Претражи Живе Речи Утехе

Posle točno 23 godine, pre nekoliko dana telefonom su razgovarali Džoni Štulić i Petar Luković; tema – feljton na XXZ portalu o Štuliću iz knjige “Biografija” Hrvoja Horvata. Džoni je predložio da za naš portal napiše odgovor/demarš spram objavljenih feljtonskih nastavaka, pogotovo trećeg dela, ali je zbog celokupne slike i razumevanja morao proširiti odgovor i na druge teme. Tekst Branimira Džonija Štulića objavljujemo u originalu; u heksametru; na ćiriličnom i latiničnom pismu, onako kako on inače piše… Photo: Zoran Trbović/XXZ Posle razotkrivaњa Šerbeџijinih mračnih laži, odmah њemu koliko sutradan priskoči u pomoć još mračnije glasilo Druge zapovedne linije, Večerњi list, obznanom da u svojoj nakladi izdaju za zagrebački sajam kњiga, Interliber, dve hiљade osamnaeste, moj necenzuriran životopis iz pera Hrvoja Horvata. Necenzuriran je umesto neautoriziran, mašti na voљu, podmetaњe, laž (da zametnu mom ukradenom novcu trag, bacajući koske helotiji na krivi kolosek), a sve to kanda boreć se protiv govora mržњe (kao da mediji i televizija nisu raspirili požar rata u Jugi), pošto govor mržњe nije sloboda govora – dovoљno je samo zaviriti u komentare o meni na tu vest, oštija. Hrvoje Horvat pak nosi tako prenapadno ime da ga to prosto odaje, no od tih novih momenata koji osvanu u najavi, jedan ću ispraviti. Neli Mindoљević izjavi da ono što prelije čašu između њenog muža Davora i mene, posetiv ih pred rat devedesete, bejaše to što Davor reče kako ne bi mogao pucati u prijateљa, dok ja rekoh da bih. E sad, toga se ne sećam (mada znajuć sebe u to uopšte ne sumњam), međutim, ono zbog čega me Davor istera iz stana, rekavši da im više ne dolazim, beše to što ja ustrajem na tome da Srbi imaju pravo živeti u Hrvatskoj, dok on zauze suprotan stav. Tako na kraju balade ipak zapuca on, a ne ja. I takođe, Jura Pađen mi nikad hrvatsku zastavu na odlasku ne dade, već samo kњižicu: Pale sam na svijetu. Niti me je sedamdeset prve ijedan pandur pipnuo, budući sam jedini išao od Trga prema Mažurancu, dok su gomile hrlile u suprotnom pravcu. Naprosto nije bilo potrebe. Photo: Zoran Trbović/XXZ Međutim, nisam samo ja primetio da je Hrvoje Horvat lažњak, već i drugi. Na Nezavisnom news portalu (HOP) – nemoguće je ne opaziti kako samozvani Hrvati izbacuju sve srpsko iz zapodnosrpskog narečja, otuda suicid i news – osvane vest pod ovim naslovom: Prvo je Štulić nazvao Šerbeџiju Gruzijcem i lažnim Srbinom, a onda je general Sačić oprao њega! Dakle, pored slike Šerbeџije kako pozdravљa u srpskoj oficirskoj uniformi i šajkači (iz nekog filma), bude i preslika svežeg natpisa iz novina gde najavљuju tu Horvatovu kњigu o meni. A tekst ispod toga ovako glasi. Dajte molim, neka mi netko, tko ovo čita, javi, piše li unutra taj lažњak "Hrvoje Horvat", kako je Štulić, ranih devedesetih (dok smo mi њegove pjesme slušali), bukvalno psovao "j... majku ustašku, fašističku" svim Hrvatima koji su branili svoju Domovinu, hrvatski narod...Te, kako je tada, pred živim љudima, zazivao tenkove takozvane JNA, da nas sve pregaze... ti sebični, oholi, velikosrpski, protuhrvatski zlobniče, prvo idi na koљenima do Vukovara i zamoli za oprost hrvatski narod!! General Sačić o jugosu Štuliću. Ranih devedesetih (i pre toga) svi moje pesme slušahu, pa čak i čobani po vrhovima planina, ako im već ovce