Претражи Живе Речи Утехе

Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet Autor: Marina Vulićević petak, 29.03.2019. u 20:00 (Фото: Данко Страхинић) Slovenački filozof, pesnik, prevodilac i publicista Gorazd Kocijančič bio je ovih dana gost– predavač Instituta za evropske studije u Beogradu, a ovom prilikom posetio je i Maticu srpsku u Novom Sadu gde je takođe održao predavanje. Reč je o jednom od najistaknutijih hrišćanskih filozofa Evrope, o čoveku koji govori dvanaest jezika, o polihistoru, prevodiocu celokupnih dela Platona, zbog čega je 2005. godine proglašen ličnošću godine u Sloveniji. Takođe, Kocijančič je preveo dela Dionisija Areopagite, Evargija Pontijskog, dela ranoga hrišćanstva, svetih otaca pravoslavne i katoličke crkve, tekstove Solovjova, Rilkea, Ničea, Levinasa, Ranera, i drugih. Kod nas su prevedene njegove knjige „Certamen Spirituale”, „Posredovanja, Uvod u hrišćansku filosofiju”... U današnjim evropskim društvima susrećemo se sa poricanjem najrazličitijih vrednosti. Kako tumačite nihilizam u odnosu na hrišćanstvo? Predavanje koje sam održao u Matici srpskoj, u Novom Sadu, sažetak je mog eseja pod naslovom „O mračnom ništa” iz knjige „O nekim drugima” koja se upravo prevodi na srpski jezik. Nihilizam je tematizovan mnogo puta, od Ničea i Hajdegera, a sada smo već naviknuti na to ništavilo koje obeležava odsustvo svih vrednosti kao i onaj osećaj da u našim životima, pa ni u vaseljeni, ništa nema smisla. Običan odgovor hrišćanstva na taj izazov jeste afirmacija života, bića i vrednosti protiv negacije. Misao od koje polazim je paradoks, inverzija te jednostavne teze i antiteze. U samom hrišćanstvu, u osnovi, kerigme, objave spasenja, nalazi se jedno paradoksalno prisustvo ništavila, ali i pobede nad njim. Moje ubeđenje je da se u onoj najplemenitijoj hrišćanskoj duhovnoj tradiciji svetaca i mistika krije lek za taj problem nihilizma. U poststrukturalizmu osporeno je viđenje sveta iz jedinstvene perspektive, gubi se horizont ontološkog, a prevlast ima subjektivno. Kako ta relativnost formira naš odnos prema svetu, javno mnjenje? Ovo pitanje daje mi mogućnost da kažem nešto o drugom predavanju koje sam održao u Beogradu, na Institutu za evropske studije, gde sam govorio o svom konceptu konzervativnog anarhizma. U osnovi te priče nije reč o anarhizmu u istorijskom smislu, već o pomoćnoj kategoriji fundamentalne ontologije socijalnosti. Moje osnovno polazište jeste upravo u toj fragmentiranosti subjekata koji su u agresivnim međuodnosima i koji sve relativizuju. Postavlja se pitanje kako promišljati onu pravu zajednicu iz tog totalnog konflikta. U tekstu pod naslovom „O rođenju etosa” putem fenomenološke metode analizirao sam situaciju u jednoj sobi za mučenje i šta se dešava u fundamentalnim reakcijama ljudskih bića, ja ih zovem ipostasima. Svako od njih je biće svega bivstvujućeg koje u svom temelju izlazi iz apofatičkog ništavila, iz tajne. U toj borbi sa ništavilom čovek doživljava svog bližnjeg kao nekakvu mrlju, iako zna, negde u dubini, da je njegov bližnji isto takav totalitet kao on sam. Kako misliti taj trenutak gde „ja” izlazim iz toga da sam centar svog sveta i otvaram se za drugog koji je totalitet? Samo preko toga se uspostavlja, u određenoj instanci, neka prisna zajednica. Savremeni čovek se pre opredeljuje za slobodu u područjima ideologija ili liberalne ekonomije. Na koji način, u sekularnim društvima, uspostaviti perspektivu hrišćanstva kao slobodnog izbora, gde se otvara ta mogućnost prema drugome? Danas ima mnogo filozofa koji sami sebe razumeju kao determinisanu mašinu. Ta ideologija odsustva slobode, sve te glupe kvazinaučne priče, prodiru u svakodnevicu. To je vrlo opasno. Ako izgubimo prvobitni uvid u našu slobodu, koja ima ne samo hrišćanske, nego i antičke, stoičke i platonističke korene, mislim da smo posekli onu temeljnu granu na kojoj stojimo. Svaka ozbiljna filozofija trebalo bi da definiše čoveka kao slobodno biće. Hrišćanstvo je jedan od odgovora na pitanje: „Kako ja, kao slobodno biće, mogu suštinski da se oslobodim od onoga što me porobljava?”