Претражи Живе Речи Утехе

Operacija "Overlord" 75 godina posle - i Nemačka se iskrcavala u Normandiji??... A Rusi kao bili na strani Hitlera ili zla pa nisu pozvani??... Zivimo u vreme falsifikata i lazi... ... https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10219244926692043&set=a.1781665619503&type=3&eid=ARA2ZeC0XW_CH-kblM2L4cIO1UiRPC7n3ptkfnE8I4Q_Nn7S4tRzQHBTk7MeNQYE9wcgbYM53fZv5oAM

"PRIČA SE O URUŠAVANJU VREDNOSTI. PA, OVDE NEMA ŠTA DA SE URUŠAVA JER NEMA VREDNOSTI VEĆ NAJMANJE 30 GODINA, TAJ TERMIN NE TREBA DA POSTOJI. NISU ZAVRŠENE PRIČE O LEŠEVIMA U HLADNJAČAMA, O OPSADI SARAJEVA, O MASOVNIM GROBNICAMA, O SVIM KRIVICAMA, NE ZNAM O KAKVOM URUŠAVANJU MI UOPŠTE PRIČAMO, URUŠAVANJU ČEGA? OVDE LJUDI PIŠU KNJIGE I SNIMAJU FILMOVE O PRVOM SVETSKOM RATU I O GAVRILU PRINCIPU, KAO DA SVE TE HLADNJAČE I GROBNICE NE POSTOJE" Poslednju knjigu, Komo, objavio je 2006. godine, januara iduće godine poslednji put je govorio za "Vreme" i ubrzo nakon toga nestao iz javnog života. Pa ipak, bez obzira što ga nema u medijima niti se na bilo koji drugi način reklamira, knjige Srđana Valjarevića su sve ove godine i dalje među najčitanijim naslovima naše savremene književnosti. (Vidi prošlonedeljni FB post: Da li neko zna šta je sa Srđanom Valjarevićem?) Pojavio se polovinom maja u Rijeci, na sajmu knjiga i festivalu autora "Vrisak", povodom objavljivanja hrvatskog izdanja njegove proze Dnevnik druge zime. Njegov roman Komo u Hrvatskoj ima dva izdanja i smatra se kultnim štivom. Red je podsetiti čitaoce i na ostale Valjarevićeve knjige, mada gotovo sigurno da nema potrebe: List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama (izdanja Samizdata i Lom). Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Iako bi razgovor trebalo početi od najnovijeg u karijeri sagovornika, dakle od "Vriska", pitam prvo ono što mi je sugerisao svako kome sam se pohvalila da ću razgovarati sa Srđanom Valjarevićem. "VREME": Šta ste radili proteklih 12 godina? SRĐAN VALJAREVIĆ: Sve što i pre toga, osim što nisam objavljivao knjige. Dvanaest godina jeste dugačak period, dosta toga se izdešavalo, ali u samom mom životu nije se mnogo toga promenilo. Od skoro ponovo šetam, eto to je novo. Pre podne šetam, pa se odmorim i onda uveče čitam, pišem – odgovara mi miran život. I tako. Verovatno zbog toga i odlažem momenat objavljivanja knjige da ne pokvarim sve to. Ako je suditi po društvenim mrežama, vaša nova knjiga se u pravom smislu te reči iščekuje. Nemam ja uvid u to, samo čujem, kažu mi ljudi o tome. Nisam na društvenim mrežema, ne izlazim puno, ne posećujem dešavanja po gradu i Srbiji... ... znači da je sve to zbog Koma, Dnevnika druge zime... Iskreno, nisam o tome razmišljao ... izgleda da ima veze sa knjigama, ne mogu ništa drugo da smislim. Stvarno, kako ste mogli da se tolike godine isključite od sveta, bilo je to u vreme vaše velike popularnosti Volim svoj život ovakav kakav je. U njemu pravim greške, pa ih posle popravljam, živim jedan period lepo, onda opet napravim greške, pa ih popravljam. Volim da pustim život da ide kuda hoće, a ja idem za njim. Ne volim da ga kvarim. I, kako izgleda svet očima nekog ko se iz njega sklonio? Onako kako je kod nas izgledalo poslednjih 30 godina, sve ide onako kako je još tada postavljeno, i ide sve gore i gore. I na dnevnopolitičkom i na dnevnokulturnom nivou, sve ide uzročno-posledično. Zato i ne može da bude bolje. Evo, na primeru medija: imamo samo dva-tri medija, sve ostalo su propagandna glasila, dotle smo dobacili, ali i pre 30 godina se videlo da će tako biti. Problemi se guraju pod tepih, ne može sad odjednom biti bolje ako se odatle ne izvuku i ne dovrše. Priča se o urušavanju vrednosti. Pa, ovde nema šta da se urušava jer nema vrednosti već najmanje 30 godina, taj termin ne treba da postoji. Nisu završene priče o leševima u hladnjačama, o opsadi Sarajeva, o masovnim grobnicama, o svim krivicama, ne znam o kakvom urušavanju mi uopšte pričamo, urušavanju čega? Ovde ljudi pišu knjige i snimaju filmove o Prvom svetskom ratu i o Gavrilu Principu, kao da sve te hladnjače i grobnice ne postoje. Pa i vi ne pišete o tome. To bi trebalo da je već obrađeni istorijski period. I to bi bilo važno, i dovoljno. A to nije ni blizu da bude tako. Ja ne pišem o istorijskim periodima ili ličnostima. Da znam da pišem o hladnjačama i ratovima, pisao bih. Ja pišem o onome o čemu najbolje znam. Složićemo se da