ozbiljnim temama. To je, zapravo, ono što biste sa svojim ortacima u kafani rekli za stolom dok pijete treće, četvrto piće. Kako se sadašnja vlast, odnosno predsednik Aleksandar Vučić, odnosi prema šalama na njihov račun? Mislim da je ovo osvešćivanje režima koliko su moćni i šta sve mogu. To je, prosto, njihova odluka da se medijima ozbiljno pozabave. Oni se od januara 2014. do danas ozbiljno bave medijima i sad imamo priliku da vidimo, malo je reći, pokolj u medijskom svetu. Svakom od nas bi, u najmanju ruku, trebalo da bude neprijatno čak i bez svoje krivice. Već dvanaest godina se bavim ovim poslom i jedini sam kao autor preživeo promenu režima. Kesić je počeo pod Vučićem, ovo što danas radi nije radio za vreme Tadića. Ja jedini imam iskustvo sa oba režima, ali poslednje dve godine su postale stvarno nepodnošljive. Svaki put kad gledam neki intervju sa Vučićem, hoću da umrem od smeha. Imate jednu potpuno nenormalnu situaciju da novinar mora da bude oponent predsedniku. Novinar je instrument koji priču treba da predstavi narodu, a ne neko ko treba svoje lične stavove da sučeljava sa predsednikom. Radio sam i ja intervju sa njim 2015. i to je za mene bilo neverovatno iskustvo, kad sam mu uživo rekao da me cenzurišu i opisao mu kako to rade, na šta je on odgovorio: "Pa, što ne nađete neku televiziju gde će vas više ceniti?" Taj intervju nije bio u mojoj emisiji, to je bio njegov novogodišnji intervju, pošto on odluči i na kojoj televiziji će biti i ko će da vodi... Televizija je insistirala da ja to radim, pa sam pristao. Ispratili su me kao na streljanje, tako su me tužno gledali kad sam ulazio u studio. Vučiću sam rekao da je narod gladan, on je crtao neke razlomke na papiru, pričao o bruto društvenom proizvodu, onda me pitao koliko plaćam porez. Najzanimljivije je da se u isto vreme održavaju protesti "Novinari ne kleče", a posle te emisije ni jedan jedini kolega, ni jedne novine, ni jedna televizija nisu rekli reč o tome da sam predsedniku saopštio da me cenzurišu i kako to rade. Ni reč. Ni UNS, ni NUNS. Tada sam shvatio da nam se ne piše ništa dobro i da ništa dobro nismo ni zaslužili zbog takvog ponašanja. A možda vas kolege ne doživljavaju kao pravog novinara? Znam da me ne doživljavaju, ali to mene uopšte ne interesuje. Celu svoju karijeru zalagao sam za istinu, slobodu i humanitarni rad. Ne mogu da nađem ništa loše u tome. S vremena na vreme sam umeo da pomenem neki polni organ u emisiji, ako je to toliki greh da ćemo da zanemarimo sve drugo što sam radio, onda u redu. Da li ste se tokom intervjua sa Vučićem osećali kao da morate da se branite, što se redovno dešava kolegama na RTS-u kad razgovaraju sa predsednikom? Ma, ja se njega uopšte nisam plašio, kao što ga se ne plašim ni danas. Ovde je sistem tako napravljen da se mi plašimo države. Država je naš servis, mi plaćamo njih da rade. Aleksandar Vučić radi za nas, on je naš zaposleni. Da li se ijedan šef plaši svog zaposlenog? Zašto bi ga se plašio? Strah je kao i lepota – u očima posmatrača. To je tvoja odluka. Kad odlučiš ili kad si rođen tako da se ne plašiš, to je to. Evo, sad nemam posao, i šta ćemo sad? Kojoj vrsti pritisaka ste bili izloženi dok ste radili na TV Prvoj? Pre svega, pritisak kreće preko tabloida. Taj pritisak je mnogo gori od političkog. To je orkestrirana hajka za koju tačno znaš ko će da započne i kako će da izgleda. Ona uvek počinje u "Informeru" i