Претражи Живе Речи Утехе

Prva četiri desantno-jurišna helikoptera Mi-24 koji su remontovani u Rusiji, isporučeni su Mađarskoj u ponedeljak 10. septembra. Njih je iz Sankt Peterburga, gde se nalazi 419. avijacijski remontni zavod, dostavio teški transporter An-124-100 iz sastava ruskih Vazdušno-kosmičkih Snaga čija je posada sletela u mađarsku vazduhoplovnu bazu Kečkemet. Sutradan, 11. septembra dva primerka u varijanti Mi-24P (evidencijski brojevi 335i 336) su kopnenim putem odnosno kamionima prevezeni na svoj matični aerodrom, vazduhoplovnu bazu Solnok gde će leteti u sastavu 86. helikopterskog puka. Druga dva isporučena helikoptera u verziji Mi-24V su stigla u Solnok 12. septembra. Nakon remonta mađarski Mi-24 moći će da lete 7 godina ili 1000 sati / Foto: Ministarstvo odbrane Mađarske U Rusiji će biti remontovano još 8 mađarskih Mi-24, po 4 Mi-24V i P a ugovor za remont ukupno 12 helikoptera, vredan oko 69,35 miliona evra potpisan je 31. oktobra 2017. godine. Prethodno su mađarski Mi-24 prizemljeni 2013. godine a prva 4 poslata su na remont 22. novembra 2017. Osim remonta helikoptera, ugovorom je predviđena i isporuka rezervnih delova kao i obuka odnosno osvežavanje znanja tehničkog osoblja i posada s obzirom da ti helikopteri u Mađarskoj dugo nisu leteli. Nakon izvršenih radova remontni zavod garantuje upotrebu ovih letelica još 7 godina ili 1000 sati naleta. Postoje informacije da će mađarski Mi-24 pretrpeti dodatne izmene odnosno da će biti osavremenjeni modernom elektronskom opremom što u zavodu u Sankt Peterburgu nije odrađeno jer su na snazi sankcije prema Rusiji. Za ovaj posao očekuje se potpisivanje ugovora sa trećom stranom kako bi se helikopteri ne samo modernizovali već i uskladili sa NATO standardima. Video snimci isporuke prva 4 remontovana mađarska Mi-24: Živojin BANKOVIĆ

Godine 1956. Beograd dobija prvo avangardno pozorište, Atelje 212. Bilo je potpuno drugačije od svih ostalih pozorišta, ne samo u Beogradu već i u čitavoj istočnoj Evropi. Zbog svog smelog pristupa umetnosti uopšte i zbog neuobičajne organizacije, Atelje 212 su tada nazivali Pozorište utehe, nade i slobode. Baš je taj smeli beogradski teatar uspeo da ostvari veliku ekspanziju avangardena ovim prostorima tih godina. Od te 1956. godine pa do danas Atelje 212izgradio je, oblikovao i sačuvao svoj jedinstven stil igre. Kako je nastao Atelje 212 U prostorijama stare zgrade „Borbe” 12. novembra 1956. godine zaživeo je ovaj avangardni beogradski teatar. Atelje 212 se tog dana predstavio beogradskoj publici premijernim izvođenjem predstave Faust (Johan Volfgang Gete). U maloj sali „Borbe” sa ukupno 212 stolica u gledalištu osvanuo je neki novi stil do tada nepoznat domaćoj pozorišnoj publici. Scena je bila prilično mala. Imala je galerijicu i prilično uske prolaze koji su vodili do same scene. Čitav enterijer sale bio je sirotinjski, bez ikakvih dekora. Bilo je teško scenografski organizovati predstavu na tako malom i neuređenom prostoru ali ceo taj ambijent odisao je avangardnim duhom. Predstava Faust bila je u režiji Mire Trailović, a na scenu su izašli Viktor Starčić, Mata Milošević, Marija Crnobori i Ljubiša Jovanović. Bio je to početak Ateljea 212 koje će se ubuduće sa svojim smelim pristupom izdvajati od ostalih pozorišta širom regiona. Avangarda u istočnoj Evropi Za mnoge tadašnje ljubitelje pozorišta, pravi početak za Atelje 212 bila je predstava Čekajući Godoa (Semjuel Beket). Naime, iste godine kada je i počeo sa radom Atelje 212 publici je predstavio upravo adaptaciju