Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'maria'.
Found 5 results
-
Када ми је Бенедикт XVI написао: „Хвала вам пуно за сав ваш труд“ · Сачувано у: Блогови · аутор Алдо Мариа Валли Међу најдражим успоменама које чувам, а које ме с времена на време враћају у прошлост ватиканисте на терену, налази се кратко писмо Бенедикта XVI. Датум је 17. септембар 2013. Докле год је Јозеф Рацингер био жив, никада нисам причао о томе. Писмо иде овако: Поштовани господине Валли, Хвала вам од срца за вашу сјајну књигу „Бенедикт КСВИ. Прекинути понтификат” – путовање кроз године мог понтификата, које омогућава читаоцу да види суму мог рада као понтификата. Овом приликом желим да вам се захвалим за сав ваш труд у овом периоду и за вашу посвећеност да поруку Јеванђеља пренесете нашим савременицима. Будите сигурни у моје сећање у молитви. Твој у Господу Бенедикт XVI Потпис је најпрепознатљивији, са знаковима тако малим да су готово неприметни. Писмо носи наслов Бенедикт XVI. Папа Емеритус . Ретко која моја књига је добила тако лепу почаст. Бенедикт XVI. Прекинути понтификат објавио је Мондадори у марту 2013, месец дана након његове оставке. Био сам у могућности да то предложим тако близу оставке, јер сам током времена проучавао и класификовао магистериј Бенедикта XVI од избора: за мене велика интелектуална авантура као и авантура вере. Са својих 380 страница Бенедикт XVI. Прекинути понтификат (настао из интуиције и захтева Феруција Парацолија) је моја најзначајнија књига и има за циљ да врати у траг учитељству Бенедикта XVI, наслеђу за све, а не само за католике. Волим да овде изнесем почетак поглавља под насловом Проширивање простора разума , јер мислим да сам тамо сажео једну од централних тачака, ако не и централну, учења које је теолог Рацингер дао савременом свету. Проширите простор разума У средишту учитељства Бенедикта XVI је питање: ко је човек? Одговор, разрађен од прве енциклике, Деус Царитас ест из 2005. године, посвећене хришћанској љубави, јесте да је човек створење које је Бог хтео за чин љубави на који је створење позвано да узврати и шири. Питање и одговор је папа убацио у велики предлог који се тиче људског разума. Теолог Рацингер, за разлику од савремене мисли, заправо тврди да се простор рационалности не завршава оним што се може доживети, већ надилази и укључује трансцендентну сферу. Истраживање себе и смисла свог бића, незаустављиво у сваком човеку, неминовно доводи до помирења са хипотезом о Богу, хипотезом коју папа тражи да се не елиминише а приори, већ да се истражује управо на основу те рационалности. која је потпуно људска када није осакаћена позитивистичком тврдњом. Реч је о дискурсу о разуму којим се папа посебно бавио на предавању које је одржао у Регенсбургу, током свог путовања у Баварску 2006. Протумачен у антиисламском духу због цитата о Мухамеду, говор Бенедикта XVI је имао као примаоца мисао коју је изразила западна и пре свега европска култура, крив, по његовом мишљењу, што је напустио хипотезу о Богу са драматичним последицама на моралном плану. Заиста, у Рацингеровој визији, елиминација Бога са хоризонта знања је еквивалентна томе да човека учини робом себи, јер када слобода има самог човека као једину меру, она је лажна и отвара врата инструменталној употреби људског бића. . Непрекидни позиви на поштовање живота од зачећа до природне смрти, на одбрану породице засноване на браку и на верску слободу морају се посматрати у овом оквиру, који подразумева блиски дијалог са секуларизованом културом. Понекад је контраст био оштар, али папа никада није желео да га ублажи. Интервенишући у јавну расправу, више пута је рекао, Црква не брани своје интересе, већ идентитет човека створеног по лику Божијем. Бенедикт XVI је идентификовао великог противника у етичком релативизму, који произилази из напуштања потраге за истином, која се сматра ирелевантном за људски разум. Данас представљен и уздигнут доминантним менталитетом као гаранција међусобног поштовања, толеранције и, на крају, саме демократије, релативизам је, за папу Рацингера, прави црв и за интелект и за дух: ствара опасне празнине у унутрашње људском моралу, оставља створење без референтних тачака, потпуно распуштено и неспособно да користи своју слободу у конструктивном смислу. Папа