Претражи Живе Речи Утехе

БЕЛОПАЛАНАЧКИ ЗБОРНИК 12 (2016.) Годишњак радова, Бела Паланка, 2017. (стр. 69-109) Весна М. Миловић ХИМНА ''TE DEUM LAUDAMUS'' (''ТЕБЕ БОГА ХВАЛИМО'') У КАТОЛИЧКОЈ ЦРКВИ И ИСТОРИЈИ МУЗИКЕ I. Ауторство химне Te Deum су почетне речи и назив древне хришћанске химне Te Deum Laudamus (Тебе Бога хвалимо), настале на прелазу у V век. Око њеног ауторства има доста полемике јер се приписује чак петорици светитеља: миланском бискупу Св. Амброзију (умро 397) – па се још назива и Амброзијанска химна, Св. Августину, Св. Хиларију, Св. Павлину Нолском (умро 431) и ремезијанском бискупу Св. Никити (умро у V веку). Химна се већином приписује Св. Амброзију (иако није његово дело) и Св. Никити. Свети Амброзије (340-397), бискуп милански, католичка црква га прославља 7. децембра. У Српској православној цркви се помиње и као епископ медиолански, јер се Милано у антици звао Медиоланум. Такође, наша црква га, под утицајем Грка, зове Амвросије јер Грци немају слово за глас ''б''. Отац му је био царски намесник Галије и Шпаније, незнабожац, а мајка хришћанка. Не зна се тачно где је рођен, јер се помиње више градова, али је познато да се после смрти свог оца, у четрнаестој години, са мајком и браћом преселио у Рим где је учио све школе. Службујући као правник нашао се у Милану, где постаје бискуп. По предању, док је спавао у колевци у дворишту, на његово лице се спустио рој пчела. Једна верзија предања каже да су му пчеле сипале мед у уста, а друга да се рој пчела подигао у небо и да дете није убола ни једна пчела. Зато му је отац, који је био искусан пчелар, дао име Амброзије – то је грчки термин за храну богова, чест синоним за мед и друге пчелиње производе. Св. Амброзије је постао заштитник пчелара и пчеларства, али и воскара, каменорезаца, знања и људи жељних знања и науке. Јер и он сам је читавог живота чезнуо за знањем, као што други чезну за здрављем, влашћу и чашћу. На многим црквеним сликама, витражима и статуама приказан је како држи пчелињу кошницу. Љубав и брига за добро цркве нагнала га је на путовање чак у наше крајеве – у стари Сирмијум (Sirmium), данашњу Сремску Митровицу, где је био изабран за новог бискупа. Јер пређашњи бискуп Герминије је био затрован аријанизмом, као и многи људи и жене. Био је бискуп и црквени учитељ, утемељитељ хришћанске књижевности, утицајан царски саветник, али и вешт говорник, песник и музичар. Амброзијанско певање представља најстарију литургијску баштину у западној Европи, па не чуди да су Св. Амброзија називали и ''оцем латинских химни'', а пук је знао рећи да му ''из уста теку речи слатке попут меда''. ''Бискуп Амброзије (333-397) је увео оријентално антифоно певање и сиријски начин извођења химни. Сам их је компоновао или је њихов текст адаптирао на старију музику. Једноставне амброзијанске мелодије утицале су на грегоријанске и примале њихове утицаје, а поједине су постале саставни део корала.''[1] Свети Никита је био епископ Ремезијански[2] у IV веку, за кога се данас претпоставља се да је аутор химне. Српска православна црква га прославља 24. јуна по грегоријанском, одн. 11. јуна по јулијанском календару, а католичка 22. јуна. Он је једна је од значајнијих личности из периода раног хришћанства с подручја балканског полуострва – познат као мисионар и писац литургичких и катихетских списа. ''Свети Никита Ремезијански (338-420) је први писац чија су дела настала на српском тлу и која су сачувана до данас. Као знаменити хришћански песник, беседник и богослов знатно претходи апостолима словенским Св. Ћирилу и Методију и њиховим ученицима и равноапостолном Светом Сави Српском.''[3] Ремезијана је град – у српском средњевековљу зван Извори, данашња Бела Паланка код Ниша, као и област – древна Средоземна Дакија (Dacia Mediterranea), коју су чинили: ''градски атар (ager), рударска насеља (vici metalorum), друмске станице (mutacio, mansio), домородачка трибалска села (vici) и општине (civitates peregrine)[4], пољопривредна добра ремезијанске аристократије (villa) која су обрађивали углавном робови, и војна насеља и објекти – логори, тврђаве, куле, стражарнице, бедеми и др. (castrum, castellum)''[5]. А ремезијанска епископија ''се простирала на територији рударске Области Ремезијанске''[6]. Св. Никита је живео у IV и V веку. ''Родом је био из Дакије, вероватно из саме Ремезијане, како сведочи Св. Павлин Нолански (353. г. Бордо-Аквитанија +431. г. у Ноли код Рима, у Песми 17, 195), и вероватно је рођен око 335. године. Ако је судити по једном писму, које је Герминије еп. Сирмијумски (= Сремска Митровица) упутио епископима Илирских провинција (сачувано код Св. Иларија Пиктавијског, Фрагм. XV; ПЛ 13,573). Никита је постао Епископ Ремезијански нешто пре 366/67. године, јер му се име налази међу адресатима тога писма, писаног тих година. Њему су, уз остале епископе Македоније, адресована и два писма папе Инокентија Првог, 409. г. и 414. г. (Еп. 16 и Еп. 17. ПЛ 20,520,527), што би значило да је доживео дубоку старост (око 80 година) и преставио се око 414. године. Његово име Никитас грчког је порекла, али грчко је било и Јеронимово име, али образовање обојице било је латинско, и обојица су писали латински, али су вероватно знали и грчки (што је за јеронима сигурно). Интересантно да га Павлин Нолски, у песмама њему посвећеним, назива 'прави Римљанин', 'сав предан Романском духу', а Жак Целер вели за њега да је 'теолог западњачког утицаја' и да 'проповеда теологију западне структуре'. И заиста, Свети Никита је био латински писац и латински богослов, и зато га каснији писци стављају у исти ред са Св. Иларијем, Јеронимом, Амвросијем, Августином. Али, треба рећи да је, као уосталом, и други Западни Оци тога доба, теологију учио и узимао доста са Истока: од Св. Отаца свога доба: Атанасија, Василија, Кирила Јерусалимског, двојице Григорија. Као теолог, био је више катихета, проповедник и литургиста, неголи теолог догматичар. (Од бројних дела која му се приписују, за аутентична се данас сматрају само нека, углавном катихетска и литургичка. Ако је саставио придавано му Credo, онда је оно слично већ постојећем галском Вјерују. За песму Te Deum Laudamus = Тебе Бога хвалим, преведену доста касније и на словенски, тешко је доказати да је његово твореније, јер се приписује временима и писцима старијим од њега.)''[7] Територија епископије и области ремезијанске у IV веку Почетне речи химне Te Deum Laudamus представљају и њен наслов, мада се обично оригиналном латинском тексту и преводима химне у римичкој прози даје скраћени назив Te Deum, од кога се и формирао најранији познати наслов (по правилу Св. Цезарија за монахе, написаног највероватније у време док је био опат манастира Леринса, 502. године п.н.е.). Такође, химна је понекад добијала назив ''Амброзијанска химна'' ("Hymnus Ambrosianus"), а у Римском бревијару (Roman Breviary) на крају Јутрења у недељу још увек носи назив "Hymnus SS. Ambrosii et Augustini".[8] Te Deum се традиционално приписује Св. Амбрзију и Св. Августину, а написана је у спомен на крштење Св. Августина и певана у ноћи крштења (387. године). Подаци о томе се могу наћи крајем VIII века, а на то средином IX века упућује Хинкмар из Реимса у свом другом раду "De praedestinatione" (P.L., CXXV, 290): ut a majoribus nostris audivimus (прев. као што смо чули од предака). Логично би било да се традиција одржала у Милану јер је Св. Амброзије био милански бискуп, али од ранијих рукописа Te Deumа који се односе на традицију у својим насловима, ни један нема било какву везу са Миланом, док текст из ''Бревијара миланске катедрале'' (XI век) нема ни било какав наслов. Рукопис химне из VIII или IX века (који је сада у Минхену) односи се на Светог Хиларија. Али, химна се не може приписати ни Хиларију ни Амбозију, јер иако су обојица компоновали химне, Te Deum је у ритмичкој прози а не у класичној метрици химни за које се зна да су њихове. Други рани рукописи се не односе на ауторство – или не дају наслове или имају опште наслове попут: наслов најранијег рукописа ''Бангорски антифонаријум'' ("Bangor Antiphonary", VII век) је Ymnum in die dominica (Химна у недељу), затим Laudatio Dei (Слава Богу, рукопис из VIII века), Laus angelica (Хвала анђела, XII век), Hymnus matutinalis (Јутарња химна), Hymnus die dominico (Химна у недељу), Hymnum dominicale (Химна у недељу)… Други рукописи приписују химну разноврсно Светом Никети, Викети (очигледна грешка у писању имена Никета), Никетиус, Никетес, Некета (сматра се да су сва ова имена идентична са Никета или Никетас, бискуп Ремезијане), затим Светом Хиларијусу, Св. Абундијусу, Св. Сисебутусу, Св. Амброзију или Св. Августину[9]. Године 1894. Дом Морин сматра и истиче да аутор химне Никита из Ремезијане, из више разлога: 1) десет рукописа (најранији је из X века), већином ирског порекла, с називом Никета (са различитим правописом и идентификацијом); 2) вероватни датум композиције химне одговара оном са књижевним активностима Никете; 3) Св. Павлин Нолски[10] хвали (Carmina, xvii, xxvii) песничке и химничне дарове свога пријатеља Никете; 4) Генадије[11] говори о чистом и једноставном стилу његове прозе, а Касиодор[12] хвали његову сажетост; 5) трактати "De psalmodiae bono" и "De vigiliis servorum Dei", који се приписују са великом вероватноћом Никети из Ремезијане (раније су се приписивали Никети из Трира) – тј. њихови ''унутрашњи докази показују да је Никета имао потребу за химном попут Te Deumа и, тако рећи, да је живео у истој сфери религијске мисли''[13], док упоредни одломци из његових списа (које излаже A. E. Burn)[14], иако не нуде директни цитат, излажу сродност мисли и дикције. II. Место химне у католичкој црквеној служби У католичком богослужењу Te Deum се пева у свечаним приликама на латинском језику (о празницима и службама захвалницама). Опште или главне рубрике[15] (titulus XXXI) Римског бревијара упућују рецитацију Te Deumа на крају јутарњих служби (тј. јутрења): 1. О свим празницима током целе године, и кроз октаве[16]; на дан октаве празника Светих 14.000 младенаца Витлејемских, али не на сам дан празника осим ако празник не пада у недељу. 