ovog Beketovog dela. Ova predstava je bila zabranjena na ovim prostorima. Upravo je Atelje 212 postao prvo pozorište koje je publici predstavilo Vladimira i Estragona. Prvi rukovodioci bili su Radoš Novaković i Bojan Stupica ali je Mira Trailovićubrzo postala upravnica. Ona je uspostavila profilisanje Ateljea 212 kao pozorišta okrenutog novoj avangardnoj drami. Ta nova avangarda imala je veliki uticaj u čitavoj Evropi u to vreme. Upravo zato je sama pojava Ateljea 212 na pozorišnoj mapi značila mnogo za istočnu Evropu. Kako je predstava Čekajući Godoa prošla veoma uspešno otvorio se prostor za nove ideje. Kroz Sartra, Foknera, Joneska, Kamija, Pintera, Džojsa i mnoge druge avangarda je prosto ušetala u Atelje 212 i zauvek zauzela scenu. Mira Trailović – vladarka Ateljea 212 „A šta je to avangarda?” Mira Trailović je bila spikerka, a kasnije i rediteljka i urednica Radio Beograda. Završila je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Pored toga što je osnovala Atelje 212 i BITEF, poznata je po tome što je u pozorište dovodila najavangardnija i najpoznatija dela i predstave. Zapravo se ova Vladarka teatra grozila reči „avangarda”. Jednostavno je nije volela iako se za njeno ime upravo vezuje avangarda Beograda tog vremena. Šarmantna, prodorna i nikada sujetna uvek je bila otvorena za nove ideje u svetu pozorišta. Želela je da svetske trendove teatra predstavi i na ovim prostorima na najbolji mogući način i u tome je uspela. Odlikovana je mnogim nagradama i priznanjima. Deo svog života provela je u Parizu, u Teatru nacija, gde je i odlikovana najvišim priznanjem Francuske. Danas, jedna od dve scene Ateljea 212 nosi naziv: Scena „Mira Trailović”. BITEF Mira Trailović je bila dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Godine 1967. ona je, zajedno sa Jovanom Ćirilovim i saradnicima, osnovala Beogradski internacionalni teatarski festival. BITEF je nastao u Ateljeu 212 i traje preko 40 godina. Na ovu ideju Mira Trailović je došla prateći dešavanja na pozorišnim scenama širom sveta. Na ovom festivalu se, od njegovog postanka do danas, prate svi novi pozorišni trendovi. Prva godina održavanja festivala prošla je veoma uspešno. BITEF je tako postao jedan od najvećih pozorišnih festivala u Evropi spojivši avangardne i klasične forme. Jedinstvena organizacija pozorišta Atelje 212 Sama organizacija ovog, tada malog, beogradskog pozorišta bila je potpuno drugačija u odnosu na ostala pozorišta širom regiona. Cilj prilikom osnivanja Ateljea 212 bio je da ovo pozorište ne bude institucija već mesto na kome će se promovisati nova pozorišna umetnost. Treba napomenuti da je pored nove avangarde ova scena prikazivala i klasične forme. Istina je da je te klasike bilo manje ali dovoljno da napravi novi vid artističkog oblika mešanjem sa avangardom. Kako smo već pomenuli, organizacija pozorišta Atelje 212 bila je jedinstvena u to vreme. Atelje 212 nije imao stalni glumački ansambl već su glumci dolazili iz drugih beogradskih pozorišta. Tako su nastajale predstave u njihovom slobodnom vremenu. Takav vid organizacije posebno se dopao publici koja je iz predstave u predstavu iščekivala nove glumačke ličnosti. Takvom organizacijom pozorišta Atelje 212 omogućena je veća artistička disciplina. Strani pisci kao inspiracija reditelja pozorišta Atelje 212 Posle Fausta i Čekajući Godoa,u narednim godinama, Atelje 212 davao je neke nove predstave koje su oduševljavale publiku. I uvek se tražila karta više. U početku, većinom su to bila dela stranih pisaca. Na primer treba