Претражи Живе Речи Утехе

Da li ste razmišljali o tome koliko se često smejemo? Mi čekamo da nam se nešto lepo desi, pa se onda tek smejemo, a zaboravljamo da zapravo obrnutim delovanjem dolazimo do lepih stvari koje nam se događaju, a to sve kreće od nas samih ...

trenutno trazim lek koji se tesko nalazi, pa sam dosla na ideju da otvorim temu gde mozemo postavljati linkove sajtova na internetu koji nam mogu pomoci u tome... ja sam do skoro imala link super sajta o informacijama vezano za nalazenje lekova, sa imenima apoteka, brojevima telefona i tacnim nazivima lekova (miligraza, doza i sl) kao i koliko je stanje trazenih lekova ( na pr. 1 kutija od 50mg....i sl.), ali su ga ugasili... eto, ako trenutno neko ima adresu nekog sajta, neka postavi ovde link... takodje mozemo ovde razmenjivati razna iskustva vezano za nabavku lekova, apotekama, cenama itd...

Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet Autor: Marina Vulićević petak, 29.03.2019. u 20:00 (Фото: Данко Страхинић) Slovenački filozof, pesnik, prevodilac i publicista Gorazd Kocijančič bio je ovih dana gost– predavač Instituta za evropske studije u Beogradu, a ovom prilikom posetio je i Maticu srpsku u Novom Sadu gde je takođe održao predavanje. Reč je o jednom od najistaknutijih hrišćanskih filozofa Evrope, o čoveku koji govori dvanaest jezika, o polihistoru, prevodiocu celokupnih dela Platona, zbog čega je 2005. godine proglašen ličnošću godine u Sloveniji. Takođe, Kocijančič je preveo dela Dionisija Areopagite, Evargija Pontijskog, dela ranoga hrišćanstva, svetih otaca pravoslavne i katoličke crkve, tekstove Solovjova, Rilkea, Ničea, Levinasa, Ranera, i drugih. Kod nas su prevedene njegove knjige „Certamen Spirituale”, „Posredovanja, Uvod u hrišćansku filosofiju”... U današnjim evropskim društvima susrećemo se sa poricanjem najrazličitijih vrednosti. Kako tumačite nihilizam u odnosu na hrišćanstvo? Predavanje koje sam održao u Matici srpskoj, u Novom Sadu, sažetak je mog eseja pod naslovom „O mračnom ništa” iz knjige „O nekim drugima” koja se upravo prevodi na srpski jezik. Nihilizam je tematizovan mnogo puta, od Ničea i Hajdegera, a sada smo već naviknuti na to ništavilo koje obeležava odsustvo svih vrednosti kao i onaj osećaj da u našim životima, pa ni u vaseljeni, ništa nema smisla. Običan odgovor hrišćanstva na taj izazov jeste afirmacija života, bića i vrednosti protiv negacije. Misao od koje polazim je paradoks, inverzija te jednostavne teze i antiteze. U samom hrišćanstvu, u osnovi, kerigme, objave spasenja, nalazi se jedno paradoksalno prisustvo ništavila, ali i pobede nad njim. Moje ubeđenje je da se u onoj najplemenitijoj hrišćanskoj duhovnoj tradiciji svetaca i mistika krije lek za taj problem nihilizma. U poststrukturalizmu osporeno je viđenje sveta iz jedinstvene perspektive, gubi se horizont ontološkog, a prevlast ima subjektivno. Kako ta relativnost formira naš odnos prema svetu, javno mnjenje? Ovo pitanje daje mi mogućnost da kažem nešto o drugom predavanju koje sam održao u Beogradu, na Institutu za evropske studije, gde sam govorio o svom konceptu konzervativnog anarhizma. U osnovi te priče nije reč o anarhizmu u istorijskom smislu, već o pomoćnoj kategoriji fundamentalne ontologije socijalnosti. Moje osnovno polazište jeste upravo u toj fragmentiranosti subjekata koji su u agresivnim međuodnosima i koji sve relativizuju. Postavlja se pitanje kako promišljati onu pravu zajednicu iz tog totalnog konflikta. U tekstu pod naslovom „O rođenju etosa” putem fenomenološke metode analizirao sam situaciju u jednoj sobi za mučenje i šta se dešava u fundamentalnim reakcijama ljudskih bića, ja ih zovem ipostasima. Svako od njih je biće svega bivstvujućeg koje u svom temelju izlazi iz apofatičkog