се непрестано борио против моралног релативизма, потврђујући валидност доктрине природног права, чије су основне одредбе изражене у Декалогу. „Природни“ закон, тврдио је понтифик цитирајући Катекизам Католичке цркве , тако се назива „јер је разлог који га објављује својствен људској природи“. У ствари, он „указује на примарне и суштинске норме које регулишу морални живот“ и врти се око два стожера, „потчињености Богу, извору и судији сваког добра, и осећању другог као себи равног“. По пресуди папе Бенедикта, кроз доктрину природног права постижу се две суштинске сврхе: „С једне стране, подразумева се да етички садржај хришћанске вере не представља наметање које диктира изван савести човека; с друге стране, полазећи од природног закона који је сам по себи доступан сваком разумном створењу, он њиме успоставља основу за улазак у дијалог са свим људима добре воље и, уопштеније, са грађанским и секуларним друштвом“ (говор у публици са члановима Међународне теолошке комисије, 5. октобра 2007). За Бенедикта XVI, напуштање трагања за истином значи улазак у димензију збуњености и збуњености која има озбиљне последице по живот. Једном када се изгуби идеја да темељи људског бића и друштвених односа постоје и да су препознатљиви, поље остаје отворено за борбу између различитих и свих еквивалентних визија. Релативизам који има драматичне реперкусије како на савест, тако и на закон јер, у недостатку оригиналног, евидентног и признатог етичког темеља, доминантан критеријум постаје бројчана већина. И заправо, у овим условима, већина се препознаје као извор одлука и грађанског права. Када се отклони проблем трагања за добрим, јер релативизам сматра да то једноставно није изводљиво, остаје само да се преброје позиције, али на тај начин све прелази на ниво моћи. Тако се може десити да већина тренутка постане извор права, чак и ако историја показује да већина може погрешити. Отуда и опомена садржана у горе цитираном говору: „Права рационалност није загарантована пристанком великог броја, већ само транспарентношћу људског разума стваралачком разуму и заједничким слушањем овог Извора наше рационалности“. Сукоб између ове визије и оне коју изражава садашњи менталитет, неспособан да прихвати дискурс који је папа предложио о истини, драматично је прешао понтификат Јозефа Рацингера. Али понтифик теолог, упркос благим манирима и лаганим додирима који су одувек били његови, није одустао од вођења битке напред. Од: Алдо Мариа Валли, Бенедикт КСВИ. Прекинути понтификат , Мондадори , пп. 6-9. Quando Benedetto XVI mi scrisse: “Grazie di cuore per tutto il suo lavoro” – Aldo Maria Valli WWW.ALDOMARIAVALLI.IT Tra i ricordi più cari che conservo, e di tanto in tanto mi riportano al mio passato di vaticanista sul campo, c’è una breve lettera di Benedetto XVI. È del 17 settembre 2013. Finché...
-
Arhivi o Piju XII. končno odprti Gre za dva milijona dokumentov in pontifikat Pija XII. razumejo kot ključen za razumevanje zgodovine 20. stoletja. Materiala je 323 metrov, kar da kaže, kako živahna in razvejena je bila diplomatska dejavnost Svetega sedeža v tem času. Očitek, ki se je prijel Pija XII., je bil, da je pasivno sodeloval z nacizmom. Kritiki so namreč menili, da bi se med judovskim holokavstom v drugi svetovni vojni moral oglasiti in ga obsoditi ter se ne zaviti v molk, kar je dejansko storil. Nikoli namreč ni javno obsodil pregona in genocida nad Judi niti nad drugimi preganjanimi ljudmi ali skupinami ljudi. Prefekt vatikanskega apostolskega arhiva msgr. Sergio Pagano je za Radio Vatikan povedal, da priprave na to potekajo že kakih petnajst let. Gre za veliko dokumentov in v tem obdobju so jih digitalizirali. Znanstveniki, raziskovalci in zgodovinarji bodo poslej imeli veliko nadrobnega dela. Pagano ni skrival mnenja, da bodo dokumenti pokazali na dober in dobrodelen značaj Pija XII. in bodo na neki način spremenili zgodovinsko predsodbo, ki je nastala spontano. Da bi dan odprtja arhivov pospremili z ustrezno strokovno argumentacijo, je v Vatikanu 21. februarja potekal študijski dan. Tam so predstavili katalog dokumentov, ki so ga izdelovali zadnjih dvanajst do petnajst let. Za dostop do arhivov je uspešno zaprosilo 85 raziskovalcev, je poročal francoski LaCroix. Guardian je poročal o 