ima raznih angažovanih tema. Vaš roman Ljudi za stolom objavljen je 1994. godine, a njegova tema, migracija, i sad je aktuelna. Kažem vam da se ništa nije promenilo. To je knjiga o mladim ljudima koji su devedesetih otišli odavde da bi im na nekom drugom mestu bilo bolje. Knjiga je autobiografska. Šta se desilo sa njenim likovima? Mrtvi su, eto to im se desilo. Samo jedan nije, ali i on živi u Amsterdamu neki promašeni život. Ta migracija nije neka srpska stvar, to se sve vreme svima i svuda dešava, samo se mi pravimo da je ne vidimo. Dešavalo se devedesetih, odlazili su mladi ljudi iz Jugoslavije zbog rata, ali se dešava i danas ništa manje nego tada. I tada i sada se odlazi da bi se sačuvao život. Onda su se mladi nalazili u Amsterdamu, Londonu, Berlinu i počinjali neke nove živote u kojima su stradali... Ko je kriv za te promašene živote? Svako je kriv za sebe, nema tih okolnosti koje možeš da okriviš za svoj život. Prekinula sam vas... Hoću da kažem da smo i mi tada izgledali kao što sada izgledaju izbeglice iz Sirije. Sećam se izbegličkih kampova u Holandiji, i ja sam bio u jednom, ali se nisam dugo zadržao. Tamo provedete neko vreme ako želite da živite u Holandiji, a ja sam hteo da se vratim pa se nisam dugo zadržao. Ti kampovi su bili najlakši način da se dođe do papira. Ljudi za stolom je knjiga razgovora koje sam vodio sa svojim najboljim drugom, on je ostao u Amsterdamu i umro je od droge. U istom gradu u kom je umro i moj brat od tetke, u isto vreme. Ja sam morao da napišem tu knjigu, a jedini način na koji sam mogao to da uradim bio je da je napišem kao razgovor, onako kako se desio. Tamo, u Amsterdamu, zapisivao sam te naše razgovore svaki dan i ovde ih pretvorio u knjigu. Ona nema uobičajenu formu romana, ali nekim ljudima se dopala a nekima nije. Znam da ju je svojevremeno veliki Živojin Pavlović kupovao i delio studentima. To mi je mnogo značilo. I u ostalim vašim knjigama ima autobiografskih elemenata, i vi to ne krijete. Da li ste vi, vaše lično iskustvo, onaj piščev filter pomoću koga odlučite šta zaslužuje da postane knjiga? Najvažnije je iskustvo, ne može ništa da mi bude toliko važno za pisanje osim onog što sam sâm doživeo i proživeo. Naravno da mnogo toga nalazim i u drugim knjigama, iz čitanja. Prilikom pisanja važno mi je da za ono što hoću da kažem pronađem pravi način da to napišem, ostalo me ne zanima: ni kako to zvuči, ni šta će ko o tome reći. A koji će to način biti, ja određujem. Nekad treba napraviti pauzu u pisanju, pauza promeni pogled na stvari, pa nešto što sam mislio da će mi uvek biti važno postane nevažno. Kriterijum vam postane stroži, a percepcija učitava i vidi više nego pre – ispostaviće se da moj odgovor na ono vaše pitanje s početka razgovora da li se nešto promenilo, nije tačan. Eto, ja sam se promenio. Nadam se da je emocija ostala, javnost vas vidi kao pisca emocije, to je jedan od glavnih aduta vaših knjiga... Jeste, ostala je, i ostaće zauvek. Ne znam da li se može pisati drugačije. U mom slučaju je nemoguće. Ja to volim, da pišem. Ali, ne mogu da vam pričam o emociji, ja tako radim i to je to. Nedavno ste se vratili iz Rijeke, učestvovali ste na književnom festivalu "Vrisak". Kako je bilo? Zvali su me i prošle i pretprošle godine oba moja hrvatska izdavača, i Sandorf i VBZ, ali nisam mogao da odem. Oni su izuzetno posvećeni svom poslu i trude se oko knjiga, imam odličan odnos sa njima i u jednom momentu morao sam da na takav njihov odnos odgovorim time što ću da dođem na festival. Ni ovde ni u Hrvatskoj nema baš mnogo takvih ljudi. Festival "Vrisak" organizuje VBZ, ove godine su tamo bili i pesnik Mile Stojić iz Sarajeva, novinar nekadašnjeg "Ferala", i Laslo Vegel, veliki pisac. Sa njima mi je bilo kao da sam nekoliko dana proveo u nekoj Jugoslaviji toliko finoj i dobroj, kakva nikad nije ni postojala. Ja u Hrvatskoj nikad neću imati osećaj da sam u inostranstvu. Izašao sam iz Srbije, ali nisam izašao izvan jezika i to mi je prijalo. Da li su Komo i Dnevnik druge zime u hrvatskom izdanju objavljeni onako kako ste ih napisali ili su... Ne, nisu prevedeni, sve je isto. Ja mislim da, uz sav trud nacionalnih čistunaca i tamo i ovde, to sa različitim jezicima neće proći zato što je toliko besmisleno da neće moći da potraje. Naslov programa u kome ste učestvovali u Rijeci je "Na margini: glasovi drugih i drugačijih". Zašto ste svrstani u druge i drugačije pisce? U