Претражи Живе Речи Утехе

IAKO DELUJE DA JE "LOV" NA JELIČIĆA OTVOREN – REŽIMSKI TABLOIDI SU 1. MARTA, KAO PO KOMANDI, KRENULI DA SE SLADOSTRASNO UTRKUJU KO ĆE VIŠE DA NAPIŠE O OVOM SLUČAJU, A POMENUTI TABLOIDI KAO MACA OKO VRUĆE KAŠE OBIGRAVAJU OKO JEDNE DRUGE KRIVIČNE PRIJAVE PROTIV JELIČIĆA – DA JE KAO PREDSEDNIK OPŠTINE DAO NALOG DA SE FALSIFIKUJU SLUŽBENE ISPRAVE KAKO BI SE SPREČILO RUŠENJE NELEGALNOG OBJEKTA NA VRHU KOPAONIKA: SVI PIŠU O SVEMU ŠTO JE JELIČIĆ IKAD URADIO, AMA O OVOME – JOK Iako je prvog marta predsednik opštine Brus Milutin Jeličić podneo ostavku, u utorak 5. marta tabloidi su javili da u Skupštinu opštine Brus ostavka još nije stigla, uz spekulisanje da bi naredno zasedanje na kome bi o njoj moglo da se raspravlja trebalo da bude održano tek za tri meseca. Zašto je Jeličić podneo ostavku? Gledajući izjave zvaničnika i čitajući pojedine medije, ne dobija se jasna slika. Kako piše u tekstu ostavke, Jeličić je odstupio sa mesta predsednika opštine da bi zaštitio predsednika Aleksandra Vučića: "Zbog hajke koja je orkestrirano organizovana u poslednjih godinu dana od opozicije i bukača i koja se koristi isključivo u političke svrhe i protiv predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića (...) podnosim ostavku na funkciju predsednika opštine Brus i vraćam mandat koji sam dobio za poverenika opštinskog odbora SNS u Brusu. Takođe, zamrzavam članstvo u mojoj stranci. Slučaj zbog kojeg sam na sudu desio se dok ja još nisam pristupio Srpskoj naprednoj stranci i tada to opoziciji nije bilo zanimljivo. Problemi su nastali onog trenutka kada sam se učlanio u SNS jer se ovaj slučaj iskoristio za direktan napad na predsednika države i urušavanje stranke kojoj pripadam." Ovako kaže Jeličić. Onaj Kome Je Uvek Bilo Najteže kaže da je Jeličić u pravu: "Oni su mene optuživali, i tu je Milutin Jeličić u pravu, oni nisu uopšte njega optuživali, nego mene. I tu kampanju vodili, tu nije slagao ništa, nego se vi pravite naivni ponekad", rekao je Vučić 2. marta na RTS-u. GDE SU BILE SNS DAME U tom intervjuu, Vučić je – naravno, ne pominjući da šta je taj "slučaj zbog kojeg je Jeličić na sudu" – rekao da su unutar SNS-a bile dve struje: jedna koja je htela "da se više ne popušta pred napadima na raznim televizijama za koje govore da su moje i naše, a u stvari po ceo dan vode kampanju protiv nas razni prevaranti i lažovi", i druga, "najveći deo žena iz SNS-a" i "četiri dame iz vrha SNS-a" koje su tražile "da ovaj čovek podnese ostavku dok se ne završi sudski postupak". Vučić se, prema sopstvenim rečima, priklonio ovoj drugoj struji (ko je, pobogu, bio u prvoj?) uz napomenu da Jeličić "dela koja mu se pripisuju nije počinio u vreme SNS-a, već kad je bio DOS-ovac". Javnosti je poznato šta su "dela koja se pripisuju" Jeličiću – višegodišnje seksualno uznemiravanje i nedozvoljene polne radnje prema bivšoj sekretarici Mariji Lukić, za koje je optužen pred Osnovnim sudom u Brusu (kao i prema drugim ženama, za šta, međutim, nije optužen). O tome kako ju je Jeličić proganjao i seksualno je uznemiravao Marija Lukić je govorila u emisiji "Život, priča" na TV Prvoj u sredu 27. februara, što građani Brusa nisu mogli da gledaju, jer je Jeličić izdejstvovao da se celom Brusu ukine kablovski signal tako što je isključena struja u Domu kulture u kome se nalazi emisiona tehnika lokalnog kablovskog operatera. Stoga – ponovo – zbog čega je Jeličić podneo ostavku? Ako je zbog toga što je informacija da je seksualno uznemiravao zaposlene žene u opštini izašla u javnost, onda je ostavku trebalo da podnese još pre godinu dana, kada je Marija Lukić prvi put o tome javno progovorila. Ako je zbog optužnice, onda je ostavku trebalo da podnese još u oktobru prošle godine, kada je Osnovno tužilaštvo u Kruševcu podiglo optužnicu protiv njega. Ako je pak zbog početka suđenja, onda je trebalo da podnese ostavku u novembru, kada je zakazano prvo ročište, ili u februaru 2019, kada