Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'jednog'.
Found 6 results
-
-
Objavljena pre nekoliko dana, knjiga “Štulić: Biografija”, autora Hrvoja Horvata najiscrpniji je prikaz karijere i života Branimira Štulića: od djetinjstva u Skopju, Jastrebarskom i Ninu, do dolaska u Zagreb i studija na Filozofskom fakultetu, od Balkan sevdah banda do osnivanja Azre, od jedinstvenog uspjeha s pjesmama koje je napisao, do raspada Jugoslavije i trajnog egzila u Holandiji. Čitaoci XXZ magazina imaju jedinstvenu priliku da pročitaju delove ove važne i zanimljive knjige Štulićev provokativni životni put neusporediv je s bilo čijim drugim. Njegov autorski rad promijenio je mogućnosti i domete domaće rock glazbe. Jednako je zanimljiv novim generacijama koje ga iznova otkrivaju kao "kariku koja (danas) nedostaje". Prateći Štulićeve mjene i puteve knjiga o njemu prikaz je šireg političkog, društvenog i kulturološkog konteksta u kojima je živio i radio. Brojni podaci, analize, izjave i intervjui, sjećanja kolega i suradnika, uz neobjavljene Štulićeve rukopise i privatne fotografije, čine knjigu “Štulić: Biografija” iscrpnim prikazom lika i djela, ali i prostora i vremena, promjena u društvu u kojima je Štulić imao važnu ulogu, iako su te promjene odredile i njegov put. Jedan od najboljih skladatelja i tekstopisaca svih vremena, pjevač i gitarist s Azrom je oslobodio svoju imaginaciju i nade publike, da bi odlaskom u Holandiju (p)ostao rijetko dosljedan primjer vlastitog stiha "jednog dana nema me da nikada ne dođem". Knjiga “Štulić: Biografija” otkriva kako je Johnny tamo stigao i gdje je sve prije toga bio. ŠTULIĆEVO SVETO TROJSTVO Priča o Branimiru Štuliću jedinstvena je, neusporediva s bilo kojom storijom domaćeg rock protagonista, a bogme i šire: koliko zbog Štulićeva talenta i odjeka njegova rada s Azrom, toliko i zbog njegova životnog puta bogatog raznolikim „štofom“. S koje ga god strane i u kojem god ga vremenu promatrali, čini se da je Štulić bio kontradiktorna osoba. Toliko fanatičnog uvažavanja i nekritičkog osporavanja - ili obrnuto - koliko je upućeno njemu teško da bi izdržao bilo koji drugi domaći rock autor. Toliko loših albuma koliko ih je on naredao u zadnjem poglavlju (samostalne) karijere pokopalo bi mnoge. Prije toga najčešće je ipak bio slučaj da se radilo o autoru najviše klase, koji je svojim radom zaslužio svu pažnju i „kolajne“ koje su mu potom uručivane. Photo: Mio Vesović Činjenica da je Štulić bio, i još jest, živopisna osoba, čiji je put popločen mnogim zanimljivim detaljima, neočekivanim promjenama i potresima jakih amplituda, nesumnjivo pogoduje pisanju nečije biografije. I naizgled nebitne epizode Štulićeva životopisa daju nekonvencionalne priče i povoda za analitičke prosudbe, pa knjiga o njemu u nekim vremenskim razdobljima može djelovati kao akcijski roman. (…) Nakon „osloboditeljske“ misije kojom je sebe, i one koji su to htjeli, poveo ravno do dna i pritom razmaknuo mnoga prijašnja ograničenja, Štulić je (p)ostao najdosljedniji primjer ovdašnjeg rock glazbenika koji se, tragom Grete Garbo, povukao u trenutku dok je još vladala velika tržišna potražnja za njim. U rekapitulacijskom intervjuu “Ninu” 1989., kada se već činilo da je svjestan kako je zatvorio puni krug, objašnjavao je razloge odlaska s tipičnim egocentrizmom: „Nisam ni pobjegao, ni odustao, ni potražio zavjetrinu. Uradio sam ono što i Likurg: napravio što sam htio i sklonio se da ne smetam svom djelu, da ono više dođe do izražaja. Kad si tu, od tebe se, obično, ne vidi što si napravio. Dao sam što nitko nije i sklonio se. Morao sam zbog sebe. Običaj je da oni koji nešto naprave zasjednu i ne daju drugima. Ja to nisam htio. Mene nitko nije skinuo i to je važno da se zna“. (…) (…) Podjednako omiljen među „radnicima i inteligencijom“ Johnny B. Štulić bio je privlačan u strastvenim emocijama i zakučastim pjesničkim konstrukcijama, autor kojemu se vjerovalo čim ste mu na koncertu vidjeli napete vratne žile. Iako stoje i optužbe za neartikuliranost koja je u kasnijoj fazi rada znala poput bujice naplaviti sve i svašta, ono što je Štulić ostavio iza sebe u prvih pet-šest godina rada s Azrom nitko drugi nije uspio. Bez njega domaća bi rock scena osamdesetih godina prošlog stoljeća bila ne samo bitno siromašnija, nego nezamisliva i puno dosadnija. Photo: Erol Čolaković Šehić Njegovo autorsko sveto trojstvo, demonstrirano kroz jaku autorsku, pjevačku i gitarističku optiku bilo je bez premca; izvanserijska muzikalnost i sposobnost pisanja egzaktnih rock-pjesama - s vrlo konkretnim melodijama, poduprtim energičnom sviračkom mašinerijom Azre - bile su osnova njegova uspjeha. Sva retorika o društvenom značaju Azre i Štulića, koji nesumnjivo postoji, pala bi u vodu bez sasvim konkretne glazbene podloge. Azra se pojavila u vrijeme kada se nasušnom pokazala potreba svježe autorske krvi koja bi unaprijedila dosege na rock sceni postignute probojem Bijelog dugmeta. Dakako, Branimir Štulić nije bio jedini novi autor jakog kalibra, ali je bio izdvojen slučaj, primjer radoholičara spremnog i sposobnog za visoke domete, „totalno drukčiji od drugih“. Photo: Mio Vesović U vremenu kada su koncem sedamdesetih Buldožeri, Pankrti, Prljavo kazalište, Riblja čorba i Leb i sol svaki sa svoje strane bivše države krčili put novom glazbenom rječniku i proširivali izražajne mogućnosti rock glazbe, konkurencija se činila prije poticajnim nego otežavajućim faktorom u kreativnom loncu domaće rock scene. Ako su Goran Bregović i Bijelo dugme domaću rock glazbu u drugoj polovici sedamdesetih pretvorili u široko prihvatljiv, primijenjen lokalni govor - zamijenivši internacionalne simbole lokalnim leksikom, svima razumljivom porukom i bliskim emocionalnim kodom - nadolazeća generacija autora unutar novog vala odradila je zadatak daljnjeg raslojavanja poetike rock glazbe u druge stilske rukavce. Negdje na rubu između novovalne energije, ljutog angažmana s oslobađajućim političkim podtekstom, gotovo klasičnog pjesmopisačkog pristupa i izrazite emocionalnosti, Štulić je s Azrom predstavljao samosvojan dio novog rock-poretka na ovim prostorima. Njegovi prostori, osvojeni probojem