Претражи Живе Речи Утехе

Brojne potencijalne mladoženje zainteresovane su, sudeći po broju komentara, da ožene Albanku Ako je verovati posrednicima u udaji albanskih devojaka koji "operišu" u Fejsbuk grupi "Albanke za udaju" do sada je sklopljeno 50 brakova. Brojne potencijalne mladoženje zainteresovane su, sudeći po broju komentara, da ožene Albanku. Grupa "Albanke za udaju" na Fejsbuku prepuna je slika prelepih, mladih Albanki, koje, kako se navodi, žele da se udaju. Potencijalnim mladoženjama povremeno se nudi putovanje u Tiranu na dva dana i nešto skuplja verzija koja traje pet dana. Usluga obuhvata, kako se navodi, posredovanje za brak i upoznavanje porodica. Ali, potraga za budućom mladom će vas koštati od 1.500 do 3.000 evra i to samo za "gledanje" potencijalne mlade i samo da "uđete u proceduru", saznaje Telegraf.rs, a ceo proces košta 5.000 evra. Novac se šalje u Ulcinj u Crnoj Gori, a kontakt osoba je Nataša I., koja se, kako se navodi, odmah javlja zainteresovanima radi detaljnog dogovora. Kako saznajemo, potražnja za mladama je tolika da posrednici ne dižu glavu od posla. U celoj priči nije sporna želja da se spoje neoženjeni momci i neudate devojke, ma koje vere i nacije oni bili, koliko je sporna činjenica na koju kao da malo ko obraća pažnju, a to je da se u grupi "Albanke za udaju" koriste slike anonimnih devojaka čije su slike pronađene na internetu i koje pojma nemaju da su reklamne slike iskorišćene bez njihovog znanja ili što je je još gore, udatih Albanki poznatih tamošnjoj javnosti. Tako da o plemenitoj misiji pronalaženja srodnih duša nema ni govora, pre će biti da je u pitanju samo i isključivo prevara sa jedinim ciljem, da se zaradi. link

"Nažalost moja profesija je danas devalvirana. Prime vas na fakultet kao jednog od deset u klasi, u konkurenciji od petsto prijavljenih. Osetite se posebnim i kao da pripadate eliti. A kada završite, čeka vas zabrana zapošljavanja (jer je zakon takav već osam godina), težak proces dobijanja statusa slobodnog umetnika, prepušteni ste nekim besmislenim kastinzima ispod svakog dostojanstva i bukvalno vas teraju na umetničku prostituciju. Da biste preživeli i zaradili minimalac, estradizujete se, i samim tim urušavate visoke škole koje ste tako slavno upisali i završili", kaže u velikom intervjuu za Nova.rs, Ljiljana Blagojević, jedna od naših najpriznatijih glumica. Poznata po britkom jeziku, jedinstvenoj harizmi, širokom intelektu, i kao jedna od glumica koja ne beži od istine, već je, naprotiv, glasno izgovara, Ljiljana Blagojević u intervjuu za Nova.rs ostala je dosledna svojim načelima kojima se oduvek vodila. Ona otvoreno govori o aktuelnim dešavanjima u zemlji, kao i o stvarima koje spotiču mnoge mlade glumce na putu do ostvarenja svojih karijera, o ključnim problemima koji se tiču države i njenog lošeg uticaja na umetničku branšu, ali i o svojoj ulozi u seriji “Kljun”, čije je snimanje u produkciji “United media” nedavno počelo. Sa legendarnom glumicom smo tako razgovor počeli upravo odavde. Glumite u seriji “Kljun”, zbog čega vam se dopao scenario za seriju i šta gledaoci mogu da očekuju od ove serije? – Odličan scenario, odličan autorski tim i jako zanimljiva uloga za glumicu mojih godina. Mislim da je ovo više nego dovoljno da se nađem u ekipi serije “Kljun”. A gledaoci mogu da očekuju jednu zanimljivu, kultivisanu