Претражи Живе Речи Утехе

Prevod Jevrejima 12-8 apelujem na crkvena lica koja ovo citaju da iznesu predlog da se u Crkvama pocne koristiti bolji prevod koji bi izbegao uvredljivu konotaciju, barem da se rasprava o tome pocne, dok se ne napise neki novi prevod Biblije. Posmatrajuci nekoliko stranih prevoda ovog stiha primecuje se pozitivna stvar u prevođenju sto noviji prevodi na engleski, nemacki, ruski, (pa cak i slovacki, hrvatski,...) ali i neki stariji npr ruski,itd. koriste izraz kao "nezakonit" ili "odbacen" umesto kompromitovanog izraza "kopile" koji je u nasem savremenom jeziku dobio izmedju ostalih i uvredljivu konotaciju(Da li je tako bilo pre ne znam,ili je to doslo iz doslovnog prevodjenja anglosaksonske upotrebe reci "bastard" koju oni nazalost koriste za sve i svasta) s obzirom da je kod nas jos uvek ostao stari prevod gde se koristi ta kompromitovana rec,svakako mislim da treba povesti racuna u prevodjenju.S obzirom da ideja poslanice Jevrejima niti tog stiha nije bilo vredjanje odbacene dece vec se taj nepravedan odnos prema njima koristi kao metafora gde Bog koji voli svoju decu tako sto ih kaznjava, dok onaj ko ne voli(ili je nesposoban da voli) svoju decu ne kaznjava ih. Razlozi zasto bi trebalo u prevodu zameniti tu rec (kao sto je uradjeno u drugi jezicima) po mom misljenju su sledece: 1.Da se izbegne sablažnjavanje vernika i potencijalnih vernika. Upostrebom te reči ispalo bi da Crkva vređa, ponižava vanbračnu decu (koja su sigurno propatila u svetu doživljavajući povremeno uvrede) kojima je ionako teško da dođu do Crkve ako nisu imali valjan muški autoritet oca u detinjstvu.I ko zna koja muka ih je naterala da se obrate Bogu za pomoć, i onda čuju to u Crkvi-to može da i povredi, udalji od Crkve, pogrešno predstavi Boga..itd.A da ne govorim sta neki vernici onda misle o takvoj deci, pogrdno ili sa predrasudama, sto sve moze da takve ljude odbije od Crkve. 2.Zato što originalan tekst nema to značenje. U grčkom jeziku νόθος , nothos, ima šire značenje od nekog vanbračnog deteta i označava i decu između građana i negrađana Atine, ili po nekom drugom osnovu neku vrstu pravne prepreke (to bi znalci grčkog bolje rekli) i po mom laičkom mišljenju u grčkom jeziku nema uvredljivo značenje, te bismo i mi na nasim jeziku-jezicima trebali paziti da ne dajemo nesto van konteksta. Slično veži i za hebrejsku reč mamzer koja nema potpuno isto značenje koje josj se nekad u prevodu daje. 3.Ruski koristi izraz "nezakonita deca" koji opet nije potpun (posto su danas vanvracna deca zakonom izjednacena) ali je svakako bolji od izraza koji mogu imati i pogrdno znacenje. Если вы не бывали наказаны (а каждый подвергается наказанию), то вы незаконные дети, а не подлинные сыновья. Slično koriste i noviji engleski prevodi: illegitimate-nezakonit But if you do not experience discipline,[j] something all sons[k] have shared in, then you are illegitimate and are not sons. Nemacki je mozda i najbolji prevod-koristi se izraz "izopćenici" tj "izopštenici" Seid ihr aber ohne Züchtigung, welche sie alle erfahren haben, so seid ihr Ausgestoßene und nicht Kinder. Dakle naglasak je na cinjenici da je dete bilo odbaceno od clana porodice, i kao takvo dozivelo nepravdu.Koju Bog nikada nece nikom naciniti i svi su Bozija deca pa cak i ti "odbaceni" od bioloskih roditelja. S toga apelujem na crkvena lica koja ovo citaju da iznesu predlog da se u Crkvama pocne koristiti ovakav prevod, barem da se rasprava o tome pocne, dok se ne napise neki novi prevod Biblije. Ako ni zbog cega drugog.. a ono znamo da je i Isus imao zemaljsku sudbinu "vanbracnog" deteta pa ako iko drugi On bi ih trebao razumeti i prihvatiti. I Crkva treba da prikaže takvog Isusa koji nas sve prihvata podjednako.