2. На све недеље од Ускрса до Адвента[17] и од Божића до Седамдесетнице[18]. 3. На свим обичним данима за време Васкрса или Пасхе (тј. од Недеље Божијег милосрђа[19] до Вазнесења Христовог[20]), осим Рогацијског понедељка[21]. Ради веће одређености, рубрике додају да се химна не чита на недеље Адвента, или од Седамдесетнице до празника Цвети (закључно), или на обичне дане ван Васкршњих дана. То је речено одмах након последњег часа (поуке?), и стога замењује трећи или девети респонзориј[ум][22], као што то може бити; али у данима када то није речено, њихово место заузима респонзоријум. Te Deum је непосредно праћен лаудима[23], осим на Божић (када је праћен молитвом, а то је Миса). Te Deum се поврмено пева као благодарење Богу за неки посебан благослов (нпр. избор папе, посвећење бискупа, канонизација светитеља, краљевско крунисање, итд.), обично после Мисе или Службе Божје, или као засебан верски обред. Тако, када се пева непосредно пре или после Мисе, мисник (свештеник који чита Мису), који интонира химну, може носити одежду одговарајуће боје за дан, осим ако не треба да буде црна. Иначе, док рубрике не прописују никакву посебну боју, љубичаста је забрањена у процесијама благодарења (pro gratiarum actione), зелена је неприкладна за тако свечане прилике, црвена (иако дозвољена) не би била препоручљива, осим код таквих празника попут нпр. Педесетнице који се позивају на ту боју. Стога би бела или златна (која се сматра као њен еквивалент), остале као најпогодније боје. Хор и верници певају химну стојећи, чак и када је изложена Света Причест, али клекну на стихове "Te ergo quaesumus" (20. стих). III. Латински текст химне и њени преводи на друге језике Латински текст химне је преведен на разне језике, старе и савремене. Постоји око 25 метричких превода на енглески, нпр.: Џ. Драјден[24] Thee, Sovereign God, our grateful accents praise, пречасни Кларенс А. Валворт[25] обично коришћен у америчкој католичкој црквеној песмарици Holy God, we praise Thy Name ("Evangelical Hymnal", 1853). Такође, постоји шест енглеских верзија заснованих на Лутеровом слободном преводу на немачки. Вероватно је најскорији католички превод у новом издању црквене песмарице провоста Хусенбета We praise thee, God: we glorify thee, Lord (Frederick Charles Husenbeth или provost Husenbeth, "Missal for the Use of the Laity", London, 1903). Енглески превод латинског текста је добио многе музичке поставе у том облику – на пример, ознати су Хендлови Te Deum-и из "Utrecht" и "Dettingen". У католичкој песмарици у издању Београдске надбискупије, налази се краћи текст химне на хрватском језику:[26] 246. Tebe Boga hvalimo 1. Tebe Boga hvalimo, *vjerno ispovijedamo, *vječnog Oca slavimo, * složnim glasom pjevamo. * Na nebesih anđeli * štuju te s arkanđeli. 2. Kerubini smjerno svi * duboko se klanjaju, * serafini složno ti * jednim glasom pjevaju: * Svet, svet, svet je Gospod Bog, * Kralj preslavni puka svog. – Blagoslivljajmo Oca i Sina sa Svetim Duhom. – Hvalimo i uzvisujmo ga u vjeke. – Blagoslovljen si, Gspodine, na svodu nebeskom. – I dostojan hvale i slavan i uzvisivan do vijeka. Текст химне на латинском језику са преводом:[27] Постоје многе немачке верзије. У аустријској песмарици се 1774. године анонимно појавио превод (са латинског), а пар година касније појавила се верзија немачког католичког свештеника Игназа Франца (Ignaz Franz, 1719-1790) Großer Gott, wir loben dich, најчешће коришћена у католичким црквама. Скоро сто година касније, ову немачку химну је превео на енглески К. А. Валворт (Clarence Alphonsus Walworth, 1820-1900) – амерички песник и прозни писац, римокатолички свештеник и мисионар.[28] Због тематике (за свечане прилике) и мелодије која се лако памти, ово је једна од најпопуларнијих химни у заједницама немачког говорног подручја. IV. Троделност химне Химна изражава захвалност, славу и молитву вечном Богу. Она има три дела у погледу мисли (одн. садржаја текста), мелодије и ритма. Три главне поделе мисли су – мисли хвале, мисли уједињења (Неба и земље) и мисли наде: 1) стихови 1-6 су стихови хвале, у којој све живо, видљиво и невидљиво (светитељи и анђели), велича Бога Оца; 2) стихови 7-13 говоре о Царству Божијем на земљи, уједињеном у светом пријатељству са апостолима, пророцима и мученицима (од почетка Хришћанства до Судњега дана), као и Анђелима, у исповедању Свете Тројице; 3) стихови 14-21 говоре о подели на Небеско и земаљско, говори о групи људи који се надају милости Божијој и помоћи Спаситеља кроз Кога је ово Откривење постало познато, наводећи да мистеријом Његовог оваплоћења, страдања, Васкрсења и Вазнесења можда могу добити милост сада а славу у вечности.[29] Три дела мелодије чине стихови 1-13 (најстарија мелодија), 14-20, и од 21. стиха до краја. Три дела ритма чине стихови 1-10, 14-21, и од 22. стиха до краја. Стихови 14-21 показују савршену усаглашеност са законима прогресије, или ритмичке сродности, што датира из IV века. Међутим, стихови 1-10 имају само 5 стихова затворених у ритмичком развоју (4, 6. и 8-10), и ових пет треба да буду резултат случајности. Стихови од 22. до краја су узети углавном из Псалама (22. и 23. стих – Пс. 28:9; Пс. 27:9; 144:2; 122:3; 32:22; 30:2). Судећи по мелодији и ритму, првих десет стихова обликују целу химну Богу Оцу (стихови 11-13 су накнадно додати као доксологија[30]), док стихови 14-21 обликују химну Христу (додато у IV веку). V. Напев химне и њена музичка постава у делима композитора класичне музике. Постоји бар једна једноставна мелодија[31] химне, која, међутим, много варира у различитим рукописима. Званична и типична мелодија је сада дата у Ватиканском Градуалу[32] (1908) у Додатку (pro gratiarum actione) у два облика: 1) ''tonus solemnis'' – у коме сваки стих почиње са припремним или интонираним нотама; 2) ''juxta morem romanum'' – у коме стих почиње нагло или ''ex abrupto''. У католичком богослужењу Te Deum се пева у свечаним приликама на латинском језику (о празницима и службама захвалницама). Мелодија химне има лагани темпо и достојанствени карактер. Химна се може изводити хорски у унисону – тј. једногласно (грегоријански), хорски без инструменталне пратње – тј. ''a cappella'' (нпр. Палестрина, Мокрањац), и у већем саставу – за солисте, хор и оркестар (нпр. Персл, Хендл, Берлиоз, Верди, Брукнер). Te Deum има дугу историју у Цркви и музици. Током развоја грегоријанског појања у средњем веку, химна је укључена у основу молитви које завређују монашку пажњу. Временом је литургијска музика почела да се развија и обликује изван манастира, у великим катедралама Европе, па је било природно да Te Deum компонују више световни композитори. Почев од раног барока у музици па све до данас, постоје примери сложених и импресивних поставки молитве, уз пратњу целог оркестра. Чувени композитори класичне музике, привучени снагом и величином ове древне химне, писали су своје вокалне и вокално-инструменталне аранжмане и композиције на њен текст (оригинални латински или преведени). Међу њима су: Ђ. П. да Палестрина, Т. Л. де Викторија, М. А. Шарпантје, Ж. Б. Лили, Х. Персл, Г. Ф. Хендл, Ј. Хајдн, В. А. Моцарт, Х. Берлиоз, А. Брукнер, А. Л. Дворжак, Г. Малер, Ђ. Верди, Ш. М. Видор и многи други. Хендл је написао чак пет Te Deuma, али многи критичари сматрају да је Шарпантјеов Te Deum најбољи пример из барокне епохе (његов Прелудијум је познат и цењен у целом свету). Керубинијева партитура Te Deuma Керубинијева постава Te Deuma у рукопису је изгубљена. Лилија је извођење Te Deuma пред краљем Лујем XIV коштало живота, а Берлиоз је сматрао да је финале његове поставе (за два хора, оркестар и оргуље) ''несумњиво његово најбоље дело''. Интригантну композицију је написао у скорије време и Естонац Арво Перт, један од тзв. ''духовних минималиста''. Ипак, најпознатији је грегоријански корал. 