Azre, podjednako su bili Zagreb, Beograd, Sarajevo i drugi gradovi bivše države. Radilo se, uz nedodirljivog Arsena Dedića ranije, o vjerojatno jedinom autoru zagrebačkog kruga koji je uspio tržišno i općim utjecajem ne samo parirati općenarodno prihvaćenim protagonistima SFRJ rock scene poput Bregovića ili Bore Đorđevića, nego su njegove autorske postupke i oni sami kasnije znali preuzimati. (…) Od debitantskog albuma Azra i Sunčane strane ulice, preko koncertnog Ravno do dna i Filigranskih pločnika, Azra i Štulić su prvu i najznačajniju fazu rada završili u hiperproduktivnom nizu dvostrukih i trostrukih albuma. Upravo na temelju tog dijela rada, zaključno sa pločama “Kad fazani lete” i “Krivo srastanje” kao dokazima drugačijih Štulićevih stilskih manevra, Azra je stekla čvrstu poziciju krećući se po rubu između masovne tržišne prihvaćenosti i očigledne činjenice da smo dobili autora drugačijeg svjetonazora. Konkretnih dokaza za raspravu o sebi Štulić je ostavio više nego dovoljno. Već i samo preslušavanje Azrine diskografske zaostavštine opsežan je posao, ali i najispravniji put za određivanje vrijednosti Štulićeva rada i njegovog mjesta pod suncem. Razlika između Štulića autora i Džonija javne osobe druga je priča, ali čak i čudak kakav je postao – što će ga kasnije koštati gubitka zemljopisnog sidra i biti uzrokom nepomirljivog ostanka u Holandiji - teško da je u stanju retroaktivno promijeniti sud o izvanserijskom autoru kakav je bio „kad je imao Fendera“. NEMAM BRADU, BRKOVE: DJETINJSTVO I ODRASTANJE Photo: Mio Vesović Branimir Štulić rođen je, naravno, na Balkanu, u Skopju 11. travnja 1953. Kao djetetu aktivnog vojnog lica JNA, djetinjstvo mu je bilo prožeto stalnim selidbama. Otac Ivan, porijeklom iz Nina kod Zadra, bio je oficir u tenkovskim jedinicama u kasarni Maršal Tito u Skopju i u vojničkoj je karijeri stigao do čina potpukovnika. Kada je imao godinu dana Branimirova majka Slavka rodila je drugo dijete, sestru Branku. Djed po majci bio je ninski radićevac od kojega je Branimir, kažu, naslijedio lucidnost. Život u Skoplju obilježio je nekoliko prvih godina života Štulića mlađega i vjerojatno utjecao na njegovu sklonost makedonskoj narodnoj glazbi koju će iskazivati kasnije. I utjecaj makedonskog jezika kojim je bio okružen u najranijem razdoblju odrastanja osjetit će se kasnije kod Štulića kroz primjetljiv naglasak u govoru. I 2017. u intervjuu za beogradske Večernje novosti prisjećao se djetinjstva. "Živio sam na brdu iznad stare turske kasarne, mislim da je danas tamo američka ambasada. Na sto metara ispod kuće bila je taraba ispod koje sam se kao mali provlačio i ulazio u krug kasarne. Imao sam četiri-pet godina. Kao što u Engleskoj imaš one životinje koje su maskota vojske, ja sam bio maskota te kasarne. Ne znam kako su me podnosili. A ispod tog brega, dva puta godišnje, u proljeće i jesen, održavali su se sajmovi. To je stogodišnji običaj, kad se stočari sele, pa se u proljeće i jesen nađu na nekoliko dana. A tamo, sva ta božja muzika koja mi je ušla u uho. Nisu sve takozvane makedonske pesme najbolje, ali neke su stvarno vrh vrhova". Sjećao se Štulić još detalja iz najranijeg dijela života: "Sjećam se ko sad, sa šest godina sam čitao i latinicu i ćirilicu. Nevjerojatno kako je to bilo napredno vrijeme. Čitao sam sve stripove Dan Derry, za koje nisu baš znali u Americi i Engleskoj. Kekec je 1957. počeo izlaziti s tim stripovima i ja sam kao dijete gutao sve futurističke stvari. Pjevao sam ‘Dianu’ od Paula Anke, ali sa domaćim tekstom, 'O Dajana, volim te, skini gaće, molim te, da ti vidim bijelu picu, da ti turim kobasicu" (smijeh). Nisam znao što to znači, ali sam pjevao sa pet godina". Photo: Privatna arhiva/ Džoni Štulić Štulićeva obitelj kasnije se seli u selo Cvetkovići, čekajući na završetak vojnih stanova u Jastrebaskom gdje Branimir ide u osnovnu školu. Ljetne mjesece mladi Štulić redovito je provodio s obitelji u Ninu, gdje su mu rođeni i otac i majka. Tijekom šezdesetih boravio je u kući djeda Frane, a kasnije u novoj kući koju je otac sagradio u „novom“ Ninu, tik do mora, kao i mnogi drugi koji su gradili vikendice u starom kraju. Kamenom obložena kuća koju je Branimirov otac Ivan podizao dugo godina bila je skromna prizemnica sa dvije sobe, kuhinjom, kupaonicom i wc-om, a prilikom postavljanja prve deke čitava je Branimirova generacija iz Nina sudjelovala na radnim akcijama miješanja betona i postavljanja „ploče“. Iskazujući fascinaciju nogometnom loptom, s rođacima je dječačke dane provodio na potezu od plaže do dvorišta, gradskog trga i igrališta. „Ajmo napucavati“, bile su riječi kojima je Branimir nagovarao svoga dvije godine starijeg bratića Svetka Stulića, najodanijeg rođaka i prijatelja, na igranje nogometa. Svaki komad ravne livade bio je potencijalno igralište, na kojem se pokretni Svetko snalazio najbolje u društvu. Svetko i njegov mlađi brat Marin prezivali su se Stulić, iako se zapravo radilo o istom prezimenu. Kao i u mnogim drugim manjim sredinama događalo da iste obitelji imaju malo različita prezimena. U ovom slučaju zato jer je prije stotinjak godina, dok je Dalmacija bila pod tuđinskom vlašću matičar izostavljao „kvačicu“ na slovu „s“ kod nekih. (…) Prijateklji iz škole: Mio Vesović i Branimir Štulić Photo: Arhiva/ Mio Vesović (…) Prvi dodir s rock glazbom Štulić je imao 1964. kada je čuo Beatlese koji će mu ostati trajna fascinacija u životu, o čemu je pričao u svom prvom intervjuu Poletu januara 1980.: „Beatlesi uvijek i svuda. Kada sam ih 1964. godine prvi put čuo, a bio sam tada u Jastrebarskom, nijedna mi stvar u životu nije bila jasna i ništa nisam znao. Ni u školi nije bilo nikoga tko bi znao nešto više. Možda shvaćaš kako je to kad na radiju čuješ nešto što uopće ne razumiješ, ali te ponese. Čim sam to čuo, riknuo sam“. U Jastrebarskom je u istu osnovnu školu sa Štulićem išao i Milisav Vesović, kasnije fotograf i autor naslovnice albuma Filigranski pločnici. Fotografija odraslog Džonija s neizbježnim klompama na nogama, milicijskog Fiće i školarke s pletenicama bila je duhoviti hommage vremenu zajedničkog odrastanja kada su Štulić i Vesović išli u osnovnu školu u