Претражи Живе Речи Утехе

Danas, više nego ikada, je neophodno podsećati ljude da se izvor zla nalazi u duhovnom svetu nepomjanika. Duhovnost nije samo čistota i dobar moral. U najskrivenijem delu duha nalaze se dve suprotne strane, a to su svetla i mračna. O tome je pisao Ruski Teolog Vasilije Zenkovski (Problemi Prosvete u Svetlu Hrišćanske Antropologije, Pariz 1934, strana 110). Ovaj dualizam kada govorimo o duhu, nije uvek lako prepoznatljiv onima koji nisu u potpunosti upoznati sa duhovnim životom, već još uvek brinu o spoljašnjem plitkom životu. Ali, kako napredujete u duhovnom životu i kako bivate oslobođeni od spoljašnjeg života, to više iskušenja i duhovnih grešaka ima u vama. Sa većim duhovnim visinama, naše dobre namere se mešaju sa lošim namerama. U većini slučajeva to zlo koje se nalazi pri vrhu ispliva na površinu. Sa pobedama nad standardnim telesnim grehovima, bivamo iskušavani da sebe hvalimo i smatramo da smo mnogo postigli. Što više dajemo pohvalu svojim moćima to se više udaljavamo od Boga. Ako je savršenstvo u samokontroli i odbacivanju telesnih grehova onda bi mnogi filozofi, pa čak i ateisti bili spaseni, jer bi to značilo da se spasenje može steći bez Božije pomoći. Čak, iako neko uspe da suzbije strasti, zaštita od duhovnog zla je nemoguća bez Boga, jer bez Boga mi ništa ne možemo. Svetla strana duhovnosti je poniznost pred Bogom, a mračna strana su gordost i odbacivanje Boga. Tako da je savim jasno dok ne prihvatimo Boga i dok ne kleknemo pred Bogom i Njegovim veličanstvom i molimo za Njegovu pomoć, svetla strana u nama ne može da pobedi tamnu stranu. Što više poniznosti pred Bogom to manje gordosti u nama i tada svetla strana duhovnosti izbacuje napolje tamnu. Savršena poniznost znači apsolutno prihvatanje Boga, to je ubeđenje da šta god da postignemo je postignuto uz Božiju pomoć. Takođe znači apsolutno odbacivanje gordosti i ubeđenja da smo bolji od drugih i odbacivanje ubeđenja da nam nije potrebna Božija pomoć i pomoć ljudi da nešto postignemo. Gordost znači odbacivanje Boga i ljudi i potpuna pobeda tamne strane nad svetlom unutar čoveka. Poniznost je najproduktivnija vrlina koja donosi najviše duhovnih plodova svetloj strani duhovnosti i moralnoj lepoti. Poniznošću se stiče ljubav prema Bogu i ljudima, a izbacuju se iz nas veliki neprijatelje ljubavi, gordost i mržnja. Poniznost i osećanja koja ona donosi nas podižu u sferu tajne pokajanja. Tada dolazi do veličanstvene pobede nad našom gordošću. Ali sve to zahteva veliku žrtvu, jer da bi naneli konačni udarac našoj gordosti potrebno je proći kroz bolnu i strašnu “operaciju” nakon koje naše ja više ne postoji i nakon koje je stari mrtvi čovek iz nas izbačen. Bitnost pokajanja je voama velika, jer tada dolazi do promene u našem razmišljanju i duhovnom stanju i jer tada dolazi do smrti gordosti, a do početka života čija je osnova poniznost. Tehnički, sagledavanje spoljašnjih grehova i priznavanje istih nema bitnost samo po sebi, već onda kada dođe do pokajanja i promene u nama koja potresa naše celo biće. Tako da je pokajanje potrebno i onima koji čine spoljašnje grehove, ali i onima koji smatraju sebe duhovnim i koji ne vide svoje pređašnje grehove. Baš u tim ljiudima je gordost progutala poniznost pa je njima potreban još veći potres njihovog bića. Onima koji sebe smatraju intelektualcima je takođe potrebno pokanje kao svakom drugom čoveku, jer je duhovno zlo više unutra u čoveku nego van čoveka. Crkva nam dozvoljava da pristupimo novom dobu sveta, odnosno životu po Vaskrsenju, samo nakon pobede svelte strane duhovnosti. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8586