Претражи Живе Речи Утехе

Nemile scene sa protesta iz Crne Gore, kada je na vernike SPC ispaljen suzavac, iznedrile su novog heroja, a reč je o Bojanu Rukavini - vatrogascu koji je odbio da pruži asistenciju policiji. Rukavina je odmah nakon toga poslat pred disciplinsku komisiju koja će ga, kako se pretpostavlja, najverovatnije suspendovati jer je šef vatrogasne u Baru iz vladajuće partije. "Vatrogasci treba da predstavljaju nadu za unesrećeni narod, a ne da glume silu državnog aparata pred ljudima koji su glavni pravde. Pametnome dosta..." napisao je Bojan na svojoj Fejsbuk stranici. FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA Ubrzo potom, ovaj vatrogasac je objavio i Odluku kojoj se šalje pred disciplinski komisiju, i to uz komentar: "Kad sam bio mali znao sam svoj pravac, biću vatrogasac a ne policajac. FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA Nakon svoje objave na društvenim mrežama, ovaj hrabri Baranin je počeo da dobija na stotine poruka podrške i komentara jer je brzinom svetlosti ova informacija počela da se šeruje po mrežama. FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA "Bojan je postao vatrogasac kako bi čuvao građane i radio za opšte dobro a ne da bi dobijao naređenja da kao vatrogasac štiti jednu partiju od građana. Bojan neće na svoj narod po cenu svega. Bojan ima lavlje srce" stoji između ostalog među komentarima. Kurir.rs, Foto: Facebook / Bojan Rukavina BOJAN JE HEROJ CRNE GORE! VATROGASAC ODBIO DA IDE NA NAROD: Nismo tu da budemo sila države pred ljudima željnim pravde! WWW.KURIR.RS Nemile scene sa protesta iz Crne Gore, kada je na vernike SPC ispaljen suzavac, iznedrile su novog heroja, a reč je o Bojanu Rukavini - vatrogascu koji je odbio da pruži asistenciju policiji.

Po principu "vaše je samo da umerete" Policija, Foto: Alo!/Z. Gligorijević * Organizacija „Biblijsko spasenje“ vrbuje ljude u Beogradu i Pančevu * Deli im letke sa uputstvima „kako da se spreme za smrt i odlazak na nebo“ * Pojedini sugrađani su u panici zvali policiju Sekta „Biblijsko spasenje“, koja sugrađanima nudi pomoć „da spremni odu na nebo“, prijavljena je policiji u Pančevu i Beogradu zbog sumnje da svojim članovima pre ispraćaja u raj pokušava da otme svu imovinu! Pojedini sugrađani su u panici zvali policiju, navodeći da sumnjaju da se iza vrbovanja krije čak i poturanje smrtne presude, po principu „vaše je samo da umrete“! Veliki broj letaka, u kojima piše: „Molim te, prihvati odmah besplatan poklon večnog života koji ti bog nudi da bi bio spreman za smrt“, osvanuo je juče u Pančevu i Beogradu. sekta, letak, Foto: Alo Naš čitalac koji je dobio ovaj letak kaže da ta organizacija objašnjava „kako da odete na nebo“. Za sebe kažu da pripadaju izvornom hrišćanstvu i da im je cilj da spasu duše, krste sve ljude i spreme ih za smrt, tačnije za raj, jer niko ne zna kada će mu kucnuti poslednji čas! U želji da čujemo o čemu se radi, pozvali smo ih telefonom, a izvesni Danijel nam je objasnio „da su oni samo hrišćani, čija je misija da ljude spreme za odlazak na nebo“. - Mi smo ponovorođeni hrišćani i živimo u blizini Beograda. Želimo da nađemo druge koji su zainteresovani da uče više