tom programu su učestvovali i hrvatski autori, naslov ne podrazumeva pisce van Hrvatske. Razgovarao sam sa Dragom Glamuzinom, urednikom VBZ a o knjigama koje sam napisao i koje pišem. U njihovoj književnosti dominiraju teme iz njihovog podneblja, pa je svako ko ne pripada tome, čija književnost, na primer, nije komercijalna, drugačiji. Postoje nacionalni i komercijalni pisci i tamo i ovde, nema razlike. Glasanje Hrvatske za Evropski parlament pokazalo je porast ultradesničarske struje. Vi ste u Rijeci bili baš u to vreme, kakva je bila atmosfera u gradu? Odlična je bila. Ne poznajem političku scenu u Hrvatskoj da bih smeo da je ocenjujem, samo znam da je u novinama pisalo da se ultradesničarska struja svuda povećala. Mislim da se ovde o tome malo preteruje. Pročitao sam u našim novinama da je u Rijeci bilo divljanje maturanata koji su pevali ustaške pesme. Bio sam tamo, video sam ih, to su bila tri klinca koja su se napila i nikog nisu zanimali. Vesti se namerno prenose pogrešno i sa naglascima, pa su tako tri pijana maturanta postale ustaše koji predstavljaju opasnost po Srbe. Ne znam zašto se to radi, možda te novine znaju šta vole njihovi čitaoci pa onda tako i pišu. Verovatno je i ovdašnjim ljudima važno da se eksteritorizuje sopstvena glupost i krivica za loše stanje, da se kaže "vidi kako je tamo nenormalno" i tako skrene pažnja sa sopstvene krivice. Da li i vi imate utisak da među vašim hrvatskim kolegama postmodernizam nije u modi a da kod nas još uvek jeste? To je kao i u umetnosti, potpuni košmar. Čega sve tu nema! U književnosti su plus u modi i jubileji, ima svega. S jedne strane, to i nije tako loše, ali ko se tu snađe i nađe ono što voli, super! Mnogo više se piše nego što se čita, ali u svakom slučaju postoje odlični pisci i ovde i tamo. Najvažnije je da uvek ima šta da se čita. Razni književni periodi i pravci su bili i prošli, proći će i postmodernizam. Mislim da se već skroz istanjio. Ja sam ih razne zahvatio, ali ni jedan nije zahvatio mene. Nikad mi trend nije bio važan i nisam video ni u jednom nešto što mi odgovara. Ljudi o vama kažu da se ne žalite na druge, na državu, na Ministarstvo kulture... Svi to rade. Mogu i ja da se žalim, to može uvek, ali ne vidim svrhu. Naravno da sam ja odgovoran za sopstveni život i da mi niko nije kriv zašto mi se dešava ovo a ne ono. Ne mogu da se žalim na predsednika države ili na premijerku, ili na Vesića. Oni su samo posledica nečeg što traje 30 godina. Iluzija u kojoj žive ti ljudi mi govori da će ovde sigurno jednog dana biti bolje. Zapravo, niko od njih ni ne zna šta radi niti je svestan do čega može to da dovede. Stalno pominjem vreme od pre 30 godina, ali setite se: sav onaj zanos koji je tada bio u svim sredinama, lično znam kako je to izgledalo u Beogradu ili na Korčuli, brzo je završio u ratu i nacionalizmima koje niko nije želeo. Znam i da su neki vrlo brzo zaboravili šta su sve tada govorili, a da su neki i danas ostali dosledni tadašnjim svojim rečima. Ljudi koji su sad na vlasti, nastali su tada. Mislim na predsednika, i na prethodnog predsednika, odnosno njegovog prijatelja. Oni su se vratili da završe započeto. A ne znaju šta će biti posledica ovoga što rade. Istina, nisu znali ni tad kad su počinjali, ali mi sad znamo – posledica je rat. I sve ovo u čemu mi danas živimo, ti ljudi su nas u to i uveli. Na šta mislite? Sve vreme je srpski nacionalizam dominantan u ovom društvu, ne može da se prihvati istina o krivici, ne može uopšte nikakva istina da se asimiluje, laže se, prave se novi sukobi i sve je bednije. I zbog laži će i ova vlast pojesti samu sebe, uz najskuplju cenu ako treba. Ali, bolje da više ne pričam o tome. Oni će proći. Ne interesuju mene konkretna imena, ti ljudi me interesuju kao pojave, kao fenomen. Srećom, to će se ugasiti, ali dotle... ko živ ko mrtav. Protesti po gradovima Srbije su znak potrebe za promenom, zar vam to ne daje nadu? Svakako, samo treba biti uporan i strpljiv. Građanske inicijative su uradile mnogo više za širenje protesta od političkih stranaka. Nije dobro što je tako, ali je tako. Samo treba biti strpljiv i, polako. Ne slušati nikog, samo treba gurati svoje. Vi, kao retko koji naš pisac, živite od pisanja. Da, od 1992. godine. Malo sam imao i sreće, Komo je dobro prošao u Francuskoj, ali sad je već vreme da počnem da objavljujem nove knjige, isušuje se polako. Kažete "knjige", znači ima ih više od jedne? Da, tri rukopisa. Zbirka poezije je završena, ali čekam da prvo završim roman i da ga objavim, pa onda zbirku. Treba još malo da se dotera. Imam još jedan prozni rukopis. O čemu je roman? Izdvojio sam jedan deo života, mada u romanu nije važan taj autobiografski momenat nego nešto što je meni važno da o tome pišem. Ali, da se ne shvati da sam 12 godina pisao knjigu, pisao sam manje od godine, samo što sam sve to vreme pisao i pravio pauze, pa počeo drugi prozni tekst u kome piše zašto sam to radio kako sam radio. Još malo, sve će biti objašnjeno. Sonja ĆIRIĆ

