Претражи Живе Речи Утехе

Zlatna priroda je mesto svih naših isceljenja. Kada su nam ranjeni srce i duša, kada nam je potreban mir – tražimo da nas zagrli priroda. Neki se odlučuju sa lutanje šumskim stazama, drugi rado šetaju pored obale reke ili mora. A šta ako vam kažemo da svoj prirodni raj možete napraviti sami? Jeste li i vi od onih koje treba podsetiti da priroda i oaza mira može biti tu, ispred ulaznih vrata? U bašti, sa šoljicom čaja ili kafe kraj ružičnjaka. OSLOBAĐANJE DUŠE I UMA Svedoci smo svakodnevne životne jurnjave i drame. Ne samo svedoci, no glavni učesnici teatra stresa. Čini se kako nikad nije bilo lakše dobiti glavnu ulogu u tom filmu. Žurimo da ispratimo sve rokove na poslu, da budemo savršene majke, domaćice, žene, prijateljice. Samo nikako da budemo savršeno dobre sebi. Ovo nije jedan od onih tekstova zbog kojih ćete reći: odakle meni vremena za sebe i za novi hobi? Ovo provereno radi. Priroda leči, čak i kad ne možete svakog dana da joj otrčite. Priroda leči i kad je posadite u saksijici ili maloj leji kraj dvorišne staze. Potrebno je samo da želite da uredite kutak u kome ćete odmarati od proleća, preko vrelog leta do kasnih jesenjih dana. Pored želje biće vam potrebna dobra volja, par rukavica, oprema za baštu, semenje cveća i možete da počnete!