o bogu i jevanđelju. Ono što pričamo je iz Biblije. Ovo je staro, biblijsko hrišćanstvo, a ne neka sekta. Kod nas nema katolika i pravoslavaca… Mi smo se vratili korenima - kaže Danijel, koji govori srpski sa stranim akcentom, ali je odbio da nam kaže odakle je. sekta, letak, Foto: Alo On je naveo samo da im je centar u Borči i naglasio da će uskoro otvoriti svoju crkvu u Pančevu. - Imamo službe tri puta nedeljno. Molitve se nedeljom održavaju ujutru i uveče. Da li ste zainteresovani da dođete? - pitao nas je Danijel. Na naše pitanje šta je potrebno za učlanjenje i koje su obaveze članova, diskretno je izbegao odgovor. - Dođite da vidite! Prvo mi treba da uradimo vaše spasenje, a zatim i krštenje po starim pravilima. Moramo da vas spremimo za odlazak na nebo jer niko od nas ne zna kada će umreti. O obavezama ćemo kasnije, kada se upoznamo uz kaficu. Kad rešite da dođete, zovite, pa ćemo vam dati adresu - rekao je Danijel. On nije želeo da govori o sebi i svom akcentu, navodeći samo da nije rođen u Srbiji, ali da ima srpsko državljanstvo. - Majka mi je iz Srbije. Rođen sam u inostranstvu, ali to nije bitno, jer je i svemir naš. Kada možemo da se vidimo, da vas spremimo i uradimo vaše spasenje? - kratko je rekao Danijel završavajući razgovor. Otac Ljubomir Ranković, Foto: TV Hram Otac Ranković: Rijaliti sekta obeća raj, a račun ispostavlja na kraju! iz Šabačke eparhije, protođakon i urednik „Glasa“, objašnjava za „Alo!“ da je reč o rijaliti sekti koja obećava raj, a račun ispostavlja na kraju! - Vremena velikih duhovnih i kulturnih kriza pogodna su za manipulacije na svim nivoima, naročito na verskom i religioznom polju. Takvo vreme je pogodno za rađanje brojnih sekti, čije delovanje razara duhovno biće čoveka kao pojedinca, porodicu i zajednicu u celini. Nastaju pod poznatom devizom: „Ako hoćeš da zaradiš milion dolara - osnuj sektu“. Počinju deljenjem letaka, koji su mamac na opasnoj udici. Kad se mamac proguta, onda čovek postaje žrtva i nađe se kao muva u paukovoj mreži - tvrdi otac Ljubomir. On kaže da Srpska pravoslavna crkva i njeno sveštenstvo treba da reaguju i zaštite pravoslavni narod, a policija treba da spreči „verske dilere“ . - „Biblijsko spasenje“, kako sebe nazivaju, grupa je rijaliti sektaša iz okoline Beograda. Po svom nastupu, vokabularu, obećanjima i ostalim manirima, klasična je zapadnjačka sekta koja traži žrtve nudeći „spasenje i raj na nebu“. Svi sektaši počinju obećanjima, a na kraju ispostavljaju račun za „spasenje“, koje se plaća rasprodajom celokupne imovine, a često i samoubistvom naivnih ljudi. Mnogi završe u kriminalu, drogi i prostituciji. Policija treba da spreči ovakve pojave „verskih dilera“ koji varaju pristojan svet. Oni nastupaju agresivno i uporno kao insekti i teško ih je se osloboditi. Srpska pravoslavna crkva ima obavezu da zaštiti svoje vernike od svake zloupotrebe pripadnika svetskog podzemlja, koji se pojavljuju u Srbiji kao vuci u jagnjećoj koži - izričit je bio otac Ljubomir. https://www.alo.rs/vesti/hronika/ulaze-ljudima-u-kuce-koriste-poseban-napitak-i-salju-ljude-u-smrt-gradani-u-panici-zovu-policiju/244241/vest

kako steći prijatelja sa 40 godina. nemam nikog .