uz Breginu glazbu boљe travu pasahu. Nisam Srbin pa da bi ustašama jebao majku (nema mržњe do bratske mržњe, što ne znači da je svaka mržњa bratska, bar ne u mom slučaju), fašizmom se ne razbacujem, a Hrvata odavno nema. Pred živim љudima (Pađenom, iako mu je životnost upitna) jebah majku tima koji šaљu tenkove u napad bez pešadije. Treba znati znaњe. No u toj Jugi bude lažњaka, kao pokretačke snage, na sve strane. Photo: Zoran Trbović/XXZ Šerbeџija je baba–devojka iz tridesetih, a Štulić iz daљine deli packe...veli samozvano piskaralo i rock hroničar (kako sebi laska) iz potpuno iste daљine (jer desetleće i po posle mene u nizozemske prostore dođe), prenebregnuvši da ja delim packe o svojem i na svoj račun, dok on o tuđem i za tuđi račun (a u svoju korist). Sad, razlika malena, ali zimzelena. Nesumњivo već očekuje 'Pulicera', no vidi se ko su mu gazde. I ne samo њemu, nego i Nedeљniku, ča odmah za Večerњim krene spasavati kazanџiju, zatraživši mišљeњe od dotičnog kadra, koji pre toga objavi neke svoje umotvorine, gde se maltene pohvali da je sa mnom jahao (Johan i ja) uz sve to što imadoh semitske oči i što me dvaput u Zagrebu viđe na ulici. Stoga i natuknica da se već neko vreme opaža moje odstupaњe ili odskakaњe od (њihove) partijske linije. Fino. Lov na veštice. Tek iskoristi zgodu da me opiše kao kombinaciju derišta i zločeste usedelice, koji napada onoga koji se ne može braniti. Otud su mu u pomoć jurnuli. A Šerbeџija opet u svom odgovoru iznese dodatne laži: da sam s њim i Rupčićem rujno vino pio, i da sam ga na koncert u Dubrovniku pozvao, na koji je avionom stigao (on ne bi nikom zrno soli iz svoje kuće dao, a kamoli na avion trošio, to podmetne zato da ispadne kako je i pre tri desetleća isti status imao). No moguće da tâ večerinka (kad me provoza svojim kolima) bude prilikom rođendana њegovog sina, pošto o tome nisam vodio računa, naime, Photo: Zoran Trbović/XXZ očito se goste na takve stvari poziva. Dakle, kazanџija se ne uzmogne braniti, otkako bude uhvaćen sa gaćama na kolenima. Ništa zato, smesta mu donesu paravan i toalet papira. Kako bilo, posle trinaest godina lažњak ponovo izda nadopuњeni (za trećinu, veli) životopis moje bezličnosti, ovog puta bez naslova Fantom slobode, samo Štulić i biografija, uz њegovo ime, a na vrhu izdavač, Večerњi list, premda bi umesto izdavača, jer to nije za naslovnicu, trebalo staviti – neautorizirano – ali ko bi onda kupovao i u to poverovao? Elem, na predstavљaњu kњige okupi isto takve bezvezњakoviće: glavnog urednika Večerњaka (za koji nikad ništa ne kazah, čak ni u ono doba), piskaralo Borivoja Radakovića (ča me opet zameni za Stublića), i Babogredca, koji se pre šest–sedam godina u Jutarњem listu nabaci na me da lažem kao pas u istom dahu sa poricaњem da znaju moju adresu na kojoj me, uostalom, i poseti, i koja je potpuno ista kao i na obračunu o prodaji mojih nosača zvuka iz devedeset osme, gde jasno piše da sam stranac, kad taj ispis i dobih. Kako samo rđa rđu nađe, i šta ja uopšte imam sa svima њima, pa to je prosto vredno naricaњa i lelekaњa na sav glas. To se prvo izdaњe proda bar u trideset hiљada primeraka (bilo je više naklada), tako sigurno kao autor pokupi trideset hiљada evra; tvorac zadњeg smeća, koje nema nikakve veze ni sa mnom ni sa stvaraњem remek–dela, ako je remeslo, uostalom, maџarski za zanat, pa tako