uvek najnenormalnijim tekstovima o meni – da primam pare od hrvatske tajne službe i poustašujem Srbiju, da radim za tajkune, da kradem vespe po Beogradu, da sam narkoman, ološ, izdajnik. Lanac ide kad predsednik nešto kaže, to je odmah signal, kao Pavlovljev refleks, za tabloide da treba da napadnu, oni to sve već imaju uigrano. Tu niko nema nikakav dokaz, niko nema nijednu činjenicu jer niko nije opterećen tegovima morala. I sad ti bivaš izložen na stubu srama, na kraju se sve završava nekim baticom od dva metra i 120 kila koji hoće da ti lomi ruke i noge, i onda ideš u odeljenje za visokotehnološki kriminal. Imam toliko poseta tom odeljenju da očekujem da me neko uzme za kuma. Nije normalno da deset puta godišnje idem tamo i to je svaki put izazvano izjavom predsednika, ministra ili nekog ozbiljnog državnika. Još 2011. "Informer" je počeo o meni da piše najgore moguće budalaštine, i pametan čovek mora tada da reaguje. Moraš da se ogradiš od takvih ljudi i kažeš: "To nije naša profesija. Ovo je odmetnik, ima neke svoje interese, ovo nije novinarstvo, ovo nisu novinari. Neću da budem kolega s tim ljudima." A ne da smatraš da si heroj ako uspeš da objaviš istinu. To treba da bude normalno stanje stvari. Kad kažem da Beograd nema metro, sutra osvanem kao izdajnik. A Beograd nema metro. Prosto nema. Uvek se završi u tabloidima. Tabloidi su osnovni instrument pritiska na bilo koga ko misli drugačije od ovog režima. Da me ne shvatite pogrešno, ja nisam nikakva opozicija, nisam politički aktivan na bilo koji način. Ja predstavljam slobodnomislećeg čoveka koji u ovom trenutku slobodno misli da u ovoj zemlji ništa nije kako treba. Stvari nisu normalne i, da izvinite, niko nas ne jebe dva posto. Da li vi glasate? Glasam. Poslednjih nekoliko godina redovno glasam. Imao sam i ja svoj period apstinencije nakon Đinđićevog ubistva, a vratio sam se glasanju od 2013. Ali, mislim da mi i dalje možemo mnogo toga da promenimo. Verujem da među nama novinarima – evo, nazvaću sebe novinarom – ima 80 posto normalnih ljudi kojima nije dobro kad posle svojih emisija i svojih intervjua dođu kući i legnu u krevet. Nisu u redu sa sobom što su morali tako da rade. Pozivam ih da se zapitaju da li stvarno moraju. Da li stvarno zarađuju toliki novac koji ne mogu da zarade na drugom mestu pa da se osećaju bolje? Na to će mnogi da vam odgovore da je vama lako jer ste zaradili veliki novac i imate komoditet da kažete da nećete da radite. Evo na čemu se zasniva moj komoditet: na tome što mi obraz, stvarno, nema cenu. Sad ću da prodam svoj stan, pa ću od toga da živim. Ako je to dobar plan, onda sam ja car. Na kraju krajeva, ako ja mogu sa svojom platom da uradim ovako nešto, onda može i neko sa daleko manjom. Mnogo je lakše naći posao za manje plaćene pozicije od ove na kojoj sam ja bio. Znam da više nikada neću naći posao za platu kakvu sam imao na Prvoj. I uopšte mi nije bitno. To je moja donja crta dostojanstva. Sve materijalno što si jednom napravio u životu možeš da izgubiš, pa da napraviš drugi, treći put, ali dostojanstvo gubiš samo jednom u životu. Da li mislite da je trebalo da posle godina poštenog rada ostavim svoje ime u jednoj ovakvoj transakciji u kojoj je prodata Prva? U kojoj je 200 miliona evra državnih para okrenuto u roku od dve nedelje pred svima nama. Gde novi vlasnik nije imao revizora da proveri papire u Prvoj. Pa polovni auto kad kupuješ odeš