Nušić: "Bogu dušu, a telo - odboru za sahranu" Na spomeniku jednog našeg lascivnog zemljaka piše: “Ne žali mene što ležim vođe… S’ lijeve mi Anđelija, s desne biće dobra koja god dođe.” Razume se, supruga Anđelija preminula je prva pa je autor sebi priuštio slobodu govora. Nadgrobni spomenici ponekad predstavljaju bilbord za reklamiranje pokojnikove familije. Ploču na kojoj najmanje piše o onome o kome treba – o pokojniku. Oni koji ništa ne prepuštaju slučaju, sami za života podižu spomen obeležje, ili epitaf zaveštaju testamentom u pero advokata. Epitafi su poezija koja se piše životom. Potiču iz vremena antičke Grčke u vidu epigrama. Klasični primer je Perikleov govor u slavu Atinjana poginulih u Peloponeskom ratu, a koji se sastojao od konvencionalne formule ili uobičajene aluzije na prolaznost života. Kakve poruke svetu šalje helenska država Sparta može se videti prema natpisu “Simonida sa Keja” savremenika bitke, koji glasi: “Javi u Spartu, o stranče, da ovde ležimo mirno, Njihovih zakona svi slušajuć’ pokorno glas.” Prvi epitafi pisani su sa tendencijom lapidarnosti i sentencioznosti. Kreirani u stihovima ili sa porukom, oni predstavljaju jezgrovit, duhovit ili satiričan odnos prema prolaznosti života i ljudskoj sudbini. Vođeni rečima Lakija Topalovića: „Sve može da propadne, da nestane, samo je smrt siguran posao“ pojedinci preferiraju faraonski sindrom što većih grobnica nalik mauzolejima, dok je u kriminalnom miljeu forsirana militaristička komponenta praćena statuama “horova pijanih anđela.” Antipod navedenom su zagovornici epitafa koji nad materijalizmom prednost daju filosofskim akrobacijama, retoričkoj gimnastici i poeziji. Oni su epitafe iskoristili da smrt učine što zabavnijom. Kada razmislite o tome, na epitaf možete staviti šta god želite jer niko neće moći da se svađa sa vama. Tako je Branislav Nušić svom prijatelju, knjižaru Rajkoviću, poverio da će napisati sopstveni epitaf sa karakterističnim početkom: “U ruke tvoje, Gospode, predajem dušu svoju, a telo – odboru za sahranu!” Izražavajući svoje mišljenje da bi se njegova sahrana onda pretvorila u komediju Nušić mu iskreno odgovori: “Pa, Rajkoviću, ja i ne želim da ljudi plaču na mom pogrebu.” Plejada Srba razvila je čitavu nauku iz epitafa. Tako ljubitelji sporta stavljaju natpise: “Otišao na pecanje”, pisci: “Nastaviće se…”, komičari: “Nisam kod kuće, na pivu sam”, a filosofi: “Ovo mi se nikada ranije nije desilo.” A, tu su i neodređeni stilovi vođeni intergalaktičkim silama: “Ovde leži Milutin Milić, nije mu ništa, ali sve jedno leži.” Neretko se kao primer ovakvog spisa ističe nadgrobni natpis Radoja Mrkšića u selu Đedići kod Huma gde stoji: “Stah boga moleći i zla ne misleći i ubi me grom.” Na grobnici jednog etrurskog glumca piše: “Umirao sam mnogo puta, ali ovako nikada,” dok je Izabel Kenston napisala: „Rađe bih bila u tržnom centru.” Verujemo da bi, Izabel, verujemo da bi. Izvesna gospođa Roberts sročila je na mermeru: „Rekla sam vam da sam bolesna” dok je neizvesni glumac Mel Blank uklesao poruku: „To je sve narode!” Zavesa se spušta. Spomenik Frenka Sinatre krase reči: “Najbolje tek dolazi”, dok je Isak Njutn blagoizvoleo da mu grob krasi rečenica: “Ovde je deponovano ono što je bilo smrtno od Isaka Njutna.” Ako je verovati izvorima, predlog Merlin Monro bio je da joj na spomeniku piše: “Ovde počiva Merlin Monro, 97 – 62 – 92.” Pisac Džon Driden (1631-1700) svojoj voljenoj supruzi napisao je epitaf: “U ovome grobu leže kosti moje žene. Večni sad mir kod nje vlada, a tako isto i kod mene.” Na grobu pesnika Branka Radičevića uklesano je: “Mnogo hteo, mnogo započeo, čas, umrli, njega je omeo!” Neznani junak koji je suprugu držao za vilu močvarušu, stavio je natpis: “Ovde leži moja voljena Ruža, a ja kod kuće počivam u miru.” Danak struke poneo je na onaj svet Pancrazio Juvenales (1968-1993) kome na spomeniku piše: “Bio je dobar muž, divan otac, ali loš električar.” Za Ohrid je vezan epitaf iz 1379. godine u kome stoji: “Prestavi se rab božiji Ostoja Rajaković, poguslom Ugarčić, i surodnik kralja Marka, zet župana Grope, leto 6888 (1379) meseca oktomvrija desetoga, indikta trećeg. A, vas molim bratijo moja ljubimaja, koji čitate, prostite raba božija, pošto vi možete biti kao ja, a ja pak kao vi nikada.” I kraći natpisi mogu da sadrže beletrističke elemente. Tako se američki pisac Skot Ficdžerald proslavio epitafom: “Bio sam pijan mnogo godina, i posle sam umro.” Na spomeniku nesrećno stradale glumice i seks simbola 80-ih, Ene Begović, stoji: “A, divna se žena budi; i grud joj otajno diše; i svilene vjeđe obara; i noć je i biva sve tiše.” Veliki srpski pisac Branko Miljković poslednji put je viđen 1961. godine u zagrebačkoj kafani Kavkaz kada je uzviknuo: “Zašto ubijaju pesnike u socijalizmu?” Nakon što su reči utihnule, Miljković je odveden u pratnji dva policajca. Slučaj su preuzeli isleditelji Udbe, a pisac je pronađen obešen u šumi nadomak kafane “Lijepa mlinarica.” Smrt u prisustvu vlasti često je u socijalizmu karakterisana kao samoubistvo. Mrtva usta ne govore. Epitaf koji poput svedočanstva stoji na Brankovom grobu glasi: “Ubi me prejaka reč.” Groblje, poslednja adresa na ovome svetu, galerija je istinske poezije. Dok jedni levitiraju u rečima Milana Mladenovića: “I kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo” drugi sa spomen tabli poručuju: “Dogodine u slobodi!” Veruju junaci ove drame da je duša besmrtna, a smrt tek početak – rođenje za život u kome nema smrti. Večni smo, i tu nema leka… Izvor: intervju.rs

Prvi put sam kod Vlade Dimitrijevića naišao na frazu da će Bog tražiti nečiju dušu iz nečije ruke. Ako priznajemo slobodnu volju, kako onda neko može da bude odgovoran za nekog drugog?