Претражи Живе Речи Утехе

„Srpski raketaši vežbaju u Rusiji na S-400 i Pancir S-1“ ova vest prvo je prostrujila društvenim mrežama, ali u početku nije imala preteranog odjeka, dok potvrda ove informacije nije stigla iz Ministarstva odbrane Ruske federacije, a onda su je po inerciji preneli i ostali srpski portali. Naime, Ministarstvo odbrane Rusije poslalo je pre nekoliko dana saopštenje da se u Rusiji nalaze pripadnici raketnih jedinica PVO Vojske Srbije, gde će zajedno sa ruskim kolegama učestvovati u zajedničkoj protivvazdušnoj vežbi Rusije i Srbije pod nazivom „Slavenski štit 2019.“ Ono što je bilo interesantno u tom saopštenju, ali i kasnije u prilogu ruskih vojnih medija bilo je navedeno da će srpski raketaši zajedno sa ruskim na vežbi koristiti savremene raketne sisteme „S-400“ i „Pancir S-1“. Takođe, navedeno je i da su oni zbog učešća na vežbi prošli odgovarajuću obuku na simulatorima pre borbene provere, a takođe onako uzgred spomenuto je i srpsko upoznavanje sa savremenim osmatračkim sistemima. Isto tako navedeno je i da će u vežbama učestvovati, lovačke, raketne i jedinice vazdušnog javljanja i osmatranja ruske vojske. Ruski mediji su dodali da su srpski raketaši prošli intenzivnu obuku na trenažerima u Lenjingradskoj oblasti u Rusiji. Naglašava se i da je obuka srpskih vojnika sprovedena na najmodernijim trenažerima u centru Gatčina. Takođe se dodaje i da su svi pripadnici srpske vojske sa pozitivnom ocenom položili ispit, i da su dobili dozvolu da samostalno „pristupaju svojim obavezama“ u prevodu da mogu samostalno rukuju ovim raketnim sistemima (bez nadzora ruskih kolega). Tokom boravka u Rusiji srpski oficiri i podoficiri imaće priliku da tokom vežbe „Slavenski štit 2019.“ upoznaju i sa ostalom tehnikom koja se nalazi u okviru Vazdušno-kosmičkih snaga (VKS) ruske armije. Tu će biti i modernizovani sistem S-125 „Pečora-2M“, radari „Volga“ i „Gama“, kao i da upoznaju automatizovanim sistemom upravljanja PVO na prostoru Rusije. Ono što najveću pažnju probudilo u ovom kratkom saopštenju bilo je odakle srpski vojnici u obuci sa savremenim PVO sistemima kakvi su S-400, i Pancir, a koje nemaju u svom naoružanju. Inače „Pancir S 1“ je jedan od savremenih ruskih PVO sistema, koji je svoju borbenu upotrebu i vatreno krštenje imao u Siriji pre nešto više od godinu dana protiv izraelskih krstarećih projektila. Naravno srpski mediji su se po automatizmu usmerili na savremeni raketni sistem S-400. Na pojedinim portalima osvanuli su već naslovi tipa da Srbija kupuje ovaj raketni sistem, koji je za sad prodat Turskoj, koja je za njega izdvojila dve milijarde dolara i Kini. Inače već duže vreme se spekuliše, nekih dve godine da je Srbija u okviru procesa modernizacije i jačanja svoje PVO planirala da od Rusije kupi, prema nekim informacijama dve baterije hibridnog PVO sistema „Pancir S1“ koji je trebao da zameni već zastareli raketni sistem S-125 „Neva“, poznat po obaranju dva američka aviona tokom NATO agresije 1999. Ruski vojni mediji navode da su srpske starešine obučavane na simulatorima za S-400 i „Pancir S-1“, kao i da su im ti sistemi neposredno uživo i prikazani, kao i da su tokom obilaska srpski raketaši posetili su i komandnu stanicu iz koje se integrisano upravlja baterijama ovih raketnih sistema koji čine kimču PVO Rusije. Šef srpske vojne delegacije na vežbi „Slavenski štit 2019.“ brigadni general Tiosav Janković je samo kratko za ruske vojne medije prokomentarisao „Počinjemo sa zajedničkom vežbom „Slavenski štit 2019. Bilo nam je važno da se upoznamo sa oružjem i opremom koja trenutno nosi borbeno dežurstvo ruske protivvazdušne odbrane“, kratko je prokomentarisao brigadni general Janković, koji je daleke 1999 bio na obuci u Rusiji tad za čuveni S-300. Kako je navedeno srpski oficiri najviše su se zadržali pored „Pancira S-1″. Komandant koji vodi obuku na trenažerima za PVO sistem “ Pancir S-1″ do detalja je srpskim kolegama opisao je funkcionisanje PVO sistema „Pancir S-1“, kako reaguje u različitim situacijama, režimima rada i u uslovima jakog elektronskog ometanja. „Posle teorijske obuke, srpsko vojno osoblje je dobilo priliku moglo da izvrši nekoliko zadataka borbene obuke u otkrivanju, praćenju i uništavanju vazdušnih ciljeva. Kako su ruski mediji preneli utiske srpskih raketaša njima se dopao rad na simulatoru, a borbene sposobnosti ovog raketnog sistema protivvazdušne odbrane Pancir-S1 su impresivne“, dodali su oni. „Ista lekcija održana je srpskim kolegama i na simulatoru za raketni sistem S-400 „ALTEK-400″, s tim što je jedina razlika u odnosu na “ Pancir S-1″ bila to što je komandant centra za obuku predložio da oni (srpski raketaši) sami odbiju vazdušni napad potencijalnog neprijatelja. Zadatak je bio komplikovan činjenicom da je napad bio praćen aktivnim i pasivnim ometanjima tokom rada borbenog sistema. Međutim, uprkos tome, pod strogom koordinacijom iskusnih oficira i nastavnika, srpski raketaši su uspeli da identifikuju sve neprijateljske ciljeve, precizno ih pogode i uspešno se izbore sa svim problemima tokom obuke na simulatoru. Šef centra za obuku pukovnik Andrej Dugin, naveo je da njegov ceo centar za obuku opremljen modernom opremom identičnom onom kojom su opremljene aktivne jednice PVO. On je doda i da njegov centar omogućuje obuku i prekvalifikaciju specijalista, raznih namena u okviru PVO“, pišu ruski mediji. Priča da Srbija nabavlja hibridni PVO sistem „Pancir S-1“ poslednji put u srpskoj javnosti spomenuta je uoči dolaska ruskog predsednika Putina u Srbiju januara ove godine. Priča je dugo najavljivana, a neprestano spominjanje imena „Pancir S-1“ podiglo je tenzije među srpskim komšijama, koji