napomenuti delo Edvarda Olbija Ko se boji Virdžinije Vulf u režiji Mire Trailović. Takođe pomenućemo i predstavu Ljubavnik Harolda Pintera, a u režiji Nikole Veselinovića i Aleksandra Đorđevića. Davala su se još i dela Ženea, Žida, Bulgakova… Jedna od kultnih predstava bila je predstava Kralj Ibi (ili Poljaci) Alfreda Žarija, a u režiji Ljubomira Draškića (1964). Ovaj pozorišni komad bio je preteča nadrealizma i kao takav se itekako uklapao u repertoar pozorišta Atelje 212. Glumačku ekipu činile su jedne od najvećih legendi domaće pozorišne scene: Zoran Radmilović, Taško Načić, Bata Stojković, Petar Kralj… Svi ti pisci koji su oživeli na sceni malog beogradskog teatra uneli su novu atmosferu u pozorišni život ovih prostora. Nešto potpuno novo ušetalo je i u živote beogradske publike a onda se širilo dalje i stvaralo ekspanziju novih pozorišnih trendova. Mjuzikl „Kosa” u Beogradu „Kosa je bila graničnik između sveta pobuni se i sveta uživaj.” Godine 1968. na Brodveju premijerno je prikazan kultni mjuzikl Kosa Džeroma Ragnija i Džejmsa Rada. Samo godinu dana kasnije, prvi put u nekoj socijalističkoj zemlji, na sceni Ateljea 212 premijerno je izvedeno baš ovo remek-delo. To je bila tek četvrta postavka Kose u svetu. Za ovaj kultni događaj u kulturi čitave istočne Evrope zaslužni su Mira Trailović i Zoran Ratković. Njihova vizija donela je novi bunt i provokaciju koja je, kako na kritike naišla i na pohvale i priznanja širom sveta. Džerom Ragni i Džejms Rad su bili među publikom pozorišta Atelje 212. Autori Kose bili su oduševljeni adaptacijom i izvođenjem ovog mjuzikla u Beogradu, pa su zajedno sa glumcima pevali čuveni hit Daj nam Sunca. „Desio se redak trenutak kada je pozorište bilo ispred života.” Glumačku ekipu činili su Dragan Nikolić, Branko Milićević, Seka Sablić, Mira Peić… O Kosi u Ateljeu 212 pisali su mnogi svetski mediji, između ostalog i Njuzvik (Newsweek). Legende Ateljea 212 Teško je nabrojati sve velikane glumišta koje su prošle kroz Atelje 212. Zasigurno, na ovoj sceni stajale su sve glumačke zvezde bivše Jugoslavije. Atelje 212 promovisao je i mnoštvo domaćih pisaca. Na našim prostorima te predstave su i obeležile istorijski rad ovog pozorišta. Kako zbog fantastičnih domaćih dramskih dela, tako i zbog glumačkih legendi na daskama koje život znače. Igrala su se dela Dušana Kovačevića, Branislava Nušića, Miloša Crnjanskog, Borislava Pekića i mnogih drugih. Pozornicu Ateljea 212 oživljavali su Zoran Radmilović, Bata Stojković, Đuza Stojiljković, Seka Sablić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić… Dramaturgiju ovog pozorišta ovekovečili su Jovan Ćirilov, Borilsav Mihajlović Mihiz, Borka Pavićević, Danilo Kiš… Jedno od najpoznatijih dela domaćeg pisca koje se davalo u Ateljeu 212 bila je svakako predstava Radovan treći Dušana Kovačevića, a u režiji Ljubomira Draškića. Predstava je odigrana 299 puta, dok je tristoto izvođenje odigrano posle smrti glavnog glumca Zorana Radmilovića. Avangarda protiv rigoroznog sistema Kritička ispitivanja aktuelnih društvenih pitanja, kao i oštri subverzivni tekstovi često su nailazili na zabrane i cenzuru. Međutim, „Atelje se nije plašio. Atelje je bio provokacija“. Jednostavno, Atelje 212 želeo je sve da kaže iako je to „sve“ bilo zabranjeno. To je bila veština ovog jedinstvenog evropskog pozorišta. Sa Beketom, Sartrom i Geteom najbolje se iskazivao taj bunt umetnosti i nekih novih ideja. Atelje 212 danas Atelje 212 danas ima stalni ansambl sa 34 glumca ali je, kao i pre, otvoren i za glumce drugih pozorišta. Ispred ulaza u Atelje 212 nalazi se spomenik Zoranu Radmiloviću u kostimu Kralja Ibija. Zgrada ovog pozorišta takođe je u avangardnom stilu. Atelje 212 je u 62 godine svoga rada uneo trud, bunt i novu umetnost i opravdao svoj „nadimak“ Pozorišta utehe, nade i slobode. Jelisaveta ANTONIJEVIĆ