Nisam nasla clanke na ovu temu. Interesuje me sta vi mislite; izvolite

Krenula je ofenziva hrvatskih (nad)biskupa protiv pape Franje da ga se slomi u politici približavanju pravoslavlju, odnosno da ga se privoli da odustane od ”nepravednoga stava” i konačno odredi datum proglašenja Alojzija Stepinca svetim. Plan je sljedeći: iskoristiti dvije važne obljetnice – 120 godina od blaženikova rođenja u Krašiću (8. svibnja 1898.) i 20 godina od proglašenja blaženim u Mariji Bistrici (3. listopada 1998.) – da bi se izazvalo divljenje apostolskog nuncija Pinta koji bi imao svjedočiti Papi koliko su hrvatski katolici uvjereni da je njihovo pravo da Stepinca časte i kao sveca važnije od bilo kakvih sekundarnih stvari, bilo da je to poboljšanje hrvatsko-srpskih odnosa do razine bratske ljubavi, za što se zalagao sveti Ivan Pavao II. (osobito na misi na zagrebačkom hipodromu 11. rujna 1994.), bilo da je to argumentiranje kako ne stoje baš neki opisi Stepinca. Hrvatske katolike koji će sada organizirano i masovno biti vođeni u Krašić i u zagrebačku katedralu, kako se dogodilo prošle subote s vjernicima Mostarsko-duvanjske i Trebinjsko-mrkanske biskupije (tijekom prijepodneva njih oko 1500) i Đakovačko-osječke nadbiskupije (popodne njih oko 6000), filat će se antikomunističkim i antijugoslavenskim sentimentima, a nikako idejama Drugog vatikanskog sabora ili ekumenske teologije, kako bi se ”dokazalo” da su oni u pravu, a ne papa Franjo ili, ne daj Bože, vladike Srpske Pravoslavne Crkve, pa makar se to ”dokazivalo” očitim pretjerivanjima i lažima o tom istom Stepincu. Važan je, dakle, cilj, zaključili su hrvatski (nad)biskupi, dok su sva sredstva dozvoljena! Tako se, da ne duljim, jer će toga biti na kile, u propovijedi đakovačko-osječkog nadbiskupa Đure Hranića moglo čuti da je aktualno odgađanje Stepinčeva proglašenja svetim ”teško prihvatljivo i bolno”, ali da ima ”i neke pozitivne učinke: Dodatno istraživanje arhiva dodatno osvjetljuje njegov humanitarni i karitativni rad te njegovo spašavanje Srba, Židova, Roma i političkih zatvorenika”. Tu se, zatim, otvara cijeli niz mogućnosti za laži, pretjerivanja i manipulacija, pa će Hranić kazati da se ”toksičnim supstancama, odnosno trovanjem izazvala (Stepinčeva) prijevremena smrt” te da je ”sve to (komunistička vlast bila) prikrila da se spriječi da blaženik umre u zatvoru, kao mučenik pred licem domaće i međunarodne javnosti, te da ga je (ta ista komunistička vlast) pustila da umre u kućnom pritvoru u svom rodnom Krašiću”. Riješimo odmah ovu neistinu. Pisao sam već o tome, ali valja ponoviti ono što sam najprije objavio u tjedniku Nacional. Naime, laž da je izvršena nasilna smrt nad Stepincem sam već raskrinkao: Stepinac je umro od posljedice jedne vrste raka krvi – policitemije. Dapače, ne samo Stepinac, koji je to izjavio po dolasku u Krašić, a objavio njegov bliski prijatelj Lav Znidarčić (koji je to i ovdje potpisanom novinaru u nekoliko navrata ponovio) u knjizi ”Alojzije Stepinac” (1998.), već i Živko Kustić kaže (”Stepinčevo doba”, 1991.) da je Stepinac iz Lepoglave ”izašao zdrav” i da su ”u kaznionici s njim uglavnom dobro postupali”. Stepinac nikada nije bio u ambulanti, samo se par puta našao kod stomatologa, nikada nije bio bolestan, nije gubio na težini niti je imao povišenu tjelesnu temperaturu, pa čak nije bio ni ozbiljnije prehlađen. Ukratko, Stepincu nije otvoren liječnički karton jer to nije rađeno ni za jednog zatvorenika koji nije barem jednom posjetio ambulantu. U zatvoru u Lepoglavi nije trovan niti je zračen smrtonosnim zrakama. To su budalaštine. Hematologija još uvijek ne zna odgovoriti na pitanje zašto netko oboli od raka krvi i umre od leukemije (ili neke druge vrste raka krvi). Sasvim je jasno da je medicina jako uznapredovala, ali još nema odgovora na to pitanje. Nadbiskup je obolio od raka kada