Претражи Живе Речи Утехе

NEKI ĆE TVRDITI DA JE BALKANSKA MEĐA SRPSKO-RUSKA PROPAGANDA, A DRUGI ĆE BITI ODUŠEVLJENI ČINJENICOM DA JE KONAČNO SNIMLJEN NEDVOSMISLENO PROSRPSKI FILM, SVE ZAVISI OD UGLA POSMATRANJA NATO bombardovanje, 1999. godine. Beogradom besne požari, prizor grada iz vazduha podseća na scenu iz filma o invaziji vanzemaljaca. Na udaru se našlo i porodilište u kome radi doktorka Jasna (Milena Radulović). Dok se sve oko nje raspada i gori, mlada doktorka trči kroz hodnik u naručju noseći tek rođenu bebu čija je majka nastradala pri prvom vazdušnom udaru (a otac pri drugom). Gotovo čitavo porodilište se ruši, a naša junakinja u poslednjem trenutku uspeva da se dokopa dela zgrade koji je čudom ostao netaknut... Opisani deo filma Balkanska međa je dobar primer načina na koji reditelj Andrej Volgin i njegov scenaristički tim pristupaju istorijskoj građi. Naime, za vreme NATO agresije srpske bolnice jesu bile direktna ili indirektna meta bombi, ali nijedno beogradsko porodilište nije stradalo na način na koji je to prikazano u filmu. U Balkanskoj međi sve je podređeno spektaklu, preuveličano onoliko koliko je potrebno da bi se dobio što uzbudljiviji i vizuelno upečatljiviji rezultat. Fakti su scenaristički preoblikovani radi snažnijeg efekta, pa bi percipirati Balkansku među kao verno ogledalo istorije bilo isto kao kada bismo očekivali od trećeg dela Ramba da ponudi verodostojan prikaz rata u Avganistanu. Ruski filmovi su sve prisutniji na srpskom tržištu, što je jednim delom politička odluka, ali drugim, presudnijim, posledica činjenice da su se Rusi izveštili u pravljenju komunikativnih filmova namenjenih širokim masama. Iako još uvek nisu dostigli holivudske produkcione visove, nisu ni toliko daleko od njih. Dok su u prvim godinama novog veka filmovi iz Rusije privlačili pažnju šire srpske publike samo sporadično (Noćna straža), u poslednje vreme ih je sve više na repertoaru. Među ambicioznim (i uglavnom kvalitetnim) filmskim naslovima prikazanim u Srbiji izdvajaju se istorijski spektakli Viking (2016) i Legenda o Kolovratu (2017), naučnofantastični film katastrofe Sila privlačnosti (2017), sportska ljubavna melodrama Led (2018)... Tu negde dolazimo do Balkanske međe, izdašno producirane rusko-srpske koprodukcije u režiji Andreja Volgina (sa državnom podrškom), ratnog akcionog filma sa jasnim komercijalnim pretenzijama. Balkanska međa je pravljena za veliko platno i to se vidi u svakom kadru. Bilo je i ranije filmova o bombardovanju Jugoslavije i zverstvima albanskih ekstremista na Kosovu i Metohiji, ali nijedan nije bio tako spektakularan kao ovaj. Ni približno. Priča je fokusira na tajnu operaciju preuzimanja aerodroma Slatina, s tim da je narativni zamah mnogo širi od toga. Na samom početku je prikazan sukob u Bosni i Hercegovini 1995. godine (sa akcentom na netrpeljivost između Rusa i Amerikanaca, koja dovodi do toga da grupa buntovnih ruskih specijalaca bude izbačena iz službe), da bi odmah zatim radnja bila prebačena u Beograd, četiri godine kasnije, u vreme "Milosrdnog anđela"... Iako Balkanska međa predstavlja napredak u odnosu na Volginove prethodne radove, primetne su velike oscilacije: uvodni deo sa ruskim specijalcima u Bosni je konfuzan i nepregledan, a onda sledi odlično realizovan deo sa bombardovanjem porodilišta... I tako je i na dalje, uz stalnu smenu uspona i padova. Scenario ne pomaže. Razuđeni filmski narativ nastao je pukim gomilanjem i ređanjem, pretrpan je uglavnom živopisnim ali za centralnu priču nepotrebnim događajima koji kao da su preuzeti iz nekog Kusturičinog filma (slavni srpski reditelj se i pojavljuje u maloj ulozi na samom kraju filma, što samo naglašava ovu sponu). Ako se tome dodaju krajnje začudni montažni postupci i Volginova nesposobnost da filmske sastojke objedini u homogenu celinu, tokom prvih sat i nešto filma veoma je teško odrediti o čemu zapravo govori Balkanska međa i šta je njen fokus (ovome treba dodati da je srpska verzija za oko 20 minuta kraća od ruske, te da su se ta skraćivanja svakako odrazila na ritam i sadržaj filma). Nakon što se radnja prenese na teritoriju Kosova i Metohije, narativ počinje polako da se stabilizuje i film u drugoj polovini uspeva da uhvati odgovarajući ritam. Ali, i u prikazivanju napada