150. Dovoljenje se nanaša na raziskovanje obdobja med letoma 1939 in 1958. To je tudi približen okvir papeževanja Pija XII., ki je trajalo skoraj 20 let. Raziskovalci prihajajo iz najmanj dvanajstih držav, deset, je poročal LaCroix, iz ZDA, vključno z dvema, ki prihajata iz washingtonskega muzeja holokavsta (Holocaust Memorial Museum). Sedem preučevalcev bo prišlo iz Izraela, štirinajst iz Nemčije, šestnajst iz Italije, dvajset iz vzhodne Evrope in Rusije, ostali iz Francije, Španije in Latinske Amerike. Osrednje vprašanje projekta »odpiranja arhivov« o papežu Piju XII. je v resnici njegov medvojni molk. Sergio Pagano, ki je preučeval te dokumente, že ko jih je katalogiziral, je izrazil prepričanje, da ni mogoče govoriti o pravem papeževem molku. Govoril je, kolikor je lahko, ni pa molčal, bi se lahko razumelo Paganove besede. Sploh bi lahko »molk« Pija XII. razdelili na tri dele. Britanski Observer je citiral ameriškega poznavalca razmerja med Katoliško cerkvijo in fašizmom Davida Ketzerja – ta bo že ta teden začel preiskovati dokumente –, ki je na vatikanski strani zaznal nervozo zaradi tega, kaj bi dokumenti lahko pokazali. Prvi del enigme je v dokazanem dejstvu, da se papež nikoli ni javno oglasil ali obsodil nacističnega zločina. Drugi del je v interpretaciji, da je s tem molkom »kupoval« možnost, da je v Rimu pod fašističnimi političnimi okoliščinami po tiho rešil več kot 1000 Judov. Razkrivanje arhivov bi lahko pokazalo, kakšni pogovori so potekali vzporedno, nad in pod mizo, kakšne so bile resnične okoliščine ter kakšni premisleki in strategija papeževega razmišljanja oziroma ukrepanja v tistem času. Tretji del bi utegnil pokazati na dodatne okoliščine dogajanja okrog komunistične internacionale in Pijevega antikomunizma, kamor bi lahko umestili tudi vzroke za politično ravnanje političnega katolicizma in slovenske Katoliške cerkve med letoma 1941 in 1945. Načela proti odtenkom dogajanja Okoliščine, ki so pogojevale ravnanje papeža Pija XII., najbrž vseeno ne odtehtajo generalnega dejstva, da je molčal, ko pravi mož ne sme molčati, in holokavst je gotovo dogodek, ob katerem se ne molči. Toda, je zapisal Observer, profesorica moderne evropske zgodovine na univerzi Sheffield Mary Vincent pravi, da kritika Pija XII. nikoli ni upoštevala »odtenkov« dogajanja. Njegova teza je, da je bil Pij XII. previden, asketski in precej nepriljubljen človek, ki je poskusil krmariti Cerkev tako rekoč skozi nemogoče okoliščine. Imel je jasno predstavo o nevarnosti in nesprejemljivosti sovjetskega komunizma, precej manj kritičen pa je bil do italijanskega fašizma. Toda te odločitve ga še ne postavljajo v črno-beli svet ali ga delajo le dobrega ali slabega, je povedala Mary Vincent. Pod njegovim prednikom Pijem XI. je bil državni sekretar in se je v Nemčiji kot papeški nuncij (oziroma odposlanec) leta 1933 pogajal o konkordatu med Svetim sedežem in Vatikanom. Pol leta pred izbruhom druge svetovne vojne je bil izvoljen za novega papeža, ohranjal je diplomatske stike s tretjim rajhom in ni obsodil nemškega napada na Poljsko 1. septembra 1939. Leta 1942 je brez dvoma vedel za nemško iztrebljanje Judov, to so mu poročali številni duhovniki. Njegova formula – o tej je leta 1943 pisal berlinskemu škofu, je poročal Observer – je bila, da Cerkev javno ne sme obsoditi holokavsta, da ne bi povzročila »še večjega zla«. Z drugimi besedami povedano, je šlo v njegovem razmisleku za znano tezo o manjšem zlu. V tistem času so tudi v Sloveniji pod njegovim vplivom potekale natanko takšne debate o OF, NOB, komunistični revoluciji, obrambi vere in »dovoljeni kolaboraciji« z nacizmom v imenu manjšega zla proti večjemu, ki pa da je komunizem in ta se je polastil NOB. Posledice so poznane. Tarča nacizma ali taktika ohranitve moči Msgr. Sergio Pagano je prepričan, da bo odprtje arhiva pripomoglo k rehabilitaciji imena papeža Pija XII. Če imamo po poročanju Observerja na eni strani britanskega avtorja Johna Cornwella, ki je leta 1999 napisal knjigo Hitlerjev papež, imamo te dni na drugi Pagana, ki je zatrdil, da je Pij XII. nedolžen in svetniški. Cornwell (in mnogi z njim) je zatrdil, da je šlo za narcisistično težnjo zavarovati prednosti in moč papeštva, za idealnega papeža za Hitlerjeve načrte, Pagan