Претражи Живе Речи Утехе

Четвртак 27 / 14 / септембар Али Максенције не само не послуша Константина и не поправи се, него постаде још гори, и устаде против самог Константина, не желећи га имати за себи равног цара, иако Константина беше изабрала на царски престо сва војска, док Максенције самовласно ступи на царски престо у Риму. Њега народ није хтео; за њега је било само неколико велможа, којима он беше обећао велике дарове и многе почасти; а Константин је био проглашен за цара по жељи свију. Чувши да се Максенције не поправља него чини све већа недела, Константин скупи војску и крену против њега. Но видећи да сила војске његове није велика, и још имајући у виду зла лукавства Максенцијева, Константин поче сумњати у свој успех. Знао је он да је Максенције пролио много људске крви ради врачања, и заклао на жртву демонима много деце, девојака и трудних жена, да би умилостивио лажне богове своје на које се надао. Знајући да Максенцију помаже и велика сила демонска, Константин се поче молити Једином Богу, који влада небом и земљом, кога почитује цео род хришћански, да му дарује победу над насилником. И када се он усрдно мољаше, њему се у подне јави на небу Крст Господњи, изображен звездама, који је сијао јаче од сунца, и на коме беше натпис: Овим побеђуј! - Ово видеше и сви војници, међу којима бејаше и војвода Артемије (који потом мученички пострада за Христа од Јулијана), и удивише се. Већина пак од њих уплашише се: јер код незнабожаца изображење крста бејаше знак несреће и смрти, пошто су смрћу на крсту били кажњавани разбојници и злочинци; стога се војници бојаху да ће им рат бити несрећан. И сам цар Константин бејаше у великој недоумици. Но њему се ноћу јави у сну сам Христос Господ, и поново му показа знамење часнога Крста што му се беше јавило дању, и рече му: Начини изображење овог знамења, и нареди да се носи пред пуковима, па ћеш победити не само Максенција него и све непријатеље своје. Цар исприча доглавницима виђење своје, и позва веште златаре и нареди им да од злата, бисера и драгог камења направе часни крст по узору знамења које се јавило. Поред тога он заповеди целој војсци својој да сваки војник изобрази знак крста на свима оружјима, на шлемовима и штитовима. Злочестиви Максенције, дознавши за Константинов поход у Италију на Рим, смело изађе са римском војском против великог Констатина. Константин нареди да се пред пуковима његових војника носи часни Крст. И кад се сукобише са Максенцијем, Максенције силом часнога Крста би побеђен, и мноштво Војника његових би посечено, а сам Максенције наже бежати. Гоњен царем Констатином он удари преко моста на реци Тибру, који он беше подигао, али се мост у том тренутку силом Божјом сруши, и бедни насилник потану у реци са својим војницима, као древни Фараон, и река се напуни коњаницима, коњима и оружјем. Велики Константин победоносно уђе у Рим, и сав народ га дочека са великом радошћу и почастима. А цар узношаше велику благодарност Богу који му силом часног и животворног Крста дарова победу над насилником. У спомен пак те преславне победе он постави усред Рима на високом каменом стубу Крст, и написа на њему: Овим спасоносним знамењем ослобођен је овај град од насилничког јарма. Други пут Константин је водио рат против Византинаца, чији мали град Византију беше основао неки Грк Визас у време цара јудејског Манасије, и назвао га по своме имену. Побеђен двапута од Византинаца, Константин бејаше у великој невољи. И једне вечери, подигавши очи своје на небо, он виде звездама написану реченицу, која је гласила: Призови ме у дан невоље своје, и избавићу те, и ти ћеш ме прославити (Пс. 49, 15). Поплашен, он поново подиже очи на небо, и угледа, као и раније, Крст на небу, изображен од звезда, а око њега написано ово: "Овим знаком победићеш". - После тога, када у битци би ношен Крст пред војском, Константин победи непријатеље своје и узе њихов град Византију. Трећи пут, када Константин беше у рату са Скитима на реци Дунаву, њему се опет јави на небу ово спасоносно оружје, и поново однесе победу, као и пре. Познавши из тога силу распетога на крсту Христа и поверовавши да је Он једини истинити Бог, Константин се крсти у име Његово са својом уваженом мајком Јеленом, коју он као врло богољубиву