1. Грегоријанско певање у средњем веку Грегоријанско певање се односи на певање средњевековних напева из Грегоријанског корала – службена латинска једногласна литургијска музика католичке цркве (певана Реч Божја), која је добила назив по папи Гргуру (Грегору) I Великом (590-604). Папа је извршио ''обједињење црквеног обреда у језику и музици, стварање музичког репертоара за целу годину и раскид са локалним литургијама… Он је изабрао једноставне духовне мелодије међу онима које су до тада певане, избегавајући хроматику и претерану мелизматику. У његову збирку је ушло и нешто амброзијанских напева. Запажени су грчко-римски, сиријски, синагогални и византијски утицаји. Изабраним напевима додао је сопствене композиције, као и црквене песме написане по његовим сугестијама и све их је сакупио у Антифонариј. У склоп овог певања на латинском језику, названом Грегоријански корал по имену Гргура I, улазиле су касније и друге духовне мелодије.[33] … У Грегоријански корал продиру химне, строфичне хорске композиције емоционалног садржаја, одређеног ритма и мелодике. Једна од најпознатијих је Те Деум лаудамус, настала крајем IV и почетком V века – пева се у свечаним приликама''[34]: Parish Book of Chant, The Church Music Association of America, 2008, ''Te Deum Laudamus, Hymn of Thanksgiving (Solemn Tone)'', str. 110-113. Роксанда Пејовић, Историја музике, књига прва, Београд, 1991, стр. 49. 2. Kомпозитори ренесансе Једноставна мелодија химне је била коришћена и као кантус фирмус за полифоне мисе. Тако су Ђ. П. да Палестрина (Palestrina), Јакоб Хендл (Jacob Haendl) и Фелис Анерио (Felice Anerio) третирали старе мелодије. Интересантна су два контрастна примера Te Deumа из XVI века ренесансних композитора – Палестрине и Де Викторије. Ђовани Пјерлуиђи да Палестрина (Giovanni Pierluigi da Palestrina, 1525-1594) је велики мајстор мисе, које одликује изванредна композициона техника и снажни утисци у јединству контрапунктског и хармонског мишљења. Од његових 105 миса, више од 70 је компоновао на грегоријанске мелодије које су биле употребљене као кантус фирмус. Његова Missa Te Deum је парафраза химне Te Deum засноване на древном певању. Миса је као и мелодија на којој је заснована, у фригијском модусу, и има шест делова Мисног Ординаријума (Ordinarium Missae): Kyrie eleison (Господе помилуј), Gloria (Слава), Credo (Верујем, тј. Символ вере), Sanctus (Свети), Benedictus (Благословени), Agnus Dei (Јагње Божије). Ова миса је леп пример контрапунктског савршенства, богатства звука и беспрекорне звучности. Течном контрапункту Палестринине композиције Missa Te Deum laudamus контрастира необични аранжман Te Deumа његовог шпанског савременика Томаса Луиса де Викторије (Tomás Luis de Victoria, 1548-1611). Викторија је ''композитор a capella миса и мотета; раније су га називали 'шпанским Палестрином' због сличности стила са италијанским мајстором''[35]. Његов аранжман за Te Deum је објављен 1600. године у Мадриду, а његов текст је подељен на 31 стих са наизменичним певањем, хомофоно, за пун хорски састав. Де Викторијин аранжман је помало необичан јер он поставља парне стихове као пуне хорске комаде, али су хомофони и нису у стилу фуге. Пошто је мелодија прилично суморна а текст слављенички и намењен је певању на прославама, де Викторија је ритмички употребио краће и дуже ноте и истакао каденце променама у вокалном регистру, а све то у комбинацији са оштрим и светлим дурским тоналитетом.[36] 3. Композитори барока ''Барок је уметност дворских, католичких и грађанских кругова.''[37] То је доба монументалних и декоративних цркава и дворова (са бројним сликама), којима одговарају духовне композиције са наглашеним спољашњим ефектима и патетиком. Барокни композитори су углавном радили као слуге богатих племића или црквених личности, обично бискупа. Племић или бискуп би наручио литургијско дело. Бискупи су се отимали једни са другима да представе најлепше музичке поставе за Мису, док се племство такмичило за услуге најостваренијих дворских композитора, за своје приватне капеле. Са толико композитора који покушавају да надмаше један другог, није много чудно да су се брзо развили музички стилови и софистициране технике. Пореклом Фирентинац, Жан Батист Лили (Jean-Baptiste Lully, 1632-1687) је био композитор француске краљевске породице средино (од 1653. године) и крајем XVII века, миљеник Луја XIV. Његова музика је била веома цењена, а компоновао је за многе прилике: за музичку драму, плесну музику, камерну музику за вечерње седељке високог друштва, оепре и, наравно, литургију. На прославама великих догађаја на двору Te Deum је био обавезан, па је Лили компоновао музику за ову химну 1677. године (LWV 55). Али, њено извођење је био повод његове смрти десет година касније. Краљ је био подвргнут хируршкој интервенцији 1687. године, која је била успешна. Да би прославили његов опоравак, Лили је дириговао Te Deum за краља. То је било последње дело које је он дириговао. У то време се није дириговало диригентским штапићем, већ се користио тежак штап за тактирање, којим се лупало по поду. Лили се можда мало више занео па је случајно повредио стопало тим штапом. Услед тога је дошло до тровања крви, развила се гангрена и Лили је убрзо преминуо. Марк-Антоан Шарпантје (Marc-Antoine Charpentier, 1643-1704) је француски рано-барокни композитор и вероватно најзначајнији представник француске духовне музике свог времена, називан од својих савременика ''Феникс Француске'', по Жар-птици која представља васкрснуће. Оставио је велики број духовних композиција иако је био близак краљу, дворским круговима, раскоши и сјају. Шарпантје је око 1692. године написао најпознатију композицију Te Deum (Н.146, D-dur), вероватно за велику језуитску цркву Св. Павла у улици Св. Антоана, док је био њен капелмајстор. Ово је дело за осам солиста, хор и велики оркестар уз трубе и тимпане. Уводни Прелудијум се XX веку користи као мелодија (химна) музичког фестивала ''Евровизија''. Његов сјај и моћни драматски утицај наводе на закључак да је вероватно написан поводом неке посебне прилике, као што је нпр. француска победа у бици на Стенкерку[38] 3. августа 1692. године. Моћни ефекат Te Deumа је постугнут различитим средствима. Прво, Шарпантје користи много већи инструментални састав од било ког другог француског композитора црквене музике пре њега. Друго, он га искоришћава у уобичајеној барокној техници контрастирања пуног оркестра и хорске снаге са вокалним солистима уз пратњу тек неколико инструмената. Треће, и можда најзначајније, Шарпантје има изузетну способност да споји конфликтне елементе драме и побожност у обједињену целину, спојену са инстинктивним осећајем за церемонијални сјај. Ово су квалитети композиције који свакога погађају, и необично је што се она не изводи чешће. Ово, међутим, није једини композиторов Te Deum, јер Шарпантје је компоновао не мање од шест Te Deumа,[39] од којих су четири сачувана. Поменута четири се налазе у Националној библиотеци Француске, у огромној колекцији дела која је Шарпантје у току живота педантно скупио и саставио.[40] Хенри Персл (Henry Purcell, 1658-1695) ''је најзначајнији композитор кога је Енглеска икада имала. Да није умро тако млад, вероватно би постао други Хендл… Te Deum [написан 1694. године[41]], који се у многим енглеским црквама изводи на Божић, је у својој једноставности једна од најизврснијих композиција ове амброзијанске химне. Сами Енглези вековима нису били свесни какво благо поседују у Персловој музици.''[42] Италијански композитор Антонио Вивалди (Antonio Vivaldi, 1678-1741) је значајан као композитор солистичког концерта, пре свега виолинског – попут чувених Годишњих доба. Међутим, он је компоновао и Te Deum. Иако, на жалост, ноте ове композиције нису сачуване и скоро да нема ни података о њој, сачуван је врло интересантан опис једног догађаја на коме је изведена. Наиме, у Француској је у периоду између 1715. и 1750. године била веома популарна Вивалдијева музика. У октобру 1727. године приређена је прослава у част рођења француске принцезе на којој је изведен Вивалдијев Te Deum. О прослави је записано следеће: ''За краљевске рођендане, он је изводио и свој Te Deum (RV 622) у цркви Madonna dell'Orto, која се налази у близини амбасаде. А чланак објављен у Mercure de France октобра 1727. године даје детаљан извештај свечане и маштовите позадине саграђене за извођење серенаде и инструменталних дела под ведрим небом, која су га свакако пропратила. Дан и ноћ, многи плотуни ватромета су били испаљени из Palais de France, где су по подне одржавани скупови и игре. Негде око осам часова увече биле су осветљене све стране палате и једна врста амфитеатра, или сцене, која је била изграђена на лагуну на врху великих бродова. Ова структура, шездесет стопа висока и педесет стопа широка, представља Палату Сунца, како је Овид описао. У средини палате, изграђена на дванаест коринтских стубова, може се видети статуа Аполона са његовом лиром и француским грбом, који је причвршћен за корниз[43]. Цела зграда је била ограничена сјајним сунцем на врху пирамиде. Могли су се такође видети знаци зодијака, са близанцима у средини. Веома леп инструментални концерт, који је трајао скоро два сата, био је одржан у амфитеатру. Музика, као и тај Te Deum, је била од чувеног Вивалдија. Цело време била је послуживана свака врста освежења.