kod majstora da ga stavi na kompjuter da proveriš da li je sve u redu. Druga stvar, da li mislite da ja treba da budem kolega sa Đukom, da radimo u istoj firmi? A doći će Đuka? Đuka ne mora da dođe, on je u Kopernikusu, a Kopernikus je u Prvoj. Evo još jedno pitanje: u novogodišnjoj čestitki na televiziji piše "Kopernikus grupa", po kom osnovu kad je Srđan Milovanović kupio Prvu kao fizičko lice? Tu toliko sumnjivih detalja ima da ja ne želim da moje ime bude deo toga. Pritom, njihovo skidanje poslednje epizode je pečat na sve ovo što sam rekao. To je ekstremno glup potez koji je u rekordno kratkom roku potvrdio apsolutno sve ono što sam ja rekao publici u svom obraćanju. Koje, naravno, nije viđeno, ali stoji na Jutjubu. Ali, niste ste u toj epizodi previše šalili sa Vučićem. Ta epizoda je skinuta zbog poslednjeg dela u kojem objašnjavam zašto odlazim. Ne zbog nečega što sam rekao o Prvoj, već zbog onoga što sam rekao o stanju u medijima u Srbiji. Da je na nacionalne frekvencije pao mrak. Kraj, to je vest. Javite svima, da se ne zanose. Sve što možeš da vidiš jesu samo prividi slobode. To su ozbiljne mašinerije, uredničke, direktorske, koje kontrolišu maltene svaku reč koja će se izgovoriti. I kad se izgovori nešto što ti deluje kao sloboda, to je planirano pušteno. Da bi bio privid slobode. Ja sam bio urednik na toj televiziji, a kad sam podneo ostavku na tu funkciju, niko me nije zvao da pita zašto sam to uradio. Kada je Vučić odlučio da njegov intervju sa Brankicom ide petkom u devet, a meni niko nije javio, niti me ko pitao šta mislim o tome, nego sam sve saznao na Tviteru, ušao sam kod direktorke i rekao da Vučić može da uređuje i ostale dane. Ne moram ja da se cimam bez razloga i dolazim na posao, dajte mu i "Jutarnji program" i "150 minuta" i sve ostalo, pa nek radi čovek kad voli. Za mene je bilo neprihvatljivo da kao urednik zabavnog programa na Tviteru saznam da je promenjena programska šema za koju ja odgovaram. Da li ćete se priključiti protestu "Stop krvavim košuljama"? Nisam pristalica toga da novinari treba javno da podržavaju bilo koju političku opciju. Mene nikada nećete videti ni na jednom protestu, ni na jednom političkom skupu. Ja zabavljam sve ljude u ovoj zemlji i sve što želim je da slobodno razmišljaju. Mislim da ovi ljudi i bilo koji u budućnosti moraju da žive u zemlji u kojoj normalno mogu da se okupe i da protestuju protiv onoga što im ne odgovara u državi koju sami finansiraju i izdržavaju. To je elementarna stvar u demokratiji. Priča se da ćete svoju emisiju ubuduće raditi za TOP kanal. Ni sa jednom televizijom još nisam pregovarao. Za sada sa svojim timom pokrećem emisiju, prva epizoda će biti na Jutjubu 8. februara, a snimaćemo je u mojoj dnevnoj sobi. Bez gostiju. Radoslav ĆEBIĆ

DON MIGUEL RUIZ Šta god da se dogodi u vašoj okolini nemojte to shvatati lično. Ništa od onoga što drugi ljudi rade nije zbog vas. Oni to rade zbog sebe. Svi ljudi žive u vlastitom snu, u vlastitom umu; oni se nalaze u potpuno drugačijem svetu od onoga u kojem mi živimo. Kada nešto shvatimo lično, mi stvaramo pretpostavku da oni znaju kako je u našem svetu, i mi pokušavamo da njima nametnemo svoj svet. Šta god da drugi ljudi rade, osećaju, misle, ili kažu, nemojte to shvaćati lično. Ako vam oni kažu da ste divni, oni to ne govore zbog vas. Vi znate da ste divni. Nije potrebno da verujete drugima koji vam kažu da ste divni.

