Претражи Живе Речи Утехе

Том приликом поред обиласка светих храмова подељена је и скромна помоћ најсиромашнијем делу становништва ове парохије – у Отишићу. Данас у Отишићу живи мали број Срба повратника, али их наша Црква не заборавља. Поред тога Епископ Фотије је са пратњом обишао цркву свете Недеље у Маовицама и приложио нове иконе за иконостас – рад сестринства Тројеручице из Шибеника. Није случајно речено да народ који заборави своје светиње, губи своју историју и своје постојање. Стога апелујемо на све наше Србе по свету из Врлике, Цетине, Отишића, Бителића и Сиња, да не забораве своје старе крајеве и помогну обнову својих цркава, јер је то гаранција нашега опстанка на овим просторима Далмације. Извор

Да ли је на делу прогон и притисак на православне у Македонији, Црној Гори и Хрватској? - Догађаји у последње време говоре да је реч о прогону. Као Црква покушавамо да живимо по законима Јеванђеља које нам је Господ оставио, да будемо светлост овога света, да сведочимо истину и самог Христа, без обзира у којој се епархији налазимо. Истовремено смо сведоци да се Црква на многим местима прогони кроз различите облике притисака. То се види после најновијих хапшења у Македонији, слично је у Црној Гори, а није много боље ни у Хрватској. Ми нисмо потпуно задовољни по питању нашег статуса, по питању повратка имовине, али и наше слободе. Постоје добри законски оквири, а ми се боримо да се они у Хрватској остваре у пракси. То је подвиг који стоји испред нас, то је наша мисија у борби за наш опстанак на овим просторима. Из Хрватске стижу слике лепог Приморја и позиви српским туристима да су добродошли, али каква је слика реалног, свакодневног живота. Има ли будућности за Православну Цркву на тим просторима? - Ми се у Далмацији боримо да очувамо наше историјско присуство, да сачувамо наш народ у православљу и Богословију у Крки. Боримо се да опстанемо. Постоји будућност за Цркву, јер имамо одговорност према делу Цркве који нам је поверен и према нашем народу који овде живи, као и према повратницима. Подсетио бих на податак да је до рата 1995. године на просторима Епархије далматинске живело око 100.000 Срба са педесет активних свештеника и преко 120 ученика у Богословији «Света Три Јерарха». После овог несрећног, трагичног рата, није остао ниједан свештеник у Епархији далматинској. Богословија је исељена најпре на Дивчибаре, после у Фочу, да би 2001. била враћена у Далматинску епархију. Црквени живот је потпуно замро, није било људи. Тадашњи Епископ Лонгин је морао да оде са народом. Већина нашег народа се иселила из приморских градова Задра, Сплита, Шибеника и централног дела Далмације. Била је пустош, српске куће, наше цркве и манастири су били спаљени. Људи су почели да се враћају на своја имања 1997. године и да обнављају живот из пепела. Почела је са радом наша Богословија, Свети Сабор је, поред мене, изабрао и Епископа Герасима, рукоположили смо по десетак свештеника - и то је био знак наде да ћемо опстати. Повратак Срба трајао је до 2003. године, када се зауставио из економских разлога - људи немају од чега да живе, нема посла и то траје до данас. Доста српских кућа је обновљено на просторима Далматинске епархије, али Срби у њима не живе. Чекају боља времена за трајни повратак или ће, по најцрњем сценарију, те куће продати. Обновили смо више наших цркава и манастира, али нисмо задовољни бројем Срба повратника. Са каквим се притисцима и инцидентима изазваним националном и верском нетрпељивошћу суочава српски народ и Црква у вашој Епархији? - Има притисака, има провокација, има напада на наше објекте на којима се пишу увредљиве пароле и врше провале, о чему извештавамо на нашем веб-сајту. Све случајеве пријављујемо полицији, која брзо реагује и штити објекте. С друге стране, то изазива непрестани психолошки притисак на вернике. То је наш крст, и ми га прихватамо и молимо се Богу за људе који то безакоње чине, да престану да то чине, јер живимо у хришћанској земљи. И поред искушења, ми не одступамо са ових простора. Сматрамо да имамо значајну мисију да очувамо своје светиње и сачувамо наш народ у православној вери. Наша мисија је и да сведочимо православље пред другим народима који долазе у наше светиње. Како пред Хрватима, који наредне године постају пуноправни чланови ЕУ, тако и пред туристима из ЕУ и исламских земаља који посећују