Jatrebarskom i obojica bili zaljubljeni u predsjednicu razreda Nadu Kraljević, kćerku milicajca. Sredinom šezdesetih godina Štulićeva porodica seli se bliže epicentru Džonijeve kasnije karijere, u Novi Zagreb, u naselje Siget. Kako u tom zagrebačkom prekosavskom naselju, jednom od prvih zagrebačkih socrealističnih, „blokovskih“ zdanja, još nije bilo škole, upisan je u osnovnu školu u obližnjem Trnskom, gdje je u razred s njim išao Veseli Oršolić, još jedan budući zagrebački gitarist. Ispred 'Kavkaza' 1981: Džoni Štulić i Rastko Milošev, tadašnji gitarist Parnog valjka Photo: Goran Pavelić Pipo Ključne godine odrastanja koje provodi u Novom Zagrebu imati će veliki utjecaj na Štulića kojemu će se prigradska tematika i outsiderske priče neprestano javljati u pjesmama. Prvu akustičnu gitaru Štulić dobiva na poklon od tete u novembru 1968., model iz trgovine Muzičke naklade, na kojoj uči svirati i od prijatelja traži da mu na papiru nacrtaju hvatove. Odrastanje uz autoritativnu figuru oca, vojnog lica, mladom je Štuliću pomoglo u razvijanju tinejdžerskog bunta i dalo želju za borbom protiv autoriteta koji će kasnije redovito iskazivati u svome radu. „Ja sam izrastao na duhu borbe u familiji. To je bila jedna vojna porodica u kojoj se steklo sve poslijeratno na jednom mjestu“, tvrdio je godinama poslije u “Ninu”. „Vjerujem da u tim porodicama ima dosta 'ratničkog' duha. Ne mogu govoriti o drugima, ali o sebi znam. Htio sam biti bolji od svog starog. Nisam rodonačelnik toga. Čovjek se formira borbom. Prve ratove vodili smo protiv uvjerenja svojih roditelja, nije važno da li su bila moralna, ideološka ili bilo koja druga. Ja sam sebe napravio, jer je meni sve bilo zabranjeno! Nisam se dao ni kad sam rogove uvlačio. Još ih uvlačim, ali sam uspio napraviti svoje. Međutim, mene mama i tata nisu u ovo (glazbu, op.a.) ugurali kao mnoge, kao što ih i danas guraju“. (…) (…)Šezdesetosmaški studentski nemiri, „ulazak Rusa u Čehoslovačku“, kako će kasnije reći, prodor rock supkulture u monolitnu kulturnu scenu socijalističkog društva, gimnazijska druženja i omladinski tisak poput Poleta, okruživali su ga tijekom odrastanja, kao i strast prema nogometu i košarci. „Rusi“ i JNA postati će mu i ostati najjasniji primjeri totalitarne sile koju nije podnosio i s čijim će se raznim oblicima boriti u svom kasnijem glazbenom radu. Okus i miris ikonografije rocka podsvjesno je imao i veći, ili barem spontaniji upliv na tinejdžera koji je maštao o električnoj gitari. „U to vrijeme sam često dolazio u Zagreb. Imao sam ovdje tetu. Još se sjećam onih prvih čupavaca. Sjećam se ulice pored Opatija kina. Dan danas tamo na nekom zidu piše Kinks, Rolling Stones... To je za mene bio poseban ugođaj. Sve me to privlačilo. Sjećam se jednog dana, pošao sam u kino Opatija na matineju, kad su prošla tri kita u trapericama. To je bilo opće čudo, rulja se okretala za njima. Već tada sam sanjao o bendu, ali otkud mi lova za blanju? A ni ljudi oko mene nisu bili previše zainteresirani za to“, pojašnjavao je Svenu Semenčiću u intervjuu Poletu početkom 1980. fascinaciju novom „kulturom čupavaca“. Ako već nije imao izravan dodir s bjelosvjetskim glazbenicima, na licu mjesta Štulić je mogo doživjeti prve zagrebačke plesnjake na kojima su svirale lokalne zvijezde Crveni koralji i Bijele strijele, s čijim će članom Jankom Mlinarićem –Trulim kasnije često surađivati. Mjesto gdje se često ručalo: Džoni Štulić u restoranu 'Pod gričkim topom' 1982. godine Photo: Arhiva/ Hrvoje Horvat Od 1968. godine Štulić je pohađao 6. gimnaziju smještenu na Katarininom trgu na zagrebačkom Gornjem gradu. Radilo se o školi nešto „labavijih“ kriterija u koju su upisivani i ponavljači iz drugih gimnazija, ali i bogataška djeca iz centra grada. Prednost je imala u praktičnom položaju iznad glavnog zagrebačkog trga; odlazak u školu Štuliću je pružao svakodnevnu priliku za prolazak najužim središtem Zagreba čije će ulice kasnije osvojiti sa Azrom i znati sve glavne gradske punktove. Iako nisu bili pripadnici iste generacije, istovremeno kad i on 6. gimnaziju išlo je mnoštvo kasnijih protagonista kulturne scene Zagreba s kojima će Štulić biti u doticaju; novinar Branimir Baron Brljević, kazališni redatelj Branko Brezovec i teatrologinja Gordana Vnuk. Svi oni, osim Štulića i Brljevića, bili su i članovi dramske grupe 6. gimnazije koja će kasnije pod vodstvom Branka Brezovca prerasti u ambicioznu avangardnu kazališnu družinu Cocolemocco. Štulić je maturirao 1972. s radom “Pariška komuna”. Izbor maturalnog rada i sklonost socijalnim i društvenim temama vjerojatno nisu imale veze s političkim događajima u Hrvatskoj 1971., uz koja ga veže tek neprovjereni podatak da ga je tijekom studentskih nemira na Trgu Republike u Radićevoj ulici istukao milicajac. Maturalni rad mu je ocijenjen kao odličan, iz povijesti je imao četvorku, ali je iz hrvatskosrpskog jezika i književnosti budući cijenjeni rock-poeta dobio samo - dvojku. Ukupna završna ocijena bila mu je vrlo dobar (…). (NASTAVIĆE SE) Hrvoje HORVAT https://www.xxzmagazin.com/jednog-dana-nema-me-da-nikada-ne-dodem -
Aleksandar Savić iz Jasenice kod Žitorađe, zbog venčanja sa Filipinkom Katarinom u Manili, ostao je bez posla, jer od firme nije dobio obećano neplaćeno odsustvo od mesec dana. Uz to, mladenci nisu mogli da obave građansko venčanje zbog nedostatka jednog papira, pa se mladoženja u rodno selo vratio bez neveste. Aleksandar je šest meseci radio u fabrici „Solemez“ u Žitorađi da bi sakupio novac za avionsku kartu do Manile, gde ga je čekala izabranica koju je upoznao preko društvenih mreža, prenosi "RTS". Ljubav koja je buknula na daljinu, i posle tri godine trebalo je da bude krunisana brakom. Da bi to tamo i obavio, u Srbiji je prikupio gomilu papira. FOTO: RTS / SCREENSHOT Venčali su se u crkvi, ali kada je trebalo da obave građansko venčanje, nedostajao mu je jedan papir. - Taj jedan dokument je bio problem zato što se kod nas ta dva dokumenta zovu istim imenom - objašnjava mladoženja Aleksandar Savić. Pošto nisu uspeli da obave građansko venčanje, venčali su se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, gde je mlada Filipinka promenila