i dinamičnu seriju. U seriji tumačite lik Marte. Možete li da nam kažete nešto više o svojoj ulozi? – Marta je žena mojih godina. Život je nije previše mazio. Udovica, koja je silom prilika, u vremenu raspada Jugoslavije, došla u Vojvodinu i sada živi u Subotici. Marta nije glavna uloga, ali je značajna za kompletnu radnju. Serija govori o snovima i slobodi. Marta zna neke tajne koje su odgovor na neobična događanja u seriji. Ona voli život i troši ga. I pored svega ovoga, kao čovek, vedra je i lagana. Seriju ste snimali tokom pandemije korona virusa, da li su postojale posebne mere i da li je ova situacija možda otežala rad na setu? Kako izgleda jedan set, tj. jedan snimajući dan sada dok vlada korona? – Naravno da se cela ekipa pridržavala mera koje su propisane. U interesu produkcije i svih nas je da se serija završi. Posle u postprodukciji su manji problemi vezano za problem korone. Ali takođe smo i bildovali svoj imuno sistem. U jednom intervjuu ste rekli da birate uloge. Da li je u današnje vreme “luksuz” odbiti ulogu? – Karijera pravi kako na odigranim tako i na odbijenim ulogama. Nikad nije luksuz odbiti ulogu ako je ona niskog umetničkog kvaliteta. Umetnik mora da brine o svom profesionalnom i ljudskom dignitetu. Kako savetujete studente i mlade glumce koji nemaju iza sebe iskustva i još uvek se nisu dokazali? Treba li prihvatiti svaku ulogu koja se nudi, ili ipak sačekati onu pravu? – Svoje studente učim da je gluma maraton, a ne sprint. Iako nas brzina vremena u kome živimo može zbuniti i zavesti da požurimo u odlukama, ipak je važno prihvatiti uloge koje nas vode napred. Ništa se ne radi po svaku cenu. Ali ih učim i da ne sede i ne čekaju da ih se neko seti, već da se udružuju i prave male projekte, da se prijavljuju na festivale i da na taj način podsete da su tu i da postoje. S obzirom na to da radite sa studentima, možete li nam reći da li postoji razlika u tome kako su se nekad birali glumci, u odnosu na to kako se to radi danas? – Ovo jeste teško vreme za mladog čoveka. Razni su uticaji važniji od samog talenta. Vetar u leđa je često partijski ili neki drugi, ne baš vezan za dar. Teško je mladom čoveku da ne poklekne i da ne posustane pri takvoj nepravdi, ali ja kažem ima načina, i moramo se boriti da prave vrednosti izađu na videlo. Talenat je kao voda – uvek nađe svoj put. A velika imena filmske i pozorišne umetnosti još uvek su najsrećniji kad naiđu na veliki dar. Jedino što danas kastinge često pravi produkcija, tj. onaj ko daje novac. A zna se gde su pare. U vreme moje mladosti bila je veća zemlja i veća konkurencija. Milina je bilo dobiti ulogu u zemlji od dvadeset miliona stanovnika. To je bila konkurencija. Snimala sam u Sarajevu, Zagrebu, Makedoniji. Reditelji nisu pravili kastinge ali su išli u pozorišta i gledali ispite na fakultetima gde smo se školovali. Ja sam prvu ulogu dobila tako, kao i mnoga velika imena naše kinematografije. Foto: Vladislav Mitić Kako se vi sećate svoje prve uloge? Kakve su vam uspomene na to vreme? – To je bilo vreme gde se moja profesija više poštovala. I unutar ekipe projekta koji se radi i u odnosu države prema umetniku. Nažalost moja profesija je danas devalvirana. Prime vas na fakultet kao jednog od deset u klasi, u konkurenciji od petsto prijavljenih. Osetite se posebnim i kao da pripadate eliti. A kada