Koje je značenje Jakovljevog hrvanja s Bogom? Najbolji odgovor na ovo pitanje, između ostalog, pomaže spoznaja da je duboko ukorijenjeno suparništvo u obitelji obilježilo Jakovljev život. On je bio odlučan čovjek; neki bi rekli da je bio nemilosrdan. On je bio varalica, lažljivac i manipulator. Ustvari, ime Jakov, osim što znači “varalica”, ono doslovno znači “onaj koji grabi”. Poznavati priču o Jakovu znači poznavati da je njegov život bio jedna neprestana borba. Iako je Bog obećao Jakovu da će iz njega proizaći, ne samo veliki narod, već cijela družina naroda, on je bio čovjek pun strahova i tjeskobe. Sada dolazimo do ključne točke u njegovom životu kada se trebao susresti s svojim bratom Ezavom, koji se zakleo da će ga ubiti. Sve Jakovljeve borbe i strahovi sada su se trebali ostvariti. Umoran od postupanja njegovog punca, Jakov je pobjegao od Labana, samo kako bi se susreo sa svojim ogorčenim bratom Ezavom. Zabrinut za svoj vlastiti život, sve što je imao Jakov je podijelio na dva tabora te bratu poslao karavan darova, a svoje žene i djecu prebacio preko rijeke Jabok u nadi da će sa svojim bratom uspostaviti mir. Sada, fizički iscrpljen, sam u pustinji, suočen sa sigurnom smrću, bio je lišen svih zemaljskih stvari. Ustvari, bio je nemoćan kontrolirati svoju sudbinu. Na obalama rijeke Jabok klonuo je u dubok san. S puncem iza sebe i Ezavom ispred njega, bio je previše iscrpljen za daljnju borbu. No, tek tada je njegova prava borba započela. Izbjegavanje obiteljske prošlosti je bilo samo po sebi dovoljno loše; ali hrvanje sa samim Bogom bila je sasvim druga stvar. Te je noći Jakova posjetio anđeoski stranac. Cijelu noć su se hrvali sve dok nije svanuo dan, kada je stranac Jakovu iščašio bedreni zglob, zbog čega je šepao ostatak svog života. Jakov je tada znao što se dogodilo: “Vidjeh Boga licem u lice i život mi je sačuvan.” (Postanak 32,30). U tom procesu, varalica Jakov je dobio novo ime, Izrael, što vjerojatno znači “On se bori s Bogom”. No, ono što je najvažnije dešava se na samom kraju borbe. Čitamo da ga je “Bog ondje blagoslovio” (Postanak 32,29). U zapadnoj kulturi, pa čak i u našim crkvama, slavimo bogatstvo i moć, snagu, samopouzdanje, prestiž i pobjedu. Preziremo i bojimo se slabosti, padova i sumnji. Iako znamo da određena količina ranjivosti, straha, obeshrabrenja i depresije dolaze u normalnim životima, na ove stvari skloni smo gledati kao na znakove neuspjeha, ili čak nedostatak vjere. No, također znamo da su naivan optimizam i priznanje sjajnog glamura i uspjeha u stvarnom životu, recept za nezadovoljstvo i očaj. Prije ili kasnije, hladna, teška realnost života sustiže većinu od nas. Priča o Jakovu nas vraća natrag u realnost. Frederick Buechner, jedan od najčitanijih autora kršćanske publike, Jakovljev božanski susret na rijeci Jabok opisuje kao “veličanstveni poraz ljudske duše u Božjim rukama”. U Jakovljevoj priči lako možemo prepoznati naše vlastite elemente borbe: strahovi, tama, samoća, ranjivost, osjećaj praznine i nemoći, iscrpljenost i neumorna bol. Čak je i apostol Pavao iskusio slično obeshrabrenje i strahove: “odasvud nevolje: izvana bijahu sukobi, iznutra strepnje” (2. Korinćanima 7,5). No, istina je da nas Bog ne želi ostaviti s našim kušnjama, našim strahovima, našim borbama u životu. Ono što učimo iz naših životnih sukoba je da nam Bog nudi odgovarajući božanski dar. Kroz Njega možemo primiti snagu za preobraćenje i promjenu, ne samo dar predaje, već slobode, kao i darove izdržljivosti, vjere i hrabrosti. Na kraju, Jakov čini ono što svi moramo učiniti. Suočava se sa svojim neuspjesima, svojim slabostima,svojim grijesima, svim stvarima koje su ga ranjavale… i suočava se s Bogom. Jakov se cijelu noć borio s Bogom. Bila je to iscrpljujuća borba koja ga je osakatila. Tek nakon što je došao u koštac s Bogom i završio svoju borbu, shvativši da ne može nastaviti bez Njega, primio je Božji blagoslov (Postanak 32,29). Ono što učimo iz ovog izvanrednog slučaja u životu Jakova je da naši životi nikad nisu bili namijenjeni tome da budu lagani. Ovo je osobito istina kada na sebe preuzmemo borbu s Bogom i Njegovu volju za naše živote. Također učimo da kao kršćanima, unatoč našim kušnjama i nevoljama, naša nastojanja u ovom životu nikada nisu bez Božje prisutnosti, i Njegovog blagoslova koji neminovno slijedi iza borbe, koja ponekad može biti neuredna i haotična. Stvarno povećanje iskustva uvijek uključuje borbu i bol. Hrvanje Jakova s Bogom na rijeci Jabok te mračne noći podsjeća nas na ovu istinu: iako se možemo boriti s Bogom i Njegovom voljom za nas, uistinu, Bog je toliko jako dobar. Kao vjernici u Krista, možemo se boriti s Njim kroz usamljenost preko noći, ali kad svane dan dolazi Njegov blagoslov.