je, napokon, to prvo ročište i održano (doduše, zatvoreno za novinare), nakon nekoliko odlaganja. Gde su bile "četiri dame iz vrha SNS-a" godinu dana? Gde je godinu dana bio Onaj Kome Je Najteže, šta je sa svim onim silnim najavljivanim "gvozdenim metlama" i "provetravanjima" SNS-a od kojih ništa nije bilo? Zlobnici bi rekli da je na kraju ispalo da je Jeličić podneo ostavku zbog toga što je cenzurisao jednu emisiju za opštinu Brus, a to je, izgleda, najveći no-no – zna ko je inače zadužen da ukida emisije i skida ih sa programa. VRUĆA KAFA Iako deluje da je "lov" na Jeličića otvoren – režimski tabloidi su 1. marta, kao po komandi, krenuli da se sladostrasno utrkuju ko će više da napiše o ovom slučaju – koliko je poznato, on još uvek nije izbačen iz SNS-a, a pomenuti tabloidi (plus "Blic", koji je prvi počeo da piše o Jeličićevim žrtvama), kao maca oko vruće kaše obigravaju oko jedne druge krivične prijave protiv Jeličića – da je kao predsednik opštine dao nalog da se falsifikuju službene isprave kako bi se sprečilo rušenje nelegalnog objekta na vrhu Kopaonika: svi pišu o svemu što je Jeličić ikad uradio, ama o ovome – jok. Jeličić ima nepunih 57 godina i na čelu je Brusa, sa prekidima, skoro 20 godina. Bio je predsednik opštine u dva mandata (2000–2008), bio je narodni poslanik u dva mandata (2004–2007. i 2008–2012), sve kao kadar Nove Srbije Velimira Ilića, a na mesto predsednika opštine Brus ponovo je došao 2015, nakon raspada koalicije oko SNS-a. Kako je NIN pisao u maju 2001, Jeličić je prvi put postao predsednik opštine Brus tako što je, kao kadar Nove Srbije (i uprkos tome što je Nova Srbija bila deo DOS-a, pobednika republičkih izbora 2000), formirao opštinsku vlast sa SPS-om i JUL-om. Tada je predsednik opštinskog odbora DS-a izneo optužbu da mu je Jeličić pretio kako je "o svemu obavestio Velju Ilića" i da će "doći momci iz Čačka da mu polome kičmu". U tom tekstu NIN-a navodi se i da su odbornici iz redova DOS-a pisali Vladi Srbije o novom predsedniku opštine: da se protiv njega vodi krivični postupak jer se "osnovano sumnja da je sredinom 1999. godine proizveo skoro 10.000 litara votke u svojim pogonima, a na njih stavio etikete i zatvarače baltik votke PIK ‘Takova’ iz Gornjeg Milanovca"; da je 1999. godine uslovno osuđivan zbog zloupotrebe službenog položaja; da je 1997. uništio kompletnu dokumentaciju o poslovanju svog preduzeća Panikop; da postoji zapisnik MUP-a Kragujevac, u kome piše da su lozovača i šljivovica, čiji je proizvođač firma Panikop, imale falsifikovane akcizne markice... Ovo za akcizne markice se ponavlja i 2003. godine: javnost saznaje da su dva policajca optužena da su primili mito od predsednika opštine Jeličića. Kako su pisali mediji, policajci su došli u Jeličićevu firmu Panikop, doneli njegov proizvod, flašu lozovače, pokazali mu da lozovača ima falsifikovanu akciznu markicu i tražili od njega 3000 evra da "zaborave" stvar. Prema istom izvoru, tada su policajci "poučili" Jeličića da rakiju izveze na Kosovo, da će oni da obezbede da roba prođe punkt u Merdaru bez evidencije i kontrole, te da je posrednik u ovom poslu "spustio" cenu mita na 1500 evra, koje je Jeličić isplatio u selu Ravni. MILIONI I KAMIONI Jedna od konstanti tokom ovih dvadesetak godina je neprestano Jeličićevo najavljivanje famoznih 150 miliona evra koje će uložiti investitor iz Nemačke. U februaru 2003. godine Jeličić prvi put najavljuje nemačkog investitora, koji će uložiti 150 miliona evra za izgradnju dva hotela sa četiri zvezdice, sistem gondolskih žičara, eksploataciju termomineralnih izvora... U martu iste godine mediji pišu da je potpisan i ugovor, da su partneri dve nemačke firme iz Minhena (MBB UMVELSISTEME i Valter Bau AG), a Jeličić najavljuje i velike infrastrukturne radove – rekonstrukciju puta od Pojata do Brusa, gradnju ćićevačke zaobilaznice, osposobljavanje i modernizaciju aerodroma u Rosuljama... Nakon izbora u decembru 2003, Jeličić postaje narodni