završite, čeka vas zabrana zapošljavanja (jer je zakon takav već osam godina), težak proces dobijanja statusa slobodnog umetnika, prepušteni ste nekim besmislenim kastinzima ispod svakog dostojanstva i bukvalno vas teraju na umetničku prostituciju. Da biste preživeli i zaradili minimalac, estradizujete se, i samim tim urušavate visoke škole koje ste tako slavno upisali i završili. Koliko je teško bilo tada doći do uloge u odnosu na situaciju danas? – Bila je veća konkurencija ali i veća šansa ako ste talentovani da nađete svoj put. Reklame i spotovi i neke jeftine komedije zabavnog karaktera su se sa lakoćom odbijale. To se smatralo pod obaveznim. Da li se sa suprugom Sinišom Kovačevićem, konsultujete oko uloga koje igrate? – Da, kad igram po njegovim tekstovima ili njegovim režijama.On ima dosta svog posla da bi se bavio mojim. Vaš suprug je politički aktivan, a vi se, čini se, držite po strani i suptilniji ste. Šta vi mislite o njegovom angažmanu i uopšte o politici koju zastupa njegova stranka? – Ja sam takođe opozicija i u svemu ga podržavam. Šta mislite o odnosu koju vlast danas ima prema opoziciji? Da li možemo da kažemo da opozicija u Srbiji danas uopšte postoji? – Najlakše je pljuvati po opoziciji i sve probleme svaljivati na nju. To fantastično ide u prilog ovoj vlasti. Hajde malo da pričamo o cenzuri medija, uzurpiranosti svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, linču prema ozbiljnim mislećim ljudima koji imaju drugačije stavove od pozicije. Imamo odličnu opoziciju shodno prostoru koji joj je dat u medijima, i shodno podršci koju svet daje trenutnoj vlasti, a sve zarad ostvarenja jednog cilja a to je otcepljenje dela teritorije Srbije. Idite malo van Beograda i videćete da taj narod živi u neznanju. Imaju samo tri medija. Javni serviz RTS, Pink i Hepi. A vrlo dobro znate da opozicije nema na tim televizijama. Najlakše je reći – nemamo opoziciju i nemamo koga. Imamo. Samo neka se menjaju. I neka bude pošteno i pravično. E toga nema, a ne opozicije. Već neko vreme živite u Surduku. Šta vam je život na selu doneo? I koliko je praktično i značajno imati kuću u prirodi u doba pandemije koronavirusa, i u trenucima kada se uvodi vanredno stanje? – U ovom stresnom vremenu kontakt sa prirodom je neophodan za zdravlje. Zahvaljivala sam Bogu što imamo svoju oazu na selu. Uz nju smo ostali u onom teškom vremenu zdravi i normalni. Disati čist vazduh, hodati, slušati ptice, vetar je danas postao privilegija. Kako je za vas proteklo vanredno stanje, i da li vam često dođu ćerka Kalina i unuke? – Zahvaljujući selu, proteklo je manje pogubno nego za one nesrećne ljude koji su bauljali noću po mraku kao vampiri i koji mesecima nisu videli sunce ni bela dana. Moj kiropraktičar mi je rekao da je posle vanrednog stanja bilo jako mnogo povređenih. Nesrećnim ljudima su atrofirali mišići. Ne povratilo se nikada više. Vaša ćerka, Kalina Kovačević, vrlo je iskreno i otvoreno odgovarala u intervjuima u kojima je govorila o problemima nakon porođaja, što je značilo mnogim ženama koje su prolazile kroz slične probleme i komplikacije. – Ona je zrela iako još mlada žena. Valjda kad se suočiš sa takvim situacijama u kojima ti je život doveden u pitanje, postaješ ili pukovnik ili pokojnik. Bogu hvala u ovom slučaju – pukovnik. Kalina je osoba koja stalno radi na sebi. Imala je naš kao