Osnivač "Fondacije Tijana Jurić" njen otac Igor Jurić imao je veoma emotivan razgovor sa Jovanom Joksimović i Srđanom Predojevićem u jutarnjem programu. Njega je veoma pogodilo pisanje hrvatskog nedeljnika "Ekspres" u kom se navodi da je Igor odslužio kaznu za proneveru koju je učinio 2008. godine, ali mnogo više to što ga optužuju da je iskoristio Tijanu da bi zaradio novac. "Da li možete da zamislite da izgubite dete i da onda na tome zarađujete pare", kroz suze je pitao Igor Jurić naše voditelje i dodao da je za njega Tijana svetinja. Šta misli zbog čega hrvatski nedeljnik piše o njemu, kome smeta doživotna kazna za pedofile ali i da li će nastaviti da se bori za Tijanin zakon odgovorio je našim voditeljima.

KAKO VULIN SLAVI Uzeo 13 vojnih kuvara i konobara da mu služe na jubileju stranke FOTO: D. GOLL / TANJUG Ministar odbrane Aleksandar Vulin angažovao je trinaestoro zaposlenih iz Vojne ustanove "Dedinje" za proslavu desetogodišnjice svoje partije, Pokreta socijalista. Vojni sindikat je prvo tvrdio da im za tročasovno služenje nije plaćeno, dok su danas saopštili da je usluga naknadno plaćena i da su ugovori antidatirani. Iz Vojske kažu da je sve urađeno u skladu sa zakonom. Predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić kaže za "Blic" da je skandal što angažovanom osoblju ništa nije plaćeno jer su njihove plate od 25.000 do 34.000, koliko imaju kuvari i kasiri. - Za proslavu "Pokreta socijalista" iz Vojne ustanove "Dedinje" angažovani su dva šefa sale, devet konobara i dva kuvara, koji za svoj tročasovni rad nisu dobili nikakvu naknadu. Osim što Zakon o odbrani jasno kaže da je zabranjeno korišćenje Vojske Srbije u stranačke, ideološke i političke svrhe, pa se ovakvim činom krši i zakon ove zemlje, ovde se prvenstveno postavlja pitanje morala. Zbog čega su ljudi radili, narodski rečeno, badava? Svaka svetkovina u Srbiji, kada se pravi, domaćin koji organizuje veselje, znajući red, trudi se da se svi koji su angažovani budu isplaćeni. Nisu radnici Vojne ustanove "Dedinje", koja ima svoj ugled i tradiciju, došli na radnu akciju levičarske stranke, pokreta, što god da je Pokret socijalista - kaže Antić. FOTO: B. JANAČKOVIĆ / RAS SRBIJA Novica Antić sa saradnicima Zaposleni u toj ustanovi su, kako ističe, takođe radnici koje štite zakoni i Ustav Srbije, odnosno Vojna ustanova "Dedinje" nije ničija "dedovina, već državna institucija". - Apelujem da sa Vulin sa svojim stranačkim „drugovima“ dogovori i izdvoji deo novca od partijskih članarina i da se plate radnici “Dedinja” - predlaže Antić. On je upozorio i da je Pokret socijalista za ovo trebalo da potpiše ugovor sa nadležnom vojnom ustanovom. - Bar dovedite ovo stranačko bahanalisanje u zakonske okvire potpisivanjem ugovora sa državnom institucijom, čije radnike angažujete. Ne brukajte se. Ti ljudi ionako rade za više nego skromne plate, tako da im nametanje prekovremenog rada, bez dinara, dođe kao kažnjavanje. A na to, dok je Ustava i zakona ove države - niko nema prava! - istakao je Antić S druge strane, odgovarajuči na pitanja "Blica", iz Ministarstva odbrane tvrde da je usluga plaćena, te da se radi o uobičajenoj komercijalnoj aktivnosti. - Vojna ustanova "Dedinje" bila je angažovana za pružanje ugostiteljskih usluga na događaju Pokreta socijalista 14. jula 2018. godine od 17 do 20 časova u Domu omladine. Usluga je pružena pod komercijalnim uslovima, a bila je blagovremeno ugovorena još 11. jula. Za realizaciju ove usluge angažovan je