na ovu „navodnu“ nabavku nisu nimalo blagonaklono gledali, pa su čak i pretili Srbiji sankcijama. Međutim, priča je iznenada kako se pojavila, tako je i utihnula, a o njoj nije bilo ni reči, sve dok Rusi nisu objavili informaciju da su srpske posade obučavane za korištenje i upravljanje PVO sistemom kakav je “ Pancir S-1″. Da li Srbija zaista za potrebe modernizacije svoje PVO kupila Pancir S-1″? Logična pretpostavka bi bila da jeste, jer postavlja se pitanje čemu obuka na simulatorima i vežba na realnim borbenim sistemima, ako to nismo kupili ili planiramo koristiti?! Upoznavanje tehnike DA, a koliko to i čemu realno koristi ako nemamo te sisteme u operativnoj upotrebi, osim da je ovo zapravo posredna poruka, da Srbija intenzivno u najvećoj tajnosti radi na obuci budućih posada i da je konačno izdvojen novac za kupovinu ovog sistema ( ili je možda kupljen već???) koji će realno ako se ove informacije pokažu tačnim izazvati bes komšiluka, koji smo sigurni baš neće blagonaklono gledati na „Pancir S-1“ u Srbiji s obzirom na njegovu reputaciju. Takođe, ranije u gore navedenom saopštenju se spominju i savremeni radarski sistemi. Uporedo sa pričom o nabavci Pancira tekla je paraleno saga o kupovini savremene radarske tehnike. Negde se spominjao pre svega radar „Nebo M“. Međutim i ova priča je iznenanda utihnula i više se nije spominjala. Istorijat slanja srpskih raketaša u Rusiju na obuku i nije nov. Ako izuzmemo period JNA, poslednja ekipa koja je poslata u Rusiji na obuku na savremenim PVO sistemima bilo je 1999. Put u Moskvu Trećeg dana od početka NATO agresije u Moskvu je otputovala ekipa ekspreata PVO na čelu sa načelnikom uprave ARJ i PVO general-majorom Mladenom Karanovićem. Tom prilikom u Moskvi je Rusima predstavljena potreba za još dva diviziona S-300. Rusi su tad obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti, ako to odobri Jeljcin. Dok je Karanović boravio u Moskvi u Komandi JRV i PVO planiran je prihvat tehnike i obuke ljudstva do uključenja u borbena dejstva. Međutim od toga nije bilo ništa. Poseta je ponovljena 4. aprila, a vojna delegacija susrela se sa prvi potpresednikom ruske vlade Masljukovim koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza sa Rusijom i Belorusijom. Hibridni čuvar neba „Pancir S-1″, razvijan sredinom devedesetih godina 20. veka, konstruisan je u Instrumentalnom konstrukcijskom birou iz Tule, a izrađen je u Uljanovskoj tehničkoj radionici. Namenjen je za zaštitu nepokretnih, strategijsko industrijskih i vojnih objekata od oružja visoke preciznosti. Zadatak mu je i ojačanje sistema PVO na malim visinama. „Pancir S1″ je kombinovani hibridno-artiljerijski sistem, koji u sebi objedinjuje vođene rakete 57E6, automatske topove tipa 2A72 i sistem za otkrivanje i pokazivanje ciljeva i upravljanje vatrom. „Pancir S1″ deluje u okviru baterije (šest vozila). „Pancir” ima mogućnost samostalnog otkrivanja, praćenja ciljeva, upravljanja naoružanjem i gađanja ciljeva. Na oruđu se nalaze i oprema za navigaciju, komunikaciju, smeštaj i zaštitu posade, kao i izvori napajanja. Od otkrivanja cilja do otvaranja vatre potrebno mu je pet-šest sekundi. Može efikasno da dejstvuje protiv ciljeva maksimalne brzine do 700 m/s. Integrisano artiljerijsko raketno naoružanje omogućava „panciru” delovanje do horizontalne daljine od 18 km i do visine od 10 km. Andrej MLAKAR, vojnopolitičkaosmatračnica blog

SAGOVORNIK "VREMENA", PUKOVNIK U PENZIJI SREĆKO PRENTOVIĆ PODSEĆA DA JE TADAŠNJI PREMIJER, A DANAŠNJI PREDSEDNIK SRBIJE ALEKSANDAR VUČIĆ, "DOK JE CELA SRBIJA BILA U ŠOKU I NEVERICI I DOK JOŠ NIKO NIJE NI NASLUĆIVAO MOGUĆI UZROK NESREĆE, BRŽE-BOLJE IZJAVIO: ‘GAŠIĆA I LONČARA NEĆU DA DAM!’ A TADA IH NIKO NIJE NI TRAŽIO. I NIKOME TA REČENICA NIJE BILA JASNA U TOM TRENUTKU. ALI JE NIJE ON DŽABA IZGOVORIO" U slučajevima pada vojnih letelica u Srbiji ili bivšoj SFRJ, uobičajeno je bilo da se tek nakon pomnog ispitivanja za nesreću okrivi ljudski faktor. Međutim, prilikom pada helikoptera Mi-17, 13. marta 2015. kod beogradskog aerodroma, kada je izgubljeno sedam života, dve komisije su ekspresno završile posao i okrivile posadu. "Posada je najverovatnije doživela prostornu dezorijentaciju kao posledicu zamora, emocionalne prenapregnutosti i kompromitovanom funkcijom pažnje, usled čega ne uspeva da odredi položaj vazduhoplova u prostoru pomoću instrumenata. Prisustvo alkohola kod vođe posade i letača tehničara pojačava prethodne manifestacije", zaključak je komisije za osnovno ispitivanje; svi poznavaoci pravila i propisa u vazduhoplovstvu to ocenjuju kao sramno. Svako ko je poznavao pilota ovog helikoptera Omera Mehića – probnog i pilota prve kategorije, osposobljenog za letenje i danju i noću, uključujući složene meteorološke uslove (SMU) – zna da nije konzumirao alkohol. Da je ljudski faktor krivac, nesporno je, ali ne pilota i posade, nego onih koji su naredili let, mimo zakonske procedure i u uslovima kada se letovi ne obavljaju. Uostalom, komandant helikopterske jedinice MUP-a pukovnik Slobodan Glavičić odbio je nalog ministra unutrašnjih poslova da poleti na zadatak, sa obrazloženjem da propisi ne dozvoljavaju let po vremenu i vidljivosti ispod svakog minimuma. A tu "misiju" je, inače, tražio ministar zdravlja Zlatibor Lončar. Zli jezici kažu da je to uradio kako bi se i on medijski istakao jer je tog dana glavna vest bila da je ministar unutrašnjih poslova dr Nebojša Stefanović lično učestvovao u rešavanju slučaja otetog deteta iz Beograda. Da li iz "takmaštva u podvizima" među ministrima ili nečeg drugog, urednicima pojedinih medija je tog 13. marta 2015. najavljeno iz Lončarevog kabineta da je