Претражи Живе Речи Утехе

Tri i po decenije posle tog nemilog događaja (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:715915-Vremena-u-kojima-je-hrabrost-bila-casna), podsećanje na herojstvo poginulog studenta Milivojevića i ranjene Brajovića i Zolotićevu otvorilo je mnogo pitanja. Šta je podstaklo građane Beograda da se tako ponašaju? Da li je to bilo doba kada se građani nisu plašili da učine takva dela, da li je to bilo vreme kad su ljudi bili ljudi? Da li bi se naši građani i sada ponašali isto? Da li bi goloruki krenuli za naoružanim atentatorima? Doktor Dalibor Petrović, profesor Odeljenja sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, tvrdi da bi uradili isto. Naglašava, međutim, da treba shvatiti i to da se mnogo toga u našem društvu promenilo. - Nema sumnje da bi bilo onih koji bi postupili isto kao i pre 35 godina - kaže profesor Petrović. - Ali takvo ponašanje ne bi bilo izraz društvene norme, već više čin individualne hrabrosti. Nekada se podrazumevalo da se pomogne drugima kojima je pomoć potrebna. Opšteprihvaćeno je bilo pravilo: moram zaštititi drugog da bih zaštitio sebe. Osim toga, kako kaže naš sagovornik, pucnje na ambasadora Turske građani su doživeli kao pucanj na Jugoslaviju, uređenu zajednicu kojoj su verovali, bili joj privrženi i u kojoj su se osećali sigurno. - Iz tog socijalističkog, tradicionalnog i, pre svega, kolektivističkog modela društva, mi smo poslednjih decenija krenuli ka individualističkom - objašnjava Petrović. - A razvoj modernog kapitalističkog društva podrazumeva gotovo potpunu individualizaciju pojedinaca koji se u životu ponašaju kao na tržištu. I dok smo nekada smatrali da smo u zajednici sa državom, da smo jedan kolektiv za koji smo bili spremni i da se žrtvujemo, moderno društvo to razbija. Pojedinci postaju izolovane jedinke koje se uglavnom bore samo za svoj opstanak. U takvom društvu se čak i zaustavljanje na ulici, da se, na primer, pomogne čoveku, doživljava kao usporavanje, ugrožavanje, pa čak i kao gubljenje vremena koje je "važan resurs na tržištu". Većina pojedinaca je isuviše dragocena sama sebi da bi rizikovala trčanjem za ubicom. Problem je, prema rečima našeg sagovornika, što ljudi danas ne veruju nijednoj zajednici, od komšiluka, preko firme, do države. - To ne znači da je naš narod bezosećajan, nego da je čovek sam sebi u fokusu, budući da se oseća nesigurnim i nezaštićenim - kaže Petrović. - Kroz kućno vaspitanje, sada se prenose novi obrasci ponašanja po kojima je pojedinac iznad kolektiva, a lična postignuća najvažnija. Porodica je, dakle, ta koja dete stavlja u centar. Ono onda stasava orijentisano samo na sebe, najčešće uz moto: Ja sam mera i jedinica razvoja, a ne kolektiv. Kako kaže profesor, godinama unazad se postepeno prihvatao prelaz sa kolektivnog na individualno, a surova tranzicija je uticala na verovanje da države kao zajednice koja štiti građanina - više nema. Na ispitu humanosti naš narod nikada nije pao, potvrđivao ju je i pokazivao više puta - tvrdi profesor Petrović. - Važno je, međutim, znati da humanost podrazumeva pomoć čoveku. Ono što danas nedostaje jeste solidarnost, odnosno pomoć zajednici. A nedostaje jer se čovek danas više bori za ličnu egzistenciju. Nikako da se shvati da se pomaganjem zajednici pomaže i sebi. Solidarnost se gradi na uzajamnom poverenju i podršci. Ona je u osnovi zdravog društva i zapravo je onaj fini "lepak zajednice".

Ja moram biti surov da bih dobar bio, replika je iz "Hamleta" koju je izgovarao prerano preminuli Nebojša Glogovac u istoimenoj predstavi. Foto: Goran Srdanov / RAS Srbija Nebojša Glogovac "A ja se pitam, da li moram biti surov da bih dobar bio", rekao je odmah nakon premijere u oktobru 2016. gostujući kod Velje Pavlovića. U ove dane repriza emitovan je taj intervju i jedno njegovo gostovanje u emisiji "Agape" kod Gajšeka sa vladikom Porfirijem od pre sedam i po godina. Nebojša je bio čovek koji se pita, koji ne donosi olako ocene o ljudima i događajima, koji ne sudi, koji promišlja... to se da zaključiti iz ove naknadne pameti kada procenjujemo čoveka koji je završio misiju na zemlji i čije delo više ne može da se pokvari, ali ni popravi. Kako je samo sa dečačkim smeškom i ljubavlju tada već čovek koji je prevalio četrdesetu na Gajšekovo "vi ste sin sveštenika" dodavao "i majke krojačice", naglašavajući da ga je njihovo vaspitavanje formiralo. A njegov otac Milovan, iako "običan sveštenik", duhovnik je monahinjama u manastiru Vavedenje, jednom od najjačih duhovnih centara u Beogradu. Otud mu onakav mir u danu kada sahranjuje sina. Jer on svake nedelje propoveda da je smrt samo novi početak. On veruje. Mora tako. Često se kaže da nema nezamenljivih i da je groblje puno nezamenljivih. Ali za najbolje nema zamene. Teško je nastaviti život ovde na zemlji sa takvim gubitkom. Prvo njegovoj porodici. Potom za Jugoslovensko dramsko pozorište, naš film i televiziju, smrt Nebojše Glogovca je bez preterivanja nenadoknadiv gubitak. "Hamlet", "Razbijeni krčag"... nemaju smisla bez njegove posebnosti. Šta će Srdan koji je s njim dve godine pripremao film? Usudio bih se reći i za ovo nesrećno društvo koje, koliko god mi lagali i sebe i druge, oskudeva u kvalitetnima, posvećenim a vrednima, dobrima - dakle, sve ono što je taj tršavi glumac iz Pančeva bio - njegov odlazak je otkidanje ono malo zdravog tkiva što je ostalo. A da smo skloni učenju iz dobrih, a ne najgorih primera, mogli bismo da se zapitamo zašto ovoliki svet žali i plače za njim. Možda i zato što je bio vredan, posvećen i pošten u poslu koji je radio? (Milojko Božović) https://www.blic.rs/kultura/vesti/blic-komentar-zasto-placem-za-glogovcem/nb29p5q