. Moje iskustvo je takvo da hrišćanstvo, kao praktična moć, ima tu silu da čoveka digne iz te njegove ontološke slobode ka jednoj pravoj, punoj, slobodi, koja vodi u eshaton. Sveti oci kažu da je u nama ta ontološka bogopodobnost neizbrisiva, mada čovek može da zaboravi na nju. Na drugoj strani je etička i duhovna transformacija koja je čovekov zadatak u životu, a za koju su mu potrebne milost i mudrost pređašnjih pokolenja. Hrišćanstvo bi trebalo predstaviti kao efikasnu medicinu. Koji motiv danas ateisti imaju da žive etično? Dolazim iz Slovenije koja je čak više ateističko društvo nego Srbija. U istoriji su se kroz konflikte različitih ideologija promenila značenja reči. Ako danas kažete „Bog” ljudi ne razumeju šta ta reč zapravo znači, u koju realnost vodi. Za hrišćansku tradiciju Bog je skrivena unutrašnjost svega, ceo svet, vaseljena, mi, drugi ljudi, to je lice Božje. To mogu da negiram samo ako sam lud. Iako je Bog sam ona tajna koju nikada nećemo spoznati. Ako čovek u totalitetu svega vidi znamenje, simbol, stupa u taj odnos s počelom svega bivstvujućeg, samo u tom slučaju njegov život stvarno može da ima smisla. Kakav je vaš odnos prema filozofiji koja je izgubila metafizičku dimenziju? Svoju filozofiju razumem kao kontinuitet Platona, Plotina, Eriugene, nemačke metafizike, tradicije plemenitog hrišćanskog humanizma, ali u drugačijem intelektualnom kontekstu. Nisam sam u tome, u Francuskoj postoji taj teološki zaokret fenomenološke misli koji su dali Levinas ili Žan-Lik Marion. U Engleskoj je to radikalna ortodoksija, gde imamo inteligentnu hrišćansku konfrontaciju sa savremenom kritikom metafizike. U Nemačkoj– oživljavanje metafizike kod Volfganga Jankea ili Ditera Henriha. To je širi pokret u različitim kulturnim kontekstima, ali zajedničko nam je to da zapravo znamo da je u istoriji evropske duhovnosti i metafizike bila zastupljena velika mudrost čoveka i Boga. U kom ključu vi tumačite Platonovu državu, kao idealan ili totalitarni „projekat”? Bila je uticajna Poperova kritika Platona u knjizi „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji”, gde je Platon gotovo prikazan kao profašista. Duboko verujem da je to pogrešna interpretacija, jer ako pažljivo čitamo „Državu” to je metafora za ustrojstvo duše. Nikako ne treba da zanemarimo činjenicu da Platon nije pisao traktate, već dijaloge. Pri tom, nemamo prava da poistovećujemo Platonov glas sa drugim glasovima u dijalogu, njegova istina je dijaloške prirode. Zbog toga je Platon neuhvatljiv i uvek nam izmiče. http://www.politika.rs/sr/clanak/426144/Hriscanstvo-je-lek-protiv-nihilizma?fbclid=IwAR03Mb7Brz5rcvETFBBqMRhaB53FxZXVwloddYYjhDWl_UH8-YgDHN5TBbc#.XJ-ltqFi7f4.facebook

Što znači asketski ideal kod jednog filozofa? Moj je odgovor – bit će da se to odavna odgonetnulo: filozof se pri prizoru optimuma uvjeta najviše i najodvažnije duhovnosti tom prizoru privrženo osmjehuje. On time ne odbacuje «opstanak»; štoviše, on time potvrđuje svoj opstanak, i samo svoj opstanak. Čuvajmo se toga da pri riječi «tortura» odmah smračimo lica. Upravo u tom slučaju ostaje dovoljno toga s čime treba računati protiv toga i dovoljno toga što se tomu može oduzeti – ostaje čak i nešto čemu se može nasmijati. Osobito nemojmo potcjenjivati to da su Schopenhaueru, koji se spram spolnosti ustvari odnosio kao prema osobnom neprijatelju (uključujući i njezino sredstvo, ženu, taj instrumentum diaboli, đavolje oruđe), bili nužni neprijatelji da bi ostao dobrog raspoloženja; da je volio opore, jetke, crno-zelene riječi; da se ljutio ljutnje radi, iz strasti; da bi se razbolio, da bi postao pesimist (jer pesimist nije bio, ma koliko to želio) bez svojih neprijatelja, bez Hegela, bez žene, bez osjetilnosti i cijele volje za opstankom, za ostankom tu. Schopenhauer inače ne bi bio tu ostao, u to se može kladiti, bio bi