veru i dobila ime Katarina. FOTO: RTS / SCREENSHOT - Zvanično u dokumentima ona još uvek ima svoje staro ime Dženis Paganavan, ali problem je sada što mi građanski sada nismo zvanično venčani samo zbog tog jednog papira - dodaje Aleksandar. Iako je protiv ove veze bio njegov otac Dušan, a kada je video da ne može da promeni njegovu odluku da ode i iz dalekog sveta dovede mladu, svu svoju ušteđevinu, od hiljadu evra, dao mu je za put. - Pristao sam, morao sam, šta ću. Kaže: ja idem pa bilo kako idem tamo, pa ću da se ženim - objašnjava mladoženjin otac Dušan Savić. Aleksandar se, međutim, vratio bez mlade, koja bez venčanog lista nije mogla da dobije vizu. To nije bio kraj njegovim mukama, jer ga je dočekala i vest da je ostao bez posla. - Ja sam tražio to neplaćeno odsustvo, oni su mi prvo obećali, ali kasnije su mi rekli da mi se ne odobrava - kaže Aleksandar. Za novi odlazak na Filipine, uz pribavljen papir, Aleksandar više nema para, a bez posla, teško da će ih uskoro i sakupiti. Od male penzije njegovog oca, koja jedva da je dovoljna za lekove neophodne za lečenje njegove bolesne sestre, žive svi u kući. Tako će zajednički život dvoje zaljubljenih morati da sačeka neka bolja vremena. izvor
-
Vojska Srbije i njeno RV i PVO najverovatnije ostaju bez jednog Erbasovog helikoptera H145M koji će biti prebačen u Helikoptersku jedinicu MUP-a Srbije, nastavlja se planiranje nabavke jurišnih helikoptera Mil Mi-35 a očekuje se da najviše devet MiG-ova 29 bude u vazduhu do kraja ove godine. Ovo je prilikom današnje, kako je okarakterisano, „iznenadno tražene“ pokazne vežbe na poligonu Tehničkog opitnog centra za naoružavnje i vojnu opremu Nikinci najavio predsednik Srbije Aleksandar Vučić: – Pre kraja godine u vazduhu po prvi put posle mnogo godina, mislim da nikada nismo imali MiG-ove 29-ke posebno 4+ generacije koji će da lete u tom broju iznad Srbije, biće ih najmanje 8 ili 9 na kraju oktobra ili početkom novembra. Nabavljamo 9 Erbasovih helikoptera H145M, 6 za vojsku 3 za policiju ili 5 + 4 ostaje da vidimo, 3 Mi17 i 4 Mi35. – Vučić je takođe izjavio da Srbija „razgovara“ sa nekoliko zemalja o nabavci naoružanih bespilotnih letelica sa naglaskom da je to ono „u čemu naša pamet nije dovoljno daleko odmakla“. Vojska jedan helikopter manje, četiri najavljena helikoptera više. Erbasov razvojni H145M na poligonu u Mađarskoj / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Današnjom izjavom predsednik je potvrdio ekskluzivu Tango Sixa koju smo preneli u aprilu ove godine po kojoj MUP dobija četvrti H145M. Sada je gotovo izvesno da će posledica nastavka procesa razmišljanja o nabavci jurišnih Mi-35 biti gubitak jednog Erbasovog helikoptera za RV i PVO. Helikopterska jedinica MUP-a Srbije tako dobija više modernijih letelica, nabavlja još dva transportna helikoptera dok će RV i PVO završiti sa četvrtim tipom helikoptera u naoružanju. Predsednik je u delu izjave o MiG-ovima demantovao ministra odbrane (izjavu koju je Tango Six analizirao) i dao konzervativniju procenu da će najviše 9 letelica (pogrešno ih ponovo karkterišući kao lovce 4+ generacije) biti „u vazduhu“ najkasnije početkom novembra. Na današnjem događaju predsednik je najavio dolazak predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina takođe za novembar mesec pa se može pretpostaviti da na Batajnici tog meseca možemo očekivati sličnu prezentaciju aviona i druge vojne tehnike kao prošle godine. Petar VOJINOVIĆ
-
Одабрани текстови из књиге- Необична размишљања једног хришћанина
a Странице је објавио/ла необична_размишљања у Теолошки
Због тога вас искрено молим да не будете сувише критични ако сам због свог скромног знања нешто погрешно протумачио или пак написао неку двосмислену реченицу. Ово недостојно писаније - искрена је исповијест једне несмирене хришћанскe душе: права истина пребива у истинском Господу Богу и поукама Свете Цркве. Само свезнајући Бог зна како се све збило и како ће се збити до краја вијека. Он је кристална истина и свемогућа савршена стваралачка божанска сила и снага вјечног благодатног живота. Само кроз Љубав Божју долази се до истинског спознања Божјег, јер Он не познаје горде и надмене. Бог открива Себе коме Он хоће, тј. смиренима, а не нама радозналима и несмиренима. Да бисмо сазнали, по његовој милости, барем дјелић те Вјечне Истине, Свети Оци кажу да Бога треба вољети, кроз њега живјети и дисати у духу Љубави Божје. Аутор. Садржај: СВОЈЕВОЉАН ПАД НА ДУХОВНОМ НЕБУ. КАКВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВЕ НУДИЛО МИСТИЧНО ДРВО ЖИВОТА? ДА ЛИ СЕ ДУХ СВЕТИ МОЖЕ РАЗЈЕДИНИТИ? БОГ КАКВИМ ГА ВИДИМ И ОСЈЕЋАМ У СВОМ СРЦУ ГОСПОД БОГ ОТАЦ РАЂАЊЕМ СИНА БОЖЈЕГ И ИСХОЂЕЊЕМ ДУХА СВЕТОГА ДАРОВА НАМ ВЈЕЧНУ БЛАГОДАТНУ ЖИВОТВОРНОСТ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ КРОЗ КОЈУ ЋЕ СВЕ ПОСТАТИ ШТО ЈЕ ПОСТАЛО Процес вјечног Рађања и Исхођења у Божјем Бићу (Богу Оцу) за нас су вјечна и недокучива тајна, јер суштина Божја је за човјека недоступна и недокучива. Од вјечности постоји дијалог унутар Свете Тројице, јер се Син Божји и Дух Свети саблаговоле, а то значи да у свему кажу Истинско ДА Оцу. Тaј јединствени нераздјељиви Дух који непрестано обитава у Господу Богу (Светој Тројици) - понуђен је Божијим благодатним стваралаштвом и Њиховим разумним створењима. Наиме, благодатни мир и бескрајна Божја благодатна љубав у Духу Светом даровани су духовном небу и исто тако бити ће даровани и Земљи. Господ Бог не нарушава било који закон који је даровао, а један од тих је својеврсни Његов дар разумним бићима – а то је наша бескрајна слобода воље. БОЖЈЕ СВЈЕТЛОСНО ДОСТОЈАНСТВО Господ Бог Отац. – Он је Отац Сину Божјем и Духу Светоме и Бог Отац свему видљивом и невидљивом, јер од Њега све потиче. Господ Бог (Света Тројица). – Он је Бог свему видљивом и невидљивом, јер кроз ово нераздјељиво Тројично јединство све благодатно је створено. Господ Исус Христос. – Он ће као Богочовјечански Цар бити видљиви Бог свима онима који буду истински жељели да обитавају у Његовом Царству. СВОЈЕВОЉАН ПАД НА ДУХОВНОМ НЕБУ У почетку Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом створи небо (Пост. 1, 1). БОГ-ОТАЦ кроз СИНА у ДУХУ СВЕТОМ СТВАРА