Претражи Живе Речи Утехе

DA SMO IMALI VIŠE OVAKVIH LJUDI, RATA NE BI BILO: Ovaj hodža je pokazao šta znači biti čovek Meni je srce puno kad mi katolkinje koje vozim kažu da su se molile za mene. To je meni plata, ništa mi drugo ne treba - rekao je efendija Drežnjak Foto: avaz.ba U Slatini između Jablanice i Prozora, mestu u kom živi hrvatsko i bošnjačko stanovništvo, a koje je za vreme rata bilo linija razgraničenja između HVO-a i Armije RBiH, strašni rat kao da se nije ni desio, piše Dnevni avaz. Iako su i jedni i drugi u tom vihoru zla i ludila izgubili najmilije i ostali bez svojih domova, kada su se nakon izbeglištva vratili na svoja ognjišta, iznova žive najlepšim komšijskim životom u kom se ne razlikuju po tome ko je katolik ili musliman, Bošnjak ili Hrvat, nego ko je čovek, a ko nije. Dženaze i sahrane Tako komšinice Rahima Ćosić (80) i Anica Drinovac (77) svaki dan zajedno piju kafu i obilaze se u žalosti i veselju. - Moje komšije Hrvati sve nam živo učine kad nam treba izaći u susret. Ovde se uvek živelo u slozi, ali je nesrećni rat to poremetio. Ipak, sve se polako vraća na svoje - kaže nam Rahima. Njena komšinica Anica priča nam da kad umre neko od muslimana, katolici redovno idu na dženaze, isto kao i muslimani na sahrane katolika. – Kad god imam vremena, uzmem štap i odem do moje Rahime. Fino se razgovoramo i popijemo kafu, naše porodice su tu uvek jedna za drugu kad treba pomoći. Mladi se, takođe, lepo druže. Skupe se pa svi odu u Jablanicu u kafić – dodaje Anica te u nastavku razgovora priča o najlepšem primeru međuljudskog i međureligijskog poštovanja i komšijske ljubavi. Foto: Tanjug/AP Anica kaže da nju i njenog muža Cvitana, kao i još nekoliko starijih meštana katolika, koji nemaju vlastita vozila, svake nedelje na misu u susedno mesto Gračac vozi hodža Amir Drežnjak, koji iz mesta Lizoperci preko Slatine ide u Gračac, gde decu poučava u mektebu. - Mi bismo silazili na put i stopirali do Gračca. Ali, otkad je tim putem počeo da nailazi naš hodža, svaki put on nas vozi. Nazove nas i kaže da siđemo - kaže Ankica. Cvitan kaže da boljeg insana od hodže Amira nije u životu sreo. – Krsta mi moga kojim se kunem, taj čovek nikad feninga nije uzeo ni od koga. On svoju veru voli i čuva, a našu poštuje – kazuje Cvitan. Efendija Drežnjak pet godina nije imao svoj auto i zna šta znači stopirati i čekati na cesti. Kaže da je tada uvek sam sebi govorio da, ako ga Bog počasti da nekad kupi auto, nikad nikog neće proći. – Prvi put sam ih vidio kako stopiraju. Znao sam da idu na misu u Gračac i povezao sam ih. Rekli su mi da nemaju prevoz i onda sam im uzeo brojeve telefona i rekao da ću, dok sam ovde na službi, svake nedelje voziti ih na misu. I tako je već tri godine. Meni je srce puno kad mi katolkinje koje vozim kažu da su se molile za mene. To je meni plata, ništa mi drugo ne treba – ističe efendija Drežnjak. Foto: Tanjug/AP Fratar na iftaru, kurbani katolicima Efendija Drežnjak ističe da fra Mato Topić, župnik župe Gračac, njemu redovno dolazi na iftar za 27. noć ramazana, da se katolicima uvek dele kurbani i da su komšijski odnosi u ovom kraju uvek bili idealni. – Kad se razbolela mala Ajla Sefer iz Gračca, katolici iz tog i okolnih mesta su se organizovali i pritekli u pomoć. Prvi put su skupili 4.000 KM za njeno lečenje, a posle su nastavili da skuplju donacije – kaže ef. Drežnjak. Da li i vi znate za neku veoma humanu priču iz svog komšiluka? Ostavite odgovor u komentarima. (Telegraf.rs/ Izvor: Dnevni avaz)