Претражи Живе Речи Утехе

По замисли владара, у древној престоници, која је тада била у рушевинама, требало је подићи грандиозни спомен-храм, чија основна идеја је била крајње прецизно исказана речима царског Манифеста: "Ради очувања вечног сећања на ревност, верност и љубав према Вери и Отаџбини, без преседана, које су у тешким временима величале руски народ, и ради исказивања благодарности наше Промислу Божијем, који је спасао Русију од претње страдањем, одлучили смо да у нашем Првопрестоном граду, Москви, оснујемо цркву посвећену Спаситељу Христу... ... Нека благослови Свевишњи наше отпочињање! Нека овај храм траје много векова, и нека у њему гори, пред светим Престолом Божијим, кандило благодарности наредних генерација, заједно са љубављу и подражавањем дела њихових предака!". Сама идеја о изградњи спомен-храма, која је потекла од генерала армије Михаила Ардалионовича Кикина је пренета Александру I преко адмирала Александра Семјоновича Шишкова. Исказана у царском Манифесту, идеја о изградњи спомен-храма је добила најширу подршку у свим слојевима руског друштва, иако је била необична за то време. XVIII век је оставио много споменика победама руских снага, али су то били совјетски споменици: тријумфалне арке, пирамиде, обелисци и колонаде. Рату из 1812. године, који је првобитно називан Отаџбинским и чији исход је одредио општенародни покрет, је био потребан другачији споменик. То је могао бити једино храм. Идеја изградње спомен-храма је оживела древну традицију заветних храмова, који су подизани у знак благодарности Богу за даровану победу и за вечно сећање на погинуле. Ова традиција је позната још из домонголских времена: Јарослав Мудри је подигао Софију Кијевску на месту битке са Печењезима. Епоха Куликовске битке је обележена изградњом мноштва храмова, посвећених Рождеству Пресвете Богородице - празника, који се подударио са даном битке православне војске са хордама Мамаја. У Москви је у знак сећања на погинуле на обалама Непрјадве и Дона изграђен храм Свих светих. На победе у рату и жртве рата сећају и храмови на Црвеном тргу: сабор Покрова на рову (познатији под именом Василија Блаженог), који је изградио Иван Грозни у знак сећања на победу против Казанског ханства, и сабор Казанске иконе Богородице, који је посвећен подвигу руских патриота XVII века и ослобођењу Москве од пољско-литванских освајача. За изградњу спомен-храма су организована два конкурса. На првом конкурсу су учествовале водеће руске архитекте: Д. Кваренги, А. Вороњихин, А. Мељников, А. Витберг, В. Стасов. На другом - К. Тон, Ф. Шестаков, А. Татишчев, А. Кутепов, И. Тамански и многе друге истакнуте архитекте тог времена. На првом конкурсу је представљено 20 варијанти пројекта Храма. Владар је изабрао пројекат, који је израдио архитекта А.Л. Витберг. 12. октобра 1817. године, пет година после одласка Французa из Москве, свечано је отпочела градња Храма Христа Спаситеља на Воробјевим горама, између Смољенског и Калушког пута. Убрзо су се појавили проблеми због крхког земљишта, са подземним токовима, а после смрти Александра I је нови самодржац Русије Николај I, наложио да се сви радови зауставе. 1826. године је прекинута градња. 10. априла 1832. године, Император Николај I доноси нови пројекат Храма, који је сачинио архитекта К.А. Тон. Император је лично изабрао место за изградњу Храма Христа Спаситеља - на обали реке Москве, недалеко од Кремља, и 1837. године је именовао посебну Комисију за изградњу новог Храма. Алексејевски манастир и црква Свих светих, који су се налазили на месту, које је намењено за изградњу Храма Христа Спаситеља, су били срушени, манастир пребачен у Сокољњики. 10. септембра 1839. године је свечано започета градња новог Храма. Храм Христа Спаситеља је грађен скоро 44 године. 1841. године су зидови прекривени површинском изолацијом; 1846. године – је сведен свод велике куполе; након три године су завршени радови на спољној облози и започета израда металних кровова и кубета. Свод велике куполе је завршен 1849. године. 1860. године су околне шуме посечене и Храм Христа Спаситеља се први пут указао пред Московљанима у свој својој величанствености. 1862. године је на крову постављена бронзана ограда, која није била предвиђена првобитним пројектом. До 1881. године су завршени радови на сређивању приобаља и платоа испред Храма, и постављена је расвета. До тог времена је приведен крају и рад на живописању ентеријера Храма. Радови на изградњи Храма Христа Спаситеља су вршени по налозима Императора Александра I, Николаја I, Александра II, Александра III, са благословом, касније проглашеног за Светог, сталног члана Свјатејшег Синода, Митрополита Московског и Коломенског Филарета (Дроздова) и Епископа Дмитровског Леонида (Краснопевкова); непосредно руковођење радовима је било поверено Генерал-Губернатору Москве кнезу Д.В. Голицину и Комисији за изградњу Храма на чијем челу је он био. У изградњи Храма по пројекту К.А. Тона су учествовале најбоље архитекте, градитељи и уметници тог времена. Уникатни живопис су радили уметници Руске Академије Уметности В. Суриков, барон Т. Неф, Н. Кошељев, Г. Семирадски, И. Крамски, В.