[44]''[45] Георг Фридрих Хендл (George Friеdricх Händel, 1685-1759) је написао пет Te Deumа: 'Utrecht" Te Deum HWV 278, D-dur, за вокалне солисте, хор и оркестар, на енглеском језику, компонован поводом мира у Утрехту 1713. године. ''Caroline'' Te Deum, HWV 280, D-dur, за вокалне солисте, хор и оркестар, на енглеском језику, компонован 1714. године поводом доласка нове краљевске породице на престо након смрти краљице Ане (1714).' 'Cannons'' Te Deum, HWV 281, B-dur, II, за вокалне солисте, хор и оркестар, на енглеском језику, компонован око 1719. године за употребу у капели војводе од Чандоса (Duke of Chandos) на Канонсу[46] – у време када је Хендл био његов кућни композитор (од августа 1717. до фебруара 1719. год.). Te Deum in A, HWV 282, А-dur, III, за вокалне солисте, хор и оркестар, на енглеском језику, компонован 1726. године (годину дана пре него што је краљ умро) и готово сигурно први пут изведен у недељу 16. јануара (1726) поводом прославе безбедног повратка краља Џорџа I из Хановера, након нарочито лошег преласка канала Ламанш.[47] "Dettingen" Te Deum, HWV 283, D-dur, за вокалне солисте, хор и оркестар, на енглеском језику, компонован поводом енглеске победе над Французима у бици код Детингена 1743. године. Након смрти краљице Ане (1665-1714), њен рођак Џорџ I је постао нови краљ Велике Британије. Али, он није могао одмах да допутује и преузме резиденцију у Лондону, ''вероватно што је морао да се суочи са прилично сложеним уређењем администрације Електората који је остављао за собом. Нова краљевска породица је допутовала у Лондон у фазама: прво је краљ дошао 20. септембра са својим сином, који је убрзо постао принц од Велса; затим је Каролина, принцеза од Велса, дошла око месец дана касније, 13. октобра, у пратњи своје две најстарије ћерке, Ане и Амелије. Сви су се преселили у Палату Св. Џејмса, где су присуствовали редовним англиканским службама у краљевској капели: прва недељна служба по доласку сваке краљевске групе (26. септембар, 17. октобар) укључивала је извођење Хендловог Te Deumа, вероватно тог кратког Te Deumа у D-duru са оркестарском пратњом (HWV 280, касније познат као ''Caroline'' Te Deum).''[48] Детингенски Te Deum је последњи од Хендлових пет истоимених композиција. Написао га је 1743. године за Службу захвалности поводом победе краљевских трупа и краљевог безбедног повратка из битке (која је била 27. јуна 1743). Композиција је вероватно била завршена између 28. и 30. јула и изведена је, заједно са химном ''The King shall rejoice'', ујутру 27. новембра (1743) у краљевској капели палате Св. Џејмса. Импозантна музика остаје до данас врло популарна. Ова композиција није Te Deum у строгом смислу већ војни, ратнички славопој, који садржи осамнаест кратких сола (алта, баритона и баса) и хорова, углавном борбеног карактера. Текст је узет из молитвеника (Book of Common Prayer, 1662). Хендл је користио неке елементе из претходних Te Deumа; нпр. задржао је облик арије за нумеру ''When Thou tookest'', који је користио у Te Deum in A, ''Caroline'' Te Deum и ''Cannons'' Te Deum. Цело дело карактерише истицање радости, која кулминира у величанственом завршном ставу.[49] Међу делима чувеног немачког композитора, Јохана Себастијана Баха (Johann Sebastian Bach, 1685-1750), налазе се три композиције под називом Herr Gott, dich loben wir (Тебе Бога хвалимо), као германски дупликат Te Deumа: Кантата за новогодишњи дан BWV 16, изведена 1. јануара 1726. године у Лајпцигу, писана за вокалне солисте, хор и оркестар, у шест строфа – одн. ставова. Она је заснована на немачком преводу латинског текста химне Te Deum: превод прве строфе је написао Мартин Лутер (1529)[50], од друге до пете строфе – Георг Кристијан Лемс[51], и шесту строфу – Пол Ебер[52] (Helft mir Gotts Güte preisen, 1580). Кантата за новогодишњи дан[53] Кантата за празник Св. Архангела Михаила и свих Анђела (тј. Сабор св. архангела Михаила и осталих небеских сила) BWV 130, извођена сваке године у Лајпцигу од 29. септембра 1724, писана за вокалне солисте, хор и оркестар. Кантата је заснована на песми од дванаест стихова Пола Ебера (1554), као парафраза на латински Dicimus grates tibi од Филипа Меланхтона[55]. Свака строфа има четири стиха. Мелодија, првобитно штампана у Женевском псалтиру 1551. (Geneva Psalter), приписује се Лојсу Бургеосу и позната је као чувена мелодија молитве Herr Gott, dich loben alle wir. Велики Корални прелудијум за оргуље BWV 725, значајног обима и дужине, у трајању од око 10 минута, комопонован пре 1751. године.[56] Ово је један од већих Бахових изазова за оргуљаше, не толико због техничких разлога већ саме интерпретације. У погрешним рукама, композиција може звучати понављајуће и безбојно, досадно слушаоцима. Добри оргуљаши освајају Бахов суптилни развој и мотивски рад, као и његов заповеднички осећај за атмосферу. Фине нијансе и експресивна дубина дела ће наградити стрпљивог слушаоца. Бах је компоновао око триста духовних кантата, за пет црквених година (двеста је сачувано). Бахово дело је круна касног барока, рехабилитација полифоније (XVI века). 4. Композитори класицизма Музички класицизам одликује лакоћа, јасноћа и правилност у мелодији, ритму и облику; водећа мелодија се издваја од хармонске пратње. Јозеф Хајдн (1732-1809) је компоновао два Te Deumа у C-duru, на латинском језику. Први, Hob.XXIIIc:1, посвећен мађарском кнезу Николаусу Естерхазију, је компоновао око 1764. године. Писан је за вокалне солисте, мешовити хор и оркестар, у три става: I Allegro moderato (C-dur), II Adagio (g-moll), Allegro (C-dur). Други – Hob.XXIIIc:2, за хор и оркестар, у три става: I Allegro (C-dur), II Adagio (c-moll), III Allegro moderato (C-dur). Писан је за владарку Марију Терезију (1717-1780)[57], жену Франца II (Franz II), између 1798. и 1800. године, у Хајдновом последњем стваралачком периоду. Марија Терезија је владала од 1740. до своје смрти 1780. године. Током њене владавине, већи део живота је посветила музици.[58] Учила је да свира клавир и пева, помагала је концерте и, што је најважније, композиторе. Видела је промене на музичкој сцени Беча од последњих композиција Јозефа Хајдна до Бетовенових првих ремек-дела, и постала једна од водећих музичких покровитеља свог времена.[59] Други Хајднов Te Deum, који је посвећен Марији Терезији, компонован је или 1799. или 1800. године. Тачан датум се не зна, а постоје докази да је чак могао настати и 1798. године. Али, познато је да је дело изведено почетком септембра 1800. у Ајзенштату (Аустрија).[60] Хајднова композиција подсећа на неколико других Te Deumа који су писани за Марију Терезију. У њеној личној колекцији могу се наћи истоимене композиције које су написали Бертони (Ferdinando Bertoni, 1725-1813), Граун (Carl Heinrich Graun, 1704-1759), Гировец (Adalbert Gyrowetz – право име Vojtěch Matyáš Jírovec, 1763-1850), Хасе (Johann Adolph Hasse, 1699-1783), Кнехт (Justin Heinrich Knecht, 1752-1817), Паизјело (Giovanni Paisiello, ili Paesiello, 1740-1816), и Стеркел (Johann Franz Xaver Sterkel, 1750-1817).[61] Оне су сличне по својој релативно краткој дужини, структури, примени Осмог псаламског гласа, и одсуству вокалних соло деоница.[62] Захваљујућу труду Робинса Лендона (H. C. Robbins Landon, 1926-2009), који је проучавао и оживео запостављена Хајднова дела, 1950-тих година је спасен од заборава и постао је један од најпопуларнијих Хајднових хорских композиција.[63] Покушај музичке поставе Te Deumа Волфганга Амадеуса Моцарта (Wolfgang Amadeus Mozart, 1756-1787) био је изузетно успешан, показујући своје карактеристично ведро расположење и мелодијски сјај. Моцарт је компоновао Te Deum KV 141 (66b) у C-duru, 1769. године у Салцбургу, непосредно пред своје прво путовање у Италију, на које је кренуо са оцем Леополдом 13. децембра исте године. Дуго се испитивала аутентичност композиције, која је на латинском језику, писана за хор, оркестар и оргуље. Ово је једна од његових последњих ''дечачких'' композиција. 