БЛАГОДАТНИ ДУХОВНИ АНЂЕОСКИ СВИЈЕТ Кроз своју бескрајну узајамну божанску љубав, коју краси божански мир и неизмјерна божанска радост, Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом ствара свјетлосни духовни свијет, који је прожет Њиховом божанском благодатном силом, без које се не може замислити вјечно живљење у истинском миру и радости у Духу Светом. Ова духовна створења могу вјечно обитавати у духовној благодатној заједници Царства Божјег само ако су непрестано сједињена Богом Вјечне Љубави. Та духовна створења створена су од Вјечног Добра и само за вјечно добро, јер им је то истински Божји благодатни дар. Тако у овом духовном небу настаде Божјa благодатнa заједница, која се може окарактерисати као благодатна духовна заједница од знања добра, јер води поријекло од Бога Вјечног Добра (Свете Тројице). Уједно, ако су ова разумна духовна створења својевољно непрестано сједињена са благодаћу Свете Тројице - она слиједе само благодатни пут вјечног Добра. Из прикривеног незадовољства поједина духовна бића почела су се нечастиво богопротивити и постепено губити своје првобитно благодатно стање. Без истинског повратка Господу Богу, ови бунтовници без разлога с временом ће доспјети у такво стање незадовољства, које ће се у свему противити начелима - вјечног благодатног мира, љубави и радости у Духу Светом. Подмуклим ширењем овог незадовољног плода благодатни анђеоски дух поче се изопачавати тј. губити божански мир. Наиме, својевољно разједињење с Богом Вјечног Мира доноси само немир и неминовно води у вјечну духовну голготу. Нажалост, нечастива сила одлучи да ће радије вјечно умирати с овим бунтовним душевним немиром него живјети у заједници са Богом Вјечне Љубави. Овим начином живота непослушни анђели упорно теже својој неблагодатној самосталности, и то ће их временом одвести далеко од благодатног мира и љубави коју су у почетку имали у себи као својеврсни дар Божји. Бог никоме није свезао слободу воље, и због њиховог страшног духовног пада, који се збио на Земљи, више им се не нађе мјеста на духовном небу. Кад нечастива сила би збачена са духовног неба, она се настани у поднебесну сферу настављајући да упорно наводи сав васиони свијет на богопротивљење. Нажалост, богоборним начином живота ови помрачени анђели потпуно ће се изопачити до краја вијека. Јер својевољном богопротивношћу с временом се анђеоски образ губи, раслабљује и нестаје, а то је од Бога у миру и љубави даровани благодатни разум. Обитавајући ван духовног неба, пали анђели разапињу се између знања добра и спознања зла, и то знање добра с временом ће се губити и отићи у бескрајно спознавање зла, тј. у бескрајну мржњу према своме Творцу и његовој творевини. И ово изопачено стање има свој узрок: оно у почетку није постојало у том од Бога створеном бићу, него је произведено његовом вољом. То помрачено стање не трпи Бога, ни оно што је Бог створио, и у њиховом неблагодатном царству све се заснива на страховлади и нема поштовања слободе воље. Наиме, све што није Богом благословено, тј. није прожето благодаћу Свете Тројице – распашће се само по себи. Јер постепеним губљењем божанског мира, нечастива сила доћи ће с временом у стање међусобне нетрпељивости и због тога царство таме добија назив пакао – живот у вјечном немиру. Кад Бог створи било које разумно биће и кад се то благодатно створење непрестано кријепи Богом Живим – оно има свој благодатни животни почетак, који нема свој смртни завршетак, јер непрестано обитава у овој Вјечној Животворној Благодати. Наиме, кад се то благодатно створење због својевољне богопротивности само у себи раздијели, оно с временом постаје непријатељ сам себи. Тамо гдје влада богопротиван дух јесте стање непрестаног немира, мржње, незадовољства – једном ријечју, паклено стање. Кад било која разумна природа својом вољом дође у такво стање - имаће вјечну страшну неутјешну патњу. Јер зло само са собом ратује, оно у себи садржи немир, благодатно добро не може да ратује – оно у себи садржи благодатни мир. Погледајмо шта нам о том изопаченом стању каже наш Бог-Исус Христос: Како може сатана сатану изгонити? И ако се царство само по себи раздели, то царство не може опстати; и ако сатана устане сам на себе и раздели се, не може опстати, него пропасти (Мк. 3, 23–25). Вјечни Пастир благодатног мира поручује нам: Ја сам (благодатни) пут и (вјечна) истина и живот (вјечни); нико не долази (у Духу Светом) Оцу осим кроз мене (Јн. 14, 8). А ако смо богопротивни, поручује: Зато вам и рекох (ако се кроз Mене не облагодатите Духом Светим) да ћете помрети у гресима својим; јер ако не поверујете да Ја јесам (Син Онога који Јесте (Бога Оца) и да је у мени благодатни пут и благодатна истина и благодатан живот вјечни), помрећете у (својевољним) гресима својим (Јн. 8, 23). СВЈЕТЛОНОСНО ДОСТОЈАНСТВО Великодостојник анђео Господњи Гаврило у свему је вјеран Господу и због те његове савршене преданости Господ му даје велику част да грешном човјечанству објелодани Свету Тајну Оваплоћења Сина Божјег. И уједно, има ту велику част да чува Богомладенца и прати с благодатним анђелима зле намјере нечастиве силе која настоји упорно пореметити Божји план спасења рода људскога. И (у име духовног мира) наста рат на (духовном) небу, (неустрашиви арханђео) Михаил и анђели његови заратише на (богопротивну) аждају, и ратова (богопротивна) аждаја и (богопротивни) анђели њезини, и не одолеше (одважној Божјој благодатној анђеској сили), нити им се више нађе места на небу (међу благодатним анђелима). И збачена би аждаја велика, стара (мудра) змија, која се зове ђаво и сатана, која (злоупотребом своје мудрости коју јој је Бог даровао) заводи сав васиони свет, и збачена би на земљу, и с њом бише збачени анђели њени (Откр. 12, 7–9). И видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10, 18). Послије побједе над сатаном и његовим истомишљеницима неустрашиви предводник арханђео Михаил задобија од Господа достојанство анђела Господњег и постаје по свјетлоносном достојанству први по части пред Престолом Божјим (Дрветом живота). Ова благодатна анђелска сила, својом истинском вјерношћу Богу - нашла је вјечно усиновљење у Господу. У прилог томе - говори овај догађај: А један дан дођоше (анђелски) синови Божји (који су у свему истински вјерни Богу) да стану пред (свевидећим) Господом (и извјесте Га, шта се збива на земљи), а међу њима дође (по допуштењу Божјем) и Сатана. И Господ (Отац) рече Сатани: „ Откуда идеш?