посла у Јерусалим са великим благом да тамо тражи часни Крст Господњи. Отишавши у Јерусалим, царица Јелена обиђе света места, очисти их од идолских поганштина, и изнесе на светлост чесне мошти разних светитеља. Тада у Јерусалиму патријархом бејаше Макарије, који дочека царицу као што доликује. А блажена царица Јелена, желећи да пронађе сакривен од стране Јевреја животворни Крст Господњи, позва све Јевреје и замоли их да јој покажу место где је сакривен часни Крст Господњи. А када они стадоше одрицати да не знају, царица Јелена им запрети мукама и смрћу. Тада јој они показаше некога старца који се зваше Јуда, говорећи да он може показати царици оно што она тражи, пошто је син уваженог пророка. Но Јуда, иако много истјазаван, одбијаше да покаже место где је сакривен Крст Господњи. Тада царица нареди да га баце у дубоку јаму. Провевши у њој неко време, Јуда најзад обећа да ће казати шта зна. Онда га изведоше из јаме, и по 1Беговом указивању одоше на место где беше велики брежуљак, засут земљом и камењем, на коме римски цар Адријан беше нодигао храм богињи Венери и у њему поставио идола. Јуда показа да је управо ту сакривен Крст Христов. Царица Јелена нареди да се идолски храм сруши, а земља и камење раскопају и уклоне. И када се патријарх Макарије помоли Богу на том месту, разли се диван мирис, и одмах се указаше према истоку Гроб Христов и Голгота, и у близини њиховој нађоше закопана три крста, а затим и клинце којима је Господ био прикован на крст. А док они беху у недоумици, који би од три нађена крста био Христов, догоди се да у то време наиђе пратња са мртвацем кога су носили да сахране. Тада патријарх Макарије нареди онима што ношаху мртваца да стану, и кретови бише полагани редом на мртваца. И када Крст Христов би положен, мртвац тог часа васкрсе и, силом божанског Крста Господњег, устаде жив. Царица с радошћу примивши часни Крст, поклони му се и целива га, такође и сва царска свита њена. А неки, који због тескобе, не беху у стању видети и целивати свети Крст, молише да им се макар издалека покаже часни Крст да га виде. Тада патријарх јерусалимски Макарије, ставши на узвишици, подиже Крст показујући га народу. А народ викаше: Господе, помилуј! - Тако је почео празник Воздвижења (= подизања) часног Крста Господњег. Царица Јелена узе за себе део часног дрвета Крста Господњег, као и свете клинце, а Крст положи у сребрни ковчег и предаде патријарху Макарију да се чува за будућа поколења. Тада Јуда са мноштвом Јевреја поверова у Христа, и крсти се, добивши на светом крштењу име Киријак. Доцније он би патријарх Јерусалимски, и при Јулијану Одступнику мученички пострада за Христа. А света царица Јелена нареди да се у Јерусалиму по светим местима граде цркве, и то најпре да се подигне црква Васкрсења Господа нашег Исуса Христа на месту где беху нађени Гроб Господњи и часни Крст. Потом она нареди да се у Гетсиманији, где се налазио гроб Пресвете Богородице, сагради црква у част чесног Успенија Њеног. После тога благочестива царица подиже још осамнаест цркава и, украсивши их сваком красотом и снабдевши их свима потребама, врати се у Византију носећи део животворног дрвета Крста Господња и свете клинце којима беше некада приковано тело Христово. Блажени цар Константин положи животворно Дрво у златан ковчег. Свете пак клинце: један света Јелена баци у Јадранско Море ради утишења страшне буре при повратку за Цариград; други - цар укова у свој шлем, трећи укова у ђемове на узди своме коњу, да се збуде речено пророком Захаријем: У онај ће дан бити на узди коњској - светиња Господу Сведржитељу (Зах. 1 4 , 20); а четврти клин царица Јелена предаде на чување најприснијим саветницима царевим. По повратку свете Јелене из Јерусалима у Византију, христољубиви цар Константин начини три велика крста, према броју јављених му у ратовима: прво у Риму, када потопи Максенција; друго у Византији, када је заузе; треће, када победи Ските на реци Дунаву. Сходно овим трима победама он начини од скупоценог материјала три часна крста, и написа на њима златним словима ове речи: ИС ХС НИКА, тојест Исус Христос побеђује. - Посведочавајући пред свима своју ревност за веру и иоказујући да је силом Крста победио непријатеље, цар постави један крст на узвишеном месту