počelo spasavanje bebe koja je iz Novog Pazara krenula prema Kraljevu, ali je sanitetsko vozilo zaustavio odron na putu kod Raške, pa ide helikopter. U koordinaciji Lončara i tadašnjeg ministra odbrane Bratislava Gašića... Helikopter je poleteo iz Beograda, u složenim meteorološkim uslovima, pilot uspeva da po lošoj vidljivosti sleti na stadion kasarne u Raški, orijentir su mu bile i samo tri rotacije medicinskih i rotacija vojne policije, ukrcava dete i sanitetsku ekipu i kreće. Kuda – za Beograd. Zašto tamo kad je mogao za Kraljevo ili Kragujevac gde postoje dobri uslovi za sletanje (vidi se po meteorološkim izveštajima), a Kragujevac uz to ima i Klinički centar sa odeljenjem neonatologije? Međutim, dete je nečijom odlukom moralo biti dovedeno u Beograd da ga ministar lično dočeka. Dolazak Lončara sa svitom bio je već najavljen na heliodrom VMA, pa kada je doneta odluka da se ide na Aerodrom "Nikola Tesla", onda je i upravi granične policije poslat takav dopis. Kada se čulo da uslovi za snimanje nisu adekvatni, ekipe RTS i Tanjuga preusmerene su na Institut za majku i dete na Novom Beogradu, gde je stigao i Lončar. Još jednom: za tragediju helikoptera kriv je ljudski faktor, ali ne pilota Omera Mehića, kopilota Milovana Đukarića i letača tehničara zastavnika Nebojše Drajića i Ivana Miladinovića, nego faktor ministara Lončara i Gašića, kabineta ministra odbrane, operativnih centara RV i PVO i sistema odbrane i na kraju, ključnog čoveka za kršenje procedura, tadašnjeg komandanta 204. avijacijske brigade, koji je prekršio nekoliko pravila za koje vazduhoplovci smatraju da su sveta, jer su "pisana krvlju" njihovih poginulih kolega. ISPOD SVAKOG MINIMUMA Jedan od onih koji su stali u odbranu poginulih kolega jeste i penzionisani pukovnik Srećko Prentović, pilot helikoptera sa svim najvišim profesionalnim znanjima i zvanjima u toj oblasti. Prentović je dugo bio i neposredno nadređeni komandant Mehiću. "Smatram da je, s obzirom na učesnike u dešavanju te mesto same tragedije, a naročito posledice – smrt sedam lica – Komisija za ispitivanje udesa morala biti formirana na višem nivou koji bi imao ingerencije da pokrije sve učesnike i ispita njihovu eventualnu odgovornost u događaju. Na primer, Komisija Direktorata za civilno vazduhoplovstvo ili čak i Evropska komisija, s obzirom da se udes dogodio na međunarodnom aerodromu", decidan je Prentović. On konstatuje da bi da je bio član komisije – obzirom da je udes ispitan kako je ispitan, a na osnovu svih raspoloživih podataka dostupnih iz izveštaja – njegovo mišljenje svakako bilo izdvojeno i "dijametralno suprotno njihovim zaključcima po pitanju uzroka i odgovornosti za nastajanje udesa". "Osnovni uzrok udesa jeste situacija ispod meteorološkog minimuma na mestu određenom za sletanje helikoptera. Ono što su komisije u svom izveštaju navele kao osnovni uzrok udesa – "ljudski faktor koji se ogleda u neadekvatnom upravljanju vazduhoplovom u složenim meteorološkim uslovima noću prilikom prilaza za sletanje" – jeste posledica, a ne uzrok. Situacija nije bila ‘složena’ nego nepovoljna i to konstatuju obe komisije u svojim izveštajima! U nepovoljnoj meteorološkoj situaciji nema letenja!", kaže Prentović. Kada je u pitanju odgovornost, on je tu kategoričan – nju snose svi koji su svojim odlukama, činjenjem i nečinjenjem doveli helikopter i posadu u nepovoljnu meteorološku situaciju za letenje, a prvenstveno general Bandić, koji je vršio procenu i doneo odluku o izvršenju zadatka, pa onda svi drugi redom koji tu odluku nisu suspendovali. "Odgovornost ‘vođe posade helikoptera’ (Mehića) koga izveštaji tretiraju kao glavnog odgovornog za udes sastoji se u tome što je on držao komande u rukama i pokušavao da izvede nemoguće! Prisiljen, a ne dobrovoljno", tvrdi Prentović. Čak je i sama komisija zaključila da je "u vreme predviđenog sletanja, u 22.00 časa, baza oblaka na aerodromima ‘Nikola Tesla’ i Batajnica bila ispod propisanog meteorološkog minimuma za helikopter Mi-17 i pilota prve kategorije". A u kategorizaciji pilota ne postoji veće zvanje od pilota prve kategorije i probnog pilota, kakav je bio Mehić. GDE SU BILI LONČAR I GAŠIĆ Kada je o odgovornosti reč, Prentović podseća da je tadašnji premijer, a današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, "dok je cela Srbija bila u šoku i neverici i dok još niko nije ni naslućivao mogući uzrok nesreće, brže-bolje izjavio: ‘Gašića i Lončara neću da dam!’ A tada ih niko nije ni tražio. I nikome ta rečenica nije bila jasna u tom trenutku. Ali je nije on džaba izgovorio". Na pitanje šta se stvarno dogodilo 13. marta 2015. Pantović odgovara da bi svi to voleli znati: "A zašto se ne zna? Posebno se kriju detalji, radnje i dnevne aktivnosti onih za koje je on rekao da ‘neće da ih da’ i drugih ljudi van struktura Vojske, čijim radnjama i aktivnostima tragedija i jeste započela i koji su njeni idejni tvorci i pokretači. Oni su ostali sakriveni u magli, a fokus je prebačen na žrtve. Kukavički potez, njih kukavica. Dva izveštaja i dve komisije, obe vojne, a ni jedna, s obzirom na učesnike i mesto događanja, stvarno nadležna da ovu tragediju objektivno ispita i rasvetli, njih nigde ne pominju, ili pominju samo usput, funkcijom. Nigde njihovih izjava, saslušanja, transkripata njihovih razgovora. A Vojska je detaljno secirana, žrtve takođe, sve do obdukcije i navodnog alkohola u mokraći. Zašto? Da li zato što on ‘neće da ih da’? Šta su tog kobnog dana radili njegovi štićenici koje neće da da? Je li ih neko to pitao? Zanima li to koga? Zanima li njega i zašto ga ne zanima? Zato što zna i zato što je svestan da zbog svega toga što zna, mora da ih da. Kada