je već bio u Krašiću, liječilo ga se najbolje što se moglo, ali u župnom dvoru jer Stepinac nije želio da ga se odvede u bolnicu u Zagreb. O svemu se izvijestilo Svetu Stolicu. Posjedujem i usmeni izvještaj Stepinčeva liječnika prof. dr. Danka Riessnera papi Ivanu XXIII., što se dogodilo na privatnoj i tajnoj audijenciji 1. lipnja 1959. (uz Papino obećanje da se ništa neće javno o tom susretu obznaniti, pa tako ni u listu L’Osservatore Romano), u susretu na kojem je, nakon posredovanja tadašnjeg rektora hrvatskog Zavoda svetog Jeronima dr. Đure Kokše Papa iz prve ruke saznao od čega i od kada boluje Stepinac, kako ga se liječi, tko ga sve liječi i od čega će neminovno i otprilike kada umrijeti. Papa Ivan XXIII. je bio jako zahvalan doktoru Riessneru i to je bitno utjecalo na početak poboljšanja odnosa, što je bio proces koji je završio uspostavom diplomatskih odnosa između Svete Stolice i Jugoslavije desetak godina nakon toga, za pontifikata Pavla VI. (svečani susret Pape i predsjednika Tita zbio se 29. ožujka 1971.). Zaključno: nadbiskup Stepinac je umro tri mjeseca nakon posljednjeg susreta s osobnim liječnikom prof. Hauptmannom. Nije mu se moglo više pomoći. Do kraja su uz njega bili dr. Bogičević i dr. Riessner. Istina, svi koji su dolazili iz Zagreba i sestra koja ga je njegovala nisu mu mogli pružiti skrb koji bi dobio da je pristao da ga se liječi u najboljim hrvatskim bolnicama. Možda je Stepinac zbog toga umro nešto ranije, ali to je bio njegov odabir, a ne propust liječnika ili represivnog aparata. Uz mnoga pretjerivanja nadbiskupa Hranića koja se inače redovno pojavljuju svaki puta kada se agitpropovski govori o Stepincu, a osobito kada to čini postulator kauze Juraj Batelja, svakako prednjači i navodno žestoko prosvjedovanje zagrebačkog nadbiskupa kod Ante Pavelića i drugih ustaških glavešina, premda se zaista treba potruditi da se nađe nekoliko takvih uvijenih kritika u kojima, uostalom, Stepinac ne dovodi u pitanja same rasne zakone kao takve; dapače, prihvaća rasne distinkcije, pa govori ”o nearijevcima”. A ”gromoglasno” zagovaranje prava drugih rasa se dogodilo, ponovimo i to, kada više nije bilo Židova na dohvat ustaške tvornice smrti u Jasenovcu i drugdje. Štoviše, Stepinac se ”angažira” za Židove nakon što je sredinom 1943. u Zagrebu bio Heinrich Himmler koji se došao uvjeriti da je konačno rješenje židovskog pitanja zaista i riješeno. I ne samo to: najstrašnija optužba na račun Stepinca, a koju ignoriraju Hranić, Batelja, Miklenić i njegov potrčko Bozanić te ostala ekipa, je da se Stepinac i nakon silnih strahota učinjenih protiv Srba, Židova, Roma i Hrvata sredinom 1943. glavom i bradom pred papom Piom XII. i dalje zalaže za svetu misiju priznavanja i spašavanja monstruozne tvorevine NDH! Ali sve to ne zanima katoličke propagandiste. Važno je šarmirati nuncija Pinta i izvršiti snažan protunapad na papu Franju, prikazati ga kao bešćutnog lika koji ne želi duhovno dobro pobožnim katoličkim Hrvatima, bez obzira što ti Hrvati katolici ne daju pišljiva boba za žrtve genocida ustaša. Vrhunac manipulacija nadbiskupa Hranića se vidi u ovoj rečenici: ”Kardinal Stepinac je danas blaženik, a međunarodna zajednica je komunistički režim, zajedno s nacizmom i fašizmom, ocijenila kao totalitarni zločinački sustav. Iako su njegovi ostaci na našim prostorima još uvijek prisutni, nostalgični, nesposobni za samokritičnost i zato sve glasniji, međutim i oni će izdahnuti nakon što blaženi kardinal Stepinac bude proglašen svetim. Jer, iako je pravda teško dostižna, ona uvijek pobjeđuje.” Želi, dakle, nadbiskup Hranić da crknu svi kritičari Stepinca i crkvenih manipulativnih radnji. Stepinčeva bi kanonizirana svetost bila dokaz da je pobijeđena ideja mira i pravde među južnoslavenskim narodima. Mene to ne zanima; ako moram birati između Hranićevih konstrukcija i poziva Ivana Pavla, ponovljenog devet puta unutar iste propovijedi, da prihvatimo balkanski prostor i odnose koje taj prostor sam po sebi nameće, ja nemam nikakav problem s tim da me se naziva i Jugoslavenom. Ako je istina da je hrvatsko društvo još uvijek nezdravo jer se ne postiže mir, jer se ne oslobađamo od neprestanog instrumentaliziranja prošlošću, jer se ne vraća ”zdrav nacionalni ponos”, ne budi nada i ne otvora budućnost, izlaz sigurno nije u izbjegavanju mea culpa i nadbiskupovo sakrivanje iza gromoglasne Stepinčeve šutnje pred strahotama ustaša.