nekoliko stotina terorista na aerodrom Slatina kod Prištine, koji čuva šačica ruskih vojnika i srpskih policajaca, imamo slobodno interpretiranje stvarnih događaja: Rusi zaista jesu zauzeli Slatinu i tako se narugali NATO snagama, ali se to odigralo pod okolnostima koje su bile znatno drugačije u odnosu na one prikazane u filmu (ovaj deo filma u sećanje priziva Karpenterov klasik Napad na policijsku stanicu broj 13 i Rišeov rimejk ovog filma iz 2005. godine). Provučena kroz žanrovsku prizmu, istorija postaje pogonsko gorivo za akciju. "Pakovanje" tragedije u spektakl je oprobani holivudski recept koji, eto, sada koriste i Rusi. Akcione scene su uglavnom atraktivno snimljene (posebnu pohvalu zaslužuje direktor fotografije Vjačeslav Lisnevski), a njihovoj ubedljivosti doprinosi i efektna saigra ruskih i srpskih glumaca, a naročito srpsko-ruskog glumačkog para Milena Radulović (doktorka Jasna) i Anton Pampušni (ruski obaveštajac). Imajući to u vidu, sasvim je nepotrebno i neprikladno povremeno inkorporiranje dokumentarnih snimaka u tkivo igranog filma – Balkanska međa jeste, kako na samo početku filma stoji, "zasnovana na istinitim događajima", ali obrada tih događaja nije veristička, pa dokumentarni snimci tu zaista nemaju šta da traže. U žanrovskom ključu treba čitati i pristup likovima. Albanski teroristi su prikazani kao krvoločne životinje, njihova karakterizacija veoma podseća na karakterizaciju ruskih i srpskih negativaca u američkim filmovima. Pogrom srpskog življa na KiM prikazan je veoma eksplicitno. Albanski teroristi predvođeni Smukom (razmahani Aleksandar Srećković Kubura) su horda zla: oni kolju, siluju, trguju drogom... Film je izuzetno nasilan i krvav sa pojedinim delovima koji nisu za oči onih sa slabim živcima (kao na primer scena u kojoj Smuk prereže vrat mladoj plavokosoj Srpkinji anđeoskog izgleda, što je samo uvod u dalji pokolj u hangaru aerodroma). Da li je to pojednostavljivanje i srpsko-ruska propaganda? Neki će svakako tvrditi da jeste (ne bez razloga), drugi biti oduševljeni činjenicom da je konačno snimljen nedvosmisleno prosrpski film koji prikazuje srpsku golgotu na Kosovu i Metohiji. Sve zavisi od ugla posmatranja. Gledano u okvirima akcionog žanra, ovaj pristup dobro funkcioniše. Filmu poput Balkanske međe su potrebni negativci, a albanske terorističke aktivnosti poslužile su kao veoma pogodna osnova za dalju scenarističku razradu, sve sa upiranjem prsta u zapadnjake koji pomažu separatiste i podstiču eskalaciju krvoprolića kako bi ostvarili svoje mračne planove. Treba naglasiti da u filmu nije sve prikazano crno-belo, primetan je pokušaj senčenja, mada ništa od tih intervencija nije izvan okvira očekivanog. Miloš Biković, na primer, glumi Vuka, pripadnika MUP-a koji izgubi glavu i počne da se sveti Albancima nakon što selo u kome je živeo njegov brat sa porodicom bude masakrirano. Taj aspekt priče nije detaljno obrađen (bar ne u srpskoj verziji), ali je poruka jasna – nasilje rađa nasilje. Vukov kolega i prijatelj Fadilj (Aleksandar Radojičić), Albanac i musliman, deli ljude po tome da li su dobri ili loši, ne po nacionalnoj ili verskoj pripadnosti. On se gnuša Smuka i njegove kamarile i čini sve kako bi Vuku ukazao da ne sme da postane kao oni koji su mu ubili brata. Osuda NATO agresije i stradanje Srba nije ono glavno što Balkanska međa želi da istakne. Težište je ipak na Rusiji i njenom mestu u okviru svetskog poretka, kako 1999. godine, tako i sada, dve decenije kasnije. Tadašnja ruska vlast i predsednik Jeljcin označeni su kao slabi, podložni pritiscima. Bombardovanje Srbije prikazano je kao prelomni događaj koji je doveo da promene kursa Kremlja i omogućio Putinu dolazak na vlast. I tu dolazimo do centralne poruke filma: Rusija je podigla glavu, više neće dozvoliti Zapadu da je gazi i ponižava. Što se Srbije tiče, njena kob je u filmu oličena u liku mlade doktorke. Prkosna Jasna će golgotu preživeti samo ako se svije uz lepog pravoslavnog Rusa, čije će je snažne ruke prigrliti i zaštititi, što u filmu rado i čini. A što se zbilje u kojoj živimo tiče, ona je, po običaju, mnogo kompleksnija od filmskih simplifikacija. Između ostalog, filmovi i postoje da bi nam ponudili utehu i iluziju srećnog kraja. A tu je Balkanska međa posebno dobra. Đorđe BAJIĆ