Nedavno je u opštini Temerin u selu Bački Jarak osveštan spomenik podignut podunavskim Švabama, koji su tu postradali krajem Drugog svetskog rata. Svečanosti osveštavanja je prisustvovao najviši državni vrh Republike Srbije kao i predstavnici ambasade Nemačke u Srbiji. Ovo je prvi takav spomenik podignut Folksdojčerima nakon Drugog svetskog rata, mada su istu sudbinu preživeli i u Poljskoj i Češkoj tamo im niko nije podigao spomenik. Folksdojčeri iz Bačke su bili poznati kao najodanije pristalice Trećeg rajha. Sedma SS dobrovoljačka divizija poznata pod imenom „Princ Eugen“ je bila sastavljena najvećim delom od podunavskih Švaba. U dobrovoljcima ove divizije prednjačili su bački Nemci koji su već početkom rata dali 16.527 vojnika. SS Princ Eugen divizija je ostala upamćena po zverstvima nad civilnim stanovništvom širom okupirane Jugoslavije i tako stekla reputaciju najozloglašenije nemačke jedinice. U tom istom Temerinu, pre Drugog svetskog rata su živeli i Jevreji koji su masovno deportovani u koncentracione logore ili pobijeni tokom zloglasne Racije. Jevrejsko groblje i sinagoga su po dolasku fašista u Temerin razoreni i do dan danas se ne zna ni gde su bili. Tokom perioda komunističke vlasti, zbog ideologije bratstva i jedinstva o stradanju Jevreja se nije govorilo, to je bila tabu tema. U to vreme Temerin je pretežno bio naseljen Mađarima, da bi se tek krajem 1990., zbog dolaska velikog broja srpskih izbeglica stuktura sela promenila. Današnji stanovnici Temerina malo znaju i o stradanju svojih sunarodnika Srba, koji su tokom Racije streljani i bacani po led na Savi i Dunavu, a za Jevreje niko ni ne zna da su nekad živeli u Temerinu. Zbog revizionističke politike i očigledne nepravde koja se ovakvom politikom nanosi svim žrtvama nacizma i fašizma, našim čitaocima prenosimo potresnu priču o stradanju temerinskih Jevreja kojima niko nije podigao spomenik u ovoj opštini: Stavite i meni žutu traku – priča o stradanju temerinskih Jevreja STRATIŠTE NA LAZAREVOJ NJIVI: Ksenija, zvali su je Nena, volela je da bude kod teče i tetke u Temerinu, a njena majka Nadežda, rođena Paščan, koja je pre Drugog svetskog rata živela u Novom Sadu, nije imala ništa protiv da se deca druže. Teča, Oskar Šosberger, bogati trgovac iz Temerina, bio je oženjen Nadeždinom sestrom Ravicom, Srpkinjom, koja je pred venčanje primila jevrejsku veru. Imali su sina Tomislava – Tomija, koji je tada, isto kao i Nena, imao šest godina. Tako se Nena, septembra meseca 1941. godine, našla u Temerinu, baš kada su mađarski okupatori rešili da isteraju sve Jevreje iz mesta. U koloni po jedan morali su da napuste Temerin. Nebo se naoblačilo, počela je da pada kiša, a proterani Jevreji nisu znali kuda da se krenu. Fašisti su ih prebacili preko Dunava u Srem, a odatle je svako krenuo u pravcu koji je izabrao. Neki su smatrali da je to samo trenutni hir mađarskih fašista, dojučerašnjih komšija, i vratili su se u Temerin, ne znajući da su fašisti već isplanirali “Raciju”. Racija je počela januara 1942. godine, u kojoj su odvedeni u Žabalj i streljani svi temerinski Jevreji koji su se tog dana zatekli u mestu. Mađarski fašisti su imali spiskove Jevreja i kad se približilo vreme za raciju, poslali su pisma Jevrejima, koji su se našli van Temerina, da se hitno vrate kući. Na smišljenu prevaru odazvalo se troje Jevreja i zajedno sa ostalim Jevrejima odvedeni su u Žabalj. U Raciji je širom ravne Vojvodine ubijeno hiljade Jevreja, Cigana i “nelojalnih” Srba. Oskar Šosberger se nije vratio u Temerin, krenuo je dalje. Nekoliko jevrejskih porodica je bežalo zajedno. Prešli su reku Savu i našli se u selu Zasavica, nedaleko od Šapca. Kroz Zasavicu je vodio put spasa za mnoge Jevreje, iako se ona nalazila pod protektoratom ustaša i nemačkih fašista. Progonjeni su zastajali ispred boljih kuća, nadajući se da će ih domaćini primiti. Ispred kuće Mile i Lazara Ljubičića zastao je Oskar sa porodicom i