“ А Сатана одговори Господу и рече:„ Проходих земљу и обилазих (Јов.1, 6-7).“ Усиновљење Божје можемо задобити и ми, ако то истински желимо - јер наш Господ Исус Христос наглашава: Ја ћу жедноме (благодати) бадава дати са (Мог благодатног) извора (вјечне) воде живе. Који победи (уз Божју помоћ) наследиће све ово, и бићу му (истински) Бог, и он ће ми бити (благодатни) син. А страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницама и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама, њима је удео у језеру (мртвог мора) које гори (неблагодатним) огњем и (смрдљивим) сумпором (Содома и Гоморе), што (им) је (нажалост) друга (али вјечна) смрт (Откр. 21, 6–8). ПАЛО СВЈЕТЛОНОСНО ДОСТОЈАНСТВО Пали анђео Господњи Луцифер Деница – кад му је Бог Отац објелоданио да је воља Његова да Син Божји влада као Богочовјек благодатним земаљским и небеским Царством, побуни се, јер је уображено и гордо сматрао да та част припада њему да сједне на тај Царски престо. Уједно имамо истомишљенике који слиједе његов богопротивни пут: Наиме, анђео Господњи Луцифер Деница објелодањује читавом духовном небу Свету Тајну Господњу (тј. шта ће бити све створено на Земљи и) да ће Син Бога Оца постати Богочовјек и да ће, као такав, владати сједињеним благодатним земаљским и небеским Царством. Он тим чином злоупотријеби најдостојанственији свјетлоносни положај, у којем је обитавао пред Богом. Заводећи поједине становнике духовног неба против Сина Божјег, пали анђео Господњи у њих с временом усади незадовољство. Нажалост, то њихово незадовољство се испољава до данашњег дана, јер нечестива сила има непрестану жудњу да се усели у човјека и пороби његову душу. Духовна бића од Бога су створена да у Царству Божјем (земаљском и небеском) имају сврсисходност која им је одређена. Сјединити творевину с творевином практично је немогуће јер ове двије природе (духовна и човјечанска) вјечито би дјеловале подвојено и свака би вукла на своју страну. Ако неко доживи антихристову владавину, имаће прилику да се лично у то и увјери прихвати ли антихристовски печат вјечне голготске патње. Својевољним прихватањем тог злог печата нечастива сила добиће сву власт над тим несрећницима и вршиће неописив терор у њиховој човјечанској природи. Нечастиви је човјекоубица од почетка, јер он кроз своју страсну палост тежи да се усели у човјека (супротно Бочовјеку Христу који је сваршено сјединио двије воље) и пороби његову вољу (тј. насилно овлада човјеком вољом). Сједињење с нечастивим води у вјечну смртну патњу, прожету мржњом, незадовољством и вјечним немиром. Супротно томе, сједињење с Богом води у безбрижност, јер у том благодатном сједињењу влада вјечна слобода, прожета обостраном љубављу, која носи у себи божански мир и неописиву радост у Духу Светом. У Царству Благодати међу угодницима Божјим владаће узајамна бесебична љубав, која ће бити прожета благодатним миром и неизмјерном радошћу. Они ће се разликовати само по благодатној свјетлости коју носе у себи по мјери раста у Христу. У том Царству биће само један Владар, а то је Онај који све (благодатно) испуњава у свему (ако доживимо Његову велику милост) (Еф. 1, 23). Он нам истински поручује: Ево долазим (по свом истинском обећању) ускоро, и плата моја са мном, да (по мјери раста у Мени) дам свакоме по делима његовим. „Ја сам (Очев) Алфа и Омега, (у Оцу сам) Први и Последњи, (Очев сам) Почетак и Свршетак. Блажени су који (кроз Сина Божјег у Духу Светом) творе заповести његове (Очеве), да имају право на (благодатно животворно) Дрво живота, и уђу на (благодатне) капије у (вјечни) Град (Царство Божје) (Откр. 22, 12–14). КАКВЕ НАМ ЈЕ ДАРОВЕ НУДИЛО МИСТИЧНО ДРВО ЖИВОТА Едемски врт већина с правом назива прелијепим рајским вртом: због лијепог дрвећа, доброг за јело и лијепог за гледање, и због дрвета од живота насред врта. Али поред дрвета од живота, видимо и присуство дрвета од знања добра и зла. Једно дрво је израсло: Дрво од живота - Ово Дрво на Земљи израсло је као продукт вјечног благодатног (доброг) стања које нуди Бог (тј. вјечног благодатног живота). А друго дрво: Дрво од знања добра и зла - Ово дрво на Земљи израсло је као продукт тренутног стања на духовном небу. То значи да се на духовном небу, поред стања добра, појавило и стање зла (прикривено богопротивљење): Стање благодатног добра. – На духовном небу обитавају благодатни анђели који су остали само у стању благодатног добра. Стање добра и зла. – У том стању су анђели који су на духовном небу, из (благодатног) доброг стања, пали у зло (неблагодатно) стање, то су пали анђели, који су сад становници поднебесја. Какве нам је божанске дарове нудило благодатно Дрво живота? У плоду овог Дрвета обитава сва пуноћа Божјих дарова и човјек би једењем овог благодатног дара у Духу Светом окријепио душу и тијело и потврдио живот вјечни. Благословом Божјим благодатни човјек имао је ту част да без имало страха прилази овом благодатном Дрвету и окријепи се његовим благодатним плодом. С друге стране, по заповијести Божјој, човјек је имао да заобилази и са страхом Божјим гледа на примамљиви плод дрвета од знања добра и зла. Да се опредијелио за благодатно Дрво од живота, тим чином човјек би се опредјелио за благодатни живот вјечни у заједници са Богом. Плод Дрвета од живота је оличење благодатног дејства плода Дрвета живота, а плод од знања добра и зла је оличење неблагодатног дејства, тј. једно тешко изопачено стање у које упада свако створено разумно биће које не поштује заповијести Божје, тј. богопротиви се. Кад Бог створи Земљу, подари јој дан трећи благодатно Дрво од живота у Едемском врту. Први човјек би јео сладоносне миомирсне плодове које је Бог даровао Едемском врту и живио би у савршеном здрављу, а кријепљењем (причешћем) благодатним плодом Дрвета од живота стекло би се вјечно право на Царство Божје. Дрво живота је вјечни животворни Путир – Бог Отац, његов вјечни плод јесте Син Божји у Духу Светом. Кријепљењем тим вјечним благодатним животворним