Претражи Живе Речи Утехе

http://www.glassrpske.com/kultura/muzika/Dimitrije-Vasiljevic-prvi-srpski-doktor-dzez-klavira-za-Glas-Srpske-Umjetnost-je-kodirani-jezik-stvarnosti/242342.html ... Димитрије Васиљевић, први српски доктор џез клавира за Глас Српске: Умјетност је кодирани језик стварности Један од оних саговорника од чије вам се биографије заврти у глави, за чије је представљање мало и четири стране културе, а имате само двије, засигурно је први српски доктор џез клавира Димитрије Васиљевић из Београда, који је свој докторски рад одбранио овог прољећа на Универзитету у Илиноису. У случају представљања Васиљевића утјеху даје оно што се у већини случајева потврди као истина, да дјела говоре више од ријечи и то што се он својим талентом већ представио на свим значајнијим сценама широм свијета, међу којима су Карнеги Хол, Кенеди центар, United Nationos Headquarters у Њујорку, Метрополитен Рум, Дром, Rockwood Music Hall, Krannert Center, Barshinger Center fot the Performig Arts, а ако се све коцкице сложе, сљедеће године можда ћемо га слушати и у Бањалуци. Након завршеног Берклија, преселио је у Њујорк, гдје је завршио мастер из џез клавира на New York University Steinhardt школи. Године 2014. пут образовања наставља у Champaigny, Илиноис, малом граду надомак Чикага, гдје је био примљен на Универзитету Илиноис на докторске студије из џез клавира. А тамо је једини у генерацији добио Creative and Performing Arts Fellowship и постао асистент џез клавира на том универзитету. Недавно је добио tender-track позицију доцента на Xavier University of Louisiana у Њу Орлеансу, гдје се ускоро сели, а за "Глас Српске" говорио је о џезу, професорском раду, свом виђењу стања у култури код нас... * ГЛАС: Вјерујем да Вам је било потребно много времена да откуцате биографију. Постоји ли нешто на шта сте посебно поносни? ВАСИЉЕВИЋ: Поносан сам на чињеницу да током ових 26 година колико се укупно бавим музиком, од тога 16 професионално, заиста никад нисам пристајао на компромисе који би, да су прављени, неминовно довели до скретања са главног курса мог музичког пута и врло вероватно и компромитовања музике у коју верујем и коју потписујем. Ти компромиси који су дакако вребали иза најразличитијих углова, а у виду флертовања са тезгарењем, жанровског сваштарења и прихватања искључиво материјалистичког и конформистичког приступа уметности, избегнути су захваљујући чврстој вери у идеал уметности и у сопствену могућност да тај идеал пратим и од њега ниједног тренутка не одступам, али и подршци родитеља, родбине и пријатеља. Ово не треба мешати са отвореношћу ка новим идејама и решењима, још једној својој особини на коју сам поносан. Но, како је граница између "продавања" себе погрешним токовима и отворености ка новом, веома танка, потребно је савладати читав низ интроспективних и других вештина да би се направио прави баланс и константно напредовало у жељеном правцу, што некад није нимало лако. * ГЛАС: Знате како тешко куца срце умјетности у Србији, РС, а опет знате и на којем нивоу исто то срце удара у свијету. Шта Ви осјећате као један од основних проблема због којих је код нас културни живот у тако незавидном положају? ВАСИЉЕВИЋ: Без много философије, јасно је да је на поднебљу које последњих неколико деценија рапидно губи свој идентитет, кога сопствени владари кидају на комаде и продају у бесцење и чија се привреда, али и морал и култура ваљају у блату, тешко направити плодно тле за уметничку мисао и њено оваплоћење. Србија и РС имају прегршт младих и надарених уметника, који већ унапред виде да код куће "нема хлеба" од бављења уметношћу и део њих одустаје од професионалног бављења овим позивом, а део њих одлази преко границе и постаје активно на неким туђим позорницама. На тај начин ни публика, која је генерално жељна квалитетних уметничких догађања, не добија прилику да живи и узраста са својим уметницима и тако бруси своје естетске и друге критеријуме, па онда долази до затвореног кола у коме само највећи ентузијасти остају код куће да музицирају, сликају, вајају, пишу, али чак ни они скоро да и немају коме, јер публика често није дорасла задатку. Тако се критеријуми смањују, квалитет уметничке понуде опада и сцена и публика, а и сами уметници трпе консеквенце оваквог вира. * ГЛАС: Мислите ли да младим људима код нас недостаје дисциплине, инспирације, мотивације? ВАСИЉЕВИЋ: Мислим да нашим младим људима пре свега недостаје квалитетна сцена и здрава конкуренција, а онда и начин да за свој труд и таленат буду адекватно награђени и плаћени. Тужно је то кад врсни млади таленти, као и они старији музичари, зависе од бахатих кафеџија који им спуштају хонорар до границе бесрамности, од организатора манифестација и фестивала који као да се утркују ко ће мање да плати (ако и уопште) извођаче који су провели године и деценије живота усавршавајући своје музичко и свако друго знање и умеће. Такав третман временом доводи до порива за "отаљавањем" посла код многих младих људи који се воде мишљу "не могу они мене толико мало да плате, колико ја мало могу да радим". Наравно, не треба заборавити ни значајан број оних који и упркос овим нељудским условима, и даље савесно обављају свој посао и труде се да своју уметност на највишем могућем нивоу пренесу публици и културној јавности. Но, генерисани аматеризам у уметности који се последњих година усталио на просторима Србије и РС, а који је настао услед недостатка поштовања уметникове личности, рада и уложеног труда, довео је до