ništavila, iz tajne. U toj borbi sa ništavilom čovek doživljava svog bližnjeg kao nekakvu mrlju, iako zna, negde u dubini, da je njegov bližnji isto takav totalitet kao on sam. Kako misliti taj trenutak gde „ja” izlazim iz toga da sam centar svog sveta i otvaram se za drugog koji je totalitet? Samo preko toga se uspostavlja, u određenoj instanci, neka prisna zajednica. Savremeni čovek se pre opredeljuje za slobodu u područjima ideologija ili liberalne ekonomije. Na koji način, u sekularnim društvima, uspostaviti perspektivu hrišćanstva kao slobodnog izbora, gde se otvara ta mogućnost prema drugome? Danas ima mnogo filozofa koji sami sebe razumeju kao determinisanu mašinu. Ta ideologija odsustva slobode, sve te glupe kvazinaučne priče, prodiru u svakodnevicu. To je vrlo opasno. Ako izgubimo prvobitni uvid u našu slobodu, koja ima ne samo hrišćanske, nego i antičke, stoičke i platonističke korene, mislim da smo posekli onu temeljnu granu na kojoj stojimo. Svaka ozbiljna filozofija trebalo bi da definiše čoveka kao slobodno biće. Hrišćanstvo je jedan od odgovora na pitanje: „Kako ja, kao slobodno biće, mogu suštinski da se oslobodim od onoga što me porobljava?”. Moje iskustvo je takvo da hrišćanstvo, kao praktična moć, ima tu silu da čoveka digne iz te njegove ontološke slobode ka jednoj pravoj, punoj, slobodi, koja vodi u eshaton. Sveti oci kažu da je u nama ta ontološka bogopodobnost neizbrisiva, mada čovek može da zaboravi na nju. Na drugoj strani je etička i duhovna transformacija koja je čovekov zadatak u životu, a za koju su mu potrebne milost i mudrost pređašnjih pokolenja. Hrišćanstvo bi trebalo predstaviti kao efikasnu medicinu. Koji motiv danas ateisti imaju da žive etično? Dolazim iz Slovenije koja je čak više ateističko društvo nego Srbija. U istoriji su se kroz konflikte različitih ideologija promenila značenja reči. Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet, vaseljena, mi, drugi ljudi, to je lice Božje. To mogu da negiram samo ako sam lud. Iako je Bog sam ona tajna koju nikada nećemo spoznati. Ako čovek u totalitetu svega vidi znamenje, simbol, stupa u taj odnos s počelom svega bivstvujućeg, samo u tom slučaju njegov život stvarno može da ima smisla. Kakav je vaš odnos prema filozofiji koja je izgubila metafizičku dimenziju? Svoju filozofiju razumem kao kontinuitet Platona, Plotina, Eriugene, nemačke metafizike, tradicije plemenitog hrišćanskog humanizma, ali u drugačijem intelektualnom kontekstu. Nisam sam u tome, u Francuskoj postoji taj teološki zaokret fenomenološke misli koji su dali Levinas ili Žan-Lik Marion. U Engleskoj je to radikalna ortodoksija, gde imamo inteligentnu hrišćansku konfrontaciju sa savremenom kritikom metafizike. U Nemačkoj– oživljavanje metafizike kod Volfganga Jankea ili Ditera Henriha. To je širi pokret u različitim kulturnim kontekstima, ali zajedničko nam je to da zapravo znamo da je u istoriji evropske duhovnosti i metafizike bila zastupljena velika mudrost čoveka i Boga. U kom ključu vi tumačite Platonovu državu, kao idealan ili totalitarni „projekat”? Bila je uticajna Poperova kritika Platona u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, gde je Platon gotovo prikazan kao profašista. Duboko verujem da je to pogrešna interpretacija, jer ako pažljivo čitamo „Državu” to je metafora za ustrojstvo duše. Nikako ne treba da zanemarimo činjenicu da Platon nije pisao traktate, već dijaloge. Pri tom, nemamo prava da poistovećujemo Platonov glas sa drugim glasovima u dijalogu, njegova istina je dijaloške prirode. Zbog toga je Platon neuhvatljiv i uvek nam izmiče. http://www.politika.rs/sr/clanak/426144/Hriscanstvo-je-lek-protiv-nihilizma?fbclid=IwAR03Mb7Brz5rcvETFBBqMRhaB53FxZXVwloddYYjhDWl_UH8-YgDHN5TBbc#.XJ-ltqFi7f4.facebook