poslanik u Skupštini Srbije na listi Nove Srbije, a samo nekoliko meseci kasnije, u martu 2004, javnost saznaje da za "posao stoleća" zapravo nije bio potpisan ugovor nego predugovor, pa Jeličić ponovo izjavljuje da je "za turizam na Kopaoniku zainteresovana jedna velika nemačka kompanija", i već sve isto kao i prethodne godine. U februaru 2006. Jeličić kaže da će "uprkos pričama" gondola biti izgrađena i da za nju postoji projektna dokumentacija, a u decembru 2007. da će u projekte izgradnje turističkih centara na Kopaoniku biti uloženo "oko 150 miliona evra" i da su "već pronađeni domaći i strani investitori", da bi 11 godina kasnije, u maju 2018, na TV Kopernikusu izjavio da u Turističkom centru Brzeće "očekujemo izgradnju gondole, gde će Bela reka 1 i 2, naše najveće i najduže staze na Kopaoniku, jednom progledati, a time će i 10.000 turista koji se nalaze u Brzeću moći da koriste te ski usluge". TEFLON PREDSEDNIK I kao što SNS nije bio gadljiv na silne krivične prijave koje je tokom svoje karijere Jeličić podobijao, tako nisu bile gadljive ni druge stranke koje su pre SNS-a bivale na vlasti. U oktobru 2004, Jeličić na lokalnim izborima u Brusu osvaja 70 odsto glasova, a u februaru 2006. opštinski odbornici iz DS-a ponovo teško optužuju Milutina Jeličića. On je, tvrde, zaposlio 70 ljudi u opštinskoj administraciji i javnim preduzećima, troši velike pare na službena putovanja, troši milione iz opštinskog budžeta "na fantomske projekte", progoni političke neistomišljenike, a radna mesta i druge privilegije deli svojim rođacima i najbližim prijateljima, ima pozamašan kriminalni dosije a sudstvo ne reaguje, da se svi radovi u Brusu izvode bez tendera... Početkom 2007. Jeličić ucenjuje Velimira Ilića i kaže da će, ukoliko ne dobije poslanički mandat, napustiti Novu Srbiju: "Velja mi je rekao da je razgovarao sa Vojislavom Koštunicom i da je zauzet stav da niko od gradonačelnika i predsednika opština ne može da dobije mandat, pošto je Republički odbor za sprečavanje sukoba interesa saopštio da su ove dve funkcije nespojive. Nemam ništa protiv toga da se držim zakona i Ustava, ali i zakon i Ustav treba da važe za sve, a očigledno je da ne važe, jer su druge stranke dodelile mandate gradonačelnicima i predsednicima opština", priča tada Jeličić "sa puno gorčine", kako piše "Politika". Nekoliko dana kasnije, iz DSS-a odgovaraju: Velimir Ilić svakog izgurao za predsednika opštine "ako se ima u vidu koliko je Ministarstvo za kapitalne investicije uložilo novca u opštinu Brus i koliko je Velimir Ilić svog ugleda i dragocenog vremena izdvojio da bi jednog crnoberzijanca ispromovisao za prvog čoveka u Brusu. (...) Tvrdnja Jeličića da želi poslanički mandat zbog interesa Brusa čista je demagogija, jer je on duboko zagazio u kriminalne vode i mandat mu je potreban da bi ga imunitet zaštitio od krivičnog gonjenja, pa je sasvim razumljivo što je Velimiru Iliću nudio ostavku na mesto predsednika kako bi se poslaničkim imunitetom zaštitio od robije", saopštio je tada DSS. Par dana kasnije direktor JKP "Rasina" Vukajlović optužuje Jeličića da je falsifikovao službenu ispravu u kojoj on, direktor, navodno podnosi neopozivu ostavku. Vukajlović tada na konferenciji priča da je na osnovu "nepostojećeg klizišta" privatna firma "Velika Morava" dobila 31 miliona dinara: "Ovakvom lažnom odlukom izbegnut je javni tender i onemogućeno JKP ‘Rasina’ da te radove izvede za 3.605.957 dinara", rekao je Vukajlović. Nekoliko meseci kasnije Vukajlović – i dalje kao direktor JKP "Rasine" – u avgustu 2007. podnosi krivičnu prijavu protiv Jeličića, nakon što su "Rasina" i opštinska komunalna inspekcija utvrdile da Jeličićeva privatna firma Panikop krade vodu, odnosno nelegalno troši vodu sa gradskog vodovoda, čime je JKP "Rasina" oštećena za 6,95 miliona dinara. "To su političke igre, koje nemaju veze sa stvarnošću", izjavljuje Jeličić. Inače, Jeličić je tek u novembru 2018. preneo upravljačka prava