vrhunsko, prvorazredno delo. Inače, zašto bi se toliko o meni pisalo? Zacelo odavno ne živim tamo. Ali niko jošte strvinare ne odagna, dok neki Photo: Goran Pavelić Pipo lav na put ne bane, a čagљevi se i lešinari tad raspu kud koji, glavom bez obzira, na sve strane. Jasno, Babojedac je isturen da skrije Škaricu, a Škarica gazde. Kapoi u konc–logoru, brale. Međutim, Horvat kaže da smo nekoliko popodneva razgovarali po četiri–pet sati, a nazvao me samo jednom, dve hiљade treće, ili godinu pre toga, krajem maja, sat vremena, ako i toliko, što uopšte intervju ne beše. Eto kako laže. Stoga ni reči o tome kako je došlo do moga astronomskog poreza (iako sam čitav slučaj sa dokazima, i da se ne radi o autorskom pravu nego vlasničkom, kao i to da sam stranac, i ceo način pљačkaњa, javno izneo pre šest i po leta, dok on skupљaše podatke još pet godina posle toga), već samo olaki zakљučak da je priča o њegovoj pokradenosti kompleksnija, i da je neki zakљučak u tome što se ne želi prijaviti ni u jednu agenciju za zaštitu autorskih prava (čisto izvrtaњe, budući Jugoton nije vlasnik moga), a i zašto bi kad sam vlasnik svega svoga i kad to nije na prodaju, pa čak i da hoću ne mogu, jer imam svoj kopirajt, dok agencije ne dopuštaju da ista osoba ima autorstvo i kopirajt, kao i da sam snimio veliki broj albuma i prodao ih u velikim nakladama, pa su se osamdeset i treće skupili veliki iznosi poreza koje je trebalo platiti. Kaj god. Nije uopšte bila stvar u tome, premda je istina da sam prodao velike naklade (cela kњiga mu je puna netačnosti i proizvoљnih zakљučaka, ne samo zato što ne zna ništa o meni i o temi o kojoj piše, nego i namerno skreće voz na slepi peron, Photo: Zoran Trbović/XXZ što spada u čisti teror), i ništa se nije skupilo, već sam pristigle iznose digao i њima snimaњe dve ploče u inozemstvu platio (Jugoton nije mogao zakonski poslovati u inozemstvu, jer beše ilegalan), i onda su mi tê utrošene novce povratili, ali računali su mi trošak pod zaradu, odnosno da sam dobio sto hiљada, a ne pedeset, budući celo poslovaњe vodih preko svog žiro računa... Taj lažњak Horvat voli teatarska pomagala i zna kako ih upotrebiti (prerušavaњe). Što se mene tiče, počne sa CD–om Đoni budi dobar – Tribute To Azra – kojim se diči u svojoj biografiji, kao organizator i urednik toga nedela, i na kojem su dvadeset tri moje pesme uz nešto maњe izvođača (inače potpuno neslušљivo), u izdaњu nepostojeće zagrebačke kuće Crno bijeli svijet (CBS), od kojeg ne videh ni centa, to je, dakle, krivično delo, koje, naravno, њega ne kači. Zatim izda dve moje biografije i u њima faksimile mojih pesama za koje nije imao odobreњe da ih tiska, to je, takođe, nedozvoљeno. Dakle, ne samo da na meni kešira, već gradi i svoju karijeru. Tek uznapreduje do koscenariste Naših dana – priče o hrvatskom rocku – uz Škaricu, te me stave unutra mada sam stranac, što podbočih dokumentom, no toga nema u њegovoj kњizi, ali zato mi pismo iz osamdeset druge (iz Њujorka) podmetne u devedesetu, za što ne krivim њega, već Banovićku i Mindoљevićku, kao sluge neprijateљa (inače ne bi Banovićka toliko uspela preko svojih mogućnosti, niti bi Mindoљevići došli do stana). I premda Banovićku mњah dvaput ženiti (kao dotur Luiđi iz Malog mista Bepinu), nikad se za mog boravka onamo Photo: Dražen Kalenić naše familije nisu srele (čudovišno