на источном тргу, други крст постави на врху пурпурног стуба римског на главном тргу градском, а трећи - на дивном мермерном постољу на житном тргу, где се због светог крста Христовог догађаху многа чудеса и знамења. А многи сведоче и то, да је анђео Господњи силазио с неба на то место ноћу у великој светлости, и обилазећи кадио часни крст, слатким гласом певајући трисвету песму, па после тога опет узлазио на небо. То се догађало трипута годишње: месеца септембра, ноћу уочи Крстовдана; други пут - седмога маја, ноћу у спомен јављења Крста Господњег на небу; и трећи пут - у велики пост свете Четрдесетнице, у Крстопоклону недељу. И многи од побожних људи, који живљаху праведно и свето, виђаху ово силажење анђела и слушаху његово појање, и потом другима казиваху о томе. Сада треба рећи неку реч и о томе, како је часно и животворно дрво Крста Господњег било једном заплењено од Персијанаца, па потом поново враћено у Јерусалим на радост верних. - За царовања византијског цара Фоке, персијски цар Хозрој покори Египат, Африку и Палестину, узе Јерусалим, и многе хришћане поби.[9] При томе он опљачка црквене ризнице и утвари; између осталога он узе и ову скупоцену ризницу - животворно дрво Крста Господњег, и однесе га у Персију. По смрти цара Фоке на престо ступи Ираклије.[10] Ираклије покушаваше да победи Хозроја, али је при томе сам много пута био побеђен од њега, стога је тражио мир, но није га добијао од гордога непријатеља. Тада, налазећи се у великој невољи, цар стаде искати помоћ од Бога: он нареди свима вернима да врше молитве, бдења и постове, да их Господ избави од осионог непријатеља који се хвали да ће истребити све хришћане и хули: име Господње, да не би непријатељи рекли: "рука је наша вео ма јака и богови су наши силни", него да би незнабошци познали да је један истинити Бог и да Његовој крепости и сили нико не може противстати. - И сам цар мољаше се са сузама и постом великим. Затим скупивши све своје војнике и наоружавши се силом Крста, Ираклије са надом у помоћ Божију крену на Персијанце, и у битци са Хозројем победи га и натера у бекство. После тога цар Ираклије седам година пустоши Персијску царевину, заузимајући градове и села и односећи победе над многобројним пуковима Хозројевим. Најзад Хозрој, не будући у стању одупрети се грчкој сили, побеже из своје земље, и при прелазу преко реке Тигра он постави свог млађег сина Медарса за свога савладара. Ово наљути његовог старијег сина Сироеса, и он намисли да заједно убије и оца и брата, што он ускоро и уради. После тога Сироес, оставши наследник и владар Персијског царства, посла изасланство грчком цару Ираклију са молбом и многим даровима, изјављујући му покорност и молећи га да прекине пустошни рат. Тада цар Ираклије, закључивши мир са персијским царем, узе са собом животворно дрво Крста Господњег, које Хозрој беше запленио у Јерусалиму н које се четрнаест година налазило код Персијанаца. И врати се цар грчки са многим добитима, радујући се и славећи Бога због Његове велике помоћи. А када стиже до Јерусалима, цар метну часно Дрво на своја леђа да га однесе на његово пређашње место, и ношаше га цар, обучен у царску порфиру украшену златом и драгим камењем, и са царским венцем на глави. Но тада се догоди велико чудо: цар наједан пут стаде на вратима којима се улазило на Голготу, и на запрепашћење свих не могаше ни корака крочити, држан силом Божјом. А патријарх јерусалимски Захарија, који са свима житељима Јерусалима беше изишао у сусрет цару са гранчицама и палмама од саме Маслинске Горе, иђаше заједно са царем, и погледавши виде анђела Божјег који блистав као муња стајаше на вратима и спречаваше улазак. И рече му анђео: "Творац наш није гај Крст носио овуда на такав начин на какав га ви носите". Видећи то и слушајући, патријарх се уплаши, и обративши се цару рече му: Знај, царе, да је теби, одевеном у богату и раскошну царску одећу, немогуће носити ово Свето Дрво, које је убоги Христос осиротевши ради нашег спасења, носио. Стога, ако хоћеш да га унесеш, подражавај Његово сиромаштво. Тада цар скину са себе царску порфиру и венац, обуче се у просту и бедну одећу, и понесе сада без икакве сметње часно дрво светога Крста, идући бос, унесе га у цркву и постави на исто место, одакле