Претражи Живе Речи Утехе

Sergej Trifunović: O medijima i drugim demonima Piše: Sergej Trifunović / Objavljeno: 02.08.2018. u 21:07h Evo opet čitam u novinama (zapravo u Blicu, ne u novinama, oprostite) "I DALJE ŠIRI MRŽNJU-Oliver Dragojević: Izneverio bih sebe kad bih pevao u Srbiji." Ajmo ispočetka. U zimu '92-e, dok je razarač Jugoslovenske Narodne Armije imenom "Split", tukao po svom imenjaku gradu i njegovim žiteljima, Hrvatska Radio Televizija koja se bespoštedno utrkivala sa svojom sestrom bliznakinjom, Radio Televizijom Srbije, u širenju mržnje, ratne propagande, te proizvodnji adrenalina kod svojih konzumenata koja je imala za cilj da svaki od pomenutih uzme pušku, sekiru, minobacač, oklagiju, šrafciger, tučak za meso, dedinu mačetu sa tavana, i iskopa oko, prereže grkljan, prospe drob, razvuče creva te jebe mrtvu mater i ceo prvi red na sahrani svakom onom Srbo-četničko-komunističko-ustaško-balijskom smradu, skupila je brže bolje nekolicinu javnih ličnosti Dalmacije, tipa Doris, Oliver, Mišo, Mate,Kovač, Tonči, Tereza (i ona je nečija majka) da pred kamerama osude taj čin. U toj smušenoj i ponižavajućoj situaciji (kogod je od vas, dragi dokoni čitaoci bio bombardovan u životu, zna taj osećaj) narečeni Oliver Dragojević je, i sam prilično smušen i natmuren u isprekidanim rečenicama izjavio kako nikad više neće doći u Srbiju. Prodjoše godine, proteče dosta Save, Une i Drine, ne plivaju više leševi ljudi, tu i tamo ledjnim stilom poneka mrtva krava, odapeo Franjo slava mu i most, eto njemu i Slobe on ga najbolje razume, njihovi ortaci ,dojučerašnje kolege i dupeuvlakači, malo su se preobukli, značajno promenili retoriku, pozivaju se na EU i stabilnost u regionu dojučerašnji ratni huškači šire ruke u lica se ljube, jebeš to sad, pljuvali bi se mi još malo, ali stižu direktive iz Brisela i Vašingtona, moramo da budemo fini i da se ližemo, to je jedini način da ostanemo u politici, mnogo je lepo, imam vlast, moć, šofera, kombinaciju za ovo i ono, a drugi posao…ni ne sećam se da sam ga ikada radio ako i jesam. A i šta bi sad, u ovim godinama. A i prošlo je to vreme, brate mili. Proleće je došlo dakle i u naš kraj, grane su ozelenele, a treba zalivati i one silne dvorane, sale i stadione koje su izgradili odvratni i grozni komunisti koji nas zavadiše, da ne ostanu puste. Tu se vaskolike zvezde Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, setiše se da su nekad imali tržište od 22 miliona ljudi, veći prostor, bili voljeni svuda, dočekivani kao Bogovi, odnosili pare u kesama kući, a sad su nekako skraćeni, poprilično zakinuti, nastupa se u svega nekoliko gradova gde ima kakva-takva dvorana za nastup, i sve je u prečniku od 200, 300 kilometara. Srećom, rat je napravio silnu emigraciju, preko grane živi jedno 20 miliona ex Jugovića, pa nas eto vikendom po diskotekama od Bazela do Melburna. Ali…da li je to dovoljno. Hm. Jebeš mu mater. Aj da vidimo, valjda me nisu zaboravili. "Ej!" "Ej?!" "Sto godina. Pa šta ima?" "Trista godina. Pa šta da ti kažem. Sve isto kao i kod vas. Eto, ispravi me ako grešim." "M, da…Žena, dica?" "Ma sve super, Branka se udala i otišla u London, Mirko diplomirao i eno ga u Arizoni. Tvoji?" " Ma lipo, Tonči je naša finu curu, rodila mu dvoje dice eno ga u Zagrebu, radi u banci, a Ciarra se udala za nekog vlaja božemeprosti u Njemačkoj su. Al ajd nek su živa i zdrava dica, tko te pita…" "Jesvala." "Ma jašta." "Ja…" "Ovaaaj…" "E?" "Znaš, ono sve ća san ja reka onda kad je ono bilo…" "Ma znam. I ti izvini, nisam bio ništa blaži. Treso sam se danima, nego posle kad sam se sabro, nisam više mogo da te dobijem, jebeš ga..." "Ma ja, nego je to bilo ludnica gospe ti ka da je vrag uša u…" "Ma znaaam ništa mi ne pričaj, ko je u onoj ludnici mogo da bude normalan i ne sere na usta na koja leba jede, pusti u pičku materinu…" "Ma da, nego mater mi u