i gde ćemo saznati šta je toga dana radio ministar Gašić? Detaljno i sa transkiptima razgovora koje je obavio. Sve dok se nije obreo "u Kruševcu’ sa mobilnim telefonom u džepu u čijem fonboksu, gle čuda, ima brojeve mobilnih telefona komandanata brigada. Ima li brojeve svih komandanata brigada, ili samo pojedinih, ili samo generala Bandića? I ako ima, šta će to njemu? Ministru? Zna li on uopšte svoje ministarske nadležnosti i delokrug rada? Svoja ovlašćenja? Zna li da je on upravni, a ne komandni ‘organ’? Zna li on ko uopšte ima pravo da komanduje Vojskom ili nekim njenim delom ili nekom jedinicom? Ko je njega, na osnovu čega i kada ovlastio da komanduje Vojskom, njenim delovima ili nekom jedinicom? Na osnovu koje završene škole, na osnovu koga stečenog ili urođenog, a u praksi pokazanog znanja, dokazane paranormalne sposobnosti za komandovanje ili bilo čega drugog? Ima li telefonski broj načelnika Generalštaba i Operativnog centra Generalštaba? Zna li on uopšte čemu služe operativni centri u Vojsci, ko u njima neprekidno dežura i zašto," nabraja Prentović. On je upitao i da li, ako ministar ne zna, postoji neko od njegovih saradnika ko zna da postoji standardna operativna procedura za angažovanje dežurne ekipe za traganje i spasavanje (TIS), kojom je jasno propisano da angažovanje te ekipe vrši Operativni centar Generalštaba koji izdaje naređenje Operativnom dežurnom timu RV i PVO: "Zašto je postupio potpuno suprotno, zašto je umesto broja telefona načelnika Generalštaba, ili Operativnog centra Generalštaba, okrenuo broj mobilnog telefona generala Bandića, komandanta brigade? Kada i gde ćemo saznati kada, kako i od koga je ministar Gašić saznao za petodnevnu bebu koja u sanitetskom vozilu, zaustavljenom odronom, bije bitku za život? Ko je njega o tome obavestio i zašto njega? Poimenično, sa transkiptima razgovora. A ministar zdravlja Lončar dr Zlatibor? Kako je on saznao, kada i od koga? I izveštavaju li ga dnevno, kao ministra zdravlja, o svakoj bebi u Srbiji koja ima probleme i bori se za život? Da li su ga izveštavali o zdravstvenom stanju malog Šahina i šta je sve preduzeo prethodnih dana da se bebi pomogne i ona spase? Na osnovu čega je promenio krajnje odredište Šahinovog puta, koje su lekari uputom trasirali u Kragujevac? I zašto baš Beograd? Koga je prvo zvao u pomoć, pre nego što se ‘setio’ Vojske i njenog helikoptera? Je li ikoga zvao i ako jeste, zašto taj neko nije pritekao u pomoć? Sa transkriptima razgovora. I neka u slobodnoj formi objasni svoje kretanje toga dana. Od koga su, kada i koji novinari dobili informaciju o ovoj bebi i njenom spasavanju?", nastavlja Prentović. PROCEDURE I KRŠENJA Sagovornik "Vremena" je ukazao i na činjenicu koja se nije pojavljivala u javnosti, a koja "dočarava" kakvo je stanje u avijaciji – pokojni Mehić je, pored dežurnog pilota, vođe posade za TIS, bio i komandant eskadrile jer je formacijski komandant bio službeno odsutan, pa je kao vršilac dužnosti njegovog zamenika, pored svog formacijskog posla, morao obavljati i poslove komandanta eskadrile. "Sticajem okolnosti, istoga dana bio je određen i u sastav dežurne ekipe za traganje i spasavanje, kao njen vođa. Sve ovo je toga dana bio Mehić. Tri u jedan. Poslovi iz delokruga rada komandanta eskadrile sprečili su ga, kaže Izveštaj, da prisustvuje smeni dežurne ekipe za traganje i spasavanje, samim tim i jutarnjem lekarskom pregledu kojim se utvrđuje zdravstvena sposobnost za dužnost koju prima, a samim tim i propisanoj pripremi za dužnost koju prima. Propust, veliki propust, za koji odgovornost ne snosi Mehić", podseća Prentović. Prentović objašnjava i dalje procedure ekipe TIS, koje su kršene u slučaju helikoptera Mi-17, evidencijskog broja 12551, kobnog za posadu, anesteziologa Dževada Ljajića, medicinskog tehničara Miroslava Veselinovića i bebu Šahina Ademovića: "Inicijalni signal za angažovanje dežurne ekipe, logično je, kreće od Kontrole letenja i ide na Operativni centar Generalštaba, koji odobrava angažovanje i izdaje naređenje Operativnom dežurnom timu Komande RV i PVO za pripremu i rukovođenje akcijom traganja i spasavanja. Zbog brzine reagovanja, cenim da se sve odvija sredstvima veze, tj. telefonima koji se neprekidno snimaju, a da se neophodna pisana dokumenta izrađuju kasnije. Posada bi trebalo da dobije ‘gotov’ zadatak koji sadrži: širi reon traganja ili tačnu lokaciju mesta udesa vazduhoplova, ako je poznata, i opis ‘objekta’ za kojim traga. Po prijemu zadatka posadi ostaje da još jedanput proveri meteo situaciju za izvršenje zadatka, izvrši najavu leta, izvrši neophodne dodatne navigacijske proračune i izbor metode traganja, izvrši pretpoletni pregled helikoptera, njegovo zapuštanje i poleti na zadatak. Stepen hitnosti poletanja posade na izvršenje zadatka ni u kom slučaju ne sme biti definisan kao ‘odmah’ već samo kao ‘što pre’, pri čemu je limitirajući faktor upravo vreme potrebno za dodatnu, potpunu, neposrednu pripremu posade, koje se ne sme ukinuti nikakvom hitnošću. I naravno, sve vreme govorimo o zadatku traganja i spasavanja, zbog koga je dežurna ekipa i stavljena u dežurstvo, a ne o zadatku medicinskog prevoženja na koji je posada te kobne večeri upućena, i koji je neka sasvim druga priča", kaže Prentović. On je, kao bivši starešina, konstatovao da je Mehić bio ne samo iskusan pilot, nego i vođa posade i odgovoran oficir, koji je, suočen sa tri obaveze u isto vreme, a znajući da im istovremeno ne može udovoljiti, logično odredio prioritete, a ostale dve gurnuo u drugi plan, ceneći pri tome da im neće naneti nikakvu štetu. "Izveštaji ne daju odgovore kojim se to aktivnostima sve bavio Mehić toga dana, ali