broj zaposlenih u skladu sa ugostiteljskim normama, na poslovima posluženja, u njihovom redovnom radnom vremenu, za šta ih sleduje redovna zarada u skladu sa zakonskim propisima. Za ovakve delatnosti nije potrebna nikakva posebna dozvola, niti odobrenje jer se radi o poslovima u okviru osnovne delatnosti VU "Dedinje" i radi se o jednoj od uobičajenih komercijalnih aktivnosti, keteringu, koji je dostupan svim građanima. Sve je urađeno u skladu sa zakonom i propisima, kao i u prethodnih 50 godina koliko ova ustanova posluje - kažu u Ministarstvu odbrane. Direktor "Dedinja" Čedomir Kisić rekao je da Vojna ustanova kojom rukovodi posluje u skladu sa zakonom i daleko bolje nego što je bio slučaj u prethodnom periodu. - Molim predstavnike Vojnog sindikata da svojim delovanjem, a pre svega širenjem netačnih informacija, ne nanose štetu poslovanju VU "Dedinje" i ugledu njenih zaposlenih koji su reputaciju među ugostiteljima u zemlji stekli predanim radom u trajanju od pola veka - kazao je Kisić. PS: Biće nam drago da pokažemo ugovor i uplaćena sredstva Predsednik beogradskog odbora PS Nebojša Petrović kaže da su vojno osoblje angažovali jer su hteli simbolično da pokažu da im je stalo do vojske i države te da će im "biti drago" da pokažu ugovor i uplaćena sredstva. - "Dedinje" je samodohodovna ustanova koja nam je pružila uslugu keteringa, baš kao što bi i bilo koja druga ustanova ugostiteljskog tipa. Angažovali smo VU "Dedinje" u skladu sa zakonom i uredno platili usluge. Nismo želeli da angažujemo privatnike, već da angažovanjem VU "Dedinja" pokažemo, simbolično, da nam je stalo i do vojske i do države. PS pita Vojni sindikat zašto se nikada nije setio ove ustanove i njenih radnika za vreme dosovskog režima, kada je ova ustanova sistematski uništavana, kada je propadala, kada radnici nisu dobijali platu na vreme, već sada kada je "Dedinje" konačno stalo na noge, kada prihoduje, a radnicima plata ne kasni ni dan - poručio je Petrović. Šutanovac: Nedopustiva zloupotreba Bivši ministar odbrane Dragan Šutanovac kritikovao je potez Aleksandra Vulina. - Nije prvi put da se zloupotrebljavaju vojska i njeni kapaciteti. Na novogodišnjoj zabavi je bivši ministar Bratislav Gašić izveo pripadnike vojske da tu noć dele čaj i kuvano vino građanima u Kruševcu. Vulin je u svojoj bahatosti u toj zloupotrebi otišao korak dalje i to u partijske svrhe, što je nedopustivo i neoprostivo - kaže Šutanovac. Vojni sindikat: Anidatirali su ugovore Danas, dan posle prvog saopštenja, Vojni sindikat izdao je novo u kome kažu da je zaposlenima VU “Dedinje” usluga naknadno plaćena, nakon što je čitav slučaj dospeo u javnost. Oni trvde je direktor Vojne ustanove „Dedinje“ antidatirao ugovore i da su radnici “brže bolje isplaćeni uz davanje instrukcija šta da kažu.” Vojni sindikat pozvao je danas Ministarstvo odbrane da objavi ugovor o angažovanju ljudi, ponudu menija, radne naloge, radne liste, kao i fiskalne račune. https://www.blic.rs/vesti/politika/kako-vulin-slavi-uzeo-13-vojnih-kuvara-i-konobara-da-mu-sluze-na-jubileju-stranke/sngddlk