Ima jedan stari i sjajni roman braće Strugacki pod naslovom "Grabljive stvari veka" (1965), čiji sam naslov ovde uzeo slobodu da parafraziram. U romanu se, da sličnost sa onim o čemu ovde pišem bude veća, opisuje utopijski komunistički raj koji prekriva celu zemaljsku kuglu, sa izuzetkom izvesne Zemlje Budala (!), u kojoj vlada potpuno moralno i idejno rasulo čiji uzrok protagonista romana valja da utvrdi. Dok se delo Strugackih dešava u neodređenoj budućnosti, vek na koji oni aludiraju i na koji se ovde vraćam je, naravno, onaj koji je srećom za nama, 20. vek. Kada ga sagledam sad sa već neke distance, uvek me je impresioniralo koliko se očigledno ogromna većina, ako ne i sve, zločina, grešaka, problema i tenzija - što je sve ispunjavalo 20. vek, može svesti na mali broj, svega nekoliko, ideoloških Velikih Laži. Operacionalno, Velike Laži mogle bi se definisati kao one kvazinaučne teorije koje imaju "ekumenske" pretenzije i daju odgovore na večna pitanja vezana za ljudsku prirodu, suštinu sveta, objašnjenje istorije, i slično, a koje su imale ogroman kulturni, društveni i istorijski uticaj. Ovde ću nabrojati one koje mi se čine istorijski najznačajnijim i najopasnijim; svako je dobrodošao da predloži svoju listu. Odmah treba napomenuti da za prirodu svake Velike Laži nisu prevashodno odgovorne tragične posledice njenog dogmatskog prihvatanja (ako ih ima); one mogu samo pogoršati nešto što je već po samoj prirodi loše. Tragična je ironija ljudskog površnog gledanja na istoriju, kako političku, tako i istoriju ideja, upravo u tome da su se mnoga vrlo praktična zla mogla zapravo izbeći da je lažnost "teorije" na kojima su bila zasnovana bila na vreme uočena. 1. Marksizam - kao i druge Velike Laži, ova ima korene u 19. veku, ali je tek u 20. veku prikazao svoje pravo lice. Ironija povremenih zahteva da se razdvoji (monstruozna) praksa marksizma od njegove (tobože smislene, pa i plemenite) teorije, leži u činjenici da je upravo marksizam najviše od svih (bar nominalno) filozofskih doktrina insistirao na ulozi prakse; setimo se one bizarne teze o Fojerbahu: "Do sada su filozofi samo tumačili svet..." Kako izgleda marksistička promena sveta, nažalost, osetile su na svojoj koži desetine miliona nedužnih žrtava i stotine miliona njihovih bližnjih i posrednih žrtava. Po čistoj količini zla, nasilja, smrti, progonstava, pljački i nemorala svake vrste, marksistička praksa nema nikakvu konkurenciju u čitavoj istoriji čovečanstva. Čist body count se, čak i na osnovu konzervativnih procena, bliži 10^8 (Stephen Courteau et al. "Crna knjiga komunizma"). Kako piše Slavoj Žižek, po proizvoljnosti zla i uništenja, komunizam u bivšem SSSR-u i Kini nadmašio je maštu bilo kog horor-pisca. Samu ideološku teorijsku konstrukciju - koja je izuzetno vešto, ako se takav moralno neutralan termin uopšte može upotrebiti, opravdavala svaki od zilion zločina - detaljno su raskrinkali sa jedne strane liberalni mislioci kao što su Poper, Arentova ili Kaplan, a sa druge mnogi od istaknutih bivših marksista koji su se emancipovali od Velike Laži: Lešek Kolakovski, Artur Kestler, Luis Fišer, Andre Žid, Andrej Saharov i drugi. Kao što je Poper uvek isticao, nijedno jedino konkretno predviđanje marksističke kvazinauke nije se obistinilo, što nijednog roba Velike Laži nije pokolebalo da to do beskonačnosti opravdavaju "posebnim okolnostima" ili "lokalnim specifičnostima". 2. Socijaldarvinizam - kao naslednik 19.