П. Верешчагин, П. Плешанов, В. Марков. Аутори фасадних скулптуру су били барон П. Клодт, Н. Рамазанов, А. Логановски. Врата Храма су направљена по моделима грофа Ф. Толстоја. Скулптурна и живописна декорација Храма Христа Спаситеља је представљала посебно јединствену целину, која одражава све благодати Господње, добијене молитвама праведника за руско царство током девет векова, као и путеве и средства, које је Господ наменио спасењу људи, почев од стварања света и грехопада до Спаситељевог искупљења људског рода. Зато су на свим зидовима Храма постављене фигуре светих заступника и молитвеника за Руску земљу, као у оних што су се трудили да утврђују и шире православну веру у отаџбини и руских кнежева, који су положили своје животе за слободу и целовитост Русије. Храм је представљао живи летопис борбе руског народа са освајачем Наполеоном, и имена храбрих јунака, кроз које је Бог послао спасење руском народу, су била исписана на мермерним плочама у доњој галерији Храма. Храм Христа Спаситеља је грађен за целу Русију и постао је видљиво отелотворење њене Славе, Вере и Величине, сведок многих историјских догађаја. 13. децембра 1880. године је нови Храму добио назив Катедралног Сабора Христа Спаситеља, као и своје свештенство и свештенослужитеље. 26. маја 1883. године, на Дан Вазнесења Господњег, одржано је Свечано освећење Храма, а пало је на Дан Светог крунисања на Сверуски Престо Императора Александра III. 12. јуна исте године је одржано освећење параклиса св. Николаја Чудотворца, а 8. јула је освештан и други параклис Храма - св. Александра Невског. Од тог времена су у Храму почела редовна Богослужења. 1901. године је при Храму основан хор, који се сматра једним од најбољих у Москви. Бројао је 52 члана, а међу регентима саборног хора су се истицали познати композитори А.А. Архангељски и П.Г. Чесноков. У Храму су се чула и дела њихових савременика, као и великог црквеног композитора А.Д. Кастаљског. У Храму су се чули гласови Ф.И. Шаљапина и К.В. Розова. У пролеће 1912. године, на скверу у близини Храма је подигнут споменик Императору Александру III - рад професора архитектуре А.Н. Померанцева и скулптора А.М. Опекушина (споменик је опстао свега шест година и срушен је 1918. године). У Храму су свечано слављена крунисања, свенародни празници и јубилеји: 500-годишњица упокојења преподобног Сергија Радоњешког, 100-годишњица Отаџбинског рата 1812. године, 300-годишњица Дома Романових, постављање споменика Александру III и Н.В. Гогољу. Храм је имао неколико својих слава, али главна слава храма - Рождество Христово - је до 1917. године, цела православна Москва славила као празник Победе у Отаџбинском рату 1812. године. 15. августа 1917. године, у тешко време за Русију, је у Храму Христа Спаситеља одржано отварање Помесног Сабора, на којем је Русија, после 200-годишњег прекида, поново добила свог Патријарха – изабран је Свјатејши Патријарх Тихон, проглашен од стране Руске Православне Цркве за светитеља. Захваљујући томе, што су међу служитеље Храма примани искусни вероучитељи и проповедници, он се у друштвеном животу земље, врло брзо трансформисао у центар просвећености: основана је богата библиотека, у којој је било мноштво вредних издања, стално су организоване екскурзије, а од 1902. године, када, су на иницијативу московског шефа полиције Д.Ф. Трепова, у време када нема богослужења, организовани општеобразовни курсеви за раднике, почеле су, специјални за њих да се организују и екскурзије по Храму. Током празника је активну помоћ свештенству пружало, при Храму Христа Спаситеља, организовано удружење хоругвоносаца, који су уживали велики углед међу Московљанима. Прилози који су у Храму стално прикупљани, су упућивани као помоћ сиромашним мирјанима и црквама, избеглицама и рањеницима. Почетком 1918. године је услед прогона Цркве и проглашења Декрета Совјетске власти "О одвајању цркве од државе и школе од цркве" Храму потпуно ускраћена помоћ органа власти. Тада је, по благослову Свјатејшег Патријарха Московског и целе Русије Тихона, основано Братство Храма Христа Спаситеља, које је за циљ имало одржавање благолепија Храма, очување православља, и спровођење широке просветитељске делатности. 5. децембра 1931. године је Храм-споменик војне славе, Главни Храм Русије варварски уништен. Много година после разарања, на месту величанственог Храма је зјапила монструозна јама, а 1958. године, током Хрушчовљевог безбожног "одмрзавања" се ту појавио базен "Москва", као споменик поруге и заборава отаџбинске славе и историје, која се није уклапала у шаблоне задатака "градитеља комунизма". Крајем 1980-их година је изникао друштвени покрет Московљана и свих Руса за обнову Храма Христа Спаситеља. Историја Храма Христа Спаситеља се протегла на неколико векова, у њој су се преплитале судбине световних власти, јерарха Руске Православне Цркве, обичних људи, који су се жртвовали за изградњу светиње. И тако је у наше тешко и смутно време, благодарећи милости Божијој, трудом и молитвама свих православних хришћана, из ничега вазнесен Велики Храм - Главни храм Руске Православне Цркве, Храм-споменик, Храм-мученик - Храм Христа Спаситеља. Божанственом Литургијом, која је служена под сводовима обновљеног Храма Христа Спаситеља, у ноћи са 6. на 7. јануар 2000. године, дочекала је православна Русија велики јубилеј, две хиљаде година од Рождества Христова – Доласка на свет Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Као древни мудраци, принела је Рођеном Господу свој дар - обновљени Храм - симбол вере, покајања, вечне памјати, љубави и наде. Извор: Русија.рс