Premijerno o prvom srpskom pseudo-satelitu, priča o tome kako je iz Jagodine izvezen avion u Ameriku i kako napreduje razvoj srpske borbene bespilotne letelice Da će drugi Vazduhoplovni vazduhoplovni samit jugoistočne Evrope biti najinteresantniji i najveći do sada ubedili smo vas „spamovanjem“ na svim našim kanalima (izdržite još malo). Kada kažemo „najveće okupljanje vazduhoplovne industrije u regionu“ to zaista i mislimo – do danas se na učešće za oba dana samita prijavilo preko 350 delegata iz 85 kompanija uz prisustvo 7 škola i fakulteta. Ove godine SEAS popirma i izložbeno-sajamski karakter. Ispred glavne sale gde će se održavati prezentacije i panel diskusije biće postavljeno 20 štandova domaćih i inostranih vazduhoplovnih kompanija. Zahvaljujući Aedoromu Nikola Tesla domaća publika imaće priliku da vidi i dva trenutno najmodernija „body-scannera“: Od ove godine SEAS je i izložbena manifestacija Panel nad panelima… U moru interesantnih panela i prezentacija (ažuriranu agendu pogledajte na SEAS sajtu) jedan od najuzbudljivijih svakako će biti „Spectacular aircraft made in Serbia“. Na ovom panelu govoriće osnivač i vlasnik fabrike aviona Aero East Milorad „Mago“ Matić, osnivač i direktor kompanije Composite Technology Team Petar Matunović i predstavnik kompanije EDePro. Petar Matunović iz CTT-a će na samitu prvi put javnosti predstaviti svoj najambiciozniji projekat do sada – pseudo-satelit nazvan „Pupin“. Reč je o letelici koja će leteti na visinama od preko 20 kilometara a biće pogonjena elektromotorom za čiji će rad energiju prikupljati foto-električne ćelije: – Na samitu ćemo prvi put prikazati naš novi projekat, preciznije segment krila koji spada u tzv. „extreme light structures“. To je segment od dva metra koji ima samo 600 grama mase. Posetioce će moći da ga uhvate i osete koliko je lagan. Letelica će imati ekstremno trajanje leta od po nekoliko meseci. Jedna od SEAS premijera – Pupin Osnovna namena Pupina biće usko regionalno pokrivanje teritorije radio signalom, signalom mobilne telefonije, internetom, HDTV-om. Osmatranja u naučne svrhe, sondiranje atmosfere, špijunske i bezbednosne misije, rana upozoravanja, praćenja u slucaju nezgoda i elementarnih nepogoda. Nazvali smo je Pupin po čoveku čija je inovacija omogućila prenos telegrafa na velike daljine. Trenutno smo jedna od pet kompanija na planeti koja se upušta u ovakav razvoj. Tri su prikazale svoje letelice do sada – među poznatijim kompanijama to su Facebook, Google i Airbus. – rekao je za Tango Six Petar Matunović i naglasio da je projekat u fazi potrage za investitorima, da se nada pomoći države ali pre svega privatnom kapitalu. Drugi panelista biće dobro poznati vazduhoplovni industrijalac iz Kraljeva koji je pre nekoliko meseci svoju fabriku ultra-lakih aviona preselio u Jagodinu. Pored njegove uvek interesantne preduzetničke priče čućemo ekskluzivno i više detalja o njegovom najnovijem poduhvatu – izvozu prvih aviona u Ameriku: – Izvezli smo prva dva aviona u Ameriku pre nekoliko nedelja i to je samo početak. U planu je izvoz oko 50 letelica sa „full glass“ kokpitom. Od 10.