jasno ukazuju da mu je dežurstvo u dežurnoj ekipi za traganje i spasavanje bilo u drugom planu i da toj aktivnosti nije pridavao adekvatan značaj, propuštajući radnje i postupke koji su propisani. Oslanjao se, cenim, na svoju osposobljenost i iskustvo, a verovatno i objektivnu činjenicu da meteorološka situacija, koja je toga dana vladala nad Beogradom, ne daje velike šanse bilo kojoj letačkoj aktivnosti, pa ni angažovanju – poletanju dežurne posade na eventualni zadatak. To je njemu, iskusnom pilotu, cenim, govorio sam pogled u nebo, bez potrebe konsultovanja sa meteorolozima. Njegov pilotski instinkt, dâ se zaključiti, govorio mu je da od letenja toga dana nema ništa. Izveštaji ne kažu da li se on toga dana uopšte susreo sa meteorologom, meteorološkim kartama, čuo prognozu vremena, ali tvrde da neposredno po prijemu zadatka, i pre poletanja na isti, sigurno nije. Izveštaji još kažu da počivajući Mehić, između ostalog, toga dana u periodu od 17.00 do 19.45 časova nije čak ni boravio na aerodromu, ali i ne navode kada je to i ko ustanovio i gde se Mehić u to vreme nalazio, po kom osnovu i kojim povodom, što otvara mogućnost samo spekulacijama o razlogu njegovog izbivanja sa aerodroma, a samim tim i sa dežurstva. Ja lično, recimo, mogu da spekulišem, da je počivajući major Mehić, svestan meteorološke situacije na aerodromu, te svestan činjenice da se ona sa padom mraka još više usložnjava i to do stepena nepovoljnosti za bilo kakvo poletanje i izvršavanje zadatka, samoinicijativno doneo odluku da napusti aerodrom i ode, recimo, da obeduje. Da li je toga dana od obaveza koje su ga pritiskale stigao uopšte da jede? Zašto izveštaji ne kažu gde se u to vreme nalazio i šta je radio, ako već tvrde da nije bio na aerodromu? Ne znaju ili neće? Ako ne znaju, zašto ne znaju, a ako znaju, zašto ne kažu? Sa tom činjenicom, a pošto se ne nudi nikakvo objašnjenje iste, može svako spekulisati kako mu se prohte i kako mu volja, sve do tvrdnje da je to vreme proveo u nekoj kafani uživajući u alkoholu", precizan je Prentović. MI-17 JE PAO Mehić je uspeo da sleti u Rašku, snimljeni razgovor sa kontrolom leta pokazuje da je sve bilo u redu i u povratku, sve dok nije bilo reči o mestu sletanja. Na povratku, Mehić želi da sleti na Banjički vis, ali mu kontrola leta kaže da ne može, slaba je vidljivost. Pilot tad traži da ide na Batajnicu po ILS (sistem koji omogućava sletanje po instrumentima, bez vizuelne vidljivosti, a aerodrom Batajnica je opremljen time, plus što Mehić poznaje svaki grm i krošnju stabla na tom aerodromu), ali mu kontrola ne odobrava i traži da ide na Surčin. Mehić ponovo insistira na Batajnici po ILS i opet dobija odgovor da mora na "Nikolu Teslu". Stručna komisija za ispitivanje uzroka pada helikoptera utvrdila je da je u poslednja dva minuta leta došlo do grešaka i nesporazuma, koji su bili ključni, između pilota i kontrolora leta, koji "nemaju isti način razmišljanja i nisu naviknuti na zajednički rad". Posada javlja visinu od 140 metara, misleći na visinu iznad piste, na šta kontrolor leta ne reaguje jer očekuje da pilot govori o nadmorskoj visini, što je standardna procedura za civilne vazduhoplove. S obzirom da ne zna da pilot govori o stvarnoj visini, kontrolor leta ga ne upozorava da sa te visine i ne može da vidi pistu, zbog niže baze oblaka. Zbog toga kontrolor preporučuje da letelica zalebdi iznad piste, što je za taj tip helikoptera bez spoljne vidljivosti nemoguće. Aerodrom "Nikola Tesla" nalazi se na 102 metra nadmorske visine, pa je zato kontrolor mislio da je helikopter 38 metara iznad piste, a on je u stvarnosti bio 140 metara. Posmatrajući radarski odraz sa radara koji nisu namenjeni za precizno navođenje, kontrolor posadi daje informaciju da je tačno na pragu piste. Međutim, u tom trenutku helikopter se nalazi visoko i bočno udaljen od piste. Posada verovatno prebacuje pažnju van kabine helikoptera, pogledima traži pistu neposredno ispod i ispred helikoptera i stvara uslove za uvođenje helikoptera u nepravilan položaj, stoji u izveštaju. U meteorološkom izveštaju koji je Komisiji dostavila Agencija Srbije i Crne Gore za kontrolu letenja (smatsa), donji sloj oblaka je u 22 časa i 30 minuta, neposredno pred pad helikoptera, bio 35 metara iznad zemlje, u 22.40 bio je 20 metara, a posle se spustio na nulu. Pukovnik Srećko Prentović, pilot Jedan poziv menja sve "Prvi identifikovani poziv izveštaji definišu kao poziv Gašića generalu Bandiću", kaže Prentović. "Generalu Predragu Bandiću mobilni telefon je zazvonio u njegovom stanu, izveštaji kažu u 19.26. Ministar odbrane preskače, dakle, načelnika Generalštaba, Operativni centar Generalštaba, komandanta RV i PVO i Operativni dežurni tim Komande RV i PVO i obraća se komandantu brigade lično. Iz kog razloga se general Bandić odmah nije setio da je na godišnjem odmoru i ljubazno se izvinio ministru uputivši ga na pravi broj telefona koji treba da okrene – izveštaji ne konstatuju. General Bandić prihvata poziv i prima ‘usmeni zahtev da razmotri mogućnost hitnog sanitetskog prevoženja životno ugroženog deteta iz rejona Ušća’. Greška koja će izazvati niz drugih i rezultovati tragedijom. Uglavnom, general Bandić počinje da ‘razmatra mogućnost’, komunicira mobilnim telefonom iz svog stana, petog dana godišnjeg odmora... Tako se ne komanduje u uređenom i visoko rizičnom sistemu kao što je RV i PVO i u tako složenoj aktivnosti kao što je letenje. Kakvim podacima raspolaže u tom momentu general Bandić? Nikakvim pouzdanim podacima relevantnim i neophodnim za pravilnu procenu situacije, te donošenje ispravne odluke o eventualnom angažovanju helikoptera. Ali se ipak upušta u taj