Zadru ostala šest mjeseci tuku po njoj ne znan jeli živa, Tončija regrutiralo i odnilo u Dubrovnik glasa od njega godinu i pol…" "Ma znaaaam, meni cela familija došla iz Osijeka, njih šest i nas četvoro u 160 kvadrata, posle i brat od strica stigo na kombajnu iz Like sa dve bebe, jebem ti krušnu mrvu, izludeo sam te dve godine…" "Ja…" "Mda.." "Nego znaš ća san ja mislija…" "Pa...Ja se nadam isto što i ja?!" "Pa nekako je logično, jebenti!" "Ma naravno bre, jel znaš da oću da te zovem već par godina, pa sve danas ću, sutra ću…" "I ja isto, sad mi je Cica dala broj." "Vidi, Sava Centar može da se uradi za jedno 7 soma najam, ali bi ja radije išo na Dom Sindikata, duplo je jeftinije i staje upola manje ljudi, ali 1.700 mesta nije malo, jebeš ga! A i da ispipamo situaciju, pa ćemo dogodine da radimo Sava Centar u velikom stilu." "Tako san ja i mislija. A reci mi…ovaj…kako ćemo popeglat malo..znaš da san ja onda svašta u afektu reka i na televiziji i u novinama, a ovi su vaši to odma prenijeli, jebo ih.." "Ma niiiišta se ti ne sekiraj za to, imam ljude svuda, prvo puštamo kratke izjave u Kuriru, Informeru, Pravdi, sondiramo teren, onda malo veći intervju za Blic, pa Storija, Glorija, lepe fotke, smeješ se od srca, poseta kolegama koje nisi video 20 godina, prijatelji stari gdje ste suza suzu stiže i ko nas bre zavadi…" "Ma da. Ja mislim da će to sad bit u redu. A i prošlo je to vrime, jebemu mater." "Pa da, to ti ikažem. Prošlo je to vreme. Znaš šta bi ja voleo da radim!? Cecu na Maksimiru i Poljudu, jebote!" "Razvalila bi." "Bi sigurno. Al još nije vreme." I tako dragi dokoni čitaoče, nagrnuše nama opet Magazini, Majke Tereze, Parni Valjak neka melje, a i mi ne ostasmo dužni te smo delegirali Bajagu, Balaševića, Miroslava, Šabana. U celoj toj razmeni bilo je meni barem gotivnih momenata te je Cane održao par legendarnih koncerata ("A gde spavamo, u Jasenovcu?") a ja sam zauzvrat plakao na Rundeku u SKC-u, negde u oktobru 2000-te, dok je svirao fantastičnu obradu "Ona se budi". No, de gustibus non est disputandum iliti svako se o svom jadu zabavio… A i prošlo je to vreme. No, ne lezi vraže, da ne bude baš sve potaman, uvek ima onih koji kvare i ne pristaju na taj talas otopljenja. Evo recimo taj Dragojević: svako malo-"neću u Srbiju, neću u Beograd, neću da idem tamo, neću da pevam za Srbe…" Umesto da nam svima bude lepo kao što već i jeste posle dugih godina sranja, umesto da napuni 5 Sava Centara zaredom, on jok! Neću u Srbiju! Širi mržnju. Kao da nije prošlo to vreme. Ali vratimo se deder malo na početak ove pripovesti. Ne smušenog Dragojevića koji na splitskoj rivi pred kamerama HRT-a, dok granatiraju njegov grad izjavljuje da posle ovoga nikada više neće doći u Srbiju. Vratimo se na HRT. RTS. Kamere. Novine. Medije. "Novinare". Ko će da čita i gleda lepe stvari? Niko. Život nam je već isuviše prelep, nego hajmo malo: ubio, zaklao, opljkačkao, ju šta je izjavio, vidi ovog al se udebljao, ugradila silikone, ugradila još jedne silikone, ugradila silikone majci, tetka videla od majke pa i ona ugradila silikone, pa se onda svaki bogovetni dan selfaju, pa kače, pa to onda moraš da propratiš svaki dan ljudi to traže, to prodaju novine, svaku fotku, vdi ovaj nema ništa novo o njemu, daj ga pitaj šta je ono reko 86-e… Trebalo je da osnujem humanitarni fond i snimim jedno 20 filmova da bi prestali da me pitaju o napušavanju sa Natašom Daizvinete Bekvalac. Onda sam snimio par filmova sa jedno 6 oskarovaca, ali jebeš to, "novinarima" je bilo nekako zanimljivije pitanje o majici sa likom Jovana Divjaka. Koga interesuju Spike Lee, Nicolas Cage, Julliane Moore, Ben Kingsley, nego recite vi nama šta je to bilo u Sarajevu? Ta priča nas nekako jako interesuje. Ima ukus krvi. Naši čitaoci to vole. Verujem medjutim, da kada bi neko sproveo maleno istraživanje na osnovu uzoraka od hiljadu, teško