наше манастире. Свима њима сведочимо да постојимо и да православље у Хрватској има дубоке корене. Зарад те мисије потребно је да што пре обновимо своје ризнице и музеје и да својим културним и духовним благом покажемо да је православље вековима присутно на овим просторима. Колико богослова похађа Богословију у Крки? - Тренутно четрдесет пет редовних и петнаест ванредних ученика. Сваке године имамо довољан број кандидата који се интересују, а не можемо све ни да примимо. Кандидати су углавном из Хрватске, са простора Републике Српске и Словеније. Задовољни смо, јер овај стални интерес за богословије показује да наш народ има будућност, јер се у тој школи образују свештеници који ће сутра бити пастири свом народу у Далмацији. Рад Богословије сведочи о континуитету, перспективи и будућности нашег народа на овом простору. Од 1615. године Богословија ради са малим прекидима - због ратова - до данас. Далматинска епархија је повезана са Богословијом - када се гасила Богословија, гасио се и живот у Епархији, и обрнуто. Да ли обнову црквеног живота и црквених објеката прати и жив монашки живот? - Братство постоји у највећим манастирима - Крки, Крупи и Драговићу. Обновили смо братство у манастиру Света Лазарица на Далматинском Косову у коме обитава један монах, а у манастиру Оћестово још увек нема услова за живот монаштва док се не изграде конаци, уведе струја... Основали смо нови манастир посвећен Светом Василију Острошком у селу Црногорци код Имотског, који ће бити духовни центар Имотске крајине. Ту уз постојећу цркву треба саградити конаке. Имамо сестринство у манастиру Богородице Тројеручице у Шибенику и манастиру Крупи. Манастири су живи, имају своју мисију - што је у овим тешким условима веома значајно - и увек деле судбину са српским православним народом којем припадају. Традиција је да се народ овде везује и долази на тзв. велике сајмове - саборе. Најпознатији сабор је у манастиру Крки за Преображење, када се окупи преко десет хиљада људи. Пуно верника долази на празник Успења Пресвете Богородице у манастир Крупу, као и у манастир Драговић на Малу Госпојину. Кроз ове саборе су током историје Срби очували своје постојање, своју веру, културу и језик. После летњег периода ти људи се углавном враћају у Србију. Надамо се да ће се побољшати услови за економски опстанак и да ће се они вратити у своје куће у Далмацију. Средином марта ове године потписан је Протокол Министарстава културе Србије и Хрватске о повратку културних добара из Србије у Хрватску, која су спасена током рата из Хрватске. Ради се о 1.065 предмета из српских манастира и цркава који су склоњени у Србију. Ви кажете да ризнице нису обновљене - коме се у том случају враћа имовина СПЦ и баштина прогнаних Срба Крајишника? - То је веома осетљиво питање. Културно благо, које је сачувано и налази се у највећем броју у Музеју СПЦ, треба да буде враћено на просторе Далматинске епархије када се за то стекну услови, када будемо имали адекватне ризнице у манастирима или при црквеним општинама. У Шибенику градимо музеј и ризницу, такође и у манастиру Крки у којима ће бити изложени експонати. Радови су у току и још није време да се врате наше иконе, рукописне књиге из петнаестог и шеснаестог века, портрети игумана манастира, богослужбене одежде и реликвије које су спасене од уништења током последњег рата. За ризницу манастира Крке се зна да има 2.200 експоната који се тренутно налазе у Музеју СПЦ и једна је од најбогатијих у СПЦ, после хиландарске, цетињске, студеничке и дечанске. Ми не можемо то благо да вратимо у Далматинску епархију док се не уради пројекат ризнице, док се не уграде аларми и климатизација по високим стандардима. Процењује се да је током последњег рата заувек нестало око седам хиљада икона и светиња у Хрватској. - Наша културна добра потражујемо од Завода за заштиту споменика и Министарства унутрашњих послова у Хрватској који су за то надлежни. Политичари често не помињу нестанак старе српске баштине из наших храмова, а она је за нас веома важна. Постоје спискови и фотографије иконостаса које су радили шибенски, сплитски и задарски заводи. За неке ствари не знамо, јер су српски свештеници протерани, цркве и манастири девастирани, па је много тога уништено и спаљено. Не можемо да нађемо наше матичне књиге крштених и упокојених, јер су и оне страдале у спаљеним црквама. Затицали