5. Композитори романтизма Међу бројним композиторима романтичарске епохе, издвојила бих неколико: Менделсона као представника раног романтизма, затим Берлиоза, Брукнера и Вердија као представнике позног романтизма, и Дворжака као представника чешке националне школе. Феликс Менделсон (Felix Bartholdy Mendelssohn, 1809-1847) је компоновао два Te Deumа: први Te Deum a 8 у D-duru је написао 1826. године на латинском језику, за осам солиста, осмоделни хор (тј. два мешовита хора) и континуо, у 12 ставова, а други Te Deum a 4 у А-duru је написао 1832. године на енглеском и немачком језику, за солисте, мешовити хор и оргуље. Први Te Deum је Менделсон компоновао са само седамнаест година. Ово је једно од његових најлепших духовних дела, највише привлачи пажњу и много пута је извођено у берлинској Певачкој академији (Berliner Singakademie). ''Његова инспирација је био Хендлов Dettingen Te Deum (1743), који је Феликс аранжирао 1828; Феликсов Te Deum почиње парафразирањем Хендловог финалног хора (пр. 5.8 а, б), са традиционалном мелодијом у D-duru певаном преко ''шетајуће'' деонице баса. Хендловске структуре обилују такође у жустрој дупллој фуги става Tu rex gloriae (VII став), и у Per singulos dies (X став), за дупли мешовити хор, са живахним пискавим фигурама у сопранима које имитирају регистар трубе – тј. Хендлове трубе. С друге стране, грациозан Te ergo quaesumus (VIII став), за четири солисте, одише Моцартом. Најегзотичнији одсек композиције је Sanctus у ставу Tibi cherubim (IV став), у коме Феликс имитира италијанску поликоралну музику XVII века, као да нас премешта из Берлина у Венецију да размишљамо о антифоналним мистеријама Габријелија и Вилаерта у Св. Марку (пр. 5.9). Ништа мање покретачки није Miserere претпоследњег става Dignare Domine (XI став); Феликс овде плете густу мрежу шеснаестоделног контрапункта, нотираног за два дупла хора (сваки са четири солисте) и заснованог на експресивној фигури. Најоригиналнији одсек композиције, даје првенство Хенлдовском финалу, који оживљава барокне структуре увода.''[64] Пр. 5.8а: Хендл, Dettingen Te Deum (1743), финални хор Пр. 5.8б: Менделсон, Te Deum (1826), уводни хор Пр. 5.9: Менделсон, Te Deum (1826), IV став Француз композитор Хектор Берлиоз (Hector Berlioz, 1803-1869) је компоновао вокално-инструментално дело Te Deum (1849) опус 22, поводом проглашења новог владара Француске, али композиција није била изведена. Наиме, Берлиоз је био службени композитор под Лујом Филипом (француски краљ 1830-1848). Од 1848. године политичка ситуација у земљи кључа. ''Како је Луј Наполеон имао извесних изгледа да буде изабран за председника републике, Берлиоз је, за сваки случај, почео са компоновањем једног Te Deumа, који је довршио у року од једне године. Међутим, када је, 1852, Луј Наполеон ступио на председнички положај, у Notre-Dame је био изведен Te Deum, али не Берлиозов.''[65] Берлиоз је првобитно написао Te Deum 1849. године, мада постоје докази комповао музику коју је раније замишљао као део плана за огромно дело у славу Наполеона Бонапарте. Сада је могао да преради своју велику идеју за литургијску музичку поставу. Како је оригинално замишљен, Te Deum није имао дечји хор, али током боравка у Лондону 1851. Берлиоз је чуо хор од 6500 деце који је певао на добротворном концерту у Катедрали Св. Павла и био је одушевљен. Својој сестри је написао: ''Никада нисам видео или чуо нешто толико дирљиво у својој неизмерној величанствености као што је ово мноштво сиромашне деце у хору, распоређне у колосалним редовима.'' Берлиоз се вратио у Париз и поново написао Te Deum да би додао још и дечји хор свом огромном делу. Берлиоз је имао муке да изведе свој Te Deum. Надао се да ће бити премијерно изведен као део церемонија проглашења Наполеона III за новог владара 1852, али се то није десило. На крају је успео да организује извођење композиције поводом отварања Међународне изложбе у Паризу, 1855. године, чији је покровитељ био Наполеона III због промоције француске индустрије у свету. То је било у огромној Цркви Св. Еустахија, која је имала нове моћне оргуље и била довољно велика да Берлиоз може добро да распореди своје извођаче. Сам композитор је водио преко 900 извођача на тој премијери, 30. априла 1855. То је био први и једини пут да је Берлиоз за свог живота чуо извођење Te Deumа, и био је одушевљен својом музиком и наступом. Францу Листу је написао: ''Било је колосално, вавилонски, нинивски[66]. Огромна црква је била пуна. Без иједне грешке, без иједног оклевања… Обећавам ти, то је страшно дело, Судија[67] превазилази сваке грозоте за које сам до сада био крив…'' Химна Te Deum је Антону Брукнеру (Anton Bruckner, 1824-1896) донела први велики успех у Бечу, 1886. године, и исте године му је додељен орден Франца Јозефа. Композиција је писана на латинском језику за вокалне солисте, мешовити хор и оркестар. Антон Брукнер је био можда најватренији католички композитор свих времена. Имао је неке изразито опсесивно-компулсивне особине, тј. студирао је музику на опсесиван начин – сматрао је да његово студирање не може бити завршено док не напуни четрдесет година! У својим каснијим годинама живота предавао је теорију музике и композицију на Бечком Конзерваторијуму. Његовим студентима је био врло чудна личност: било им је забавно када би Брукнер прекинуо час на звона Анђела Господњег[68]. Падајући на колена, њихов професор би изговорио целу молитву Анђела Господњег пре него што устане и настави своје предавање! Брукнер је развио свој јединствени стил композиције, нарочито у погледу симфоније. Дубоко је поштовао Бетовена и Шуберта, али је такође ценио музички утицај Рихарда Вагнера. Вагнер је био по мало неморални паганин. Срећом, Брукнер није усвојио Вагнеровске друштвене или верске ставове, али је за своју употребу прилагодио многе Вагнерове музичке идеје. Чак би се могло рећи да је посветио Вагнеровску оркестрацију, јер Брукнерова музика је вероватно најјаче духовно симфонијско дело у репертоару. Он је написао девет симфонија, али девету није могао да заврши због лошег здравственог стања. Умро је 1896. године остављајући девету симфонију без последњег става. Наравно, Брукнер није запоставио литургијску музику. Током своје каријере, он је написао неколицину дела за Мису и Псалме, као и Te Deum који је завршен 1884. године. Док је умирао 1896. године, Брукнер је изразио жаљење што није могао да заврши девету симфонију, иако је већ је направио опсежне скице за оно што је планирао. Предложио је да се у извођењу, уместо IV става који фали, користи његов Te Deum. У Брукнеровој музици, чујемо дубоко побожно људско биће које комуницира са Богом из дубине душе. Композиција Te Deum је врхунац Брукнеровог стваралаштва и једна од најважнијих композиција духовне хорске музике XIX века. ''Иако је много композитора обрађивало овај амброзијански хвалоспев, само је малом броју успело да тако обухвати и свечану радост и интимну побожност ове химне као што је то учинио Брукнер.''[69] Te Deum Ђузепе Вердија (Giuseppe Verdi, 1813-1910), за двоструки хор и велики оркестар, је најчешће извођено дело од Четири духовна комада (Quattro pezzi sacri, за хор и оркестар)[70]. Компонована 1895/96, на латинском језику, Te Deum је била његова претпоследња композиција. У компактној формалној структури открива се широк спектар стилова: од монодијског почетка у грегоријанском напеву – преко великих драматичних ефеката – до меког, неизвесног издисаја завршетка. Te Deum развија пун домет хорских и оркестарских снага. Компонујући га, Верди је проучавао музику Викторије и Персла, иако је на крају створио нешто потпуно другачије. Намера му је била музичко сликање његовог емотивног односа према традиционалном тексту. ''Безгранични Отац'' је такође ''Цар славе'' (што се да запазити у фанфарама лимених дувачких инструмената), Кога је у људском телу родила Пресвета Дјева, а Који ће се вратити као ''Судија''. Човечанство дрхти пред овим Судијом. Верди је у фебруару 1896. одлучио је ''да консултује Боита [Arrigo Boito, 1842-1918] у погледу облика и карактера његовог новог Te Deumа. Сложили су се да не треба да опонаша архаични стил; али где је био узор за савремени Te Deum? Боито је поменуо извесног Абе Перосија [Abbé Perosi]; али Вердија су његова истраживања довела до архиве [базилике] Св. Антуна у Падови, где је пронашао списак набројаних Te Deumа који је направио композитор XVIII века Падре Валоти [Padre Vallotti, Francesco Antonio Vallotti, 1697-1780]. Његово писмо музичком диригенту и архивисти, Ђованију Тебалдинију [Giovanni Tebaldini, 1864-1952], у коме тражи његову помоћ, укључује и занимљиво запажање: Знам неколико старих 'Te Deumа' а чуо сам и неколико савремених и никада нисам био убеђен начином на који је овај славопој протумачена – потпуно независно од вредности музике. Обично се пева током великих, свечаних и гласних церемонија поводом победе или крунисања итд. … Човечанство верује у 'Judex Venturus' ['Долазак Судије'], призивају Га у 'Salvum fac' ['Господе помилуј'], и завршава се са молитвом 'Dignare Domine die isto' ['Удостој нас Господе'], која се креће меланхолично и тужно чак до тренутка ужаса.''[71] Верди је Тебалдинију (Giovanni Tebaldini, 1864-1952), диригенту у базилици у Паводи, написао: ''Обично се пева током великих, свечаних и гласних церемонија поводом победе или крунисања итд. … Човечанство верује у Judex Venturus [Долазак Судије], призивају Га у Salvum fac [Господе помилуј], и завршава се са молитвом 'Dignare Domine die isto' [Удостој нас Господе], која се креће меланхолично и тужно чак до тренутка ужаса.''[72] Од Четири духовна комада Верди је највише волео Te Deum, у који је унео велики део себе. На крају је тражио да буде сахрањен са нотама ове композиције. Антоњин Дворжак (Antonín Leopold Dvořák, 1841-1904) је ''после Сметане, који је писао углавном опере, највећи чешки композитор; значај му је превасходно у његовој инструменталној музици''.