га беше узео персијски цар Хозрој. И би велика радост и весеље код верних због повратка Крста Господњег, и они ликоваху (као некад Израиљци због повратка Ковчега Завета од Филистимљана) славећи распетог на крсту Христа, Цара славе, и поклањајући се подножју светог Крста Његовог. Нека је и од нас Њему част, слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор Тропар глас 1. Спаси Господи људи твоја, и благослови достојаније Твоје, побједи православному и христољубивому роду нашему на сопритивнија даруја, и Твоја сохрањаја Крестом Твојим житељство. Тропар глас 1. Спаси, Господе, народе Своје, и благослови наслеђе Своје, православном и христољубивом роду нашем дарујући победу над противницима и Крстом Својим чувајући народ Твој. Кондак глас 4. Вознесисја на Крест волеју, тезоименитому Твојему новому житељству шчедроти Твоја даруј, Христе Боже, возвесели нас силоју Твојеу, побједи даја нам на сопостати, пособије имушчим Твоје оружије мира, непобједимују побједу. Кондак глас 4. Христе Боже, који си се драговољно узнео на Крст, даруј милости Твоје истоименом Твоме новом народу. Развесели силом Твојом благоверни и христољубиви народ наш, дарујући ми победу над противницима, јер он за помоћ има Твоје оружје мира, непобедиву победу.

Циљ поклоничког путовања је био да се храму Свете Тројице у Враки поред Скадра пoдари Часни Крст из Јерусалима, присуствује светим архијерејским Литургијама у Пећкој патријаршији и Враки, парастосу страдалим српским и црногорским војницима погинулим у борбама за ослобађање Скадра, као и посете припадницима нашег народа и обиђу православне светиње. Овај, седми по реду, Часни Крст дар је Издавачке фондације Архиепископије београдско-карловачке а у спомен на блаженопочившег патријарха Павла, оснивача ове установе. Прошлих година Часни Крстови из Јерусалима даривани су храму Светих апостола Петра и Павла у Кућанцима, манастирској капели Свете Петке у Загребу, манастирима Рмањ, Крка и Гомирје, као и цркви Светог првомученика Стефана у Великој Хочи. По доласку из Јерусалима Часни Крст је на Крстном ходу целивало на хиљаде верника упућујући своје молитве за спас и опстанак српског народа на Косову и Метохији и наших сународника у Албанији. Ношен је у храм Светог Василија Острошког у Шапцу, храм Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу, Вазнесенски храм у Београду, био је на челу Спасовданске литије у Београду и литије у Реснику. Из манастира Раковице ношен је у стратиште Јадовно и био изнет на планину Велебит на Чачића Долац, заједно са тамо остављеним Крстом, где и данас леже закопана тела око 1.500 од усташа уморених Срба крајем августа 1941. године. На дан Светих Новомученика Јасеновачких ношен је у манастир Јасеновац, пронет у литији преко јасеновачког поља, затим на стратишта Доња Градина, Драксенић, Дракулић, Бјели Поток, Врбању, мјесто страдања Светог Платона Бањалучког, Бањалуку. На дан Свете мајке Ангелине ношен је у манастире Крушедол и Велику Ремету. У Београду Часни крст су верни целивали и у цркви Светог Томе на Новом бежанијском гробљу, храму Светог Георгија под Бежанијом, у Патријаршији. Од Крстовдана до поласка на пут Часни Крст је био у великом храму Светог Саве на Врачару. Поклоници су кренули у петак, 30. новембра, молитвеним сабрањем у малом храму Светог Саве, предвођени свештенством из Архиепископије београдско-карловачке и других епархија. Млади Србин, Милан Тадић, који живи у Борову Насељу, Часни Крст је у Васкршњем посту ове године на рукама узнео на Голготу, место Христовог страдања. Са њим је била и доктор Драгана Тасев из Београда која је носила прошлогодишњи Часни Крст. Све до одредишта, храма Свете Тројице у месту Врака крај Скадра, Милан се руководио једном мисли што је и његова порука свима нама: “Да би знао куда си кренуо, мораш да знаш ко си и одакле си пошао”. У суботу, 1. децембра, поклоници су стигли у Пећку Патријаршију, где је свету архијерејску Литургију служио је Епископ липљански г. Јован, викар Патријарха српског. Причестили су се ходочасници. Необичном светлошћу зрачило је лице блаженопочившег Патријарха Павла са фотографије прислоњене уз Часни Крст. Стицао се утисак да сам присуствује, храбри и моли за све нас. Мир, тишина, топла молитва… Вековима постојана