proces. Zašto? Oficiru i komandantu njegovog kalibra to ne bi smelo da se desi. Ali dešava se. I sad, umesto da kao vrstan komandant, kada je već nerazumno prihvatio i pristao na postupanje suprotno svim pravilima, prekine godišnji odmor i uputi se na aerodrom gde može prikupiti sve pouzdane podatke neophodne za donošenje valjane i ispravne odluke, general Bandić ostaje kod kuće sa mobilnim telefonom kao jedinim sredstvom za prikupljanje podataka i izvorom informacija. A mnogo je informacija koje treba prikupiti da bi se ‘razmotrila mogućnost’, situacija pravilno procenila i donela ispravna odluka. Mnogo. Mnogo za jednog čoveka i jedan mobilni telefon. Nastupa očito konfuzna papazjanija telefonskih poziva generala Bandića u poteri za informacijama. Kojim redosledom su pozivi bili upućeni ne znamo, koliko su razgovorili trajali i kakav je njihov sadržaj bio ne znamo, ali general tvrdi da je zvao lekare na terenu (u više navrata), dežurnog operativnog 204. brigade, vođu dežurne ekipe za traganje i spasavanje, ministra odbrane, komandanta vazduhoplovstva… I sve to u vrlo kratkom vremenu". Mehić je, smatra Prentović, bio zatečen pozivom, a još više činjenicom da ga zovu zarad letenja i nije imao izbora niti vremena za kalkulisanje i racionalno razmišljanje: "Uzda se u svoje iskustvo, svoje znanje i svoju osposobljenost, uzda se u mogućnosti helikoptera, ali potpuno zanemaruje činjenicu da je od svega toga jača meteorološka situacija koja vlada nad Beogradom i koju, takvu kakva realno jeste, ne može da pobedi ni iskustvo ni znanje ni oprema helikoptera. Potpuno je zanemaruje, zaboravlja na nju i ne pridaje joj nikakvu pažnju. I ne samo on, to očito čini i general Bandić, koji donosi odluke. Od koga i kako se general Bandić informisao i upoznao sa stvarnim stanjem vremena i prognozom razvoja meteo situacije potpuno je nejasno, jer njegovih poziva meteorolozima nije bilo, nema ih u transkriptima izveštaja, kao ni Mehićevih, kao ni drugog pilota-člana posade. Oba izveštaja i obe Komisije decidni su i nedvosmisleni u zaključcima da je meteorološka situacija bila nepovoljna za izvršenje zadatka i ispod propisanog meteorološkog minimuma. Mehić je mogao da pogreši u proceni meteo situacije, mogao je da uopšte ne bude upoznat sa istom, mogao je da pogrešno sugeriše i predloži izvršenje zadatka, ali on nije taj koji donosi konačnu odluku. Ne sme da pogreši onaj koji donosi konačnu odluku. Njegova je zadnja. U krajnjem, zato valjda i postoje komandanti i zato je njima dato pravo da donose odluke." Davor LUKAČ

Kada danas u nekoj galeriji ili muzeju vidimo sliku, često ne pomislimo o uzrocima koji su doveli do njenog nastanka, koji su često neraskidivo vezani sa unutrašnjim bićem njenog stvaraoca, ali ponekad još više sa njegovim idiličnim ili dramatičnim životnim okolnostima. Tako je i junak ove naše kratke priče provodio dane u Parizu, životareći boemskim životom siromašnih umetnika koji su često čamili u kutu nekog bistroa u nadi da će neko naručiti portret, makar ga platio i jednim dobrim ručkom. Svako od njih pre ili kasnije ili je uspeo ili se povukao. Svakom od njih ukazala se prilika koju je uhvatio ili propustio. Vlaho Bukovac je svoju grčevito uhvatio i stvorio nju – Veliku Izu, koja je potpuno izmenila tok njegovog života. Piše: Milorad Stokin Autoportret Vlaha Bukovca (1914) Mnoge okolnosti života Vlaha Bukovca nisu davale prevelike izglede da će se posvetiti slikarstvu. Rođen je kao Biađo Fađoni. Bio je potomak siromašnog italijanskog mornara i već u detinjstvu se sam morao snalaziti da nađe svoje mesto pod suncem. Boravio je u Americi, radio kao crtač, konobar, nosač, mornar. Jedna teška povreda vratila ga je u roditeljski dom u Cavtatu, malom primorskom mestu nadomak Dubrovnika, gde otkriva u sebi slikara i oslikava zidove rodne kuće. Nakon toga odlazi u Pariz gde uči slikarstvo kod velikog Aleksandra Kabanela. U Parizu tog vremena, a nalazimo se u 1882. godini, veoma jebio popularan roman La Grande Iza Aleksandra Buvijea, koji je u središte radnje doneo skandalozni život jedne kurtizane. To je bio poprilično lagan sadržaj prepun spletki, ubistava i erotike, i kao takav, idealan da u nastavcima izlazi u bulevarskom listu La Lanterne. Čitajući ove nastavke Bukovcu se javila ideja i započeo je rad na novom delu. Brzopleto je počeo rad na slici bez skice i modela i veoma je brzo dovršio nadajući se da će biti dostojna izlaganja na čuvenom prolećnom Salonu koji se bližio. Međutim, profesor Kabanel je figuru Ize ocenio neproporcionalnom, i posavetovao mladog umetnika da je koriguje i izloži tek sledeće godine. Vrativši se u atelje Vlaho je sastrugao figuru, i zatim u krajnjem očajanju pohitao da među lokalnim prostitutkama nađe novi model. Vlaho BUKOVAC ~ Velika Iza ~ ulje na platnu ~ 144 x 205 cm Maneova Olimpija inspirisala je Bukovca U svojim memoarima Vlaho ovako opisuje ovaj događaj: „Izađoh iz kuće satrven od jada. Nisam imao nikakvog osobitog cilja, ali me neka potajna sila vukla među svijet, naročito među takozvani „polu-svijet“, ne bih li naišao na kakvu lijepu ženu, koja bi voljna bila da mi posluži kao model za glavnu figuru moje slike. U ulici „Mosje le Prens“ uđem u jednu noćnu kafanu, u kojoj su goste posluživale same djevojke. Tek što se smjestih za jedan astalčić, a ono pristupi k meni lijepa, visoka žena. Kako je pogledah, rekoh u sebi: „Ova je ženska glava kao stvorena za moju Izu“. Kad me upita šta želim ja je ponudih da sjedne te je sklopljenim rukama zamolim da me sasluša. „Smilujte mi se, rekoh, jer vi jedina možete da me spasete od propasti. Dođite u moj atelje da mi budete model za jednu sliku, jer bih inače