Nenom, koja je sve vreme bila sa njima. Mila i Lazar gledali su pridošlice, razmišljajući šta da rade. “Možda bismo mogli da im pomognemo?”, pitala je Mila, stežući Lazarevu ruku. Lazar je izašao na drum i ostavio otvorenu kapiju. “Polako, jedno po jedno, dok niko ne gleda, uđite u kuću”, rekao je Lazar tiho, obraćajući se Oskaru. Uskoro su se svi našli u jednoj sobi, koju Ljubičići nisu često koristili. Mila im je odmah donela hranu, da se malo prihvate, i ćebad da se utople. Nisu samo Ljubičići sakrivali Jevreje, sakrivali su ih i drugi seljaci. Ali, i fašisti su saznali da se u selu nalaze neke jevrejske porodice. Naredili su žandarmima da popišu sve Jevreje u Zasavici. Žandarmi su ih popisivali i odmah delili i žute trake koje su morali da stave oko ruke, kako bi im stalno bili na oku. Tako su stigli i do kuće Ljubičića. “To su moji rođaci”, odgovorio je Lazar na pitanje koga ima u kući. “To su Jevreji!”, bili su uporni žandari, koji su radili po naređenju nemačko-ustaških vlasti. “Moraju da stave ove trake oko ruke”. “Ako nekome morate da stavite žutu traku na ruku, stavite meni”, i Lazar je bio uporan da to ne dozvoli. Oskar Šosbereger se mašio za novčanik, pun para, da potplati žandare da ih ostave na miru. Lazar, koji je bio odbornik i prijatelj sa predsednikom opštine, nije dozvolio da se žandarmima da i jedna para. Žandari su napustili Lazarevu kuću neobavljena posla, a Šosberegerovi su do daljeg ostali pod Lazarevom zaštitom. Jednog oktobarskog dana iz Šapca, pod pratnjom ustaša i Nemaca, stigla je velika grupa ljudi. Odvedeni su na Lazarevu njivu, koja se nalazila odmah pored reke Save, i naređeno im je da iskopaju rov dugačak oko 150 metara. Oko osamstotina Jevreja, iz takozvanog Kladovskog transporta, izbeglih iz Austrije, Nemačke i Čehoslovačke kopalo je sebi grob, a da to do poslednjeg momenta nisu znali. “Ovu njivu više niko neće orati”, rekao je Lazar potresen, kada je čuo za zločin koji se odigrao na njegovoj njivi. U međuvremenu je Nadežda saznala gde se nalaze Šosbergerovi i odmah je krenula u Zasavicu. Pre nego što je pošla na put, Nadežda je obezbedila lažna dokumenta za Tomija. Rešila je da spase bar Tomija, ako ne može da pomogne zetu Oskaru i sestri Ravici. Oskaru je bilo jasno da ne sme duže ostati u Zasavici. Njegova logika je bila da je bolje da se nalazi iza leđa poteri, nego da stalno beži ispred njih. Nekoliko Jevreja, koji su se sklonili u Zasavicu već je bilo streljano sa Jevrejima dovedenim iz Šapca. Oskar je imao neku tečnost s kojom se sa lakoćom brisalo mastilo u dokumentima. U legitimaciju je upisao ime Obrad Šljivić i rešio da sa porodicom pređe u Šabac. Tek tada je Nadežda predložila da Tomi pođe sa njom, Šosbergerovi nisu imali vremena da se predomišljaju, složili su se, ubeđeni da će Tomi biti u sigurnim rukama, a i da će oni lakše izmicati poterama. Bio je novembar mesec 1941. kada se Oskar zahvalio Mili i Lazaru na gostoprimstvu. Ljubičići nisu hteli da uzmu ni jednu paru za troškove koje su imali zbog boravka Šosberegerovih. Šosberegerovi su otišli za Šabac, a Nadežda je sa dvoje dece krenula u Novi Sad. Na putu do Novog Sada Nadežda je sa decom morala da prođe nekoliko kontrola. Pošto je dobro upoznala porodicu Ljubičić, znala je kako da objasni da su joj deca bila u poseti kod rođaka i da ih vodi kući u Novi Sad. Lažna dokumenta za Tomija su uspešno prošla sve kontrole, ali se Nadežda plašila komšiluka u Novom Sadu. Setila se salaša na Čeneju i tamo je smestila Tomija, gde je živ i zdrav dočekao kraj rata. Oskar i Ravica su uspeli da izbegnu sve potere za Jevrejima, i oni su preživeli rat. Nikada nisu zaboravili humane ljude iz Zasavice, koji su reskirali svoje živote da bi spasle jednu jevrejsku porodicu. (Milosava – Mila i Lazar Ljubičić, Nadežda Paščan proglašeni su 1994. godine za Pravednike među narodima.) Patriot http://patriot.rs/u-temerinu-nema-spomenika-jevrejima-ali-ima-folksdojcerima/?lang=lat