Poljski biskupi, pokazali su kako lažne ‘katoličke političare’ u svojoj zemlji neće ignorirati, nego će im reći što ih ide. Ne samo zbog političara samih nego i zbog savjesti i spasenja vjernika na čije živote oni s političkom i društvenom moći imaju utjecaj Foto: Shutterstock.com Prošle nedjelje, 19. nedjelje kroz godinu, katolički su vjernici u Poljskoj nakon župnih obavijesti na kraju svete mise mogli čuti još jednu važnu informaciju. Zapravo – podsjećanje. U tom su podsjećanju vjernici koji su profesionalni političari i koji su na bilo koji način podržali nedavno donesen zakon o medicinski potpomognutoj oplodnji bili ponovno upozoreni – time su počinili težak grijeh i prije nego pristupe pričesti trebaju se ispovjediti i iskreno pokajati zbog toga. Tako je u svim poljskim župama pred vjernicima ponovno izrečen zaključak iz dokumenta koje je nedavno objavilo Vijeće za pravna pitanja Poljske biskupske konferencije i koji je potpisao čelnik tog tijela nadbiskup Andrzej Dzięga (o tome smo pisali OVDJE). U tom se dokumentu jasno navodi: “Vjernik koji se svjesno i dragovoljno suprotstavio dostojanstvu čovjeka glasajući za ili potpisujući zakon koji je legalizirao in vitro metodu, a želi pristupiti svetoj pričesti, mora se prije toga pomiriti s Bogom i Crkvom kroz sakrament ispovijedi, pokajati se za počinjeni grijeh i popraviti nanesenu štetu… U ovom slučaju treba znati da je grijeh počinjen javno, a sudjelovanje u donošenju zakona koji narušava dostojanstvo života jest posebno štetna sablazan. Iz tog razloga, takva osoba trebala bi se suzdržavati od pristupanja svetoj pričesti (dok se ne pokaje i ispovijedi, op. a.)”. Dokument, koji su neki katolički komentatori opisali kao ‘povijestan’ objavljen je nakon što je Poljska dobila jedan od najpermisivnijih zakona o in vitro metodi u Europi, koji uključuje selekciju, zamrzavanje, a naposljetku i moguće uništenje zametaka, te ostale negativnosti vezane uz ovaj medicinski postupak. Zakon je donesen ‘zahvaljujući’ inicijativi i potpori zastupnika Građanske platforme (PO), vladajuće stranke desnog centra među čijim se parlamentarnim zastupnicima nalazi veliki broj deklarativnih vjernika, a u njezinu programu je uključeno i pozivanje na kršćanske vrednote kao izvorište europske civilizacije. Nakon što je prošao parlamentarnu proceduru, zakon je potpisao sada već bivši predsjednik Bronisław Komorowski, kandidat PO-a, političar koji se također deklarira kao vjernik. Sve se to dogodilo unatoč konstantnim upozorenjima poljskih biskupa kako je zakon u ovom obliku neprihvatljiv za katolike i kako vjernici angažirani u politici trebaju ponuditi drugačija zakonska rješenja koja će pomoći parovima koji se bore s neplodnošću. Kada je zakon došao na potpis na stol Komorowskog, predsjednik Poljske biskupske konferencije nadbiskup Stanisław Gądecki poslao je pismo u kojem je apelirao na političara i vjernika da ne potpiše zakon i ponovno ga vrati na raspravu u Sejm, gdje bi se korigirale odredbe koje idu protiv ljudskog dostojanstva i začetog života. Komorowski, kojem je, usput budi rečeno, verificiranje tog zakona bila jedna od posljednjih predsjedničkih dužnosti i koji nije imao jače političke razloge da biskupov apel ne uvaži – zakon je ipak potpisao. Dogodilo se, dakle, da je zakon čije su odredbe u izravnoj suprotnosti s teološkim i moralnim naukom Katoličke Crkve, politički ‘prošao’ zahvaljujući – katolicima. I to uz popratne besmislene komentare poput onog Komorowskog koji je rekao kako je ‘za život’ i ‘zato podupire in vitro’. Crkva je na ovu apsurdnost odmah reagirala i to