kompanije Panikop iako je to bio dužan da uradi još 2010, kada je na snagu stupio Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. I Agencija je podnela krivičnu prijavu protiv njega u maju 2018, jer nije prijavio sve podatke o imovini. Na izborima u maju 2008. godine Jeličić ponovo postaje poslanik na listi DSS – Nova Srbija. U novembru 2009. mediji objavljuju da Jeličić ima najskuplji automobil od svih narodnih poslanika – BMW X5. Jeličić odgovara da je oduvek vozio skupe automobile, da je rata koju plaća 540 evra, da je i pre ulaska u politiku imao privatnu firmu, da je pare pošteno zaradio, da je tužilac odbio krivičnu prijavu po kojoj je on oštetio opštinski budžet za 40 miliona dinara i da su ga gonili "iz političkih razloga". PAPIRI U INTERESU MARODA Nakon izbora u maju 2012, Nova Srbija ostaje bez vlasti u Brusu, a u oktobru iste godine Milutin Jeličić je uhapšen zbog sumnje da je 2006. godine "zloupotrebio službeni položaj u vezi s izgradnjom kuća oštećenih klizištima" pod sumnjom da su on i još dvojica uhapšenih oštetili Ministarstvo za kapitalne investicije Republike Srbije za nešto više od 223 hiljade evra. U martu 2015. dolazi do promene vlasti u Brusu zbog raskola u lokalnom SNS-u. Jeličić ponovo dolazi na mesto prvog čoveka opštine, i nekoliko meseci kasnije analizira stanje na RTV Brus: "Nisam baš zadovoljan, moram da priznam, jer sam mislio da uradim više, s obzirom da se u međuvremenu i zakonska procedura iskomplikovala. Ti zakoni su se izmenili na štetu investitora jer mnogo više se traži papira i dozvola i saglasnosti, nego kad sam bio na vlasti pre 4 godine, odnosno pre 7 godina kad sam bio predsednik opštine. Jer, tada sam stvarno radio punom parom, a ti papiri, ono što se nije sredilo odmah, radilo se u hodu, tako da nisu bile tolike zabrane, nisu bili toliko veliki prekršaji da nešto odradiš a da nema dozvolu, a zna se, kad se radi u interesu naroda, u interesu građana naše opštine... Međutim, u međuvremenu zakoni su se iskomplikovali tako da sad bilo šta da krenete da radite, ako nemate dozvolu, ako nemate svako papirče, neko može da vam napiše krivičnu prijavu, i onda treba da odgovarate za nešto što nije baš u redu, ali šta da se radi, šta je tu je." U aprilu 2016. Jeličić osvaja 53,4 odsto glasova na lokalnim izborima u Brusu. U januaru 2017. Velimir Ilić – nezadovoljan što ga Vučić već sedam meseci "zavlači" za mesto direktora Koridora – izlazi u javnost sa poznatim fotografijama ministra Zlatibora Lončara u društvu pripadnika zemunskog klana, a u avgustu Jeličić napušta Novu Srbiju i ceo opštinski odbor NS-a iz Brusa prelazi kolektivno u SNS. Velimir Ilić je to prokomentarisao u internet-intervjuu datom za Balkan Info: "Samo ako si SNS, zaštićen si i svi tamo trče da se zaštite. Svi lopovi trče na jedno mesto da se zaštite. Mene zove predsednik Brusa i kaže ‘znaš šta, prop’o sam, najeb’o sam ako ne potpišem pristupnicu, uhapsiće me odma’, našli mi ovo, našli mi ono’. Pa što si krao, brate?" Radmilo MARKOVIĆ

U Londonu je 12. marta otrovan rusko-britanski, dakle dvostruki špijun Sergej Skripal, a uz njega i njegova ćerka i jedan policajac koji im je priskočio u pomoć. Najverovatnije je u pitanju nervni gas. Skandal je bez odugovlačenja i ispitivanja pripisan Rusiji, štaviše njenom predsedniku Putinu kao nalogodavcu. Znalac istočne Evrope Miša Gleni napravio je o tome video, u kojem dovodi u sumnju obilje teorija koje se pletu oko ovog slučaja, i izražava nadu da premijerka Mej ima bolje podatke od onih dostupnih javnosti. Za sada je jedino sigurno da korišćeni gas nije naročito efikasan, jer je policajac već izašao iz bolnice, a i Skripal i njegova ćerka se polako oporavljaju. Događaj nimalo nov za London, koji je postao stecište svetskih špijuna, sumnjivih tipova i bogataša, bez romantičnog oreola Kazablanke i Hemfri Bogarta. Premijerka Tereza Mej promptno je inkasirala podršku Amerike, Francuske, Nemačke i polovičnu podršku