morao da sam sebi kidišem. Život je moj u vašim rukama“. Žena je shvatila slikarevu nevolju i prihvatila je da mu pomogne bez ikakve novčane nadoknade i samo za jedan svoj portret. Telo joj nije bilo najidealnije, ali je bilo pravih proporcija. Za torzo i noge je pozvao druga dva modela, slika je bila gotova za pet dana i Vlahu je ubrzo stiglo obaveštenje da će biti izložena na prolećnom Salonu. Kada je slika izložena tog davnog proleća, ljudi su bili oduševljeni predstavom kurtizane koju sluškinja priprema za dolazak mušterije. Ona smelo gleda u posmatrača, ne stideći se svoje nagosti i svojim telom kao da poziva na čulne užitke. Tema slike potpuno je odgovarala vremenu u kome su inovativni slikari krčili put motivima senzualnosti i naslade, nasuprot herojskim i mitološkim temama tradicionalnog slikarstva. Tako se i Bukovac vodio ovim idejama, i pod velikim uticajem Maneove Olimpije, koja je dvadesetak godina ranije izazvala umetničku revoluciju, i prekinula dugu tradiciju aktova na kojima su predstavljane mitološke junakinje. Pored Maneovog primetan je uticaj slikarstva profesora Kabanela, pogotovo jednog od njegovih najznačajnijih dela Rađanja Venere. Aleksandar Kabanel ~ Rađanje Venere ~ 1863. Portret kraljice Natalije (1882) Te 1882. godine Velika Iza je bila veliko otkriće pariske umetničke scene, a fotografska reprodukcija se prodavala u hiljadama primeraka. Iako je slika doživela veliki uspeh kod publike, žiri joj nije uručio nikakvu materijalnu nagradu, a Vlaho za to krivi svoju nesposobnost da se preporuči „izvjesnim damama bez kojih se u Salonu nikakva stvar ne svršava“ i bez čije protekcije nema ni nagrade ni odlikovanja. Ipak, umetniku je to bilo najmanje bitno. On je postigao ono što je želeo: stvorio je vredno umetničko delo i postao priznati slikar, ali mu je najbitnije bilo što je bio potpuno slobodan i samo svoj. Velika Iza je u veoma kratkom roku proslavila svog autora i širom Evrope. U to vreme kralj Milan Obrenović posetio je Pariz i oduševivši se slikom, poziva Bukovca na srpski dvor da izradi portret njegove supruge Natalije. Pa tako da nije bilo Ize, ne bi bilo ni Natalije, jednog od najreprezentativnijih portreta neke srpske vladarke. Kasnije će portretisati i Dragu i Aleksandra ispod stoletnih lipa letnjikovca Obrenovića u Smederevu. Prvobitna verzija bez naknadnih dodataka Budući da je Velika Iza izazvala nesvakidašnju pažnju, veoma brzo je prodata nepoznatom engleskom kolekcionaru, a 1913. našla se u posedu industrijalca iz Vest Derbija kod Liverpula. Bukovac je tada nameravao da ga poseti i opet vidi svoje delo, ali ga je u tome sprečilo izbijanje Prvog svetskog rata. Nova prilika mu se nije nikada više pružila. U tom periodu desila se intervencija na slici, jer je sluškinji naslikan prsluk i naranđžasti povez na glavi. Godine 1929, na jednoj aukciji u Parizu sliku je kupio Pavle Beljanski, jugoslovenski diplomata i pasionirani kolekcionar. Na aukciji se našao i Paja Jovanović koji Veliku Izu želeo za kraljevsku kolekciju u Beogradu, ali je odustao u korist Pavla Beljanskog. Slika je od tada krasila salon njegovog doma u Beogradu, gde se nalazila do 1948. godine kada je proglašena za kulturno dobro. Da je sliku kupio Paja Jovanović ona bi se danas nalazila u Narodnom muzeju, gde se nalaze mnoga dela iz muzeja kneza Pavla Karađorđevića, no Pavle Beljanski ju je 1965. godine poklonio svojoj Spomen-zbirci u Novom Sadu koja je izgrađena sa namerom da čuva njegovu bogatu umetničku kolekciju. Velika Iza danas predstavlja jedan pravi izuzetak u ovom zdanju, budući da je ono galerija moderne umetnosti. Smeštena je u posebnom prostoriji – Memorijalu Pavla Beljanskog koji je potpuno uređen u duhu njegovog doma, koga je Iza decenijama krasila. Milorad Stokin je urednik Fragmenata kulture i FB stranice Fragmenti prošlosti http://fragmentikulture.com/vlaho-bukovac-velika-iza/

Prizor mačke koja je obešena na autobuskom stajalištu od juče se širi društvenim mrežama, a ljudi zgroženo osuđuju momka koji je fotografije postavio na svom Instagramu. Na prvoj se vidi 19-godišnji student koji drži mačku u krilu pokazujući srednji prst, a na drugoj nesrećna životinja dok visi zavezana za vrat. Glavni akter priče, Pekov Steva iz Kikinde, inače student koji živi u Beogradu, okačio je na Instagram story ove dve slike i to upravo tim redosledom, a zatim je nastao opšti haos. Po poznatom običaju, odmah su se javili dobrovoljci koji će lično da se postaraju da klinac ne dočeka sutrašnji dan, da bude pretučen ili dočeka sličnu sudbinu kao obešena mačka. Sudeći po objavi, jasan nam je bes koji je student izazvao. Upozoravamo, sadržaj koji sledi može biti uznemirujuć. Međutim, u horor priči se desio neočekivani obrt. Na Twitter profilu "Fondacija Pokret Levijatan" koja je među prvima izbacila uznemirujuću fotografiju na kojoj je Kikinđanin navodno obesio mačku, javili su se ljudi koji poznaju Stevu i tvrde da je došlo do nesporazuma zbog obrnuto postavljenih fotografija. "Momak je mačku spasao i ona je živa i zdrava", piše u videu koji su njegovi poznanici okačili na društvene mreže. Bez obzira na demantovanja, studenta i dalje mnogi osuđuju zbog toga što je najpre uslikao mačku koja se davi, da bi se time hvalio na društvenim mrežama navodno uz srednji prst onome koji je životinju pokušao da obesi. Stotine komentara u objavi "Pokret Levijatan - STOP Animal ABUSE" uglavnom su pisma pretnje 19-godišnjem Pekovu, ali deo njih sugeriše da je istina možda ipak drugačija. Redakcija NOIZZ-a je studentu uputila zahtev za intervju, ali nam se on do objavljivanja ovog teksta nije javio. Nadamo se da ćemo uskoro saznati šta je zapravo istina. Pre nego što bude kasno. Izvor: Noizz.rs Naime, kako objašnjavaju, mladić je na autobuskoj stanici zatekao obešenu mačku koja je srećom još bila živa! Mladić, koji se školuje za veterinara, mačku je oslobodio i zbirnuo! Kada se uverio da je mačka dobro on se fotogafisao na stanici držaći je u krilu, sa osmehom na licu i srednjim prstom upućenim onome ko je mačku pokušao da ubije, ali u tome nije uspeo. Stevina jedina greška bila je što je fotografije objavio pogrešnim redosledom. Blic