[73] 1892. године Дворжак је примио престижну провизију из Њујорка да компонује свечану кантату у знак сећања на 400-годишњицу К. Колумбовог открића Америке. Као одговор, написао је импресивну композицију у врло кратком временском периоду – Te Deum (оп. 103), који осликава стару молитвену химну у слављеничком стилу, у четири ефективна и контрастирајућа одсека. Писана је на латинском језику, за солисте, мешовити хор и оркестар. Композиција је први пут изведена 21. октобра 1892. у Њујорку. 6. Композитори XX века Музику XX века карактерише велика смелост у нарушавању старих и тражењу нових средстава музичког изражавања и система. Ралф Вон Вилијамс (Ralph Vaughan Williams, 1872-1958) је један од истакнутих британских композитора XX века. Упркос томе што је био агностик, компоновао је многа дела за цркву – између осталих Te Deum in G, за хор и оргуље (или оркестар), писан за устоличење др Ланга (Dr Cosmo G. Lang) за архиепископа кентберијског, 4. децембра 1928. године. Харолд Дарк (Harold Edwin Darke, 1888-1976) је дириговао на првом извођењу ове композиције. Арво Перт (Arvo Pärt, рођ. 1935) је естонски композитор класичне и духовне музике.[74] Од краја 1970-тих, Перт је стварао у минималистичком стилу и његова дела су чувена по композиционој техници тинтинабули, коју је сам развио. Његова музика је делом инспирисана грегоријанским црквеним песмама, а једна од карактеристика Пертовог каснијег опуса су свети текстови, најчешће на латинском или црквенословенском језику. Међу великим делима инспирисаних религијским текстовима, налази се и Te Deum. Писан је за три хора, клавир, гудачки оркестар и траку. Композиција је први пут изведена 19. јануара 1985. године у Колну (Немачка). Сам композитор је за свој Te Deum рекао следеће: ''Литургијски текст Te Deumа састоји се од непроменљивих истина. Подсетио на смисао за немерљиви спокој који пружа планинска панорама. Швајцарски уметник Мартин Руф ми је једном рекао да је може разликовати више од двадесет нијанси плаве боје у планинама када је ваздух чист. Његове речи су се моментално претвориле у звук; почео сам да ''чујем'' те ''плаве'' планине. Само сам желео да пренесем расположење, расположење које би могло бити бесконачно у времену, деликатним отклањањем једног дела – једне честице времена – из тока бескраја. Морао сам нежно да извучем ову музику из тишине и празнине. Дело Te Deum је било потрага за нечим пролазним, дуго изгубљеним или још увек непронађеним, потрага за нечим за шта се веровало да је непостојеће, али тако реалним да постоји не само унутар нас већ исто тако и изван нашег бића.''[75] Шкотски композитор и диригент, Џејмс Мекмилан (James MacMillan, рођ. 1959), је 2001. године компоновао Te Deum, за мешовити хор и оргуље, ради обележавања ''златног јубилеја'' краљице Елизабете 3. фебруара 2002. године – тј. 50 година од њеног доласка на престо. Изведен на јутарњој служби у Краљевској капели Св. Петар у ланцима у Лондон Тауеру. ''Мекмилан приступа овом познатом тексту на освежавајуће оригиналан начин. Као што је у његовој хорској музици често, он поставља басове са веома ниским тоновима (дубоки тон D), затим агилне солисте сопране на почетку и групу солиста сопрана касније. Мекмиланова склоност ка мелизматичном компоновању је ефективно постављена насупрот силабичној поставци речи у нижим деоницама на почетку. Композиција даље наставља мешавином ових елемената и величанственим контрапунктским пасажом који води до врхунца 'thine honourable, true and only Son' ('Твој часни, истинити и једини Син'). Деоница оргуља није тешка али захтева оштар осећај за ритам и обухвата пасаже Мекмилановог често коришћеног филигрантског обликовања. Ово је високо ефективно и приступачно дело које би лако могао да изводи способан хор, који је у потрази за свежим приступом познатом литургијском тексту.''[76] * * * Freska: Mico Di Arpo ''Fra Angelico's Angels''[77] Од настанка ове древне хришћанске химне, Te Deum laudamus, кроз векове и њену историју до данас, постоји више текстуалних верзија на латинском језику и много превода на разне друге језике. Постоји и много музичких варијанти химне – тј. музичких постава (или аранжмана) и композиција, у рукописним и штампаним издањима, од првобитне једноставне (једногласне) мелодије до њених вишегласних, полифоних постава у вокалним и вокално-иструменталним облицима. Данашња Бела Паланка а древна Ремезијана, иако географски мало место у Србији, историјски је веома значајно због просветитељског рада њеног давног епископа Св. Никите. Оставио је за собом важан литерарни опус, мисионарско-пастирски и богословски, са пуно вредних поука. Осим пастирске делатности, његова ''педесетогодишња управа епископијом оставила је много цркава за собом, али и прве манастире у овој области''[78]. Привео је у хришћанство велики број многобожачких племена у унутрашњости Балканског полуострва и обогатио духовни живот људи… јер њега ''и живот и реч потврђују као слугу истине''[79]. Овај текст бих завршила стиховима псалмопојца Давида: Све што дише нека хвали Господа! Алилуја! (Пс. 150, 6) * * * Литература: Британска библиотека Харли, BL Harley 624, f. 134v – Michael and the dragon, England (Canterbury), http://www.bl.uk/catalogues/illuminatedmanuscripts/ILLUMIN.ASP?Size=mid&IllID=37268 Енциклоопедијски лексикон – Мозаик знања, 12. Музичка уметност, Интерпрес – Београд, 1972. Епископ Атанасије (Јевтић): Црква на Балкану у 4. веку – Свети Никита Ремезијански, новине Српске Патријаршије ''Православље'', бр. 942, рубрика Светитељи, 6. јул 2013, http://archive.is/2fVKZ#selection-629.15-629.27. Јоцић, Живота и Поповић, Радомир: Свети Никита Ремезијански – Сабрана дела, књига 1, изд. ''Друштво пријатеља манастира Дивљана'' Бела Паланка, Београд 2007. ''OREMUS – Pjesmarica / Molitvenik'', urednik msgr. Stanislav Hočevar, izdavač: Beogradska nadbiskupija, Beograd 2009. Пејовић, Роксанда: Историја музике, књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства – Београд, 1991. Пејовић, Роксанда: Историја музике, књига друга, Завод за уџбенике и наставна средства – Београд, 1989. Радио-телевизија Србије: Poeta laureatus, ловором овенчани песник, 6. дец. 2016, http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2552338/poeta-laureatus-lovorom-ovencani-pesnik.html. Fra Franjo Mabić: Sveti Ambrozije – zaštitnik pčelara, Pčelarska udruga Bilogora, Bjelovar, 8. pro. 2013, http://www.pcelarska-udruga-bilogora.hr/?p=1998. Heveler, Kasper: MUZIČKI LEKSIKON, Matica srpska – Novi Sad, 1967. Udruga pčelara Bujište, 23.11.2015, http://pcelari-bujstine.com/blagdan-svetog-ambrozija-zastitnika-pcela-i-pcelara/. Antonín Dvorák: Te Deum, https://www.carus-verlag.com/en/choir/sacred-choral-music/anton-n-dvor-k-te-deum-oxid-19.html?listtype=search&searchparam=Te Deum Bach Cantatas (Bahove kantate): http://www.bach-cantatas.com/Texts/Chorale113-Eng3.htm, http://www.bach-cantatas.com/Texts/Chorale036-Eng3.htm, http://www.bach-cantatas.com/BWV16.htm. Bawden, John: Te Deum – Marc-Antonin Charpentier (1634 - 1704), http://www.choirs.org.uk/prognotes/Charpentier Te Deum.htm. Boosey & Hawkes: MacMillan, James – Te Deum, http://www.boosey.com/cr/music/James-MacMillan-Te-Deum/360. Budden, Julian: Verdi, third edition, Oxford University Press, Oxford New York, 2008. Burn, Andrew Ewbank: ''Niceta of Remesiana – His life and works'', Cambridge University Press Warehouse – 1905, https://ia801306.us.archive.org/29/items/NicetaOfRemesiana/NicetaOfRemesiana.pdf Burrows, Donald: Handel, Cambridge University Press, 1997. Burrows, Donald: Handel, second edition, Oxford University Press, 2012. Catholic Encyclopedia. Robert Appleton Company New York, NY, Volume 14, 1912; Online Edition 1999, by Kevin Knight, Te Deum: http://www.catholic.org/encyclopedia/view.php?id=11335 Dickey, Timothy: Giuseppe Verdi – Sacred Pieces (4), for chorus & orchestra (Quattro pezzi sacri), http://www.allmusic.com/composition/sacred-pieces-4-for-chorus-orchestra-quattro-pezzi-sacri-mc0002363490 Emmanuel Music: Bach Cantata Translations, BWV 16 - "Herr Gott, dich loben wir", http://emmanuelmusic.org/notes_translations/translations_cantata/t_bwv016.htm. Giuseppe Verdi: Te Deum, https://www.carus-verlag.com/en/choir/sacred-choral-music/giuseppe-verdi-te-deum-oxid-28.html?listtype=search&searchparam=Te Deum. Gregorian Chant Hymns, Te Deum laudamus (Simple Tone), St. Cecilia's Abbey, UK, http://gregorian-chant-hymns.com/hymns-2/te-deum.html. Heller, Karl: Antonio Vivaldi: The Red Priest of Venice, Amadeus Press, Portland Oregon 2003. Hitchcock, H. Wiley: Marc-Antoine Charpentier, Oxford, 1990. Hymnary (Зборник химни на немачком): https://hymnary.org/hymn/EGEK1862/page/357, https://hymnary.org/text/herr_gott_dich_loben_wir_herr_gott_wir_d. Landgraf, Annette: With trumpets and drums. Handel’s ''Dettingen Te Deum'' in the Halle Handel Edition, translation Elizabeth Robinson, from [t]akte 1/2016, http://www.takte-online.de/en/complete-ed/detail/artikel/mit-pauken-und-trompeten-haendels-dettingen-te-deum-in-der-hallischen-haendel-ausgabe/index.htm?tx_ttnews[backPid]=517&cHash=a79b3bf9e5e036dca800eeb97721d359. Lyra