Ima onaj vic. Došao Zagrepčanin u Sarajevo, ušao u kafić i naručio: - Prosim vas jednu kavu! - Nema - kaže konobar. - Nije Hrvat, možda je Srbin, misli si Zagrepčanin, pa kaže: - Moliću jednu kafu! - Nema - opet će konobar. Gost je sada siguran da je konobar Bošnjak, pa ispali: - Molim vas kahvu! - Ma nema, ba, vode, đe’s navro? - odbrusi mu konobar. A ova je priča potpuno istinita. Došli - Hrvat i još fratar, Srbin - pa još i paroh, s njima i bošnjački hodža, a sva trojica Bosanci, u kafić Kum u Vojniću nedaleko od Karlovca, seli za sto i naručili kavu, kafu i kahvu, piše Jutarnji list. Ne ispiše ih ni do pola, a već postadoše nerazdvojni prijatelji. Puši fra Ivo hodžine cigarete, jer ga ovaj nudi. - Ma za rođendan ću ti kupiti šteku - kaže mu fratar. - Pa danas mi je - odvrati hodža župniku dok mu je iz kutije izvlačio zadnju. - A i ne treba, radije bih u gotovini - komentari[e hodža. Nakon toga nije bilo načina kojim bi katoličkog sveštenika odvratili da plati sve što smo za stolom Kuma popili. U kafiću u Vojniću bili smo svedoci ovome, ali i brojnim drugim fazonima koje je Bog dao samo Bosancima. Fra Ivo Bošnjak (36) rođen je u Rami-Prozoru, nakon ređenja 2009. godine tri godine je službovao u Kreševu, isto toliko potom u Dubravi kod Brčkog, pa godinu i pol u Tolisi kod Orašja, te je preko jedne od župa gradišćanskih Hrvata koju je vodio stigao u oktobru prošle godine u Vojnić i preuzeo Župu svetog Antuna Padovanskog, kako bi zamenio bolesnog fratra Antu Ivanovića. Brine o 2.339 članova svoje župe, a u tih nekoliko meseci koliko je ovde odselilo se petnaestak mladih župljana. Hodža Admir Muhić (40) je iz Busovače, a od 1992. godine živio je u Puli, prvo radno mesto 1998. mu je u Varaždinu, gde se oženio, a godinu kasnije jednom nedeljno putovao je u Cetingrad da drži veronauku. Dve godine posle se tamo preselio, a onda za još dve formirao džemat u Bogovolji, preselio se u Maljevac na službu te je od 2008. formiran medžlis Karlovac s tri džemata, a 2012. on je postao glavni imam karlovačkog Medžlisa. Hodža Muhić voli da piše pesme, nekoliko zbirki je i ukoričio, a široj javnosti postao je poznat nakon toplog i dirljivog pisma dobrodošlice papi Franji prilikom njegove posete Sarajevu 2015. godine. U zadnje dve godine beleži iseljavanje 22 porodice, u školi je broj đaka sa 80 pao na 44. Baš danas je jedan od najznačajnijih dana otkako je na Kordunu, na groblju u Širokoj Rijeci imaće svečano otvorenje gasulhane (mrtvačnice), a potom u Bogovolji svečanost otvaranja novoizgrađene džamije, prve u Karlovačkoj županiji, a četvrte u Hrvatskoj. Željko Vidaković (41) rođen je u Zvorniku, nekoliko godina je predavao veronauku u mestu nedaleko od rodnog grada, a onda je 2011. stigao u Vojnić i postao paroh Kolarićko-veljunske parohije, sedište mu je Kolariću, a brine o ljudima na terenu udaljenom 30 kilometara na svaku stranu sveta. Uglavnom se radi o staračkim domaćinstvima, njih 600 koji izumiru, mladih je malo, a oni koji jesu, gledaju da isele. Zašto je ovu trojicu dragih i njemu odanih ljudi Svevišnji okupio na mestu gde svoju domovinu mogu gotovo opipati, u pograničnoj opštini Karlovačke županije, on zna najbolje, ali ovaj delić kordunskog prostora koji je kroz istoriju često krvario i najčešće bio ničija zemlja, trebao je baš ovakve ljude, one koji će različitosti početi da spajaju. FOTO: FACEBOOK "Vera spaja kroz lepe stvari, ali i kroz probleme koje prolazimo svi. Malo je reći da su međuverski odnosi korektni, jer su oni još i bolji. A što se nas trojice tiče, tu ne treba trošiti reči", slaže se trojac. - Ma mi smo se kliknuli na prvu. Mentalitet Hrvata, Bošnjaka, pa i Srba s ovih područja je vrlo sličan - dodaje hodža Muhić. - Sva trojica rođeni u Bosni, mlađi smo ljudi, neopterećeni prošlošću, nemamo kočnica, odrasli smo u multietničkim sredinama, ali i bez obzira na sve to, opet se na kraju sve svodi na jednu