-15. aprila Aero East će prvi put izlagati u Lakelandu na poznatom „Sun ‘n’ Fun“ sajmu koji je, kad pričamo o LSA kategoriji, možda i popularniji od Oskosha. – kaže Matić. Prvi izvoz novog srpskog GA proizvoda u Ameriku nakon više decenija / Foto: Aero East Ovaj impozantan triling proizvođača letelica iz Srbije otvoriće predstavnik kompanije EDePro koji će predstaviti evoluciju projekta borbene bespilotne letelice Stršljen koju je Tango Six pratio od njenog nastanka. Na SEAS-u iz prve ruke o detaljima redizajniranog Stršljena / Foto: Ministarstvo odbrane Ukoliko još niste, registrujte se za drugo izdanje SEAS-a na ovom linku – www.seas.rs

Kineska trgovčka mornarica planira da u doglednoj budućnosti za prevoz robe od dalekoistočnih do evropskih luka koristi novi pomorski pravac poznat kao “Severoistični pomorski prolaz”, čija ruta bi išla pored severnih obala Rusije do luke Roterdam, čime bi se putovanje brodova koji prevoze robu u kontejnerima smanjilo sa 48 na 35 dana koliko traje sad ako se koristi Suecki kanal. Ova pomorksa ruta bi kako piše sajt Military.com postala alternativa sadašnjem “Severozapadnom pomorskom prolazu” koji ide pored severnih obala Kanade odnosno kroz kanadsku zonu Artika. Ono što pogoduje korišćenju ovog novog morskog puta jeste brzi nestanak artičkog leda, što čini ove prolaze potencijalno održivim za plovidbu i kao alternativa postojećim pomorskim rutama koje koriste dva najvažnija kanala Panamski i Suec za prolaz od Kine do Evrope i američkih luka na istočnoj obali, koje izlaze na Atlantik. Istorijski aspekt traganja za “Severoističnim pomorskim prolazom” Potraga za severoistočnim prolazom trajala je pet vekova. Do sredine 16. veka Španija je bila ta koja je bila pionir u formiranju azijske trgovačke rute koja je išla od Evrope, preko Kariba, Paname i Pacifika do Azije, gde su u tom kontekstu Filipini bili centar azijske trgovine. Takođe u uspostavljanju evro-azijskog trgovačkog puta nije zastajao ni španski komšija Portugal, koji je svoju rutu usmerio duž obala Afrike do Rta Dobre Nade odakle se ulazilo u Indijski okean i pravo do Indije, a onda preko južnog i istočnog kineskog mora do Kine i Japana. Kao odgovor na to, druge evropske države, prvenstveno Englezi i Nizozemci, pokrenuli su niz istraživačkih putovanja kako bi potražili arktički prelaz između Evrope i Azije. Istraživanje ih je odvelo i istočno i zapadno, u potrazi za Severoistočnim i Severozapadnim pomorskim putem. Engleski istraživači Hugh Villoughbi i Richard Chancellor su 1553. otplovili prema Barencovom moru, pre nego što ih je razdvojila oluja. Villoughbi i njegova ekipa su stigli do Nove Zemlje pre nego što su na kraju bili zarobljeni u arktičkom ledu i nestali. Richard Chancellor uspeo je da stigne do Belog mora i brodom ušao u reku Divnu gde je pronašao malu rusku trgovačku poštu. Za to vreme Rusiji je pristup Baltiku blokirala moćna Švedska i poljsko-litvanski komitet. Tek u 17. veku ruski car Petar Veliki proširio je granice Rusije na Baltik. Dvojcu Villoughbi i Chancellor sledio je holandski istraživač Villem Barentsz koji je otkrio Špicberška ostrva i Medveđe ostrvo i svoj put zaokružio dolaskom do Nove Zemlje. Henri Hudson istražio je region 1607. i 1608. godine u ime Istočno indijske kompanije i stigao je do istoka, pre nego što se nazad vratio Posle 1619, strahujući da bi evropsko istraživanje na Arktiku moglo ugroziti interese Rusije u Sibiru, Moskva je proglasila područje zabranjeno za istraživanje za strance. Sledećih nekoliko vekova, dalje istraživanje je bilo u potpunosti rusko. Neki istoričari tvrde da je ovim “Severoističnim pomorskim prolazom” prošao prvi