da bi naleteo na 7 psihopata koji to zaista vole da čitaju i upravo baš zbog toga eto kupuju i čitaju novine i gledaju televiziju. Da je kojim slučajem taj Haški Tribunal for real, a ne farsična papazjanija, na njemu bi se morali naći svi oni koji su preko medija palili vatru u mozgovima konzumenata. On je uvreda za pravosudje koliko i ovakvi mediji za novinarstvo. No, to je već drugi rukavac ove teme. Vratimo se sad na smušenog i zbunjenog Olivera Dragojevića sa splitske rive pod granatama u zimu '92-e. Dragojević dakle, u okolnostima takvim kakve jesu bile, izjavljuje to što izjavljuje. Istini za volju, kad samo malo porazmislim, da je general Tus držao pod opsadom Užice, kao što je njegov kolega zaboravihkakomujeime držao Zadar i rokao po njemu, siguran sam da bih izgovorio mnogo, mnogo gore stvari od :"Mislim da nikada više neću doći u Hrvatsku." Od tog momenta koji je corner stone ove nebitne pripovesti dragi dokoni čitaoče, u godinama koje slede, Dragojević nastavlja baš kao i svi, da živi svoj život: ribari na svom brodiću usidrenom u Vela Luci, živi u zgradi u kojoj je oduvek i živeo. Svira naravno, svuda gde stigne, od Trsata do Carnegie Hall-a. Osim leti, jer leto je za ribarenje. I osim u Srbiji, jer se zarekao javno pred kamerama, da tamo nikada više neće ići. Pošto ne daje intervjue jer to sasvim sigurno doživljava kao gubljenje vremena, a i šta bi to novo imao da kaže što već nije proteklih 40 godina, a i zašto bi uopšte išta pričao, on je čovek muzičar i voli da svira i da peva, svaka njegova izjava i na hrvatskim televizijama je svakako eksluziva. U tim nekim hodnicima u bekstejdžu Porina, nahvataju ga svake prestupne godine za par pitanja, koje uspeju da mu podvale u tih 46 sekundi. On ih nikada ne otkači neučtivo kao neki ovde, već uvek mrko i ozbiljno kroz one naočare, u fazonu aj skinite mi se s kurca pa idite, odgovori na tih par gluposti koje ga u strahu od tog nepredvidivog dalmatinskog karaktera, nesrećne mlade novinarke koje se igraju crvenih itisona i postavljaju pitanja o kojima uopšte ne razmišljaju. S obzirom da je u braku sa istom ženom već sto godina, ima troje odrasle dece, ne juri kurve, ne drogira se, izbegava ljude pa samim tim i skandale, nikada nije demolirao hotelsku sobu, pijan izvredjao na sva usta kolegu, komentarisao politički život, pljuvao vlast ili opoziciju,vodi svoj život i želi da ga kao Gretu Garbo ostave na miru, teško je pitati ga bilo šta. A nešto se mora pitati. I tu je onda to zlatno pitanje, koje se prenosi s kolenice na kolenicu, savršen kec iz rukava, nešto što naše gledaoce i čitaoce svakako više interesuje od 4o godina karijere i skoro 40 albuma medju kojima ima ozbiljnih remek-dela kao što je recimo "Poeta" (my favorite iz kujne Runjić-Kalogjera-Dragojević): "Da li ćete ikada održati koncert u Srbiji?" On na to petstopedesetmu puta postavljeno pitanje, odgovori kao i svaki prethodni: "Rekao sam već jednom da neću, izneverio bih sebe kad bih to uradio uprkos tome što sam rekao i dosta o tome." Možda je ipak trebalo ovako:"Dragi orangutani:jednom sam se javno zarekao da neću nikada. Pošto je meni do moje reči stalo, ne želim da je prekršim." No, skupljačima djubreta iz kontejnera (nisu to djubretari, oni su higijeničari) ili hijenama (da ne uvredim časnu novinarsku profesiju čiji sam deo nekada davno i sam želeo da budem) ne bi ni to bilo dovoljno. Atraktivnije je ispod tačno preneto odgovora, napisati, velikim slovima: OPET ŠIRI MRŽNJU. Nigde, baš neigde i nikada, narečeni Oliver Dragojević nije rekao da MRZI Srbe. Da misli da bi ih valjalo istrijebiti, ili istribiti. Nije osnovao svoj privatni logor za Srbe za vreme rata, niti išao da šutira u muda i strujom prži Srbe u Lori. Niti pozivao svoje kolege sa estrade da ne idu da pevaju toj gamadi u Srbiji. Ovi navedeni primeri, značili bi recimo širenje