плодом све благодатне мисли и жеље приносиле би се Богу Живоме (Светој Тројици). Благодат овог вјечног божанског плода доносила би нам мир и радост у Духу Светом, у коме бисмо кроз нашег Цара Сина Божјег у Духу Светом имали вјечну љубав с Богом Оцем. Кроз плод Дрвета од живота човјеку је понуђено да удари печат благодатног вјечног живљења у заједници с Богом, а плод дрвета од знања добра и зла био је строго забрањен човјеку, јер ће га због својевољне нечасне намјере одвести у непрестану несмиреност (непрестано неоправдано незадовољство). Пали човјек, ако се искрено не покаје – имаће вјечну забрану приласка овом животворном Путиру (Дрвету живота). С тим у вези, Бог Отац кроз Сина у Духу Светом из бескрајне узајамне љубави створи Земљу и све што је потребно човјека ради. Син Божји дође од Бога Оца у Духу Светом на Земљу да нам дâ благодатне лијекове и својим примјером живота показа нам, како да их користимо да бисмо стекли право на Дрво живота и ушли у Обећани град. Сједињена Божанска и човјечанска природа у личности Господа Исуса Христа није дошла на овај свијет да наруши закон Божји, него да га испуни у јоту. Бог у тијелу није дошао на Земљу да покаже своју стваралачку моћ, него да покаже могућност благодатног дејства човјечанске природе кад је непрестано сједињена с божанским природама Свете Тројице. Да човјек не згријеши, свака земаљска биљка за њега би имала благодатно својство вјечног здравља, а кријепљењем божанским благодатним плодовима Дрвета живота потврђивао би се печат вјечног живота и божанска благодатна мудрост непрестано би расла у сваком човјеку. Син Божји дошао је на Земљу да изврши вољу Бога Оца и многи га не примише, али доћи ће други да испуни своју вољу уз допуштење Божје и многи ће га примити. Имамо велики Божји дар, а то је бескрајна слобода воље, и за ког се господара одлучимо – тако ће нам бити и дато. Јер кроз ту бескрајну слободу поједини благодатни анђели и касније створени благодатни човјек свјесно хтједоше да постану независни од Бога, уједно желећи да задрже у себи то благодатно дејство (благодатну силу Божју) и преусмјере је у правцу који се противи Божјим законима благодатног добра. Усаглашавање добра (благодатног Божјег мира) са злом (немиром) – то је за здрав разум заиста незамисливо. Каква је разлика између Дрвета живота и Дрвета од живота? Упоредимо размјену божанских благодатних животворних плодова (добара) Свете Тројице са човјеком кроз Дрво живота и Дрво од живота: Дрво живота (Вјечни Свети Путир – Свети Животворни Олтар Божји). – Кроз Дрво живота вјечно се прожима благодатна животворна сила Господња, тј. Бог-Отац кроз Сина Божјег у Духу Светом кроз божански плод овог Дрвета дарује нам своју вјечну благодатну енергетску животворност ако се истински сјединимо са Њим. Ко по милости Божјој добије ново право на кријепљење благодатним животворним плодовима Дрвета живота, имаће у себи непрестани благодатни животворни миомирисни укус вјечности. Дрво живота, искрено дочекује сваку истинску душу и нуди своје божанске миомирисне утјешне плодове. То нам сам Син Божји потврђује, да у Царству Божјем: На сред (благодатног) трга (Светог Града) његова и са обе стране (благодатне) реке (са водом живом обитава божанско) Дрво живота, које (кроз своју благодатну божанску енергију) рађа дванаест (благодатних) родова дајући сваког месеца свој (вјечни благодатни) род (као што је у почетку слично давало у благодатном Врту едемском Дрво од живота), и (благодатно духовно) лишће (вјечне благодатне љубави, мира и радости у Духу Светом) од Дрвета беше за (умилно) лечење (пристижућих душа блаженог) народа (покајника, мученика, паћеника и подвижника Христа ради). И (кад уђемо у осми блажени дан) више неће бити никаквог проклетства (јер ту не обитава дрво од знања добра и зла), и престо Божји (Свете Тројице) и Јагњетов (Богочовјеков) биће у њему (у Дрвету живота). Гледаће (у њему Богочовјечанско) лице Његово (као што би га гледали Адам и Ева да се одлучише за Дрво од живота), и име Његово биће на (благодатним) челима њиховим. Ноћи неће бити више, и неће требати (мјесечеве) светиљке, ни (пролазне) светлости сунчане, јер ће их (као у почетку) обасјавати Господ Бог (својом божанском свјетлошћу), и цароваће (у својој вјечној свјетлости) у векове векова (Откр. 22, 2–5). – Говори онај који сведочи ово: „Да, доћи ћу (у)скоро (у својој вјечној слави и божанској свјетлосној сили великој)“. Амин, да, дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20)! С тим у вези, непрестаним обитавањем божанских животворних енергија Свете Тројице у једном тијелу, то тијело добија натприродну моћ благодатног прилагођавања (тј. трансформације). Када се, рецимо, тијело Господа Исуса Христа вазносило у Царство Благодати, имало је своју натприродну трансформацију – оно се кретало из природног, тј. ваздушног простора (И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше < -
Радојe Домановић РАЗМИШЉАЊЕ ЈЕДНОГ ОБИЧНОГ СРПСКОГ ВОЛА Разних чуда бива у свету, а наша је земља, као што многи веле, плодна чудима у толикој мери да већ више и чуда нису чуда. Код нас има људи са врло великим положајима који ништа не мисле, а у накнаду за то, или можда из других разлога, почео је размишљати један обичан сељачки во, који се ништа не разликује од осталих српских волова. Бог ће знати шта је било да се тај генијални брав одважи на тако дрско предузеће - мишљење, јер се досад доказало да се од тог несрећног заната у Србији само могло имати штете. Хајде, рецимо, да он јадник, у својој наивности, и не зна да се у његовој постојбини не рентира тај занат, те му то нећемо приписивати у нарочиту грађанску кураж, али, ипак, остаје загонетно што баш во да мисли, кад он нити је бирач, ни одборник, ни кмет, нити га је ко изабрао у каквој волујској скупштини за посланика, или чак (ако је у годинама) за сенатора, а ако је грешник сањао да у каквој волујској земљи буде министар, онда би, напротив, требало да се вежба како ће што мање мислити, као што то чине одлични министри у неким срећним земљама, мада наша земља и ту нема среће. На крају крајева, шта се нас тиче што је во у Србији предузео напуштен занат од људи, а може бити да је баш почео мислити по неком