preko svojih kanonskih stručnjaka koji su jasno obrazložili da su predsjednik Komorowski i oni parlamentarni zastupnici koji su za zakon glasali i podržali izašli iz jedinstva s Crkvom, te su u stanju grijeha i ne mogu pristupiti pričesti. Ono što se, međutim, nakon toga dogodilo bilo je to da je predsjednik na odlasku nazočio jednom euharistijskom slavlju u Varšavi i pred televizijskim i fotografskim kamerama pristupio pričesti. Tog trenutka postalo je očito kako biskupi moraju pokazati kako ‘misle ozbiljno’. Jer, ako predsjednik Komorowski može dopustiti sebi da kao deklarirani katolik u svom političkom djelovanju ne slijedi nauk Crkve kojoj pripada i pri tome ne snosi nikakve posljedice, to bi značilo i kako Crkva pristaje na situaciju u kojoj njezin nauk ne treba imati utjecaj na društveno djelovanje bilo kojeg od njezinih vjernika. On tada postaje tek skupom određenih teoretskih načela koje vjernik nema obvezu ozbiljno shvatiti i provoditi u svom životu. A ovdje je riječ o jednom od načela koje je najvažnije – zaštiti života. Puno toga je, dakle, bilo ‘u igri’ nakon postupaka Komorowskog. Ono što je uslijedilo bilo je već spomenuto priopćenje nadbiskupa Dzięge koje je na jasan, ali i empatičan način, u majčinskom tonu poručilo: Počinjen je grijeh koji traži ispovijed. Prije te ispovijedi – nemojte se pričešćivati. Pomirite se s Bogom i Crkvom. Dokument je upozorio i kako je uskraćivanje pričesti za svećenike osjetljivo pitanje. Svećenik ne može biti siguran da konkretna osoba nije ipak pristupila sakramentu ispovijedi. Zato je najbolje ocjenu o tome prepustiti ordinariju, koji će potom donijeti odluku u svezi konkretnog vjernika. Ovo biskupsko priopćenje dočekano je ‘na nož’ u liberalnim medijima. Čak su ga i pojedini svećenici ocijenili kao ‘preradikalno’. Međutim, biskupi su nastavljali davati do znanja kako ‘misle ozbiljno’. Nakon što je na misi povodom napuštanja dužnosti Komorowskog jedan svećenik tijekom homilije izjavio kako se ‘ispričava predsjedniku zbog neprikladnih postupaka nekih ljudi Crkve’, aludirajući na priopćenje objavljeno par dana ranije, reakcija duhovnih poglavara bila je odlučna. Nadbiskup varšavski Kazimierz Nycz (kojega svjetovni mediji u Poljskoj doživljavaju kao ‘liberalnog’ biskupa) pozvao je tog svećenika na razgovor i tražio pojašnjenje njegova politikantskog istupa za oltarom. Postalo je jasno. Iza dokumenta stoje svi biskupi i to bezrezervno. I iza njegove glavne poruke – političar koji se izjašnjava kao katolik (na što ga nitko ne primorava) mora pokazati odgovornost prema općem dobru i katoličkom nauku u svom djelovanju, upravo zbog toga što je njegova djelatnost javna i može zbuniti illi sablazniti druge vjernike. Prije desetak godina slična se rasprava vodila u SAD-u, kada su neki od prelata tražili uskraćivanje pričesti za katolike političare koji podržavaju pravo na abortus. Međutim, američki biskupi tada nisu pokazali jedinstvenost kakvu danas pokazuju poljski duhovni pastiri. Neki od američkih biskupa tada su inzistirali kako umjesto uskraćivanja pričesti treba ponuditi ‘pozitivni pastoralni pristup’. Ovaj ‘pastoralni pristup’, nažalost, potpuno je zakazao, pa danas imamo situaciju u kojoj nema niti jednog ozbiljnog katoličkog političara u Demokratskoj stranci (inače stranci čija je povijest vezana uz američke katolike) koji ima pro-life stajališta. Dapače, neki od katolika-demokrata najglasniji su u promoviranju abortusa – među njima je Nancy Pellosi, nekadašnja predsjednica Zastupničkog doma Kongresa koja je pričala takve gluposti o ‘sukladnosti katoličke vjere i