Italije, koja je “izrazila solidarnost, ali će osuditi počinioce onda kada se bude precizno ustanovilo ko je nalogodavac”. Prvo je Britanija proterala 23 ruskih diplomata, pa je Rusija odgovorila recipročnom merom. U Briselu su u noći između 25. i 26. marta vođene burne rasprave sa ciljem gleichschaltunga zapada. Iz raznih zapadnih zemalja proterano je još 140 ruskih diplomata zbog “prve upotrebe hemijskog oružja protiv jedne članice NATO-a”. Baltičke republike i Poljska samo što nisu tražile objavu rata, dok su Francuska, Italija, Kipar, Malta i Grčka pokušavale da omekšaju stavove insistirajući na formulaciji “vrlo verovatno Rusija”, nasuprot težnji da se usvoji formulacija da je Rusija kriva kao jedini proizvođač upotrebljenog gasa. Ovaj gas inače proizvode i Britanija, Češka i Uzbekistan. Laž je, kako Hana Arent lepo kaže u eseju Lying in Politics / Laganje u politici, sastavni deo politike. Utrkivanje zapadnih dopisnika iz Moskve da saznaju nešto više o špijunu Skripalu nije odmaklo dalje od tvrdnji da je dotični beznačajna ličnost i da je iskorišćen da se tradicionalna anglosaksonska rusofobija1 upregne u političke svrhe. Laburistički vođa Džeremi Korbin savetovao je predostrožnost u donošenju zaključaka o krivcu, podsećajući da je Bler prerano prihvatio američku tvrdnju o Sadamovim sredstvima za masovno uništenje, pa se posle izvinjavao zbog nasedanja na loše režirane neistine. Zbog tih opaski Korbin je ekspresno postao “Putinova marioneta”. Među neverovatnih, kako se tvrdi, 300 hiljada Rusa koji žive u Londonu, nesumnjivo ima i onih koji kao da su izašli iz Le Kareovih hladnoratovskih špijunskih romana. Rusi u Londonu nisu samo brojni, nego i bogati – investirali su u britanske kompanije 30 milijardi funti i poseduju još 15 milijardi funti u britanskim bankama. Zanimljivo je da se ruski bogataši nisu uzbudili zbog aktuelnih zbivanja; štaviše, Mihail Hodorkovski, otvoreni i žestoki rival Putina, tvrdi da ga se obračuni među špijunima ne tiču i da ga nimalo ne plaše. Financial Times je objavio dosije o ruskim finansijskim infiltracijama na tlu Britanije, u kojem se vidi da u 57 kompanija kotiranih na londonskoj berzi većinu kapitala poseduju Rusi. Putinu blizak tajkun Deripaska primio je u službu britanskog lorda, bivšeg ministra energetike konzervativne vlade Grega Barkera, a istaknuti političari Peter Mandelson, Robert Skidelski, Dejvid Oven, Pol Majners… stekli su dobro plaćena mesta savetnika u kompanijama sa dominantno ruskim kapitalom. Transparency International navodi da četvrtinu investitorskih viza koje je izdala britanska vlada poseduju Rusi. Istina, od početka ove godine Kina naglo preuzima primat, tako da je njenim građanima izdato 24, a ruskim samo 16 novih investitorskih viza. Razbarušen i sa spoljne i unutrašnje strane glave, britanski ministar spoljnih poslova Boris Džonson, koji je po majci ruskog porekla, desetog dana posle napada je dao eksplozivnu izjavu o tome da je “Vladimir Putin kao Adolf Hitler i da svetsko fudbalsko prvenstvo u Rusiji podseća na Olimpijadu 1936. u Berlinu”. U odgovor na to, na društvenim mrežama se vrti fotografija engleske fudbalske reprezentacija koja na Olimpijadi 1936. nacističkim pozdravom započinje utakmicu – uz komentar da je SSSR te igre bojkotovao za razliku od UK. Tome mogu da dodam da je od 1940, od Antoni Idna, Britanija promenila 29 ministara spoljnih poslova, od kojih je 19 steklo titule ser, lord, erl, baron – za zasluge u umeću diplomatije. A sadašnji ministar je tipičan produkt rijaliti šou kanibalizma, koji širom sveta osvaja medije, politiku i društvo u celini. Uvek sam smatrao da su fobije sa prefiksom nacije nedolične za ozbiljne rasprave. Čitajući Cvetana Todorova, filozofa i odmerenog mislioca, koji govori o rusofobiji, shvatio sam da su predrasude moćno sredstvo stvaranja netrpeljivosti u svetu. Todorov je bio jedan od evropskih intelektualaca koji se bez odstupnice angažovao u propagiranju civilnog