Catholica: containing all the hymns of the Roman Breviary and Missal, with others from various sources, G. Dunigan and Bro., New York, 1851. Manschreck, Clyde L.: Philipp Melanchthon, https://www.britannica.com/biography/Philipp-Melanchthon. Mico Di Arpo: Fresco Gallery, http://micodiarpo.com/fresco_art. Petersen, Randy: Be Still, My Soul – The Inspiring Stories behind 175 of the Most-Loved Hymns, Tyndale House Publishers, 2014. Rice, John: Empress Marie Therese and Music at the Viennese Court, 1792-1807, Cambridge University Press, Cambridge 2003. Rice, Richard: The Parish Book of Chant, Church Music Association of America, 2012. Rolland, Romain: Handel, Routledge, New York, 2016; https://books.google.rs/books?id=vpxACwAAQBAJ&pg=PT46&lpg=PT46&dq=handel+wrote+four+Te+Deums&source=bl&ots=i2zxI3aqJk&sig=-eAdpzstPT2a93hpqfJNg0Q5l4k&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwig7dGnqJXUAhVCEywKHThzDT0Q6AEIXTAJ#v=onepage&q=Te Deum&f=false. Saturday Chorale – A site for lovers of music, ''Tomás Luis de Victoria (1548-1611): Te Deum laudamus'', Mark from Ireland, 19.01.2015, http://saturdaychorale.com/2015/01/19/toms-luis-de-victoria-1548-1611-te-deum-laudamus/. Todd, R. Larry: Mendelssohn – A Life in Music, Oxford University Press, Oxford, England; New York, 2003. Universal Edition: Arvo Pärt Te Deum, http://www.universaledition.com/composers-and-works/Arvo-Paert/composer/534/work/5244. Williams, Ralph Vaughan: Te Deum in G, http://www.hyperion-records.co.uk/dw.asp?dc=W21_GBAJY0550301. * * * ПРИЛОЗИ Musica Sacra – Schurch Music Association of America, http://musicasacra.com/additional-publications/pbc/ LYRA CATHOLICA: containing all the hymns of the Roman Breviary and Missal, with others from various sources; arranged for every day in the week, and the festivals and the Saints’ days throughout the year; with a selection of hymns, anthems, and sacred poetry; New York G. Dunigan and Bro., New York, 1851, str. 528-529. Evangelisches Gesangbuch: herausgegeben von dem Evangelischen Kirchenvereindes Westens (1862), str. 357-358. Зборник химни на немачком, немачки текст Мартина Лутера: https://hymnary.org/hymn/EGEK1862/page/357. [1] Роксанда Пејовић: Историја музике, књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства – Београд, 1991, стр. 47. [2] Епископовао је око 54 године у Ремезијани, у тадашњој Средоземној Тракији (Dacia Mediterranea). [3] Свети Никита Ремезијански – Сабрана дела, књига 1, приређивачи Живота Јоцић и Радомир Поповић, изд. ''Друштво пријатеља манастира Дивљана'' Бела Паланка, Београд 2007, стр. 5. [4] П. Петровић у Историја Ниша I, Ниш, 1983, 55; М. Мирковић у Историји српског народа I, Београд, 1981, 78. [5] Свети Никита Ремезијански – Сабрана дела, књига 1, приређивачи Живота Јоцић и Радомир Поповић, изд. ''Друштво пријатеља манастира Дивљана'' Бела Паланка, Београд 2007, стр. 30. [6] Исто, стр. 31. [7] Епископ Атанасије (Јевтић): Црква на Балкану у 4. веку – Свети Никита Ремезијански, новине Српске Патријаршије ''Православље'', бр. 942, рубрика Светитељи, 6. јул 2013, http://archive.is/2fVKZ#selection-629.15-629.27 [8] Овај назив химне стоји у ''Псалтиру'' ("Psalterium") новог Римског бревијара [папе] Пија X (Roman Breviary Pius X), који је штампан (1912), али је постао обавезан тек од 1. јануара 1913. године. Te Deum се налази у првом делу "Psalterium Ordinarium". [9] St. Nicetus, Vicetus, Nicetius, Nicetes, Neceta, St. Hilarius, St. Abundius, St. Sisebutus, St. Ambrose, St. Augustine. Catholic Encyclopedia. Robert Appleton Company New York, NY, Volume 14, 1912; Online Edition 1999, by Kevin Knight, Te Deum: http://www.catholic.org/encyclopedia/view.php?id=11335 [10] Павлин Нолски (око 354-431) – најпре римски сенатор а после бискуп у Ноли; пријатељ Св. Амброзија. СПЦ га прославља 23. јануара по јулијанском календару, тј. 5. фебруара по грегоријанском. [11] Генадије из Масилије (лат. Gennadius Massiliensis), познат и као Генадије Схоластик (лат. Gennadius Scholasticus), био је латински писац и свештеник који је живео у другој половини V века. Од његових многобројних списа сачувано је, осим једне веронауке, само дело О славним људима (De viris illustribus), које представља продужење истоименог Jеронимовог дела (Св. Јероним Стридонски) и данас је једини извор за неких деведесет аутора. (Buckwald, Hohlweg & Prinz 1984, str. 124-125). [12] Магно Флавије Аурелије Касиодор (око 490. – око 585. године) је био писац и историчар. Познатији је под надимком Касиодор Сенатор, који су му наденули каснији писци и учени људи позног средњег века јер је био припадник сенаторске аристократије. [13] Andrew Ewbank Burn: Niceta of Remesiana – His life and works, Cambridge University Press Warehouse – 1905, str. cii. [14] Исто, стр. ciii-civ. [15] Рубрике су црвени наслови испод којих је правни стручњак распоредио објаве закона. Црвена боја, је првобитно искључиво служила за писање наслова, а касније се употребљава за ознаке или напомене датог текста. Овај обичај је прихваћен у литургијским збиркама да би се молитве одвојиле од упутства и ознака за њихово читање, тако да је реч ''рубрика'' постала и црквени појам (назив, термин) за правила која се односе на Службу Божију или на администрацију Светих Тајни. Ова реч се, у црквеном смислу, први пут појавила у Римском бревијару штампаном у Венецији 1550. године, али је пронађена и у рукописима XIV и XV века. Понекад је употребљена да означи опште законе а понекад да обележи посебну назнаку, али увек да обезбеди објашњење употребе текста, па отуда и изрека: Читај црвено да би разумео црно (Lege rubrum si vis intelligere nigrum). Дакле, у литургијским књигама црвене речи указују на то шта треба урадити, црне – шта треба читати (рецитовати), а рубрике се могу дефинисати као: правила утврђена за читање Службе Божије, прослава Мисе, администрација Светих Тајни. У неким аспектима, рубрике личе на обреде, али се утолико и разликују јер су обреди спољашњи део службе (радње које се сматрају као случајни обреди и покрети) док рубрике носе суштину обреда. [16] Октава има два значења у хришћанској литургијској употреби. У првом смислу, то је осми дан после празника (рачунати закључно), па тако увек пада на исти дан у недељи као и сам празник. Реч је изведена из латинских речи octava = осам, и dies = дан. У другом смислу термин се примењује на цео период од ових осам дана, током којих се поштују одређени главни празници. [17] Адвент (лат. adventus = долазак) је раздобље у црквеној литургијској години, време припреме за празник Божића. Уједно је почетак црквене године. У западном хришћанству, Адвент почиње четири недеље пре Божића. Најраније може почети 27. новембра, а најкасније 2. децембра. Завршава се 24. децембра на Бадњи дан. У време Адвента превладава љубичаста боја у литургији Римокатоличке цркве, и читају се прикладни текстови из Библије. [18] Септуагесима или Седамдесетница је трећа недеља пре Коризме – онд. Великог или Часног поста. [19] Недеља Божијег милосрђа се слави у недељу након Васкрса. [20] Вазнесење Христово или Спасовдан се слави 40. дан након Васкрса. [21] Дани Рогације су дани молитве и поста у западном хришћанству. Прослављају се процесијама и Литанијом [свим] Светима. Тзв. главна рогација се одржава 25. априла; мање/споредне рогације су од понедељка до среде које претходе Васнесењском Четвртку. Реч ''рогација'' потиче од латинског глагола rogare = молити, а односи се на преклињање Бога за умирење Његовог гнева и за заштиту од пропасти. [22] Респонзориј[ум] (лат. respondere) је тип певања или песме у западној хришћанској литургији. [23] Лауд је песма хвале или божанска служба која се одвија у раним јутарњим сатима (тј. јутрење). [24] John Dryden (1631-1700) – енглески песник, књижевни критичар, преводилац и драматург. Такође, први званични носилац звања poeta laureatus које је примио 1668. године, а краљ Чарлс II му је доделио 300 фунти и буре вина са Канарских острва. (Радио-телевизија Србије: Poeta laureatus, ловором овенчани песник, 6. дец. 2016, http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/2520/nauka/2552338/poeta-laureatus-lovorom-ovencani-pesnik.html) [25] Rev. Clarence A. Walworth (1820-1900) – амерички правник, писац, рукоположени римокатолички свештеник и мисионар. Био је веома цењени писац који је објавио бројне радове повезане са римокатоличком црквом. [26] ''OREMUS – Pjesmarica / Molitvenik'', urednik msgr. Stanislav Hočevar, izdavač: Beogradska nadbiskupija, Beograd 2009, str. 137, 246. Tebe Boga hvalimo. [27] Kasper Heveler: MUZIČKI LEKSIKON, Matica srpska – Novi Sad, 1967, str. 433 i 434. (Латински текст и превод је, за овај рад, подељен на нумерисане стихове ради њиховог лакшег поређења и разумевања). [28] Randy Petersen: Be Still, My Soul – The Inspiring Stories behind 175 of the Most-Loved Hymns, Tyndale House Publishers, 2014, str. 115. [29] Andrew Ewbank Burn: Niceta of Remesiana – His life and works, Cambridge