-vekovnog "naučnog" rasizma, socijaldarvinizam je poslužio kao ideološka podloga ne samo monstruoznim masovnim pokretima kakav je nacizam, već vrlo često i opravdanju kolonijalne ekspanzije i propratnih zločina, a u blažoj varijanti i raznim diskriminatorskim merama, zasnovanim na maltene svakoj ljudskoj fenotipskoj odlici, od boje kože do IQ-a. Ideja da se "preživljavanje najsposobnijih" može vulgarizovati i pretvoriti u opravdanje za genocid neosporno je starija od Darvina, i manifestovala se, na primer, kroz danas zaboravljenu kvazinauku frenologiju koja je pokušavala da iz oblika i veličine lobanje odrede intelektualne, pa i moralne karakteristike čoveka. O praksi kojoj je ovo vodilo, od KKK-a preko Aušvica i Jasenovca do aparthejda i savremenog balkanskog rasizma ne treba opet trošiti puno reči. Socijaldarvinistički rasizam je, pored svoje zločinačke prakse, bio krajnje smušen i inkoherentan i u teoriji; već sama činjenica da nakon dinamičnog starta koji mu je dao Hekel nije našao ozbiljnije mislioce od Gobinoa, Čemberlena ili Rozenberga, dovoljno govori sama za sebe. 3. (Verski) fundamentalizam - najstarija Velika Laž, postala poznata pod tim imenom tek u 20. veku, fundamentalizam se rasplamsao u svim glavnim religijama sveta i u raznim pojavnim oblicima i pod raznim imenima, od pravoslavnih "crnih stotina" u Rusiji na početku veka, do Al-Qaide i budističke sekte Aum-Šinrikjo na kraju istog, učinio nesaglediva zla. Na besmislenost fundamentalizma ne vredi ni trošiti reči, ona je u toj meri očigledna. Neke od drugih Velikih Laži mogu se takođe smatrati vrstama fundamentalizma (političkog, naučnog, itd.). Ove tri su svakako najmračnije i najužasnije Velike Laži; mogle bi se zvati i Velikim Krvavim Lažima. One koje slede nisu imale (bar ne još uvek!) tragične posledice, ukoliko gubitak energije, vremena i ljudskih stvaralačkih sposobnosti ne smatramo tragičnim. Sa druge strane, njihova "prednost" - a naš veliki problem - je u tome što su itekako žive, za razliku od gornjih koje su u različitim stadijumima raspadanja. (Pa čak i verski fundamentalizam je, iako veoma aktivan, dobio jasno negativnu konotaciju, te se ni najvatreniji fundamentalisti više ne žele tako da zovu, i smišljaju razna alternativna imena i načine artikulacije svojih ideja; dobar primer je savremeno političko i kulturno previranje u Turskoj.) 4. Pozitivizam - kao što često biva, pozitivizam je "lepo počeo" da bi se sa vremenom pretvorio u dubokog i veoma štetnog kočničara napretka. Ideje o razvlašćivanju metafizike, strogom logičkom zasnivanju saznanja, razlikovanju istinskih i lažnih problema, insistiranju na jednoznačnosti jezika, itd. isl. bile su ogroman napredak u 19. i na početku 20. veka. Međutim, "okoštavanje" pozitivizma pod okriljem Bečkog kruga dovelo je do uobičajenog dogmatskog srljanja u laž. Osnovna naivna greška pozitivista jeste izjednačavanje naučnih sudova sa istinitim sudovima, mada se ta dva skupa iskaza samo delimično preklapaju. Danas nam je sasvim jasno - nakon Popera, Hempela, Kuna, Fajerabenda i drugih - da ima mnogo tvrdnji koje su tačne, a da nisu naučne; pogotovo je kontroverzna implikacija u suprotnom smeru, sa mnogim epistemolozima koji tvrde da nijedan naučni stav zapravo nije istinit u onom apsolutnom, matematičkom smislu kako su o tome maštali pozitivisti. Ubedljivo najštetniji izdanak pozitivizma jeste tupava doktrina scijentizmakoja propoveda, u blažem obliku, da je nauka iz nekog "dubokog" razloga važnija od drugih oblika ljudske delatnosti, kao što su umetnost, religija ili sport, a u malignijem obliku, da nauka daje odgovor na sva ljudska pitanja i lek za sve ljudske probleme. Scijentizam bi bio doista samo smešan da nema, kao i sve Velike Laži, tu tužnu dimenziju da često služi - naročito u popularnim medijima i udžbenicima - kao pokriće za intelektualnu lenjost, aljkavost, neobrazovanje ili jednostavno pomodnost. Ne treba preterano naglašavati da od idolatrije nauke koju zagovarju scijentisti najviše štete ima... sama nauka! 5. Psihoanaliza - kao što su ubedljivo pokazali najpre Karl Poper, a potom sa još više detalja Adolf Grinbaum, pokušaj da se na psihoanalizi zasnuje teorija kulture ima sve karakteristike kvazinauke, a pre svega potpuno odsustvo uspešnih predviđanja i težnju da se sve objašnjava post festum. Danas postoji gotovo potpuni konsenzus da nas psihoanaliza uopšte nije ozbiljno približila ciljevima neuro-nauka, tj. objašnjenju mentalnih fenomena. (Ovde valja pomenuti da se ovo ne odnosi na pitanje da li psihoanaliza može pomoći kao terapeutska tehnika. Iskustvo sigurno pokazuje da je to sasvim moguće. Ali, pošto smo već odbacili laž pozitivizma, onda znamo da sve ono što deluje ne mora biti samim tim i istinito.) 