Претражи Живе Речи Утехе

Život se živi u šopingu koji postaje zamena za ljubav, pozorište, literaturu, za vreme provedeno s drugim. Društvene mreže postaju simbolički izlog u kome savremeni čovek stoji kao maneken usamljenosti i praznine U svom bestseleru Pleme, o povratku kući i pripadanju Sebastian Junger kaže: „Ljudima ne smeta kad je teško, čak ih to izaziva na akciju, inspiriše ih. Ono što ljudi teško podnose jeste osećanje da nisu neophodni. Moderno društvo usavršilo je umetnost ubeđivanja ljudi da nikome nisu neophodni.” Ima mnogo istine u ovim rečima. Navodno, niko više nije neophodan. Radnici su sve više zamenjeni mašinama, mislioci kompjuterima, ionako labave društvene veze, sada su, čini se, labavije nego ikada. Muž nije potreban, žena nije potrebna, porodica je višak. Bez svakoga se može. Roditelji su teret. Čak je i ljubav, ta slatka iluzija, ismejana i zamenjena „partnerskim odnosima”, vezama iz koristoljublja ili samo seksom. Nije li potrošačka civilizacija na vrlo perverzan način izjednačila čoveka i stvari koje kupuje? Čovek koji ne kupuje, kao da i ne živi. Život se živi u šopingu koji postaje zamena za ljubav, pozorište, literaturu, za vreme provedeno s drugim. Društvene mreže postaju simbolički izlog u kome savremeni čovek stoji kao maneken usamljenosti i praznine. Ionako smo usamljeni, a sad nam je ukinuto veče s prijateljima, izlasci, potreba da se oblačimo i doterujemo. Ostavljeni smo ispred televizora ili ispred kompjutera, odakle nas zasipaju strahom i porukama da vreme brzo prolazi i da neprestano nadiru mlađi, bolji, lepši, pametniji i uspešniji. Ako se ne potrudimo, i sami ćemo postati deo ogromnog plemena nepotrebnih. Ovaj indukovani besmisao, ovaj opasni virus depresije, pobeđuje se nepristajanjem da se učestvuje u ovom sumanutom takmičenju, u kome svako gubi. Dovoljno je samo izaći napolje i pomisliti suprotno – neophodan sam vitaminu D3, jer ako mene nema, nema ni njega! I neophodan sam suncu, i detelini sa četiri lista koja čeka na mene u parku, između psećih govanaca, i snegu, i vetru, i svoj onoj muzici, i bojama, i senicama koje sleću na moju terasu. Spisak bi mogao da bude beskonačan. I upravo u toj beskonačnosti spiska svih mojih neophodnosti, leži moj jedini recept za borbu protiv depresije, besmisla i osećanja da sam nepotrebna. https://tosamja.media/vitamin-d3/

http://www.intermagazin.rs/briljantan-tekst-mirjane-bobic-mojsilovic-pocela-je-sezona-rijaliti-programa-pickaranja-tuca-pljuvanja-pokazivanja-gaca-i-polnih-organa-ugasite-televizor-jer-tako-pocinje-revolucija/ ... Piše: Mirjana Bobić – Mojsilović Došla je jesen, deca krenula u školu, a Srbija se vratila u kuće da gleda rialiti programe na televiziji i da u njima, pradoksalno, pronalazi vrhunsku zabavu. Jer, šta ima zabavnije u životu nego posmatrati kako se ljudi, skupljeni skoro isključivo po principu „od zla oca i od još grđe majke“ danonoćno uzajamno da izvinete, pičkaraju, tuku, pljuju, ponižavaju, mrze i gaze, svlače, pominju polne organe, prljave gaće, pokazuju zadnjice, podriguju, pljuju, prde i psuju? Sasvim je razumljivo zašto moćne nacionalne televizije ne snimaju drame i serije, ne dovode pred svoje kamere pristojne i pametne ljude pošto pristojnost, vaspitanje, pamet i integritet ne dižu rejting, i „ti ljudi nisu dovoljno filmični“. A škola je, ionako, za gubitnike, agresija je jedino društveno isplativo ponašanje, kome je do morala taj nije razumeo moderno doba i nek ode u manastir, pošto ono što svi gledaju- poručuje samo jednu jedinu stvar – pobedniku je sve oprošteno, čak iako je i tukao i bio tučen. Pare i skandalozna slava, brišu sve. Zato, gazi preko leševa, urlaj, pljuj, psuj, otimaj, preti, lomi, penji se na sto, i pobedićeš! Sodoma i Gomora naših rialiti šou programa, međutim, deleko je opasnija od onoga što se na prvi pogled vidi. Daleko opasnije od sve te „stvarnosne proze u direktnom prenosu“ jeste nešto drugo: rialiti programi ovakve vrste osim što pojam integriteta brišu iz vrednosnog sistema, i osim što uporno lome kičmu ionako sluđenom, ojađenom malom čoveku, i čije ćemo posledice tek videti, čine jednu strašnu stvar: u svom tom naizgled stihijskom dokumentarizmu ljudskih najnižih strasti, ovi projekti promovišu koncept logora kao vrhunski cilj savremenog čoveka, i njegovu najbolju moguću sudbinu, kao njegovu prvu i poslednju šansu. Zatvoreni na neodređeno vreme, plaćeni da se međusobno mrcvare, ali i da pokažu kako je vrhunski cilj zadovoljiti, odobrovoljiti i nasmejati gospodara. Drugim rečima, opasni, grozomorni eksperiment masovne kontrole uma, koji poručuje da smo svi po malo kurve, nasilnici, zveri i bezvredna bića. To što u tim gladijatorskim arenama nema lavova, i što još uvek nismo videli ubistvo, ništa ne menja na stvari. Jer, promenjen je ne samo jezik nego i smisao javnog prostora, srušene su sve ograde, unutar strogo kontrolisane životinjske farme. Ugasiti televizor jeste početak revolucije.