stvar: ili jesi čovek, ili nisi čovek, nema to baš puno veze s nacionalnošću - naglašava fratar Ivo. Ima, dakako i stvari oko kojih se ne slažu. Tako recimo oženjeni efendija i paroh fratra koji je, dakako, u celibatu, kada pričaju o plusevima i minusevima ženidbe teše da ne brine, jer nije on u minusu već su njih dvojica, jer stvar treba sagledati celovito, a ne samo s jedne strane. - Eh, jel’ prednost ili nedostatak, ne znam ni sam šta bih ti rekao. Kažu mi oni - blago tebi, nemaš žene, pa ne polažeš nikome računa, a ja njima kažem, da nemate žena, kukali bi vi! - kroz smeh priča fra Ivo. Prvi su prijateljstvo sklopili efendija i paroh, jer su najduže tu. - Ja sam želeo da otvorim tu priču, pa sam Željka posetio za jedan Uskrs, poželeo sam da mu čestitam iz kolegijalnih razloga, a isto tako sam znao da odem u katoličku crkvu kada je župu vodio fra Tomo. Hteo sam izazvati pozitivan efekt. Pomislio sam, kada dete vidi da hodža, fratar i pop zajedno sede, reći će kod kuće: mama, tata, babo, video sam ih da sede zajedno. Onda su roditelji dužni da mu kažui: i on je čovek, iako nije “naš”! Pozdravi ga napolju, pomozi mu, nasmeši mu se u prolazu, ustani mu u autobusu. Neka ova naša zajednička slika bude takva poruka koja će otići u svet - kaže imam Muhić, dodajući da je na njima da budu glasnogovornici ljudima u potrebi. Ja ću ovde ugasiti svjetla - Ako je čovek na ivici i u siromaštvu, on je na pragu da izgubi veru u Boga, znači, mi smo ti koji im moramo pomagati, i duhovno i socijalno i materijalno, da se s njima radujemo i tugujemo. Ako budu morali otići svi, ja ću biti zadnji koji će otići - kaže hodža. - Ima ovde velikih socijalnih problema, vidim da ima kuća bez vode, pa majka nosi decu da ih kupa na reku ili potok. To je sramota, i to sam rekao načelniku opštine - kaže fra Ivo, slažući se sa svojim kolegama da više brige treba posvetiti mladim ljudima, jer previše ih odlazi trbuhom za kruhom. Nemoguće je, dodaje Admir, te životne teme odvojiti od verskih, kada su one isprepletene, pa o njima tri prijatelja najčešće i pričaju. - Imamo drukčije stavove kada je u pitanju Isus, koji po islamskom shvatanju nije razapet i nije uskrsnuo niti da je Merjem (Marija) majka Božja, ali otkuda mi pravo da ja to njima namećem. I nećemo se složiti o politici, ni u sportu, ali ni ne trebamo. Imamo puno više zajedničkih tema koje otvaramo, protiv smo ubistva, krađe, prostitucije, siromaštva, za odgoj i obrazovanje. Neka vernici čuju i vide teme oko kojih se slažemo, pa neka se to prelije na dva načelnika, pa na dvojicu komšija, koji će činiti isto, a onda se na kraju prepoznaje na čoveku je li iskren, ako jest, onda ti je blizak. Niko meni ne garantuje da ću ja u dženet (raj), zašto ne biste i vi, i Ivo i Željko, niko nema garancije, a mi smo tu da pozivamo na dobro i odvraćamo od zla - priča imam Muhić. Nudi odmah jedan primer iz svakodnevnog života. Srbin Pajo u njegovom Maljevcu krenuo u menjačnicu sa 63.000 kuna, ali ih stavio na krov automobila i novac je pao dok je vozio. Naišle su dve nane, jedna od njih bila je dadilja hodžine dece, koja mu se poverila na nalazu. On joj je rekao neka sačuva novac, te da će se ubrzo pročuti ko je bez njega ostao, te su tako i došli do Paje. - Odemo mi do njega i pitamo ima li bujruma (pitanje jesu li dobrodošli u kuću), kažemo da čujemo da je u nevolji i da možemo pomoći. On je pomislio kako mislimo da skupljamo novac za njega, pa unapjed kaže da ne treba, a ja kažem da nećemo, već