kako im takvo što uopšte padne na pamet), kad i ja retko doma navraćah, a posle mog odlaska nije bilo potrebe – istina, kod њenih ponekad meњah novce. ...Shodno i Horvat u svom sočnom štivu (koje podebљa između hiљadu i hiљadu i po puta, zavisno od toga koliko, umesto samo jednoga, iznosi tih nekoliko popodneva po četiri–pet časova), zapravo isto postupi kao i zmija u rajskom vrtu kad Evu na jabuku uputi, ča redom i Adama navede jesti. A takvi su mu i ostali sagovornici, sem, moguće, Juričića, koji je uglavnom korektan, jer nikako ne stoji da je puk hrlio da me vidi osamdeset sedme/osme zato što sam tri i po leta izbivao sa tih prostora, to je naprosto uvreda, budući nikakve razlike nije bilo ni pre ni posle toga (vaљda ja znam); devedeseta bejaše posetom delomično skromnija zato što je rat bio pred vratima, beše to u vazduhu i za to se znalo, ma i tako, jedini sam ja po zemљi kružio i nastupao (po običaju bez ikakve reklame). Takođe, Lajnerova priča nema veze sa istinom: њega sam plaćao da bih se u formi održavao i neodložan rad ne prekidao, budući sam na vremenu uštedeti hteo (vreme je skupљe od novca)... ...Posledično, uspeh mi je trebao da bih svirao, jer živim da radim, i radim da živim, a to što proizvedem spada u kolateralnu štetu koja se ne može izbeći (bile to moje pesme, soliraњe ili revaњe). Porez plaćam. Otud je to samo moje. I kakve veze, ko stranac, imam sa helotijom da se piše o tome? I kako samo taj helot Babojedac masno laže, pa to nije normalno. On uopšte nije postojao u moje vreme, niti išta zna o mome snimaњu i poslu; kaže da je diskografija dozvolila i Johnnyju Štuliću da snima sedamsto sati u skupom studiju u Lisinskom. To je, izjavio je, bio luksuz o kojemu bi vani kapitalisti (oh) donosili posebne odluke. U Lisinskom miksah Photo: Zoran Trbović/XXZ duplu ploču mesec dana (Rapsodiju), ne više od dvesto sati, dok snimaњe na Zelengaju obavih kod Smoleca, recimo dvesto pedeset sati, dakle (moji novci među њima kruže, ja ni centa ne viđe), uvrh glave četristo pedeset sati (po domaćem cenovniku, dok se nosači zvuka prodavahu po svetskoj ceni). A taj Lisinski studio beše kao Rols–Rojs, međutim, bez brisača, tako da se po kiši i snegu (a zima je bila) nije moglo voziti u њemu, sve da je i bilo goriva i vozača (što nije uvek), naime, ni jedan jedini efekt nisu imali, sem goli pult, istina, kao spejs–šatl, ali ja otiđoh tamo zato što je kod Smoleca ne samo magnetofon zatezao, nego što nije bilo nikoga ko bi snimati znao, dok je žena vlasnika imala tikove, mimo drugih koji bi se onde vrzmali, rečju, pušiona, tako da bejah primoran tražiti snimateљa na ulici, svakog prolaznika upitavši da li zna snimati. Niti htedoh ići u Lisinski, naprosto ne beše drugog raspoloživog studija. Zatim veli (Babojebac) da Štulićevi albumi osamdesetih nisu bili najskupљi, ali je on imao A jedan tretman za sve što mu je trebalo. Urednici bi došli čuti što je napravio i rekli 'to je na dobrom putu, ali treba još.' I diskografi bi poslušali i produžili mu rok snimaњa. Moj A jedan tretman je bio samo kod skupљaњa press–klipinga, sve ostalo sam, što mi je trebalo, svojim novcem i trudom nabavљao, i donosio gotove snimke, a oni bi samo naknadno platili studio i ništa više. Nikad mi urednici nisu rekli 'treba još,' jedini put kad imadoh kontakt sa urednikom za snimaњa beše upravo tâ promena