Predstavnici SAD, Nemačke, Italije, Francuske i Velike Britanije u Vašingtonu vode konsultacije oko poslednje faze pregovora Beograda i Prištine, koji bi trebalo da rezultiraju sporazumom o normalizaciji odnosa. Kako su najavili i srpski zvaničnici, taj dokument trebalo bi da bude potpisan za najkasnije godinu dana. Vest da su se u Americi okupili predstavnici pet najmoćnijih zapadnih zemalja kako bi utvrdili zajednički stav pred poslednju fazu razgovora predstavnika Srbije i Kosova, prošla je dosta neopaženo. Možda baš zato što ovo nije prvi put da se moćne zapadne zemlje sastaju tim povodom, ali do sada nije bio slučaj da se to dešava u američkoj prestonici. Za poznavaoce prilika u pregovorima i interesa velikih sila, to je jasan signal da se približava Dan D i da veliki igrači spremaju svoju konačnu ponudu. Na konsultacijama su ispred evropskih zemalja prisutni politički direktori zaduženi za Balkan, dok američku stranu zastupa funkcioner SAD iz Stejt Departmenta. Kako navodi Dušan Janjić, analitičar i dobar poznavalac kosovskih prilika, ovakvi razgovori zemalja Kvinte su deo prekse i ne tiču se uvek samo Kosova, ali sada imaju poseban značaj jer se bliži poslednja faza i samim tim završnica dijaloga dve strane. FOTO: P. DIMITRIJEVIĆ / RAS SRBIJA Dušan Janjić - S obzirom da se približila ta poslednja faza dijaloga Beograda i Priština, koji će biti održan na najvišem nivou, predstavnici najmoćnijih zemalja Zapada će utvrditi zajednički stav oko granica u kojima će se ti razgovori voditi - kaže Janjić za "Blic". Kada je reč o tome šta bi njihov plan mogao da sadrži u kontekstu budućnosti statusa Kosova, Janjić je, kaže, siguran da da te države neće prihvatiti podelu Kosova, o kojoj se u srpskoj javnost često govori. Ipak, to što je poslednji sastanak održan u Vašingtonu za Janjića je indikativno, jer, kako kaže, to se vrlo retko do sada dešavalo. PROČITAJTE I... "Gazeta": Zapadne zemlje se u SAD konsultuju o dijalogu Beograd - Priština - Možda će SAD imati veće učešće u budućim pregovorima. Verujem da se razgovara i o formatu dijaloga, odnosno ko će sve, uz posrednika Federiku Mogerini, biti posmatrač, kao i o rokovima u kojima pregovori treba da budu okončani - dodaje Janjić. Diplomatska ofanziva Vučića Sve što se u Srbiji i na Kosovu dešava u poslednjih nekoliko meseci govori u prilog utisku da se vreme za konačno rešenje tog pitanja opasno približava. FOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ / TANJUG Aleksandar Vučić On je u nedavnom intervjuu za "Gardijan" izjavio da veruje da će pravno obavezujući sporazum sa Prištinom, koji je inače uslov za napredak u evrointegracijama, biti potpisan u narednih šest meseci do godinu dana. Sudeći po njegovoj izjavi, za paraf na taj dokument Beograd traži ustupke, a ugledni britanski list tumači da bi Srbija prihvatila članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, ukoliko dobije nešto zauzvrat. PROČITAJTE I... VUČIĆ U BERLINU: "Gospođa Merkel želi da se stvari drže pod kontrolom" (VIDEO) DIPLOMATSKA OFANZIVA Vučić u aprilu s Merkel, ali i sa Makronom i Mogerini Predsednik Srbije poslednjih meseci ima česte susrete sa visokim evropskim zvaničnicima, počev od nemačke kancelarke Angele Merkel, preko turskog predsednika Redžepa Erdogana, pa do nedavnog susreta sa Vladimirom Putinom, ruskim predsednikom. Glavna tema svih tih sastanaka bilo je Kosovo. Podizanje cene u pregovorima Za Srbiju će biti važan i Vučićev susret sa francsukim šefom države Emanuelom Makronom, koji bi, prema rečima srpskog predsednika, u Beograd trebalo da dođe početkom leta. Diplomatsku ofanzivu predsednik Srbije započeo je u Njujorku, gde je od američkih diplomata tražio "razumevanje" za srpsku stranu. I predstavnici vlasti u Prištini pripremaju se za dijalog sa Beogradom na najvišem nivou. Mada je njihova situacija dosta lagodnija u odnosu na srpsku, s obzirom na podršku koju imaju na Zapadu, njihova platforma za finalizaciju dogovora sa Beogradom odbijena je u Odboru za spoljne poslove kosovske skupštine, jer je navodno "opšta" i "slaba", a za pojedine poslanike je neprihvatljivo da Hašim Tači vodi razgovore sa Beogradom. Hašim Tači I dok se čeka "dan D", odnosi Beograda i Prištine svakodnevno se zaoštravaju. Hapšenje Marka Đurića, brutalni napadi na pripadnike Srba na severu Kosova i najave formiranja Vojske Kosova kojoj se oštro protivi srpska strana. Beograd je sa druge strane iz navodno bezbednosnih razloga sprečio održavanje utakmice mladih rukometašica Srbije i Kosova, a zatim i zabranio ulazak u Srbiju kosovskim karatistima, koji su planirali da učestvuju na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu. PROČITAJTE I... Kosovski mediji: Beograd blokadom diže cenu u završnici dijaloga sa Prištinom Vlasti u Srbiji su takođe povukle poziv za učešće na međunarodnoj konferenciji u Beogradu, koji je Nenad Čanak, predsednik Odbora za evrospke integracije, uputio dvojici kosovskih kolega. Mediji iz Prištine su to protumačili kao "podizanje cena Srbije u završnici dijaloga sa Kosovom". https://www.blic.rs/vesti/politika/iza-kulisa-sastanka-u-sad-velike-sile-u-vasingtonu-kroje-sudbinu-kosova/ty0m14m