смо страшне ствари после ове ратне трагедије. Али, потражујемо и обраћамо се надлежним институцијама. Недавно се десило да су пролазници пронашли на улици иконе спаковане у кесама, које су нам враћене преко МУП-а. Вратићемо све иконе у парохијске цркве којима припадају или их задржати у ризници. Постоје спонтани случајеви, али ми инсистирамо на организованом повратку икона и блага путем државних структура. То је велики подвиг који нам предстоји. Очекујемо да се уз културно добро врати и наш народ који је овде вековима живео. Не можемо прихватити концепцију да постанемо археолошка вредност на просторима Далмације. Ми хоћемо да живимо ту, и то уз културна добра која смо вековима стварали. Неприхватљиво је да се врати културно благо а да ми Срби постанемо само музејска вредност на овим просторима. Православље у Далмацији је кроз историју непрестано било на распећу. Од Хрватске државе очекујемо да не будемо грађани другог реда, нити желимо да одемо из Далмације, јер нам то не дају наше светиње. Желимо да живимо у љубави и хришћанском поверењу са свим другим народима који овде живе. Има различитих размишљања о учешћу Православне Цркве у екуменском покрету и дијалогу са другим хришћанским Црквама. Зашто је важна тежња за јединством са другим Црквама? - Екуменски дијалог је комплексан. Црква је непрестано живела у дијалогу са људима који су изван Цркве, који исповедају другу веру. Постоји и унутрашњи дијалог који Црква води са својим верницима и људима који исповедају православну веру. То је природа Цркве. Што се тиче званичног дијалога са представницима Римокатоличке или Протестантске Цркве, он се води годинама путем теолошких комисија које се баве одређеним областима. Ми смо кроз тај дијалог позвани на сведочење наше вере и нашег православног искуства онима које сматрамо својом браћом, а који сада исповедају другу веру. Упућени смо једни на друге, и требало би да водимо разговор о основним животним и теолошким питањима. То је позитивна страна екуменског дијалога који треба до постоји. Екуменски дијалог није штетан, а најмање је пут за издају православља, како га поједини злонамерни или неинформисани људи погрешно тумаче. Морамо да водимо дијалог са свима и да сведочимо своје искуство вере. Тај дијалог има своју меру и свој критеријум, а то су Свето Предање, Свети канони и учење Светих Отаца. Православље носи у себи пуноћу благодати Духа Светога, пуноћу Истине коју ми сведочимо пред другима у дијалогу. Како Православна Црква треба да се одреди пред новим, промењеним историјским и друштвеним околностима које намећу европске интеграције? - Ми очекујемо већу слободу и европске демократске принципе који би требало да важе и за наше Србе у Хрватској. Очекујемо економски опоравак, јер тренутно нема инвестиција, које су услов за повратак наших људи. Пред Црквом је велика одговорност - да и даље сведочимо православну веру и свој православни опит пред људима са којима живимо, као и пред туристима из ЕУ који често долазе у последње време. Добронамерни од њих се изненаде када виде наше старе манастире и православно монаштво у Далмацији. Славица Лазић, Православље бр. 1089-1090, стр. 8 Извор: Епархија далматинска

У својој беседи епископ Фотије је позвао све верне да се што чешће причешћују светим тајнама, јер на тај начин задобијају опроштај грехова и живот верних. Поред тога Епископ Фотије је говорио о житиу Св. Софије и њених кћерки Вере, Наде и Љубави, које су пострадале у време римске империје у другом веку и оставиле пример непоколебиве вере у Господа а и пример свете, врлинске породице. После свете Литургије сви сабрани имоћани су имали прилику да се поклоне митри Св. Василија Острошког, коју је Епископ Фотије донео са собом из Шибеника, као велику светињу дивнога чудотворца и светитеља Василија Острошкога, коме је посвећен и манастир у Црногорцима код Имотскога. После Свете Литургије за све присутне приређена је трпеза љубави у просторијама Ц.О Имотски, трудом надлежног свештеника о. Драгана Михајловића. Извор: Епархија далматинска