portugalski brod “Pai Eterno” pod kapetanom Davidom Melgueiroom iz Kagoshime u Japanu do Porta u Portugal u periodu od 1660-62. Međutim, postoji još jedna tvrdnja da je u 19. veku tačnije 1878. švedski istraživač Adolf Erik Nordenskiold napravio je prvi zabeleženi prolaz Severoistočnom rutom na brodu Vega. “Severoistični pomorski prolaz” je više od obične morske rute preko artičkog dela Rusije. To je kritični deo šire saobraćajne infrastrukture koja Sibir povezuje sa evropskim delom Rusije i ostatkom sveta. Sibirske reke koje se ulivaju u Artički okean Ob, Jenisej i Lena teku rutom jug-sever. Sve tri reke nude pristup unutrašnjosti Sibira. Tako prekookeanski brodovi mogu putovati do 400 kilometara južno od ušća Jeniseja u okean. Reke Ob i Jenisej se ukrštaju sa trans-Sibirskom železnicom koja se proteže paralelno sa arktičkom obalom nekih 1.400 milja južno. Pre izgradnje Trans-Sibirske železnice, najbrži put preko Sibira bio je sankama u zimskom periodu preko zamrznutih reka. Pored toga, reka Lena spaja se sa železnicom Bajkal-Amur, koja povezuje trans-Sibirsku železnicu i ruski železnički sistem sa kineskom železničkom mrežom. Gledano iz ove perspektive, Severoistična pomorska ruta nije samo prolaz između Azije i Evrope, već je i deo veće kompleksnije transportne mreže u Sibiru. Ima potencijal da postane pomorski superput. Ono što je zanimljivo za ovu transportnu mrežu jeste to što na mnogo načina predstavlja mrežu novog Kineskog puta svile. U ovom slučaju pomorske i kopnene mreže su namenjene dopunjavanju jedne drugima, i pružanju alternativnih ruta. Inače ovaj novi pomorski Put Svile i Ekonomski pojas puta svile koji ide kopnom odnosnom železnicom uključuje između četiri i pet milijarde ljudi. Kina je svesna prednosti koje nudi Severoistična pomorska ruta, zbog čega je Peking januara 2018. izrazio inicijativu da novi put svile proširi na Artik i stvori “Polarni put svile” koji se otvara pre svega zbog globalnog zagrevanja. Severna pomorska komponenta ima još jednu prednost. To je morski put koji američka mornarica bi izuzetno teško mogla da projektuje svoju vojnu moć. Uprkos tome što SAD tvrde da je Severoistočni prolaz, uključujući i njegovu komponentu Severnog mora, međunarodni vodni put, činjenica je da je ovaj put praktično u potpunosti u rukama Rusije. To je sve ruska teritorija od zapadne polovine Beringovog moreuza do istočnog dela Norveškog mora. Ako bi Severoistična pomorska ruta ikada postao glavna pomorski i trgovački pravac, američka mornarica bi mogla koristiti objekte na Aljasci i Norveškoj za baziranje. Norveška grupa za monitoring i procenu opstanka Artika predviđa da će za 3o ili 40 godina ceo Arktički okean biti bez leda tokom leta. Glavni problem zašto još ovaj pomorski put još neće zaživeti su nedostatak tačnih navigacionih karata i redovnih meteoroloških izveštaja. Međutim Rusi su intenzivna istraživanja ovog područja sproveli tridesetih godina 20. veka, a SAD su koristili podmornice da mapiraju ceo ovaj teren toko 1950 -tih i 1960 -tih godina prošlog veka, ali su te karte i dalje klasifikovane kao ” vojna tajna”. Međutim, put preko Severnog mora je daleko od toga da postane glavni pomorski put. Čak i ako se nivo arktičkog leda nastavi smanjivati tokom narednih nekoliko decenija. Glavni nedostatak je nepostojanje infrastrukture koja je potrebna da se održi ovakav put i desetine milijardi dolara. Ipak, razvoj Severoistočnog pomorskog puta bi imao široke geopolitičke posledice na međunarodnu trgovinu i diplomatske odnose u centralnoj Aziji.