pobjegao. No njegovi su ga neprijatelji čvrsto držali, njegovi su ga neprijatelji uvijek iznova zavodili na opstanak, njegov mu je gnjev, baš kao i kod antičkih kinika, bio njegova okrepa, njegov odmor, njegova naknada, pribježište pred gađenjem, njegova sreća. Toliko u pogledu onog najosobnijeg u slučaju Schopenhauer. S druge strane ima u njega i nešto tipično – i tek se tu vraćamo svojem problemu. Sve dok ima filozofa na zemlji i svugdje gdje je bilo filozofa (od Indije do Engleske, da uzmemo suprotstavljene polove obdarenosti za filozofiju) neprijeporno postoji neka navlastita razdražljivost i rancune (mržnja) filozofa spram osjetilnosti – Schopenhauer je samo njezin najrječitiji, a ima li se uha za to, ujedno i najzavodljiviji i najdražesniji izljev. Postoji isto tako neka navlastita naklonost i privrženost filozofa u odnosu na cjelokupni asketski ideal, o tomu i protiv toga ne treba si ništa umišljati. Kao što je rečeno, i jedno i drugo pripada tipu. Nedostaje li to oboje u nekoga filozofa, tada je on – u to neka se bude siguran – uvijek samo «takozvani» filozof. Što to znači? Jer to činjenično stanje tek treba protumačiti. Po sebi stoji tu glupavo za svu vječnost, kao i svaka «stvar po sebi». Svaka životinja, a time i la bete philosophie, životinja filozof, instinktivno teži optimumu povoljnih uvjeta u kojima može posve očitovati svoju snagu i u kojima dostiže svoj maksimum u osjećaju moći. Svaka životinja isto tako instinktivno i s istančanim njuhom, koji «je viši od svakog uma», zazire od svake vrste smetnji i prepreka što leže ili bi mogle ležati na tom putu prema optimumu (to o čemu govorim nije njezin put prema «sreći», nego njezin put prema moći, prema činu, prema najmoćnijem činu, a u većini slučajeva zapravo njezin put prema nesreći). Tako filozof zazire od braka, sa svim onim što bi ga na brak moglo navesti – brak kao smetnja i zla kob na njegovu putu prema optimumu. Koji je veliki filozof do sada bio oženjen? Heraklit, Platon, Descartes, Spinoza, Leibniz, Kant, Schopenhauer – oni to nisu bili. I više od toga, ne može ih se ni zamisliti kao oženjene. Oženjen filozof spada u komediju, to je moj stav. A onaj izuzetak Sokrat, pakosni Sokrat se izgleda oženio ironice (ironično), zapravo zato da bi potvrdio baš ovaj stav. Svaki bi filozof govorio onako kako je jednom govorio Buddha kad mu je javljeno da mu se rodio sin: «Râhula mi se rodio, iskovan mi je okov» (Râhula tu znači «mali demon»). Svakom «slobodnom duhu» morao bi doći onakav čas premišljanja – pod pretpostavkom da je prije toga imao neki nepromišljajući čas u kojem nije mislio – kakav je jednom došao tom istom Buddhi. «Skučen je, mislio je u sebi, život u kući, mjesto nečistoće. Sloboda je u napuštanju kuće». «I dok je tako mislio, napustio je kuću». U asketskom idealu naznačeni su tako mnogi mostovi k neovisnosti da filozof ne može bez unutarnjeg klicanja od radosti pljeskanja rukama slušati povijest svih onih koji su jednoga dana rekli »ne« svoj neslobodi i pošli u bilo koju pustinju, pa čak i pod pretpostavkom da su to bili samo jaki magarci i skroz naskroz protivnost jednom snažnijem duhu. Što prema tomu znači asketski ideal kod jednog filozofa? Moj je odgovor – bit će da se to odavna odgonetnulo: filozof se pri prizoru optimuma uvjeta najviše i najodvažnije duhovnosti tom prizoru privrženo osmjehuje. On time ne odbacuje «opstanak»; štoviše, on time potvrđuje svoj opstanak, i samo svoj opstanak. I to možda do tog stupnja da mu tuđom ne ostaje ni zločinačka želja: pereat mundus, fiat philosophia, fiat philosophus, fiam! (neka propadne svijet, samo neka bude filozofije, neka bude filozofa, neka bude mene, prim. prev.). S njemačkog preveo Mario Kopić [Friedrich Nietzsche, Uz genealogiju morala, s njemačkog preveo Mario Kopić, Zagreb: AGM 2004, str. 110-121] https://filozofskim.blogspot.com/2019/03/friedrich-nietzsche-ozenjen-filozof.html?spref=fb&fbclid=IwAR2eXZYhT3EBe5h8Vm-8dCT8Hvn2Un2IpdlQMdsp-1zVvyckpckPV6of-Xg