mržnje. Imao sam prilike da sretnem Dragojevića na Runjićevim Večerima u Splitu i mogu samo da posvedočim koliko je ljubazan i predusretljiv bio prema glumcu iz Srbije. Koji još uz to peva Nocturno. I koliko god sam ga loše otpevao, on je bio tu da mi da podršku. Jedino što bi se njemu zapravo moglo zameriti je, što je pevao na proslavi otvaranja Lidla, nemačkog lanca nekakvijah robnih kuća, koji svojim potrošačima obilato nudi smrznutu ribu. To tvrda dalmoška struja, računa kao izdaju svjetonazora:jebi ga, ne mereš ti ribarit i reklamirat smrznutu ribu jeba te led!!? Oliver je dakle, jednom dao reč u kakvom god to raspoloženju bilo i nema nazad. Njemu očigledno, njegova reč nešto znači, za razliku od svih onih hijena kojima je baratanje rečima posao, i ne znači im apsolutno ništa. ta napisana reč, koja ostaje. Onim duhovnim droljama, koje za dva piva i kobaju, pišu naručene tekstove i lepe žigove na ljudska čela, ne vodeći računa da li pritom uništavaju nečije živote. Ona ista govna (izvinjavam se govnima, ona su ipak produkt finih jestivih tvari koje unosimo u organizam) koja će bez ikakvog razmišljanja na naslovnoj strani kakvih "novina", objaviti da je neko silovao dečaka u wc-u, ukrao, opljačkao, prdnuo, jebo tudju ženu, ukrao nekome kozu, bez provere i dokaza. Koji će bez pardona pozivati na linč nekoga ko im je iz bilo kog razloga (da li je takva direktiva ili lični animozitet povredjenih sujetica)stao na žulj. Sudije i izvršioci. U trenutku dok ovo pišem, zvoni mi telefon. Novinar "Kurira". "Ej ne znam da li si čuo, ali Ranko Žeravica je upravo doživeo težak moždani udar. U komi je i lekari mu se bore za život." Za pet dana izlazi film "Bićemo prvaci sveta", u kome igram Ranka Žeravicu. Šok. Ne mogu da dodjem do reči. Ćutim ja, ćuti "novinar" "Kurira". "u jebote…"kažem konačno ja. "Da. žena Zaga ga je našla kako leži na podu, strašno." I dalje ćutim, u šoku. Ne znam šta da kažem. "Ok, procedim konačno, hvala ti, sad ću da zovem Zagu" E, ovaj…jel' imaš neki komentar?" "Daj bre čoveče nemoj da me zajebavaš, kakav komentar jebo te komentar." "Ne dobro izvini, ništa." Ciao, ciao. Zovem Zagu. "Ma dobro je, znaš, jutros se požalio da ga boli ruka i da mu je muka, odvedem ga odmah u bolnicu, skontaše da je jedan by-pass malo otkazao i zadržali ga tamo. Ok je sad baš smo te danas pominjali, radovao se toliko premijeri, " "Čekajte, dobro je?" "Ma da, žali se da je gladan, ne daju mu da jede, Smeje se. Ranko." Nikakav moždani udar. Nikakvo nalaženje na podu. Nikakva borba za život. "Ma da bre, zvao taj kreten iz kurira, ja ga pitam sine imaš li ti oca i majku?? Zamisli da pročitaju tako nešto o tebi. On kaže jao pa ja sam zvao znate ali mi se niko nije javio…niko ti se nije javio, pa si rešio brže bolje da objaviš svoju verziju dogadjaja??" Tu Zaga izintrepretira šta mu je rekla pre nego što je spustila slušalicu. Možete misliti. Sve ono što bi mu svako od vas rekao. Svejedno, par sati kasnije, objave oni ispravku, nije moždani nego nešto drugo, ali tekst ispod ostane isti. Sa sve onim da se lekari bore za njegov život. Eto tako, bez ikakve poente, završavam ovaj tekst i odlazim da slušam Gregory Porter-a, koga srdačno preporučujem. Poenta vam nije potrebna, dovoljno ste pametni, a muzike nikad dosta. U muzici je istina. Ne u štampi i medijima. Tamo rat još uvek traje i čovek nikada nije sleteo na mesec. Objašnjenje za to bi verovatno bilo nešto kao:"Znate, naši čitaoci to traže. Većina njih nikada nije bila na mesecu ili imala prilike da tamo otputuje, pa im je lakše da ne znaju da je neko već bio. Pogotovu ako je taj neko Amerikanac. Znate, većina naših čitalaca, ne voli Amerikance." Hm. Slušajte dakle muziku. Što reče jedan grozni Amerikanac grčko-italijanskog porekla; "Muzika je najbolja http://www.6yka.com/novost/142645/sergej-trifunovic-o-medijima-i-drugim-demonima