University Press Warehouse – 1905, str. cxxii-cxxv. [30] Доксологија (= славословље, слава) је облик молитве у православној литургији којим се исказује трансцендентност, моћ и величина Божија. Постоје разни облици молитве или доксологије (славословља): благодарење, хвале, исповедања, искања (мољења). Највиши израз хвале јесте тринитарна доксологија (славословље): ''Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу''. [31] Црквена песма која се пева унисоно (једногласно), а капела, у средњевековним модусима и слободном ритму који одговара наглашавању речи узетих из литургије. [32] ''Градуал'' (''Gradual'') је ''Песма на степеницама'' који се чита или пева током Мисе, између Посланице и Јеванђеља. Градуал се делом састоји од Псалама. [33] Роксанда Пејовић: Историја музике, књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства – Београд, 1991, стр. 47. [34] Исто, стр. 48 (и ноте стр. 49). [35] Kasper Heveler: Muzički leksikon, Priručnik za ljubitelje muzike, Matica srpska – Novi Sad, 1967, str. 447. [36] Saturday Chorale – A site for lovers of music, ''Tomás Luis de Victoria (1548-1611): Te Deum laudamus'', Mark from Ireland, 19.01.2015, http://saturdaychorale.com/2015/01/19/toms-luis-de-victoria-1548-1611-te-deum-laudamus/ [37] Роксанда Пејовић: Историја музике, књига прва, Завод за уџбенике и наставна средства – Београд, 1991, стр. 156. [38] Стенкерк (Steinkerque) је белгијско село, 50 km југозападно од Брисела. [39] H. Wiley Hitchcock, Marc-Antoine Charpentier, Oxford, 1990, str. 25. [40] Музичка партитура се налази ма интернет страници: http://gallica.bnf.fr/ark:/12148/btv1b550082275/f152.image.r=Marc-Antoine Charpentier.langEN [41] Romain Rolland: Handel, Routledge, New York, 2016; https://books.google.rs/books?id=vpxACwAAQBAJ&pg=PT46&lpg=PT46&dq=handel+wrote+four+Te+Deums&source=bl&ots=i2zxI3aqJk&sig=-eAdpzstPT2a93hpqfJNg0Q5l4k&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwig7dGnqJXUAhVCEywKHThzDT0Q6AEIXTAJ#v=onepage&q=Te Deum&f=false [42] Kasper Heveler: Muzički leksikon, Priručnik za ljubitelje muzike, Matica srpska – Novi Sad, 1967, str. 347. [43] Корниз (нем. Karnies) архит. украсни испуст са рељефон на грађевини, обично испод крова или изна прозова и врата. (Милан Вујаклија: Лексикон страних речи и израза, Просвета – Београд, 1988, стр. 405) [44] The original French text may be found in Talbot 1981, 36. [45] Karl Heller: Antonio Vivaldi: The Red Priest of Venice, Amadeus Press, Portland Oregon 2003, Chapter Six – Activities During the Years of Artistic Maturity (1718-1731), str. 154-155. [46] Канонс (Cannons) је село у грофовији Middlesex, на југоистоку Енглеске (на територији данашњег централног Лондона, северно од реке Темзе). [47] Donald Burrows: Handel, Cambridge University Press, 1997, Part II: The Music, Graydon Beeks Handel’s sacred music, str. 176. [48] Donald Burrows: Handel, second edition, Oxford University Press, 2012, Chapter Four – London, The first decade 1711-19, str. 95. [49] Annette Landgraf: With trumpets and drums. Handel’s ''Dettingen Te Deum'' in the Halle Handel Edition, translation Elizabeth Robinson, from [t]akte 1/2016, http://www.takte-online.de/en/complete-ed/detail/artikel/mit-pauken-und-trompeten-haendels-dettingen-te-deum-in-der-hallischen-haendel-ausgabe/index.htm?tx_ttnews[backPid]=517&cHash=a79b3bf9e5e036dca800eeb97721d359 [50] Bach Cantatas (Bahove kantate): http://www.bach-cantatas.com/Texts/Chorale036-Eng3.htm [51] Георг Кристијан Лемс (Georg Christian Lehms, 1684-1717) био је немачки песник и писац, који је некад као псеудоним користио назив оловке Палидор (Pallidor). Објављивао је песме, романе, оперска либрета и текстове за кантате. [52] Пол Ебер (Paul Eber, 1511-1569) био је немачки лутерански теолог и химнописац, познат по химни за умируће Herr Jesu Christ, wahr Mensch und Gott. [53] Bahove kantate: http://www.bach-cantatas.com/BWV16.htm i http://www.bach-cantatas.com/Texts/Chorale113-Eng3.htm; Zbornik himni: https://hymnary.org/text/herr_gott_dich_loben_wir_herr_gott_wir_d; Emmanuel Music: Bach Cantata Translations, http://emmanuelmusic.org/notes_translations/translations_cantata/t_bwv016.htm. [54] Британска библиотека Харли: BL Harley 624, f. 134v – Michael and the dragon, England (Canterbury), http://www.bl.uk/catalogues/illuminatedmanuscripts/ILLUMIN.ASP?Size=mid&IllID=37268. [55] Филип Меланхтон (Philipp Melanchthon, право име Шварцерд – Schwartzerdt; 1497-1560) био је немачки теолог и верски реформатор, један од оснивача лутеранства и сарадник Мартина Лутера, аутор Аугзбуршке конфесије из 1530. године у којој је изнесена централна лутеранска верска доктрина. Установио је разликовање ''закона'' и ''јеванђеља'', што је једна од основних идеја у лутеранству. Закон је дат у Стаом и Новом завету, док се Јеванђеље односи на дар Божије милости који се стиче вером у Христа. (Извор: Енциклопедија Британика, аутор текста: Clyde L. Manschreck, https://www.britannica.com/biography/Philipp-Melanchthon) [56] Корални прелудијум или корална предигра је инструментална полифона обрада неке мелодије протестантског корала техником флоридуса, првенствено за оргуље (касније је К.П. прерађиван и за клавир). К.П. је служио као увод пред певање протестантског корала. У средишту облика се налази корална мелодија, а изнад, око или испод ње развијају се често веома мелодијски изразити контрапункти. Оваква организација структуре има најчешће декоративан карактер и њена општа емотивна дејственост зависна је од карактера коралне мелодије и облика њене полифоне обраде. (Enciklopedijski leksikon Mozaik znanja – 12. Muzička umetnost, Interpres, Beograd 1972, str. 274) [57] Марија Терезија (1717-1780) је била аустријска царица (1740-80), чешка и мађарска краљица, ћерка немачког цара Карла VI. [58] John Rice: Empress Marie Therese and Music at the Viennese Court, 1792-1807, Cambridge University Press, Cambridge 2003, str. 1. [59] Исто. [60] Robbins Landon: Haydn Chronicle and Works, Haydn: The Years of ''The Creation'', str. 605. [61] John Rice: Empress Marie Therese and Music at the Viennese Court, 1792-1807, Cambridge University Press, Cambridge 2003, str. 242. [62] Исто. [63] Исто, стр. 216. [64] R. Larry Todd: Mendelssohn – A Life in Music, Oxford University Press, Oxford, England; New York, 2003, https://books.google.rs. [65] Kasper Heveler: Muzički leksikon, Priručnik za ljubitelje muzike, Matica srpska – Novi Sad, 1967, str. 79. [66] Нинива је био древни асирски град у горњем делу Месопотамије, лоциран на периферији Мосула – у данашњем северном Ираку (трећи највећи град Ирака, после Багдада и Басре). Имала је преко 100.000 становника око 700. године п.н.е. Градске зидине су биле дугачке 12 km. Сенахерибова палата је била димензија 210 m са 200 m. У Ниниви је нађена Асурбанипалова библиотека од 22.000 глинених плочица. Разорена је 612. године п.н.е. [67] У оригиналном тексту је употребљена латинска реч – Judex. [68] Анђео Господњи је хришћанска католичка молитва која се традиционално моли у католичким црквама, самостанима и породицама трипут дневно: ујутру у 6 или 7 h, у подне и предвече у 18 или 19h. Анђео Господњи је обично пропраћен звоњавом црквених звона, што је позив на молитву. [69] Kasper Heveler: Muzički leksikon, Priručnik za ljubitelje muzike, Matica srpska – Novi Sad, 1967, str. 108. [70] Ово су хорске композиције које је Верди одвојено писао током последње деценије свог живота, са различитим пореклом и сврхом. 7. априла 1898. су изведена три комада (без Ave Maria) на концерту у париској опери, а сва четири заједно су објављена 1898. (издавач Casa Ricordi). Често су извођене као циклус, не у хронолошком редоследу њиховог настанка, већ по редоследу у публикацији издавача: Ave Maria (1889) – постава латинског ''Ave Maria'', за четири соло гласа без пратње (a cappella); Stabat Mater (1896/97) – постава латинског "Stabat Mater", за хор и оркестар; Laudi alla Vergine Maria (између 1886. и 1888.) – постава молитве in Canto XXXIII of Dante's Paradiso, за четири женска гласа, a cappella; Te Deum (1895/96) – постава латинског "Te Deum", за двоструки хор и оркестар. [71] Julian Budden: Verdi, third edition, Oxford University Press, Oxford New York, 2008, str. 145. [72] Исто, стр. 145. [73] Kasper Heveler: Muzički leksikon, Priručnik za ljubitelje muzike, Matica srpska – Novi Sad, 1967, str. 165. [74] Арво Перт је од 2009. године инострани члан Српске академије наука и уметности у Београду. [75] Universal Edition: Arvo Pärt Te Deum, http://www.universaledition.com/composers-and-works/Arvo-Paert/composer/534/work/5244. [76] Boosey & Hawkes: MacMillan, James – Te Deum, http://www.boosey.com/cr/music/James-MacMillan-Te-Deum/360 [77] Mico Di Arpo: Fresco Gallery, http://micodiarpo.com/fresco_art [78] Свети Никита Ремезијански – Сабрана дела, књига 1, приређивачи Живота Јоцић и Радомир Поповић, изд. ''Друштво пријатеља манастира Дивљана'' Бела Паланка, Београд 2007, стр. 57. [79] Исто, стр. 411 (Павлин Нолски Писмо Сулпицију Северу, 402. г.).