Претражи Живе Речи Утехе

Протосинђел Кирил Цвјетковић (1791—1857) „Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у вријеме Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[1], а мајка Анђа[2].“[3] Рођен је 1791. године, а крштен је 15-ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја, где и данас постоји натпис који је начињен 1899. године за тај догађај. Отац Кирил потиче из свештеничке породице, наиме, његов деда је био отац Симеон, два рођена стрица, Марко и Никола, били су свештеници, брат од стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов братанац. Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије, а која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[4]. Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим, Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским. Са савинским калуђерима и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[5] сусрео се 25. маја 1805. године. Отац Никанор је припадао старом савинском братству које је на челу са игуманом Данилом Рајовићем између 1776. и 1799. године подигло Велику манастирску цркву. Тако је Константин, без обзира на противљење свог оца који је тад био у Смирни, примљен у савинско братство. Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. Он у својој Аутобиографији описује и долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцену акцију руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године. У доба руског владања преминуло је неколико савинских калуђера те је братство, у бојазни да манастир не запусти, а истовремено се плашећи корака француске окупационе власти, одлучило да затражи да се Константин замонаши. Тако је 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. Стицајем околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у Врлици (митрополит Петар I Петровић је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према суседној Аустрији). Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију. Јула 1817. године примио је синђелију којом му се додељује шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља. Приређивач Аутобиографије верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин. Међутим, из до сада непознатих бележака бездинских монаха дошло се до нових сазнања о доласку протосинђела Кирила у Бездин и његовом боравку у том манастиру. „Дугогодишњи бездински старешина игуман Пантелејмон (Дошен) оставио је биографске белешке о многим бездинским монасима[6], па и о протосинђелу Кирилу. Према његовој белешци, долазак протосинђела Кирила у Бездин збио се овако: Године 1842. помилован је од Фрање Јосифа I, с тим да даље робовање настави у једном од српских манастира; одређен му је манастир Бездин. Братство манастира Бездин одржало је 13. августа 1842. Братску седницу, на којој је протосинђел Кирило примљен у манастир: Бр. 10/842. Записник братске седнице братства манастира Бездина од 13. Августа 1842. године. Јеромонах, парох шибенички, Кирило (Цветковић), бивши иногда у Далмацији, свевисочајшим помилованијем из Глубическаго, в њемже пребиваније затвора отпушчен и в манастирје всевисокијем расположенијем превасходитељственаго господина Графа канцелара, прочеја казни својеја времја издржати имушћи, упутствујетсја сјемо милостивијем писанијем Јего Високопреосвештенства Епископа нашего од 12. маја т.г. Закључено јест: Сходнија ради вједомости и управљенија нашего, сије истоје здје назначити. Не откривајући извор, игуман Пантелејмон наводи и детаље о казненом чамовању протосинђела Кирила у Бездину: Кад је протосингел Кирило (Цветковић) дошао у Бездин да и даље робује, братство манастира Бездина сазидало му је једну малу собу на тавану манастирском са северне стране: 2 м широку, 3 м дугачку, 2 м високу, са два мала прозорчића од таванског зачеља, а у једном крају клозет.[7] И овде је чамио мученик српски… пуне три године дана.“[8] Игуман Пантелејмон као потврду чињенице да је протосинђел Кирил већ 1842. године био у манастиру Бездин помиње писмо професора Задарске богословије Петра Лупулова упућено архимандриту Самуилу (Маширевићу) 23. марта 1843. године где, између осталог пише: „Поздравите протосингела Кирила (Цветковића), хероја и мученика за Православље у Далмацији". Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство.[9] О страдању и нечовечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије сведочанство нам даје писмо протосинђела Кирила из Градишке фебруара 1838. године Српској православној општини у Трсту: „Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, -јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном...“[10] Игуман Пантелејмон оставио је још података о боравку протосинђела Кирила у Бездину: Актом 69/1849. од 19. фебруара 1849. Преосвећени епископ темишварски, „по налогу Јего Свјатости господина патријарха нашего[11] од 17. текушчих, јеже известије Чесности Вашеја Цветковића протосингела поведенија за целоје време од којего он в Бездиње находитсја прислати му, сим препоручујем Честности Вашеј да нам вопросноје известије поднети ускорите". Архимандрит бездински 1. марта 1849. године одговара Преосвећеном епископу Пантелејмону (Живковићу) између осталог, следеће: „Пробављеноје Јего протосингела Цветковића в Бездиње време на два периода узоб разделити се может, и убо: Перва, на четири љета, јаже он под видом всевисочајшеје умекшаније јего казни провел; Второје, на посљеднији три љета, јаже јако свобод и и после сви времене братству манастирскому причисљени собрат пробавил јест. О поведени убо често поминајемаго протосингела Цветковића в первом периоду спадајушчем, имате, Ваше Високопреосвештенство, покорњејшеје моје под 3. Фебруара 1846. љета поднесеније и на похвалу касајушчеје чин служашчеје известије. Не могу ни о сем, јаже теченијем посqедња три љета имјејаше поведени јего оно развје добро решчи: повнегда тојже по первом известију, мирољубиви, чесни и примјерни Цветковић, от посљедујушчим времени сам себје подобен остал и новија о имже украшен јест добродјетљ открил јест. А тија сут: искреност, вјерност и приљеженије, с којими и служба церковнаја повјерена јему соборни струки икономическија, од времени причисљенија својего братству бездинскому даже до сего дне отправљајет“.[12] На основу овог, и многобројних других извештаја протосинђел Кирило је 1852. године награђен правом ношења црвеног појаса. Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин. Ово писмо можемо схватити и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премештај у манастир Савину и сазнања да ће умрети ван „родног отечества“. Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године[13], прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“[14] Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског)[15] од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“.[16] Међутим, информације које је архимандрит Исак дао проти Димитрију Руварцу о гробу протосинђела Кирила нису биле поуздане. Први је у те информације посумњао бездински игуман Јосиф (Протић)[17] који је имао Аутобиографију чим је изашла и на њој се потписао „својина Јосифа Протића, Кетфељ, 1898“. Он је оставио белешку: „По казивању манастирске старе и дугогодишwе куварице Јулке Поповић рођене у Печки, прозване Мамика, протосинђел Кирил (Цветковић) је сахрањен са северне стране поред цркве, где има каменити крст без постоља, који крст означује да је ту протосинђел Кирил Цветковић сахрањен, а не у гробници до јужних врата, као што пише у Автобиографији протосинђела Кирила Цветковића, страна 255. У гробници до јужних црквених врата сахрањен је архимандрит Гедеон (Цветић), који је 6. новембра 1878. умро у 60. години живота, и игуман бездински Никанор (Недељковић), који је умро 23. августа/4. Септембра 1894; живео је 47 година. Потписани је био тада у манастиру када је игуман Никанор (Недељковић) умро и у гробници до јужних врата сахрањен. Та гробница је тако мала, да није могло бити више сахрањених осим архимандрита Гедеона (Цветића) и игумана Никанора (Недељковића).“[18] Овај податак је међу братством преношен с нараштаја на нараштај те је тако јеромонах Мирон (Ненадов)[19] пишући о манастиру Бездину 1932. године напоменуо: „Вредно је споменути име једног заслужног Србина, протосинђела Кирила (Цветковића)… Умро је овде, у манастиру Бездину… а сахрањен је поред манастирског храма према звонику са северне стране, без да има каково обележје или спомен-плочу… Писац ових редова, као сабрат манастира Бездина, више пута му је гроб тамјаном окадио, вином прелио и опојао молитвама за упокојене.“[20] Из овог казивања јеромонаха Мирона можемо закључити да је у међувремену нестао „крст без постоља“ на који се позивао игуман Јосиф (Протић). Одлуком Епархијског управног одбора Српске православне Епархије темишварске јула месеца 2011. године извађено је тело протосинђела Кирила и положено у манастирски храм. Будимир Кокотовић [1] У пописима глава фамилија друге половине 18. века названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјетковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16. Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. Свакако морао бити уписан као глава породице. У Ноти од соли од 1789. године, уписан је поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751, са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан К о м а р, Драћевица — историја новска од искона до пада Венеције, Херцег-Нови 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља). [2] Не знамо због чега Љубомир Котарчић Последње писмо протосинðела Кирила Цвјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа. [3] Горан Комар, БОКЕШКИ И ДАЛМАТИНСКИ ИСПОВЈЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА ПРОТОСИНЂЕЛ КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ (1791—1857), ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 77-78, Нови Сад 2008, стр.69 [4] Димитрије Руварац (1842-1931) - У плејади свештеника и богослова који су се бавили историјом Српске Православне Цркве Димитрије Руварац заузима истакнуто место. Он није само аутор оригиналних научних радова, расправа и студија, он је издавач неколико важних извора за писање српске црквене историје. Научна тематика Димитрија Руварца задире у области црквене, културне, делимично друштвене и политичке историје српског народа XVIII и XIX века у крајевима Хабзбуршке монархије. Најчешће је бирао теме које се односе на географски опсег Карловачке митрополије, српске црквене области која је носила историјски и правни континуитет са Пећким патријарашким троном, и била просветни и духовни Пијемонт светосавског православља 1690-1914. године. [5] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег-Нови 2003, 357—397. Отац Никанор је био епископски намесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ, Архимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године. [6] У ствари, он је исписао два регистра великог формата, скоро истоветна по садржају; један је насловљен „Белешке о братству и манастиру Бездину", а други — „Опис манастира Бездина од 1529. год.". По изгледу, почео је писати у једном регистру око 1920, а дописивао је после 1945; сређени и незнатно допуњени текст преписао је затим у други регистар. Ниједан није потпуно сачуван, него им је истргнуто по више десетина листова. Део сачуваних биографских белешки, према новијем препису, почео је објављивати јереј Благоје Чоботин под насловом Биографије бездинских монаха, у публикацији „Гласник. Црквени åасопис Српске православне епархије темишварске", број за годину 2005 (изашао 2006), 78—90 (текст о протосинђелу Кирилу на стр. 82—85); исто за 2006 (изашао 2007), 124—130. [7] Та просторија и сада постоји на тавану манастирског конака [8] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.83-84 [9] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898.,стр. 247. [10]Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 245 [11] Митрополит и патријарх Јосиф (Рајачић) [12] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.85 [13] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 254 [14] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.86 [15] Рођен у Сентомашу (сада Србобран) 1813, свршио је Филозофију и Право у Пешти и Пожуну и Богословију у Сремским Карловцима; замонашен је и рукоположен 1839; управљао је манастиром Беочин, био патријаршки мандатар у Будиму 1848—1853. У Бездину је преузео управу 1853, али је од 1855. администрирао и Горњокарловачку епархију. Изабран је за епископа горњокарловачког и рукоположен децембра 1858, умро је јануара 1859. године. [16] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 255 [17] Рођен у Кикинди 1867, замонашен у Бездину 1892. и рукоположен исте године. Рукопроизведен је за игумана 1924, служио је на парохијама и при Епархијској управи; манастиром Бездин управљао је 1928—1944. Умро је 1949. [18] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.87 [19] Рођен у Кетвељу 1889, замонашен у манастиру Раковцу 1915, свршио је Монашки течај у Сремским Карловцима. Рукоположен је за јерођакона 1919, за јеромонаха 1920. године. Тада се вратио у Епархију темишварску и служио углавном на парохијама; 1930. За намесника је постављен у Бездину, а касније је опет опслуживао парохије. Умро је 1949. [20] Прилози за повест манастира Бездина у Банату, Духовна стража, ¢, 4/1932, 218.