6. Postmoderni relativizam/socijalni konstruktivizam/poststrukturalizam - što bi rekao Marks - ali ne Karl, već onaj mudriji, Gručo - neću da budem pristalica bilo koje doktrine koja bi mene imala za pristalicu, a nešto što ima toliko mnogo imena i pojavnih oblika i pokazuje takve ekumenske pretenzije je već dovoljno sumnjivo. Iz praktičnih razloga i uz rizik karikature, pod gornjim ideologijama podrazumevam sve sisteme koji utvrđuju da ne postoji istina nezavisna od posmatrača ili njegovog socijalnog okruženja, istina do koje se može doći racionalnim rasuđivanjem i kritičkom analizom dostupne evidencije. (Postoje i malignije forme, koje utvrđuju kako i etičke i naučne tvrdnje jednoznačno proističu iz perspektive aktera, no u njih i sopstveni autori obično ne veruju, što je sa posebno slikovitom autoironijom isticao nedavno preminuli Žan Bodrijar.) Problem sa socijalnim konstruktivizmom jeste što se na taj način negiraju suštinske tekovine Prosvetiteljstva, a naročito onu da postoji progres naučnog saznanja koji dovodi i do poboljšanja uslova ljudskog života. Šta, ako su naučne tvrdnje socijalne konstrukcije, naravno da se ne može govoriti o napretku! U svom komičnijem vidu, relativizam dovodi do zabavnih posledica, kao što je čuvena Sokalova podvala, nakon koje su se rasplamsali "ratovi oko nauke" između "modernista" (gde se ubraja i ogromna većina ozbiljnih filozofa analitičke orijentacije) i "postmodernista". Tome su srodni pokušaji izgradnje "feminističke matematike" ili "afro-američke antropologije" ili bilo koje slične bizarne konstrukcije (ekstremniji projekti ove vrste predstavljaju povratak u čist socijaldarvinizam, koji se, međutim, ne napada ako potiče od percipiranih "potlačenih" grupa i socijalnih grupa - licemerje je verovatno jedina konzistentna karakteristika širokog postmodernističkog spektra ideologija). Mada je ova tema veoma kompleksna, najbolji odgovor socijalnim konstruktivistima je i dalje onaj koji je, čini mi se Stiven Vajnberg, ponudio Stenliju Aronovicu: ako verujete da je zakon gravitacije socijalna konstrukcija, izvolite ga, kao emancipovani socijalni akter, prevazići i izaći kroz prozor mog stana na 15. spratu... Naravno, spisak Malih Laži, onih vezanih za određenu oblast kulture, daleko je duži. Čisto kao ilustraciju pomenuću Malu Laž u astro-geo-naukama poznatu kao gradualizam, doktrinu koju je sredinom 19. veka utemeljio Čarls Lajel na temelju meta-principa da je "sadašnjost ključ prošlosti". Po Lajelu i nastavljačima (a njih je bilo legije), opravdano je u objašnjavanju prošle istorije naše planete razmatrati samo one kauzalne agente koje danas percipiramo; drugim rečima, sve promene na koje nam ukazuju tragovi prošlosti dešavale su se sporo i postepeno. Da ovo jednostavno nije tačno, prvi su 1980. dokazali otac i sin Alvarez, sa saradnicima, kada su postavili danas opšte prihvaćenu teoriju o izumiranju na granici krede i tercijara kao posledici katastrofalnog sudara Zemlje sa asteroidom ili kometom. U proteklih četvrt veka, pronađeno je još toliko drugih tragova naglih, drastičnih i revolucionarnih promena u istoriji Zemlje (i drugih nebeskih tela), da je gradualizam postao sasvim neodrživ. Međutim, po inerciji, on se i dalje uči u mnogim udžbenicima... Konačno, problem Velikih Laži duboko je povezan i sa pitanjem uloge etike u nauci i drugim oblastima ljudskog stvaralaštva. Nije nimalo slučajno što su se mnoge od Velikih Laži direktno oslanjale na nalaze koji su dobijeni nemoralnim, a često čak i direktno kriminalnim putem (recimo marksizam i lisenkoizam; ili socijaldarvinizam i 19.-vekovna frenologija). O primeru podvale sa Kamererovom žabom i njenom vezom sa Lisenkovim zlodelima sam već pisao; nekim drugim zanimljivim primerima (recimo Piltdaunskom čoveku) vratićemo se u nekom od narednih tekstova. http://blog.b92.rs/text/158/Velike-Lazi-veka/