природном нагону. Па какав је то во? Обичан во који има, што рекла зоологија, главу, труп и удове, све као остали волови; вуче кола, пасе траву, лиже со, прежива и риче. Зове се Сивоња. Ево кад је почео мислити. Једног дана његов газда укошка у кола њега и његовог друга Галоњу, натовари на кола неке покрадене врљике и отера у град да прода. Продао газда врљике још чим је наишао на прве градске куће, узео паре, искошка Сивоњу и његовог друга, закачи ланац којим су везани за јармењачу, баци пред њих раздрешен сноп шаше, па весео уђе у једну малу ме'аницу да се поткрепи, као човек, с којом ракијом. У вароши је била нека свечаност, па људи, жене, деца, пролазе са свију страна. Галоња, који је и иначе међу воловима познат као приглуп, није посматрао ништа, већ са свом озбиљношћу приступи ручку, наједе се добро, мукну мало од задовољства, па онда прилеже, и уз слатко дремање поче преживати. Ништа га се не тичу разноврсни људи који мимо њега врве на све стране. Он мирно дрема и прежива. (Штета те није човек, како има диспозиције за високу каријеру.) Али Сивоња ни да окуси. Његов сањалачки поглед и тужан израз лица говорили су на први поглед да је то мислилац и нежна, упечатљива душа. Пролазе мимо њега људи, Срби, поносни на своју светлу прошлост, своје име, на народност, а тај понос се оличава на њиховом крутом држању и ходу. Сивоња је то посматрао, па му, тек, душу обузе туга, бол силне неправде, и он не могаше подлећи тако јаком, изненадном и силном осећању, већ рикну тужно, болно, а у очима му се завртеше сузе. И Сивоња од силног бола поче мислити: - Чиме се поноси мој газда и остали његови суграђани, Срби? Зашто толико дижу главе и с надувеном гордошћу и ирезрењем гледају на мој род?... Поносе се отаџбином, поносе се тиме што им је милостива судбина доделила да се роде овде у Србији. Па и мене је мајка отелила овде у Србији, и не само да је ово отаџбина моја и оца мога, већ су и моји стари као и њихови, сви заједно, прешли у ове крајеве још из старе словенске постојбине. Па нико од нас волова не осећаше понос због тога, већ смо се ми увек поносили тиме који више терета узбрдо може повући, а ниједан во до данас не рече неком швапском волу: „Шта ти хоћеш, ја сам српски во, моја је отаџбина поносна земља Србија, ту су се отелили сви моји стари, ту су, у овој земљи, и гробови предака мојих.“ Боже сачувај, тиме се ми никад нисмо поносили, то нам ни на ум није падало, а ето се они и тиме поносе. Чудни људи! 1 При таквим мислима во тужно заврте главом, зазвони меденица о његовом врату и крцну јарам. Галоња отвори очи, погледа друга, па мукну: - Ти се опет твојски лудираш! Једи, будало, те се гој, видиш да ти се ребра броје; да је добро мислити, то људи не би оставили нама воловима. Та нас срећа не би снашла! Сивоња погледа свога друга са сажаљењем, окрете главу од њега и удуби се даље у своје мисли. - Поносе се светлом прошлошћу. Имају Косово поље, Косовску битку. Чудна чуда, па зар и моји стари нису још и тада вукли војсци 'рану и ратне потребе; да нас није било, тај би посао морали радити сами људи. Имају устанак на Турке. То је велика, племенита ствар, али ко је ту био. Зар су дизали устанак ови надувени шупљоглавци што се овако не радећи ништа шепуре поред мене с поносом, као да је то њихова заслуга. Ето, да узмем за пример само мога газду. И он се поноси и хвалише устанком, а нарочито тиме што је његов прадед као редак јунак погинуо у рату за ослобођење. Па зар је то његова заслуга? Његов прадед је имао права да се поноси, али он не; његов је прадед погинуо да би мој газда, као његов потомак, могао бити слободан. И он је слободан, али шта ради у тој слободи? Украде туђе врљике, седне и он на кола, па ја вучем и њега и врљике, а он на колима спава. Сад је продао врљике, пије ракију, не ради ништа и поноси се светлом прошлошћу. А колико је у устанку мојих старих поклано да се борци хране, па зар нису и моји стари, у то време, вукли ратне потребе, топове, храну, џебану, па нама ипак не пада на ум да се китимо њиховим заслугама, јер ми се нисмо изменили, ми и данас вршимо своју дужност као год и наши стари што су је савесно и трпељиво вршили. Поносе се патњама својих предака, петстогодишњим робовањем. Мој род пати откад постоји, памтимо ми и дандањи и робујемо, па ми то никад не ударисмо на велика звона. Кажу, Турци их мучили, клали, ударали на коље, па и моје су старе клали и Срби и Турци, пекли, и на какве нас још муке нису ударали. Поносе се вером, а не верују ни у шта. Што сам ја крив и мој цео род што нас не примају у хришћане. Вера им каже „не укради“, а ето мој газда краде и пије за те новце што је од крађе добио. Вера им налаже да чине добро ближњем своме, н они један другом само зло чине. Код њих је најбољи човек, кога сматрају за пример врлине, ако само не чини зла, а већ, разуме се, да нико и не помишља да захтева од кога да, сем тога што никоме зла не чини, учини и добро. И ето на шта су спали да су им примери врлина равни свакој бескорисној етвари, које само ником зла не чине. Во дубоко уздахну и његов уздах подиже чак прашину с пута. - Па зар онда - продужи он даље своје тужне мисли - нисмо ја и мој род бољи у томе од свију њих? Ја нисам никога убио, никог оговорио, ником ништа нисам украо, нисам ииког отпустио из државне службе ни крива ни дужна, нисам направио дефицит у државној каси, нисам лажно банкротирао, нисам никад окивао и апсио невине људе, нисам оклеветао своје другове, нисам изневерио своје воловско начело, нисам лажно сведочио, нисам никад био министар и чинио зла земљи, а сем тога што нисам зла чинио, чиним добра и онима који мени зла чине. Мајка ме отелила, па су ми одмах зли људи и млеко мајчино одузимали. Бог је траву тек ваљда створио за нас волове, а не за људе, па нам и њу отимају. И ми, ипак, поред толиких ударања, вучемо људима кола, оремо им и хранимо их хлебом. Па, ипак, нико не признаје те наше заслуге за отаџбину... - Ако је до поста, лепо, њима, људима, вера каже да посте све посте, а они ни то мало поста неће да издрже, а ја и цео мој род постимо целог свога века, откад нас од сисе мајчине одбију. http://www.scribd.co...ADOJE-DOMANOVIC
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.