društva i tolerancije. Njegova knjiga “Strah od varvara” je zapravo vizija pacifizma zasnovanog na humanizmu, koji je nesumnjiva izvorna vrednost Evrope. U časopisu Micro Mega (2016) našao sam i ovaj njegov pasus: “Sa Rusijom delimo kulturne afinitete, te ne smemo dozvoliti pothranjivanje netrpeljivosti i predrasuda… Između Rusije i Evrope postoje mnoge komplementarne sile. Nažalost, u Francuskoj, Italiji i drugde po Evropi postoje rusofobne predrasude”. Pred sam kraj života, primajući jednu nagradu u Italiji, Todorov se vratio ovoj temi: “Rusija je velika sila i fatalna je greška prinuđivati je da to dokazuje… Evropa bi morala da progovori sopstvenim glasom… U Francuskoj i po Evropi rusofobija je u porastu”. Ovaj čovek sasvim sigurno nije bio jedan od ruskih “trolova”, pa njegove sugestije treba ozbiljno razmotriti. Manjeg autoriteta, ali podrobnije i sa više argumenata, švajcarski autor Gi Metan (Guy Mettan) napisao je knjigu “Rusija – Zapad: 1000 godina rata. Rusofobija od Karla Velikog do ukrajinske krize” (prevod je izdala Akademska knjiga iz Novog Sada). Ovaj novinar i istoričar traga za istorijskim korenima omraze u vremenima kada je umesto Lenjina i Staljina ta zemlja davala Dostojevskog, Čehova, Ciolkovskog, Čajkovskog, Mendeljejeva… Podozrenje i mržnja nastavljaju se do danas, kada Rusija više nije ni caristička ni komunistička nego nakaradno kapitalistička.2 Teze ove knjige koja tretira samo delić prebogate bibliografije (21,5 miliona jedinica na internetu) o antiruskom raspoloženju u svetu – potkrepljuje i nedavno istraživanje Pew Research Centera, po kojem na vrhu liste zemalja sa negativnim mišljenjem o Rusiji stoji Jordan sa 93 odsto negativnog i samo 5 odsto pozitivnog mišljenje; na drugom mestu je Holandija (82:15), na trećem Švedska (78:18), a tek na četvrtom mestu Poljska, zemlja u vekovnim sukobima sa Rusijom koji su kulminirali užasnim zločinom u Katinskoj šumi, gde je pobijena poljska intelektualna elita. Negativno mišljenje u Poljskoj o Rusima ima 69, a pozitivno 21 odsto ispitanika. U samo tri zemlje preko polovine ispitanika ima povoljno mišljenje o Rusiji: Vijetnam 83, Grčka 64 i Filipini 55 odsto ispitanika. Srbije nema na toj listi, ali je zato Galup krajem prošle godine anketirao građane Srbije i konstatovao da je Putin na prvom mestu najpopularnijih svetskih političara sa 81 odsto pozitivnih glasova. Nije sasvim uporedivo, ali je u Rusiji Putin na izborima od svojih sugrađana dobio osetno manje! Svet je jurodiv, bar koliko i Rusija. Ruski Levada analitički centar daje podatke po kojima je 2004. godine 78 odsto ruskih građana imalo pozitivno mišljenje o Evropskoj uniji, a da je taj procenat 2015. pao na samo 25 odsto. Negativno mišljenje o Evropi raste posle najnovijih događaja. Rusija se udaljava od Evrope i zapada i to nadoknađuje okretanjem Aziji. Ona bi sa Kinom mogla da nađe snažne osnove saradnje, ali kulturno, verski i ekonomski Rusija ipak pripada Evropi. I to ne samo, kako je rekao De Gol, do – nego i preko Urala; najveća ruska prirodna bogatstva i mnogi njeni naučni i tehnološki centri nalaze se u Sibiru. Indijski general Aloak Menon ovako demonstrira razumevanje položaja Rusije u svetu iz azijske perspektive: “SAD mrze Rusiju kao što je Britanija mrzela Francusku… Zaslepljene iluzijom moći SAD i Rusija liče međusobno… Ukrajina, Gruzija i Finska su za Rusiju bile tampon zone, zemlje sa kojima je želela da ima prijateljske odnose uz poštovanje njihovog suvereniteta. Američki uticaj u svetskoj areni promenio je odnose i prinudio Rusiju da dokazuje kako ne može biti ignorisana. Učinila je to povećanjem interkontinentalnih balističkih raketa u svom nuklearnom arsenalu”. U novom broju Foreign Affairs je objavio članak Tomasa Karotersa (Thomas Carothers) pod naslovom: Da li je znak hipokrizije kritika Rusije zbog mešanja u američke izbore? U tom tekstu on navodi daleko drastičnija špijunska i vojna mešanja Amerike u izbore u