primer, ali moram reći da sam i ja dosta stvari naučila od nje. A jako sam bila ponosna na nju sa kojom je dozom mere i stila govorila o situacijama koje vrlo lako mogu da skliznu u suprotnost, pa da umesto empatije, osetite neprijatnost. Nisam sigurna da bih ja bila na toj visini. Prosto, i to je talenat, ali i opet kažem i rad na sebi. Koliko u Kalini vidite sebe, kad ste vi bili njenih godina? – Ona je bolja od mene i to me raduje. I njoj je teže jer ima nas. Jedna od vaših najzapaženijih uloga svakako je uloga Rabije Osmanović u filmu “Nož”. Kako je izgledala saradnja sa Lauševićem tada i da li ste i danas sa njim u kontaktu? – To je meni jedna od najdražih uloga. Jako sam se borila da ubedim reditelja da ja to mogu da odigram. Išla sam na probno snimanje. Prosto sam mislila da mi ta uloga pripada. Sa Lekićem nisam nikada više radila posle toga. Sa Žarkom takođe. Mislim da je Žarko glumac velikog dara i velike harizme. Nema više takvih da mogu sve – i komediju i dramu. "Država mlade glumce tera na umetničku prostituciju" - NOVA portal NOVA.RS

Aleksandar Savić iz Jasenice kod Žitorađe, zbog venčanja sa Filipinkom Katarinom u Manili, ostao je bez posla, jer od firme nije dobio obećano neplaćeno odsustvo od mesec dana. Uz to, mladenci nisu mogli da obave građansko venčanje zbog nedostatka jednog papira, pa se mladoženja u rodno selo vratio bez neveste. Aleksandar je šest meseci radio u fabrici „Solemez“ u Žitorađi da bi sakupio novac za avionsku kartu do Manile, gde ga je čekala izabranica koju je upoznao preko društvenih mreža, prenosi "RTS". Ljubav koja je buknula na daljinu, i posle tri godine trebalo je da bude krunisana brakom. Da bi to tamo i obavio, u Srbiji je prikupio gomilu papira. FOTO: RTS / SCREENSHOT Venčali su se u crkvi, ali kada je trebalo da obave građansko venčanje, nedostajao mu je jedan papir. - Taj jedan dokument je bio problem zato što se kod nas ta dva dokumenta zovu istim imenom - objašnjava mladoženja Aleksandar Savić. Pošto nisu uspeli da obave građansko venčanje, venčali su se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, gde je mlada Filipinka promenila veru i dobila ime Katarina. FOTO: RTS / SCREENSHOT - Zvanično u dokumentima ona još uvek ima svoje staro ime Dženis Paganavan, ali problem je sada što mi građanski sada nismo zvanično venčani samo zbog tog jednog papira - dodaje Aleksandar. Iako je protiv ove veze bio njegov otac Dušan, a kada je video da ne može da promeni njegovu odluku da ode i iz dalekog sveta dovede mladu, svu svoju ušteđevinu, od hiljadu evra, dao mu je za put. - Pristao sam, morao sam, šta ću. Kaže: ja idem pa bilo kako idem tamo, pa ću da se ženim - objašnjava mladoženjin otac Dušan Savić. Aleksandar se, međutim, vratio bez mlade, koja bez venčanog lista nije mogla da dobije vizu. To nije bio kraj njegovim mukama, jer ga je dočekala i vest da je ostao bez posla. - Ja sam tražio to neplaćeno odsustvo, oni su mi prvo obećali, ali kasnije su mi rekli da mi se ne odobrava - kaže Aleksandar. Za novi odlazak na Filipine, uz pribavljen papir, Aleksandar više nema para, a bez posla, teško da će ih uskoro i sakupiti. Od male penzije njegovog oca, koja jedva da je dovoljna za lekove neophodne za lečenje njegove bolesne sestre, žive svi u kući. Tako će zajednički život dvoje zaljubljenih morati da sačeka neka bolja vremena. izvor