studija za Rapsodije, kad se od Smoleca prešlo u Lisinski; tom zgodom se ništa nije slušalo, već se nastavak rada dogovorio. Dapače, ja sam odlučivao treba li što boљe činiti ili ne, i niko drugi, stoga, na primer, Photo: Zoran Trbović/XXZ nanovo za svoj groš miksah Krivo srastaњe, plus trošak za tri sedmice. A sve to zato jerbo htedoh dobar zvuk dobiti (Fazani i Srastaњe), budući su me doma unakazili. Tim načinom, organiziravši sve za svoj račun, Jugotonu isporučih gotove albume: Sunčanu stranu ulice, Pločnike, Fazane i Srastaњe (plus uživo, govorim iskљučivo o prvom delu karijere i albumima koji su se najviše prodali), a oni su ih objavili samo zato što sam imao ogroman uspeh sa prodajom, inače ne bi nikada, i u tome se moj A jedan očitovao. Da se њih pitalo, ja bih samo dve ploče imao: prvu Azra, i Između krajnosti, kojom sam porez platio (obe u њihovom studiju urađene i obe katastrofalne, kao što su i oni sami). No ja stvarah (i kao neposredni proizvođač i kao kapitalista) na svoj rizik ono što Jugi tada trebaše, koja onda moja zemљa bejaše (nastavљajući Titovim putem i pod sloganom: što si ti za svoju zemљu učinio?), a Jugoton њezino preduzeće, drugačije se i nije moglo. Novcem službeno beše zabraњeno raspolagati, a Jugoton nije imao prava u inozemstvu poslovati, stoga su sa mnom samo tipski šestomesečni ugovor po ploči imali (kao student servis), koji su u vlasnički preveli istim obrascem po kojem su nacionalizirani. Photo: Kamenko Pajić Hej stari sjeti se i reci mi nešto o њoj, hej stari plati gem, prijateљ si moj – gem je gemišt, špricer, belo vino i mineralna voda, a mineralna voda je voda sa mehurićima. Tako je Jugoton, kao nacionalizirano preduzeće za štampaњe plastičnih patkica, bio u inozemstvu ilegalan (kako samo laskaju sebi kao diskografima, partijski sekretari nacionaliziranim sredstvima postadoše kapitalisti, zakloњeni helotima), što se produži i po њihovom rasturaњu Juge (da zabašure sav počiњeni kriminal, te da u novim okolnostima operu novce), budući u zločinačkoj Hrvatskoj nastave poslovaњe bez ikakvih problema, i, kao da se ništa nije desilo, zavedeni u kњige kao trgovačko društvo bez odgovornosti, prilagodivši ime u Kroacija Rekords. To bez odgovornosti je potpuno isto kao i pripravnički tipski šestomesečni papiri, može da bidne, al ne mora, il puj pike, ne važi. Naravno, zaštićeni su, i onda i sada, kao beli medvedi (nažalost, to je samo fraza, medvedi i beli i smeđi itekako ispaštaju) zato što su gazdinska filijala za otimaњe para....................... ali što oni propuste to na kraju godine država (takođe avetiњska gazdinska tvorevina) kroz poreze uzme, sa nasladom zaračunavši trošak pod prihod, dok pravosuđe služi samo zato da se nedela okade, jer ko drži Photo: Damil Kalogjera novce taj plaća i sudije (sudije se postavљaju, pučanstvo ih ne bira, premda se živi u republici, to jest javnosvojnosti), dakle, čista turbo mafija. Nazad na Babojedca i lažњaka Horvata (našla vreća zakrpu). U kњizi piše da se Babojebac sa Štulićem upoznao љeta osamdeset prve, kad je Azra svirala u Vinkovcima. Budući je Babogredac od sedamdeset devete posjedovao tonski studio u Bošњacima, Johnny ga zamoli da ga odu pogledati, pa su sjeli u auto i odvezli se dvadeset pet kilometara. Idućih mjeseci Babogredac je sa Štulićem u autu proveo puno vremena, vozeći ga na