Gvatemali, Iranu, Čileu, Nikaragvi. Ali, kaže on, “rusko mešanje ne umanjuje potrebu promocije demokratije u SAD, koja nije u sociopolitičkim podelama, sistematskom širenju laži, favorizovanju kandidata i podrivanju tehničkog integriteta izbora”. Dok ovo pišem, stigao mi je članak američkog ekonomiste Tomasa Pelija (Thomas Palley) sa sajta Social Europe. Autor tu zaoštrava raspravu. Polazeći od Karotesove rečenice da su “trendovi u SAD i Rusiji divergentni – sa Rusijom na negativnoj strani”, Peli smatra da je “odbrana moralne superiornosti Amerike dvostruko pogrešna, jer postavljanje bilo koje velike sile u taj kontekst automatski proizvodi krstaške ambicije, opasne po sve”. Ovu konfrontaciju naveo sam kao argument o tome da je svet očito zasićen jednodimenzionalnim istinama. Politika intenziviranja izolacije Rusije pokazala se pogrešnom. Putin je pobedio sa 76 odsto glasova izašlih na izbore i obezbedio sebi još jedan mandat. Njegov portparol je uskliknuo: “Hvala Terezi Mej” (koja je predvodila antiputinovsku kampanju). Možemo samo da nagađamo kakva će poplava antizapadnih osećanja sada nastati u Rusiji. Samo jedan Putinov protivkandidat, Pavel Grudinjin, dobio je preko 10 odsto glasova. Ksenija Sobček, jedina žena kandidat koja je u izbornu trku ušla sa izjavom da je tu umesto Navaljnog kojem je bilo zabranjeno učešće na izborima, dobila je samo 1,4 odsto glasova. Na rusku situaciju primenjivo je ono što je Dejan Ilić napisao za beogradske izbore: “Ideologija, politička stranka, jasan cilj, odbrana demokratije i čuvanje slobode – sve to danas ne znači ništa”. Pobednik Putin je novi mandat počeo obećanjem o smanjenju atomskog naoružanja. Možda je to njegov taktički odgovor na Trampovu pretnju da je Amerika osvojila proces proizvodnje mini atomske bombe za “široku potrošnju”. Možda, ali je to i polazna tačka za Evropsku uniju da počne, kako joj je Todorov sugerisao, autonomne pokušaje smirivanja Rusije, a ne konfrontacija sa njom. Rusija je pod Putinom uspela da smanji broj ljudi ispod granice siromaštva sa 42 na manje od 20 miliona stanovnika, da produži životni vek građana sa 65,5 na 73 godine. OECD na svom Beter Life Indexu iznosi čitavu statističku bajku o Rusiji. Ona je sve to uspela najpre zahvaljujući nafti, koja je glavni izvor njenog bogatstva, ali ima tu još nečeg. Putin u poslednje vreme na ključna mesta u državi dovodi predstavnike mlade generacije obrazovanih tehnokrata, od kojih su mnogi studirali i živeli na zapadu. Oni ne žele rat nego afirmaciju i ekonomski uspeh. Putin je autokrata, pa svoj vojno-industrijski lobi lakše kontroliše i obuzdava nego jedan Tramp. A generalima, i jednima i drugima, odgovara stanje na ivici rata kod kuće i otvorenog rata van svojih teritorija. Tada se sa lakoćom milijarde slivaju u oružje umesto u obrazovanje, povećanje standarda građana ili investiranje u bolju budućnost. Treba pružiti podršku Rusiji da ubrza svoj razvoj, da počne da se hvali proizvodima za ugodniji život, a ne za lišavanje života, kao što čini sada obasipajući internet revijama svojih najnovijih smrtonosnih dostignuća. Odbijanje da se razume Rusija znači gurnuti je još dublje u mrak izolacionizma koji je osvaja. To je možda najbolje opisao Timoti Snajder (Timothy Snyder) u eseju “Bog je Rus”. Reč je o Ivanu Iljinu, ruskom filozofu, političaru i ideologu hrišćanskog fašizma. Rođen je i stekao afirmaciju totalitariste oduševljenog Musolinijem još u doba pre Oktobarske revolucije, od koje je pobegao u Nemačku. Napisao je nekih 40 knjiga u prilog metafizičke i moralne jurisdikcije političkog totalitarizma, oličenog u fašizmu. Koristio je i egzaltiranu fašističku terminologiju, pevao ode “krvi i tlu” – one za koje je Karl Klaus sarkastično napisao da se “mešanjem krvi i tla može dobiti samo – tetanus”. Njega je Putin rehabilitovao 2005. kao “dokaz demokratske slobode mišljenja” u Rusiji. Po Iljinu, vođa je lično i potpuno odgovoran za sve aspekte političkog