zalaganja za prava na abortus“ da joj je papa Benedikt XVI. morao održati predavanje (doslovno) na susretu u Vatikanu 2009. Poljski biskupi, pokazali su, takve ‘katoličke političare’ u svojoj zemlji neće ignorirati, nego će im reći što ih ide. Ne samo zbog političara samih nego i zbog savjesti i spasenja vjernika na čije živote oni s političkom i društvenom moći imaju utjecaj. Što se Hrvatske tiče, u našoj zemlji još se uvijek se nije dogodila izraženija politička konstelacija u kojoj bi političari koji se izjašnjavaju kao katolici morali pokazati da deklariranu vjeru doista ozbiljno shvaćaju. Ako se i dogodi, nadajmo se da neće stvoriti situaciju u kojoj će naši biskupi morati reagirati na isti način na koji su reagirali poljski. Goran Andrijanić | Bitno.net https://www.bitno.net/vijesti/biskupi-porucili-ne-mozes-donositi-bezbozne-zakone-a-sutra-ici-na-pricest-kao-da-se-nista-nije-dogodilo/

Guglova odbrana: Uzivamo da slavimo praznike u Google-u, ali, može biti tesko za nas da odaberemo koje dogadjaje svake godine da istakenemo na nasim stranicama. Pa napravili smo smo jedan u 2000 ' itd itd ....

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može, na opšte oduševljenje njihovih nevaspitanih roditelja, koje država direktno štiti. Kako da vaspitamo našu decu? Gde grešimo? Ako ih učimo da budu učtivi i pažljivi prema drugima, to se ismejeva među nevaspitanim i bezobraznim. Ako tražimo da budu kulturni i ljubazni, sprdaju se sa njima prostačine i divljaci. Ako im kažemo da budu vredni i da marljivo uče, smeju im se budući političari, tajkuni i kriminalci. Ako im kažemo da se ne tuku i sve rešavaju mirnim putem, napadaju ih nasilnici i siledžije. Šta da radimo? Kako decu da vaspitavamo? Ta pitanja postavljaju vaspitani roditelji. Oni koji su svoju decu vaspitali. Nevaspitani roditelji nemaju nikavih dilema. Njihova deca su nevaspitana. Kako nevaspitanu decu vaspitati? Bilo bi logično da se prvo prevaspitaju njihovi nevaspitani roditelji. Međutim, to prevaspitanje jako teško ide. Zapravo, ko to treba da uradi? Škola ne može da prevaspita nevaspitane roditelje. Pokušava da promeni njihovu nevaspitanu decu. Teško ide, jer nema podršku od države. Nevaspitana deca se vraćaju u porodice nevaspitanih roditelja. Država je potpuno digla ruke od vaspitanja dece u školama. Stvar da bude gora, država je zakonskim merama zaštitila nevaspitanu decu. Tako je država podržala nevaspitane roditelje da prave od svoje nevaspitane dece probleme u društvu. Pošto država nema stroge kazne prema nevaspitanim roditeljima i njihovoj nevaspitanoj deci, oni smatraju da im je sve dozvoljeno i maltretiraju vaspitanu decu i njihove roditelje. Sistemski se to namerno radi. Nevaspitana vlast podržava nevaspitane roditelje i njihovu nevaspitanu decu. Krug zla je zatvoren. Dobro je ostalo izvan tog kruga i mora samo da se snalazi. Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može, na opšte oduševljenje njihovih nevaspitanih roditelja, koje država direktno štiti. Objasnio sam u ranijim tekstovima da se to namerno radi, da država ne kažnjava nevaspitane, jer se na taj način urušava škola, kao javna institucija, a roditelji i deca drže u stalnom strahu od nasilja. Doktrina neoliberalnog kapitalizma je upravo određena tim izazvanim strahom, jer se onda otvara veliki prostor za razvoj privatnog školstva, nasuprot nesposobnom javnom školstvu. U privatnom školstvu se to nasilje ne dozvoljava. Pred tom udruženom silom zla, koju država brani, rušeći institucionalne temelje same države, ostali su nastavno osoblje, vaspitana deca i njihovi roditelji.