Ретко је где далматинско сунце тако топло и пријатно као овде и мало је места Творац обдарио таквим лепотама као што је украсио Трибањ. Странци га преко лета преплаве шаторима или камповима. Недавно је и Јадранска магистрала прошла кроз сред села, те сада пројури овуда дневно хиљаде аутомобила. Према неким подацима из 1905. Године ово село је имало 40 домова. Услед расељавања и своје тешке судбине оно је данас нешто мање. Живећи далеко од свога рода и племена, ова шака Светосавске деце све до пред рат љубоморно је чувала своју веру, обичаје и лепу црквицу. Њихова вера и ревност гласила се на далеко. Као такве није их мимоишла црна 1941. година. Били су први на удару. На Илиндан тога злокобног лета похватано је из тих неколико кућа осамдесет и четверо људи, жена и деце и позатварано у цркву. Ту су мучени глађу и најзад тешким мукама уморени. До недавно су се по зидовима цркве распознавали трагови њихове крви. Црква је била тешко оштећена. Ваљда зато да ти болни трагови не би парали срца тугом за изгубљенима, преостало становништво је отада бежало од црквених зидина као од какве авети. Од рата до недавно верски живот се овде био потпуно угасио. У цркву би кроз рушевине љубопитиљво провирио само можда какав странац, јер се иста налази уз саму магистралу и десетак метара од морске обале. Доласком за епископа далматинског, Преосвећени г. Стефан се заинтересовао за ово своје много страдало село, посетио га и био потрешен њиховом тешком судбином. Дао је да се направе врата на цркви и четврте недеље Часнога пошта осветио је ову црквицу од “скверни безбожних језик” и одслужио прву послератну литургију. Но преплашене вернике било је тешко откравити и повратити Цркви. Престрашени за време рата мукама и грозотама које су ради своје вере поднели они и данас живе у неком страху – плаше се исповедати своју веру. Многи од њих разишли су се по Велебиту за својом стоком и тамо живе по стајама, те врло ретко силазе у село које лепотом привлачи свет, чак и онај од преко океана. Зато ћете на плажи видети врло мало мештана. Мало је и домаћих туриста, јер сваки онај кога ране свога рода боле и коме је позната трагедија ових мирних и невиних људи не може да нађе разоноде и покоја души на овоме месту.. Иако их све око њих подстиче на ведрину и расположење, мешатани су доскора мало знали за радост. Бол и туга понети из рата прате их и данас, те помрачава сваку земаљску радост и срећу. У многим кућама црнина за пострадалима се још носи. Преосвећени Владика их је посетио неколико пута, тешио и звао да се врате својој матери Цркви. Ове године Епархија је успела да обнови трибањску цркву. Много заслуга у томе има садашњи администратор ове парохије - млади свештеник Ђуро Скочић, који је од свога стана - осамдесет километара далеког - долазио и са мајсторима радио на обнови ове богомоље. Он се хвали да су им у послу много помагала дечица из суседства. Она су са много љубави и труда приносили цигле и други материјал. Једнога дана троје од њих изашло је пред њега са необичном молбом: тражили су да их крсти. Жеља је радо услишена. Прекинули су посао за момент и Цркву Христову увећали са три нова члана. Један од радника био је кум. Да би се одужила свештенику за то, ова тројица малишана су, уместо плате, и даље вредно радили на обнови цркве. Почетком јуна ове године радови су завршени и црква је снабдевана најпотребнијим одеждама. Чекало се само на освећење. Позивајући ме да пођем са њим на ову свечаност, Преосвећени је дубоко уздахнуо и дуго причао о црној и тешкој прошлости Трибња. Радосна срца сам на Духове пошао са њима да лично видим и посетим ове страдалнике. Дочекали су нас као свој свога. Још док смо се, у непрегледној колони страних аутомобила, магистралом приближавали Трибњу почели смо сретати групе жена и деце свечано одевених са букетима цвећа. Хитали су некуда из села. Застајали су и поздрављали само наша кола. Кад смо стигли у село наишли смо на велико изненађење: никога код цркве нисмо затекли. Црквени тутор дође и објасни нам да је свет отишао на гробље мислећи да ћемо тамо прво доћи да им прелијемо мртве, јер од рата није свештеник долазио, па су им многи гробови непреливени. Схватили смо да су то били они које смо сретали у путу па смо се и ми вратили натраг ка гробљу. На каменитим падинама Велебита, око четири километра од села, видела се једна мала капела; видео се и народ око ње. Запевка се чује одозго чак доле до магистрале, па смо лако познали да им је то гробље. Попели смо се и ми горе. Из камена и корова једва се назиру накривљене крстаче. Жене попадале по гробовима па кукају; деца чупају коров. Запевка свезала небо за земљу. У једној гробници, кроз