koncerte, ali je radio samo s originalnom tročlanom postavom Azre. Babolašca je meni doveo – da ozvuči jesensku turneju (odsad ću ga tako zvati, jer pun je bisera kao rak govana), znači posle leta – tadašњi vršilac dužnosti menaџera Brada Sladić, dakle, preko њega sam ga upoznao. Ja sam u Bošњake tek osamdeset osme navratio da bih studio video, i to na њegov poziv. Rekoh već da besmo odvojene ekipe i uopšte nismo skupa putovali, a kamoli da me on vozio na koncerte, niti je on išta radio sem zvuka. Jeseni osamdeset i prve odvezao ga je automobilom u Trst, gdje je Johnny doživio šok. Bilo je to prvi put da je izašao iz države na "zapad" i nije se htio vratiti. Problem je bio što je navečer Azra svirala jedan od pet nastupa u Kulušiću. "Jedva smo se stigli vratit na vrijeme, publika je već počela izlaziti iz dvorane", govori Babogredac, "ali kad su ga vidjeli svi su Photo: Zoran Trbović/XXZ ušli natrag". Kakav gnojni smrad! Ja sam u Trstu bio dvaput sredinom sedamdesetih – toliko o šoku i da se nisam hteo vratiti. Azra je svirala ceo tjedan, sedam nastupa, od ponedeљka zakљučno sa nedeљom, a u Trst se išlo negde krajem godine, rekao bih, jer takav put je bliži iz Slovenije, u svakom slučaju, ne sećam se ikakvog kašњeњa, premda je dobro katkad zakasnit zbog napona koncerta. Te iste godine Želimir Babogredac s њim je putovao u London, radi Štulićeva susreta s novinarkom Vivian Goldman...Kakva bљuvotina! Babolažac nije imao nikakve veze sa mnom; išao sam na svoj račun da se razonodim i da Banovićki boљe obzore pružim...jer to je bilo vrijeme odlične serije koncerata u londonskoj dvorani Lyceum, gdje je Johnny gledao Pretenderse, Stray Cats, Jam, Police i druga aktualna imena (u Lajseumu gledah Strej Ketse i Pritenderse, dok Џem u nekoj sportskoj dvorani, a Polis se ne sećam). Babogredac mu je naručio gitaru Rickenbecker, model John Lennon, koja je iz Škotske poštom stigla u London (Babolažac nije ništa naručio, on je samo broj od Tome imao, gde su svi iz Istočne Evrope navraćali, pa sam tamo s њim otišao i žeљu za tim modelom izrazio), a Štulić je odmah pozvao Stefanovskog da ju isproba. Nakon što ju je (kako su obojica nepismeni) uzeo u ruke, Vlatko je rekao "ovo je igračka, ovo nije gitara", a Johnnyjevoj muci nije bilo kraja (toga sa Vlatkom se ne sećam, ali stoji da Photo: Goran Pavelić Pipo mojoj muci sa tom gitarom nije bilo kraja). Ali, nije bilo niti kraja slavi, jer je dao intervju Vivian Goldman koja ga je potom proglasila (oh) najboљim novim mladim poetom u Europi. Dapače, govori Babogredac, "čim smo stigli u hotel (nije slučajno dobio posao u Kroreku, vidi se da je Udbin provokator) na recepciji je Johnnyja čekao poziv da se javi Goldmanovoj." Goldmanicu nikad nisam sreo, a kamoli joj intervju dao, sve da me poziv i čekao, o čemu pojma nisam imao. Doduše, sećam se da sam baš na Strej Ketsima, sedeći na balkonu, čuo voditeљa gde pred nastup nešto pomiњe Jugoslaviju, ali pošto nisam razumeo engleski, okvirno protumačih sebi da verovatno skreće pažњu na važne goste u publici. A takozvani 'Balkan info' me nazove mesec dana pre objavљivaњa mog telefonskog odbijaњa da sudelujem u emisiji (navedu da to beše dan pre toga), međutim, snime me bez mog znaњa, pa to na tjubu objave – moja o takvima razmišљaњa. https://www.xxzmagazin.com/kao-kad-se-dug-vraca-faksiranim-novcanicama