Doktor Dimitrij Jusrokov Slamini sa ruskog Instituta za medicinske nauke u Novosibirsku i njegov tim istraživača otkrili su, kako tvrde, ono što bi moglo da bude nova vakcina koja bi mogla da spreči rane simptome pa čak i da izleči ljude od homoseksualnosti, ukoliko se vakcina uzima u mladosti. One su "na čekanju" Ruski naučnici su razvili takozvani „antidot“ zasnovan na naučnom istraživanju američkog istraživača Čarlsa H. Feniksa iz 1959. godine pod nazivom „Organizovanje delovanja prenatalnog administriranog testosterona propionata i ponašanje na tkivima koji posreduju u parenju kod ženskog morskog praseta“. Ova studija je zaključila da „INAH“ (deo hipotalamusa na mozgu) je dimorfan u vezi sa seksualnom orjentacijom, barem kod muškaraca, i ukazuje na to da seksualna orijentacija ima biološku podlogu. „Ksenoestrogen je tip mimikera estrogena koji se nalazi u sintetičkim ili prirodnim hemijskim jedinjenjima." Njih ćedizleče "Utvrđeno je da sintetički ksenoestrogeni kao što su PCB, BPA i ftalati imaju estrogenske efekte na žive organizme i da im poremete endokrini sistem“, objašnjava doktor Juri Krutčev koji je učestvovao u eksperimentu i dodaje: - Ubrizgavanje određenih količina testosterona pomaže da se poremeti ova veštačka biološka neravnoteža koja se javlja uglavnom zbog zagađenja životne sredine i delom zbog mimiker estrogena u našem savremenom okruženju. Reši zagađenje, rešio si "pederluk"! Ovo novo otkriće izazvalo je reakciju kao i veliku kritiku lezbejskih, homoseksualnih, biseksualnih i transrodnih organizacija (LGBT) širom sveta, ali je i nekoliko vodećih i jakih zemalja otvoreno pokazalo podršku i interesovanje za ovo istraživanje. Iran, Kina i Saudijska Arabija su prve zemlje koje pokazuju veliko interesovanje za novo otkriće. Panični prosvjedi diljem Zemaljskog šara Američki i evropski naučnici su izrazili mnogo skepticizma kada su čuli ovo naučno dostignuće. http://nedeljnikafera.net/ruski-naucnici-pronasli-lek-za-homoseksualnost/

U svetu ogrezlom u veštačke podele i nejednakosti, Božji hram u vreme bogosluženja, a pogotovo tokom Svete Liturgije, jedino je mesto na kome su svi jednaki: bogat i ubog, učen i neuk, muško, žensko, staro, mlado… svi su jedna duša i jedno telo kome je glava sam Isus Hristos. U vekovima robovanja i ratovanja, bez hramova i sveštenika, narodni duhovni život je opstajao pomoću improvizacija (npr. lomljenje slavskog kolača kod kuće, gde domaćin ili neko od ukućana izgovara molitvu onako kako zna i ume). Kada se na to doda i pola veka pod komunizmom, postaje jasno zašto mnogi deklarisani pravoslavci danas svoje učešće u crkvenom životu svode na povremene dolaske u hram, u kome se zadrže tek toliko da celivaju ikonu i upale sveće. To je dobro, ali ne i dovoljno jer suština Pravoslavlja nije individualizam, već sabornost: Gde su dva ili tri sabrana u Moje ime, veli Gospod Isus Hristos, onde sam i Ja među njima… I za šta se uzmole, daće im Otac Moj koji je na Nebesima (Mt.18, 19-20). Treba, dakle, dolaziti na bogosluženja, prvenstveno na Božansku Liturgiju, koja osmišljava sva ostala duhovna preduzimanja. Često se desi da oni koji nisu baš najrevnosniji u dolaženju na bogosluženja, svojim ponašanjem izazovu negodovanje ostalih. Povodi su brojni: prolazak kroz crkvu u najvažnijim trenucima Sv. Liturgije, glasan razgovor sa prodavcem sveća, pa zvrjanje neisključenih mobilnih telefona, neprikladna garderoba, itd. Pravnički rečeno, prigovori su uglavnom osnovani. Međutim, postupamo li u takvim slučajevima uvek kako treba? Da li su naše reakcije primerene? I još važnije, jesu li one motivisane iskrenom željom da poučimo one koji se, iz neznanja, ogreše o crkveni “kućni red”, ili bi tu možda valjalo tražiti neke druge motive? Konačno, možemo li se i mi “redovni” podičiti uvek i u svemu sopstvenim vladanjem u hramu? Naša odomaćenost u “našoj” crkvi često ume da poprimi neželjene oblike, a tom iskušenju smo izloženi svi bez razlike: i sveštenici, i “oni koji se trude” u hramu, i vernici koji nemaju nikakvo poslušanje.