напуклу плочу, виде се кости осморице непознатих људи који су поклани за време рата на самом прагу ове капеле. Неко рече да су, по свој прилици, Личани. Народ је и над њима запалио свеће, а дечица набраше по гробљу неког ливадског цвећа, те и њихов гроб окитише. Ушли смо најпре у капелу да се поклонимо светињама. Иако нема врата, унутра су сачуване врло лепе уметничке и доста старе иконе. Све је тако тужно. Свеци са икона гледају нас некако сажаљиво. Вероватно по први пут виде овде српскога Владику, па као једини сведоци свега онога што се око њих догађало, хтели би, ваљда, да нам нешто кажу, али и њих потреса запевка која допире споља. Жене пале свеће и по олтару и по црквици - где се год може воштаница прилепити. Владика стави епитрахиљ и омофор те одслужи помен за све овде сахрањене, па изађосмо да преливамо гробове. Преосвећени поче од једнога краја гробља а ја са другога. Једна девојка пала по гробу свога брата, загрлила крстачу па цвили и дозива, да би и сам камен проплакао. Куне нашу црну прошлост. Нисмо је могли ућуткати, јер и нама сузе потекоше. Потрешени овом тугом и болом напустили смо гробље и са народом пошли опет у село да одслужимо литургију и цркву осветимо. Успут смо разговарали са народом. Тешко је изразити љубав којом је овај сироти свет дочекао свога Владику. Нигде нисам видео такву топлину и искреност као овде. Осећао сам се као међу својим рођацима. “… Наши су се стари доселили однекуд са босанских планина” - поче причати један остарији човек, “па кажу да тамо и сада има наших презимена, те нам је драго видети ма кога са те стране…” “Немојте замерити, Преосвећени, што смо скоро били подивљали и своју веру занемаили, нисмо имали свога пастира. Од рата до недавно желели смо видети православног свештеника…” - извињава се црквени појац. “Драго нам је што чујемо да су скоро у свим српским крајевима цркве обновљене и да су ратне ране скоро залечене. Трудићемо се и ми да од сада будемо бољи и достојни свога имена. Хвала Вам што сте нам помогли да цркву обновимо, те не морамо од стида обарати поглед пред странцима као досада. Трудићемо се да је још лепше украсимо, па кад прођу овуда наши људи, нека виде да и ми нисмо последњи…” У препуној црквици Владика је извршио освећење исте, затим, уз саслужење двојице свештеника, одслужио св. Литургију и на крају парастос за она 84 мученика настрадала у овим зидинама. Када се имена њихова помунуше у молитви, сви верници заплакаше као мала деца. Поподне смо се вратили натраг. Тешка срца смо се растали са овим добрим сиротим светом, јер смо видели да им је посета свога Архипастира донела неизмерно много охрабрења и радости, и да ће им овај дан остати у трајној успомени. У лепом парохијском дому, који је удаљен од плаже свега десетак метара и који је до недавно био празан, сада се одмара по један свештеник из унутрашњости који уједно служи у овој црквици и обавља верске потребе међу овим малим стадом Божјим. Стижу нам вести из Трибња: верници све више долазе у цркву, те заиста држе своје обећање. Верски живот је прострујао тамо. Пре неколико дана пролазио сам кроз Кистање. Био је пазарни дан. Неко ме викну из масе света. Изађе преда ме човек позната и радосна лика. “Како сте оче, Лаврентије?” - рече. “Сећате ли ме се ? Ја сам из Трибња. Били сте код нас на освећењу.” - Па откуда овде ( око 150 километара далеко)? Упитах га. - Дотерао сам бостон на пијацу - одговори он. Био је пун среће што ме је видео, а нарочито се обрадовао кад сам му казао да сам у манастиру, који није далеко одавде, и да се у њему спремају ђаци за наше будуће свештенике. Оставио је бостон и дуго ми причао о Трибњу. Каже да их је недавно посетио и један београдски прота, који је код њих преноћио и обећао послати им прекривач за часну трпезу у олтару и неке богослужбене књиге. Са много љубави је помињао њихову цркву и свечаност око њеног освећења. Затим ме одведе камари свога бостона, показа га и рече: “Узмите оче, колико год можете па понесите нашој дечици. Нека само уче и нек се спремају. Треба нашем народу много свештеника. Гледајте, па одгајите којег и за Трибањ, јер и ми смо ваши - и ми смо деца Светог Саве”. о. Лаврентије Трифуновић * * * Трифуновић, о. Лаврентије, И ОНИ СУ НАШИ, Православни мисионар - Подлистак Гласника Српске православне цркве, Број 6, Београд, 1965, штр. 256-259. Извор: Видовдан.орг