Пећка патријаршија и њој одано монаштво и данас прима једнако све људе из свих крајева света, без обзира на вероисповест и националност. Српско духовно благо утемељено у светску баштину под својим окриљем чува највеће благодати. Данас, у 21. веку, чудимо се лудости људској, да окружење Пећке патријаршије (али и других духовних споменика на Косову и Метохији који нису у потпуности разрушени) могу да чувају припадници страних војски, оклопна возила, бодљикаве жице… Епископ липљански Јован је био домаћин поклоницима, а сестринство манастира је припремило трпезу љубави. Део националног ансамбла “Коло” је поздравио домаћине и групу поклоника песмама Старе Србије. После ручка поклоници су посетили српско село Гораждевац. У Гораждевцу данас постоје три школе које похађају педесетак младих основног и средњoшколског узраста. Деца Гораждевца и уметници из “Кола” су се надпевавали. Нико није задржао сузе када је ученица гораждевачке школе Анђела прочитала потресну песму о страдању њених вршњака Ивана и Пантелије које су шиптарски злочинци убили пре неколико година док су се радосно купали на Ибру. Једна је порука из Гораждевца: Никада нико од њих неће напустити своје место. Жеља за новим сусретима, живим речима заједништва, снаге и утехе само се обострано појачала. Обећали су поклоници да ће их поново посетити. На суботње бденије поклоници су стигли у Дечане. Слика иста као испред Пећке патријаршије. Прилаз чувају страни војници. Једино Дечани стоје високо уздигнути у небеске висине, упркос сваком злу које човечанство само себи задаје, како овде, тако и широм света. Живом разговору после бденија, чини се, не би било никад краја да се није морало кренути раније за Пећку патријаршију. Повратак у Пећку патријаршију је као повратак својој кући, повратак себи, повратак бићу по Божјем подобију. У недељу, 2. децембра, у освит зоре поклоници су кренули на пут у Албанију, у место Врака крај Скадра, на свету Литургију. Служио је Високопреосвештени Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, уз саслужење свештенства Митрополије црногорско-приморске, Архиепископије београдско-карловачке и Албанске Православне Цркве, уз молитвено учешће православних Врачана и поклоника из Бара, Цетиња, Херцег-Новог, Подгорице, Београда и Велике Хоче у Метохији. Учешће у светој Литургији узели су и свештеници из Епархије шабачке и Епархије браничевске. “Управо овај град, Скадар, свједок је и носилац необичне љубави од памтивјека. Не треба изгубити из вида да је једна од првих древно-хришћанских епископија била управо у граду Скадру, већ од трећег, четвртог вијека. И не треба изгубити из вида да је овдје, у овом граду, његовој околини и данашњој земљи Албанији постојала Христова Црква од апостолских времена. И не треба изгубити из вида да је Јеванђеље Христово проповједано вјековима на латинском, грчком, словенском, албанском језику. И данас се проповједа на свим језицима којима су говорили народи који су овдје кроз вјекове живели”, говорио је митрополит Амфилохије. На служби су појали хор из Херцег Новог и дечји хор „Метохијски жубори“ из Велике Хоче. Амбасадор Србије у Тирани Његова Екселенција Мирољуб Зарић присуствовао је светој Литургији. Митрополит Амфилохије је у храму Свете Тројице говорио о Голготској саможртвеној љубави која је суштина Цркве коју она сведочи кроз сву историју. Ту истину сведочи историја Скадра од ранохришћанских времена и Светог Јована Владимира до наших дана. Митрополит Амфилохије је у цркви Свете Тројице, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, прочитао Патријархову грамату о даривању и предао Часни Крст са Господњег Гроба у Јерусалиму, који су у Враку, специјално за ову прилику, донели на дар поклоници из Архиепископије београдско- карловачке. На Бардањолу је служен парастос погинулим учесницима битке на Скадру. “Сви који су овде пострадали уписали су се златним словима у историју нашег српског православног народа. Зато је била наша дужност да данас одслужимо свету Литургију у храму Свете Тројице у Враки, и да се нађемо овде на Бaрдањолу, да пострадалнике поменемо пред лицем Божијим, да покажемо да нијесмо недостојни њихове жртве и њиховог подвига,” говорио је митрополит Амфилохије. Падала је киша – чинило се да ће