da su njegove pare pronađene. Nana iz marame izvadi sve i jednu novčanicu i stavi mu na sto. A on poskoči i kaže: ‘Ima Boga, velik je kao ova kuća’. A ja mu potvrdim rečima Allahu Akbar (Bog je najveći)! Tim usklikom koji neki koriste za stvaranje problema i napade. Ali, i arapski katolici će tim rečima slaviti Božju veličinu - priča hodža Muhić. - Bio sam nedavno u Australiji, pa tamo živi 200 naroda i sve normalno funkcioniše, a ne znam kako ne bi moglo kod nas gde nas je tri, a trebalo bi ih podeliti na dva - ljude i neljude. Eto, neki dan došli na kafu, pa dolazi njih petero, šestero dece s igrališta na sladoled. Počastio ja njih sve, pa nisam tada pitao ko je tu Hrvat, tko Srbin, a ko Bošnjak - kaže fratar. Iz toga se njemu, međutim, otvoriše novi problemi, kada su videli da ujak (u BiH tako zovu fratre) časti sladoledom, eto njih još 20 pred njega, pa je Ivo počastio i njih. Ubrzo se, dakako, po celoj školi pročulo da se besplatno dele sladoledi. Srećom je tada već završilo fratrovo slobodno vreme za kafu. - Kad sam bio bolestan, veroučitelj i župnik iz Cetingrada molili su se za moje zdravlje, tako eto i nas trojica sada molimo Boga da podari zdravlje fra Anti da može širiti svetlo koje širimo svi - kaže hodža. Dok tri Bosanca šire ljubav i toleranciju u Hrvatskoj, njihova Bosna vapi za takvim nečim. Što će biti s njom? - Bosna živi večno, kad je preživela tolike godine, preživeće i ovo. Ponosan sam na nju, ona je moja domovina, toga se ne stidim i nikad je se neću odreći. Ceo moj život vezan je za nju, nikada ni najmanju neugodnost nisam imao tamo, osim jednom, kada su igrali “Željo” i “Zrinski”, a ja navijao za Želju, pa mi je jedan prigovorio - priseća se kroz smeh fra Ivo Bošnjak, inače vatreni hajdukovac. Zemlja koja Bosne nema - Mi jesmo izašli iz Bosne, ali ona nikad nije iz nas. Ma kad se samo izgovara ta reč Bosna, puna su je usta, čujete to? Morate se roditi da bi je osećali, nije to samo naziv države, puno je više od toga - pesnički je to objasnio imam Admir Muhić pa nadodao jednu vlastitu sportsku anegdotu: - Išao sam jednom na Maksimir da navijam za Dinamo s društvom, pa kad je Dinamo zabio gol Hajduku, mi poskočili. Kako to niko nije učinio osim nas na toj tribini, ubrzo smo shvatili da smo među Hajdukovima navijačima, pa smo se lagano povukli. - Kakav si u šahu - pita hodža fratra. - Uh, loš, radije sam za stoni tenis i tenis - odgovori fratar. - Razmišljam da napravimo neku međuversku ligu u “Čoveče ne ljuti se” - govori hodža. - Vrlo dobro - podržava ga fratar. Trebaju, kaže Admir sejati među ljudima dobro, pa će videti šta će niknuti, a moraju biti pažljivi, jer ako negde pogreše to će se vratiti, kao što se svako zlo vrati. Ima li išta što ih može posvađati? Nema, iako je jedna stvar izazvala žučnu raspravu, ona na koju nijedan Bosanac ne može ostati imun. - Zna se šta najviše naljuti Bosanca, dva odsto njih vicevi o Bosancima, tri odsto političari, a 95 odsto burek sa sirom - kaže imam, pa za svaki slučaj još jednom, onako da utvrdi gradivo, naznači da je burek samo onaj s mesom, a svi ostali se zovu po namirnici, sirnica, zeljanica, krompiruša. A onda smo saznali da paroh Željko, osim s mesom, jede burek sa sirom, a ne sirnicu, jer je nekako u njegovom rodnom Zvorniku zaživelo to mrsko ime. Krenula su tri pastira da razriješe sve nedoumice oko ove problematike, ali smo ih morali prekinuti jer bi nas na vojničkom trgu uhvatila kiša. Kurir.rs/Jutarnji/Mario Pušić/Foto: Facebook