повишене непрофесионалности у послу и смањења одговорности на пољу сарадње између самих уметника, као и у сарадњи уметника са организаторима догађања. * ГЛАС: Мислите ли да постоји начин да се прекине та лоша прича о томе да морате отићи негдје и добити признање, па да вас онда доживе тамо гдје сте рођени и гдје сте се школовали, стварали..? ВАСИЉЕВИЋ: Нико није пророк у свом селу, каже народна изрека. Чини ми се да на нашим просторима она има посебну тежину. Код нас ако чак и постоји жеља да се талентовани уметници награде и подстакну на даље успехе, врло често не постоји правилан критеријум који би имао за циљ да препозна праве таленте. Много тога постиже се на гурање, везе и везице, кухиње и намештања, или на просту "извиканост" одређених имена за које сви већ од раније знају и који лете на крилима старе славе. Како је у осталим аспектима нашег друштва, тако је и у уметности, ништа се то много не разликује. Многи млади уметници се при том потпуно занемарују, јер не могу да дођу на ред од оних који су, често без правог покрића, свеприсутни у медијима и на сцени. Тек кад неко оде у иностранство, па тамо нешто постигне, има шансу да усталаса домаћу јавност, и чак и тад без правих филтера и опет без пуно критеријума, већ га рекламира само пука чињеница да је тамо а не овде, док квалитет његовог рада остаје непроверен. Само озбиљан приступ културном уређењу једне нације, са брижним, поштеним и стручним људима на челу тог пројекта, може дугорочно довести до промене тока свести како уметника, тако организатора, али и публике. Оваква би политика напослетку резултирала побољшањем квалитета уметничке сцене, али и квантитета уметника који остају у земљи, предано радећи свој посао, видевши егзистенцијалну сигурност од тога чиме се баве. * ГЛАС: Шта је то најважније што се трудите да пренесете Вашим студентима, који су највећи изазови, а шта је највећа одговорност у професорском "послу"? ВАСИЉЕВИЋ: Као ни у Србији и РС, тако нигде у свету уметнички посао не подразумева сигурну егзистенцију, у поређењу рецимо са инжењерским или информатичким позивом. Међутим, за разлику од наших крајева, у већини западног света постоји шанса да као уметник нађете своје место под сунцем, своју публику и вид финансирања своје уметности. Тако се и ја као професор музике, али и извођач са немалим искуством, трудим да својим студентима објасним да је уметност кодирани језик стварности која нас окружује и да као таква, она собом носи поетику света и објашњење многих метафизичких процеса и одговора на нека егзистенцијална питања. Говорим им да је мени музика донела и све најлепше и све најтеже у животу, и да сам стога бавећи се њоме, спознао многе неслућене кутке живота за које не бих знао чак ни да постоје да сам се бавио неким другим, неуметничким послом. Трудим се да им усадим свест о томе да није све у безглавом јурењу за бројем цифара на месечном изводу плате, да није све у суманутим бројкама, кредитима, некретнинама и осталим материјалним добрима, већ се суштина заправо налази у души, а до њене спознаје најлакше доводи управо бављење уметношћу које на крају прераста у вечну молитву и конекцију с Творцем. Амерички студенти, васпитани у строго прагматичном духу, често, па чак и код избора правца студирања, посежу за "сигурним" занимањима, а онда музику или уметност узимају тек као изборну област. Из тог разлога, трудим се да им представим живот и рад професионалног уметника, на овај оригиналан, али у Америци можда не претерано популаран начин и да у барем једном малом броју њих пробудим ентузијазам за ступање на пут професионалног уметника са шансом за стицање озбиљне каријере. * ГЛАС: Докторирали сте џез. Многи музичари са којима сам разговарала кажу да их у џезу највише привлачи импровизација. Шта кажете Ви? ВАСИЉЕВИЋ: Џез као такав јесте импровизација. Људи често у свакодневном говору рекавши импровизација мисле само на импровизовани соло у току композиције. Али ситуација је комплекснија, јер цела композиција је у мањој или већој мери импровизована, и то је тако увек у џезу. Поредим често то са језиком и људском комуникацијом као друштвеним феноменом. Свака особа импровизује своје изговорене реченице, нико дакле не чита унапред припремљен текст кад разговара са другом особом. Тако и у џезу, потребно је испећи занат, да би се било у могућности да се спонтано "говори" џез језиком и да помоћу импровизације музичари комуницирају како међусобно, тако и са публиком. Енергија која се при том процесу ствара, јединствена је и познато је да повезује оно исконско хумано у људима који је упражњавају, те тако џез музичари врло често својом делатношћу спонтано руше културолошке баријере и одређене социјалне предрасуде и конструкте који владају у друштву. Истовремено, културни идентитет је веома важан у џезу, јер је он као такав нарочит експресивни систем који је подложан модификацији, те стога џез музичар има шансу да у свој импровизациони стил инкорпорира наслеђе своје културе у којој је одрастао, а да при том задржи све битне елементе џеза. Концерт у Коларчевој задужбини * ГЛАС: Можемо ли очекивати Вашу посјету Бањалуци? ВАСИЉЕВИЋ: Идућег пролећа имаћу премијерни концерт са својим америчким квинтетом у Коларчевој задужбини у Београду. Како ће овај концерт бити део европске турнеје чија путања је управо сада у процесу планирања, биће ми посебно задовољство да том приликом наступим и у Бањалуци, уколико организација турнеје то дозволи, те се том приликом и упознам са љубитељима џеза у РС.