све потопити – и дувао је јак ветар, али нису успели да погасе свеће забодене у свету земљу у којој почива око 10.000 војника. Домаћини и организатори овог сабрања, чланови српско-црногорског удружења „Розафа-Морача“ и братства „Свети Јован Владимир“, приредили су у Скадру трпезу хришћанске љубави. Изведен је и богат културно-уметнички програм у којем су наступили црквени хор при храму Архангела Михаила из Херцег Новог, мушка певачка група при КУД-у Божидар Мицић и дечја певачка група “Косовски жубори”, обе из Велике Хоче, песници Душко Петровић и Биљана Живковић и народни гуслари. Реситалом је госте поздравила девојчица Гордана Ајковић, чији је дед, Симо Ајковић, председник Братства Светог Јована Владимира. Сплет српских композиција је на виолини извео ученик Младен Лекић. Посебно одушевљење изазвао је наступ чланова националног ансамбла „Коло“ из Београда. „После 97 година, први пут се десио овакав јединствен историјски, културни догађај, сусрет припадника истог народа, истих по вери, традицији и култури, а живе у две државе, данас праћени бројним искушењима. Главни циљ српске националне мањине у Албанији је да очува свој идентитет, културу, традицију, посебно језик. Сабирају се у својим храмовима којих нема много у данашњој Албанији. И поред свега, успели су да очувају православну веру“, говорио је један од домаћина Павле Јакоја. Митрополит Амфилохије је на крају свог једнодневног боравка у Скадру освештао просторије православног братства „Свети Јован Владимир“. Поклоници су коначили у манастиру Подмаине у Будви. Јутарња молитва у манастиру, пуна благодати праћена је великом кишом, ледом, грмљавином и муњама. После службе поклоници су са монасима остали у храму, појући у славу Господњу, све док се невреме није стишало толико да се могло прећи у манастирску трпезарију где их је братство манастира угостило. На повратку за Београд, поклоници су целивали руку Светог Јована Крститеља и мошти Светог Петра Цетињског на Цетињу, поклонили се моштима Светог Симеона Дајбабског у манастиру Дајбабе и обишли Саборни храм Васкрсења Христовог у Подгорици. Пут је даље водио до Острога и Светог Василија Острошког. После поклањања Свецу у Горњем манастиру свештеници су са присутним народом служили Акатист Светом Василију Острошком. У манастиру је приређена богата трпеза љубави као окрепљење после великих напора и подршка за предстојећи пут до Београда. Зорица Зец Фотографије: Алекса Стојковић Извор: СПЦ

Овом приликом Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију уручено је највеће одликовање Украјинске Православне Цркве, орден светог равноапостолног кнеза Владимира, који му је у име поглавара Украјинске Православне Цркве уручио Високопреосвећени Архиепископ Теодор. Преносећи поздрав и благослов Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Владимира, Архиепископ Теодор је истакао да је ово одликовање Митрополит Амфилохије добио за велику ревност и усрђе у служењу Цркви Православној као и за велики допринос унапређењу односа Украјинске и Српске Православне Цркве. Митрополит Амфилохије је заблагодарио Митрополиту кијевском и све Украјине на дивном дару и одликовању. „То је посебни благослов за све нас и велико признање за нашу Митрополију. Град Кијев је дубоко уткан у историју нашега народа. Он је био богословски центар многим нашим прецима који су се у Кијеву учили и стицали богословска знања. Један од њих је и свети Симеон Дајбабски, који је био кијевски ђак и кроз кога је просијала Кијево-печерска лавра“, рекао је МитрополитАмфилохије. У знак благодарности Високопреосвећени Митрополит Амфилохије даривао је Блажењејшем Архиепископу Владимиру позлаћену икону Светог Јована Владимира коју ће му уручити Високопреосвештени Архиепископ Теодор. Преузмите аудио датотеку /Радио Светигора/ фотогалерија

Непознати починиоци претестерисали су дрвени крст који се налазио над гробницом у порти храма светог Николе у Покровском, а олтарски зид храма Покрова Пресвете Богородице у Рубцову исписан је богохулним натписима. Ова црква саграђена је почетком XVII у спомен побједе над Пољацима. Благословом Патријарха московског и све Русије Кирила, 2009. године овдје је отворен Патријаршијски центар древноруске богослужбене традиције. Извор: Радио Светигора