je na drugi strani zatrdil, da je bil papež pojem karitativnosti, da je od njega k revežem »odtekla« reka denarja, da nikomur ni odrekel karitativne pomoči in da je reševal tudi Jude. Zanimanje za dokument tistega časa je izjemno. STA je citirala kardinala Joséja Tolentina Calaça de Mendonça, cerkvenega arhivarja in knjižničarja v Vatikanu. Rekel je: »Odpiranje arhivov je odločilno za sodobno zgodovino cerkve in sveta«, kajti z odprtjem arhivov bodo raziskovalci lahko raziskovali najrazličnejše teme – »od verske do politične zgodovine, od cerkvene oblasti do odnosov Svetega sedeža z državami in mednarodno skupnostjo«. Včeraj se je po napovedih »odprtje« arhiva tudi zgodilo. Raziskovalcem so zdaj dostopni tudi dokumenti zgodovinskega arhiva oddelka za odnose z državami vatikanskega državnega tajništva. Podrobnosti je v intervjuju za Radio Vatikan pojasnil nadškof Paul Richard Gallagher, tajnik za odnose z državami. Gre za dva milijona dokumentov in pontifikat Pija XII. razumejo kot ključen za razumevanje zgodovine 20. stoletja. Materiala je 323 metrov, kar da kaže, kako živahna in razvejena je bila diplomatska dejavnost Svetega sedeža v tem času. Na voljo bodo tudi dokumenti službe, ki je bila v Vatikanu zadolžena za poslušanje tujih radijskih postaj. To so počele posebej izurjene redovnice. Tudi Gallagher je osvetlil lik papeža Pija XII. med drugo svetovno vojno. Označil ga je za »branilca človeštva, pristnega Pastirja in pogumnega diplomata«. Označil ga je tarča nacizma, kajti ta je jasno izrazil sovraštvo do »katoliške Cerkve in samega papeža«. Arhivi so odprti, verjetno bo zanimivo počakati na izsledke interpretacij necerkvenih zgodovinarskih ekspertov za topiko tega obdobja. https://www.delo.si/novice/svet/arhivi-o-piju-xii-koncno-odprti-284492.html
-
Zgodba Carla Marie Viganoja proti papežu Frančišku se je ta teden nadaljevala in Viganoju ni šla ravno v prid. Izkazalo se je namreč, da je zamolčal ali pa najmanj prikrojil bistvena dejstva. Presenetilo je, ko so se v zgodbo vključili tudi pomembni svetovni časopisi in do pojava zavzeli kritično stališče. Kot je videti, gre namreč za širši konktekst okoliščin, ki nakazujejo nič manj kakor to , da je na obzorju civilizacijski lom in da tega ni več mogoče ignorirati. Tu je še Slovenija, v njenem kontekstu pa tudi slovenska Katoliška Cerkev, ki ima z razumevanjem same sebein dogodkov okoli nje nemajhne težave. Ameriški konservativni katoliški spletni portal 1P5 https://onepeterfive.com/pius-modernism-relevant/ je minuli teden 3. septembra imel za potrebno obeležiti god papeža Pija X. Na današnji dan, 8. septembra 1907 je ta mož izdal encikliko Pascendi dominici gregis, tema pa so bile teološke zmote modernizma. V obsežnem članku, ki ga je podpisal Peter Kwasniewski, stoji teza, da je Pijev antimodernizem danes aktualen bolj kot kadar koli. Spomnili se bomo, da je ta papež 1. sptembra 1910 izdelal in predpisal antimodernistično prisego, ki je zavezovala duhovnike. Pij X. se je v protimodernistični encikliki skliceval predvsem na obrambo katoliških verskih dogem, toda danes ga avtorji uporabljajo za simbol pravovernosti in namigujejo, da so se modernistične herezije prijele samega vrha Katoliške Cerkve. Viganojeva obtožba papeža Frančiška cilja natanko v to tezo. Zmerni i bolj liberalni katoliški mediji so zgodbo pograbili tako, kot se to v profesionalni maniri tudi dela: na podlagi preverljivih dejstev. Vigano je argument izgubil tisti hip, ko so ti časopisi objavili fotografijo iz maja 2012, na kateri papeški nuncij Vigano s prijaznim in udvorljivim nasmehom na gala večerji v New Yorku čestita kardinalu Theodoru McCaricku, ki je tam prejemal priznanje. To se je dogajalo v času, ko je bil McCaric po Viganojevih besedah zaradi pedofilije že pod disciplinskim ukrepom papeža Benedikta XVI. Prireditelj proslave, p. Andrew Small, je za tisk povedal, da Vigano nikoli ni izrazil pomislekov glede svoje prisotnosti na gala večerji in da mu tam ne bi bilo treba biti, če ne bi hotel. Vigano je s pismom obtožb proti papežu Frančišku očitno manipuliral in poznavalci menijo, da gre to v kontekst bitke neokonservativnega lobija za vpliv na imenovanje novega papeža.
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.