života. On je izvršni garant, glavni zakonodavac, glavni sudija i glavni komandant. Njegova izvršna prava ne smeju biti ograničavana. Demokratski izbori institucionalizuju đavolsku opasnost individualizma. Italijanski novinar Bepe Severnjini (Beppe Severgnini) svedoči o dolasku Putina na vlast tvrdnjom da je u celoj svojoj istoriji Rusija imala samo jedno razdoblje zapadne demokratije – doba Jeljcina i da se to završilo takvim haosom i karikaturom demokratije da je samo jedan Putin sa svojom KGB obukom mogao da je spase od potpunog raspada.3 Putinu se očigledno dopala Iljinova teorija da je za Rusiju suviše i jedna partija, pa je valjda zato na nedavnim izborima nastupio kao nezavisni, vanpartijski kandidat. Dimitrij Medvedev je, kao pravi sparing partner, Putinu predlagao uvođenje proučavanja Iljina u školama. U građenju kulta vođe po modelu Iljina nisu zaostali ni sudije ustavnog suda Rusije, ni ministar spoljnih poslova, pa ni sam patrijarh Ruske pravoslavne crkve. U jednom članku Moskovskie novosti od 27. februara 2012. u duhu Iljinove misli kaže se da je “nevina Rusija okružena neprekidnim neprijateljstvima”, dok “Rusija kao duhovni organizam ne služi samo pravoslavnom svetu, niti narodima Evroazije, nego celokupnom čovečanstvu”. Citirani Snajder svoj esej završava rečima: “Nepoverenje u ovaj svet nameće političarima konstruisanje nekog drugog – fiktivnog. On bezakonje pretvara u vrlinu. Problematična samouverenost rađa neprijatelje. Pervertovano hrišćanstvo može bez Hrista, ekonomska nejednakost imitira nevinost, fašističke ideje plove u postmodernizam. Nije to samo ruska filozofija. To je danas i američki život”. A kakav je naš život u Srbiji? To se može naslutiti iz izjave jednog od 7 srpskih posmatrača ruskih predsedničkih izbora, Vladimira Đukanovića. On je superlativima opisao njihovu otvorenost i transparentnost, “u čemu je Rusija daleko ispred svih”. To bi mogao biti ozbiljan korektiv zapažanjima OEBS-ovih posmatrača, kada bi bio poduprt argumentima, a ne Đukanovićevom političkom deklaracijom koju prenosi Tanjug: “Građani su velikom izlaznošću i podrškom koju su dali predsedniku Putinu pokazali otpor prema politici zapada u odnosu na Rusku Federaciju”. Ova reakcija ima bar dve loše karakteristike – prva je da ovaj posmatrač nije kvalifikovan za posao čija je osnova nepristrasnost, a druga je da se on i sredina koja ga šalje unapred svrstavaju na jednu od konfrontiranih strana. To je opasna igra dodvoravanja. Spadam među one koji se bez “ako i ali” suprotstavljaju ideji ulaska Srbije u NATO, ali najvećom uvredom smatram tumačenje da sam time svrstan na suprotnu stranu. Pritisci na Srbiju, u kontekstu najnovijih konfrontacija, bez sumnje će postati obostrani i žestoki. Zapad, a to u ovom slučaju znači NATO, ima moćnu kartu ucene članstvom u EU. Rusija sa druge strane očajnički želi da ima makar nekog saveznika koji će biti klin u obruču koji se steže oko nje. Naša žarka želja da budemo akter u svetskim zbivanjima može nam se ispuniti, na najbolniji način. Srodni link: London Review of Books – Ruski hak Anthony Gross, profesor sa Kembridža navodi: Najstariju i najuticajniju publikaciju mišljenja o Rusima Richard Hakluyt je u 16. veku krunisao negativnom percepcijom Rusije kao mesta beskrajne hladnoće pune medveda, opskurne religije, tiranske vlasti i opšte zatucanosti. U istom veku istraživač Richard Chancellor nazvao je Rusiju “varvarskom zemljom”. Na jednom skupu u Ljubljani prošle godine, Dubravka Ugrešić je posle povratka iz Rusije uveravala auditorijum da nema nikakve razlike između izgleda, ponašanja, odevanja i sklonosti ka elektronskim zaglupljivanjima između građana Rusije i građana tzv. razvijenog sveta. Putinov savetnik Nikolaj Petrušev tvrdi da je Medlin Olbrajt rekla kako Rusiji ne pripadaju ni Sibir ni ogromna prirodna bogatstva. Nema sumnje da mnogi priželjkuju raspad Rusije i grabljenje njenih bogatstava, ali teško da će to glasno reći.