Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'covid-19'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује. Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности. Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници. Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу. По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима. Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао. Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио. По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих. Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују. Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац
  2. Будући да је Српска Православна Црква све недаће нашег народа проживела и преживела раме уз раме са својим верним народом, околности су наложиле да и ову веома сложену ситуацију Црква проживљава подједнако састрадавајући као и у време великих ратова, глади, епидемија и сличних недаћа којима наша историја обилује. Када су се појавили први случајеви особа инфицираних вирусом Covid-19, свима је то била новина и само мали број људи из струке је могао претпоставити како ће се ситуација одвијати, како у ближој тако и у даљој будућности. Првих месеци пандемије није било случајева да свештеник улази у Covid зоне како би исповедио и причестио пацијенте, али како је време одмицало лекари и остало медицинско особље су се навикавали на новонасталу ситуацију и свештеник је почео да улази у „Црвене зоне“ у којима су лежали пацијенти заражени вирусом Covid-19, па и у просторије интезивне неге у којима се лече најтежи болесници. Мој први директни контакт са „Црвеном зоном“ и пацијентима на лечењу од Короне се догодио у Covid центру-C1 Универзитетског клиничког центра Крагујевац, и једноставно не постоје речи којима могу да опишем ситуацију у којој сам се нашао, јер је за мене све то представљало једно потпуно ново искуство. Онај простор који сам одлично познавао (јер сам као болнички свештеник 3 до 4 пута недељно одлазио на клинике УКЦ-а Крагујевац ради исповести и причешћа болесника) сада ми је изгледао другачије, подељен је по зонама, преграђен и онемогућен је сваки контакт Covid зоне са осталим просторијама, постављене су „Филтер просторије“ за распремање и дезинфекцију оних који излазе из „Црвене зоне“. Први утисак који ће ми заувек остати у сећању је љубазност медицинског особља на челу са др. Небојшом Стевановићем-анестезиологом УКЦ Крагујевац, кога познајем дужи временски период. Приликом уласка у зелену зону дочекан сам као „свој“ уз детаљна упутства како се треба понашати, како припремити и које мере испоштовати приликом уласка и боравка у „Црвеној зони“, али и приликом напуштања „Црвене зоне“. Оно што треба посебно похвалити и нагласити је разумевање управе УКЦ Крагујевац и директора доц. др Предрага Саздановића, који су потпуно разумели духовни карактер уласка свештеника у Црвену зону у смислу подршке, како пацијентима тако и особљу. По мом скромном мишљењу у доба пандемије у УКЦ Крагујевац дефинишу се два утиска које ћу покушати да изнесем. Први утисак је стање, забринутост и осећање сваког пацијента понаособ, а други утисак је огромна духовна и физичка жртва свог особља ангажованог у раду са Covid пацијентима. Прво што се запази приликом визуелног контакта са пацијентом су видљиви умор и уплашеност( до сада нисам видео ни једног Covid пацијента који није уплашен), јер у болесничкој соби лежи много пацијената са тешким клиничким сликама, тако да се свако пита „како и да ли ћу ја ово издржати, ако или када, дођем у ову фазу“. Умор и страх су потпуно оправдани и реални, јер се сваки болесник бори за ваздух, а поједини дословно вапe за кисеоником којим би напунили плућа. Услед хипоксије долази и до духовног и психичког „потонућа“, тако да и пацијенти са лакшом клиничком сликом на први поглед лаицима изгледају лоше, али када се од лекара сазна да је ситуација прилично стабилна, изводи се логичан закључак да је у питању борба човека за насушни и животодавни дах. Други утисак је да се сви пацијенти осећају отуђено. У „Црвеној зони“ сви здравствени радници су одевени у скафандере(као и ја када се налазим у Црвеној зони) и на себи имају сву опрему коју предвиђа струка за овакве ситуације, тако да пацијент данима и недељама не види лице другог човека, односно неког из спољашњег света, комуникација је отежана јер су скоро сви пацијенти на кисеоничкој потпори и свако евентуално склањање маске, макар и на тренутак, предствља проблем услед мањка кисеоника. Трећи утисак који можда и највише мучи пацијенте је потпуно одсуство његовог редовног и природног окружења, односно породице, пријатеља и људи са којима је до јуче свакодневно комуницирао. Када се човек нађе у болници, а то никада и никако није његовом вољом, такође је одвојен од породице, али пошто постоје дани и сатница предвиђена за посете, пацијент редовно одржава контакте са својом породицом, што у условима боравка у Covid зони није могуће, па се на отуђеност коју смо већ поменули пројављује додатни баласт у свакодневици пацијената оболелих од Covid-19. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г.Г. Јована, а у складу са епидемиолошким правилима свештеник у „Црвену зону“ улази опремљен као и сви ангажовани у раду са Covid пацијентима, испод скафандера се носи мали епитрахиљ, а сами чин Исповести и Причешћа траје прилично кратко и најчешће се састоји од пар речи (ретко реченица) које пацијент уз напор изговори, једне молитве коју свештеник мора да зна напамет, јер у „Црвену зону“ се не може унети Требник који би после изнео (пошто се из Црвене зоне не сме изнети ништа) и самог чина причешћа Светим Тајнама Христовим које се дају пацијенту. Сама појава свештеника, кога пацијент може препознати једино по томе што на скафандеру може да пише „Свештеник УКЦ“, за пацијента представља велику духовну потпору јер ће га причестити Светим Тајнама Христовим, али и контакт са неким ко може донети поздраве породице и родбине. Самим тим пацијент стиче утисак да је и даље део заједнице којој припада, да се његов живот наставља са освеженом надом на оздрављење и повратак кући и да Црква и даље врши своју мисију без обзира где се у ком тренутко било ко од нас налазио. По питању огромне духовне и физичке жртве особља ангажованог у раду са пацијентима са тешким респираторним инфекцијама узрокованих коронавирусом, тешко је пронаћи адекватне речи које могу описати само један дан боравка у Covid зони, а камо ли годину дана непрестане борбе. Медицинско особље које се бави лечењем пацијената оболелих од Covid-19 је уморно и преуморно, а не зна се да ли је тежи психички или физички умор услед рада у ванредним околностима које трају дуже од годину дана. Мишљења сам да свак од нас треба да претпостави да му дете, родитељ, брат или сестра раде у Covidu већ годину дана, да долазе са посла уморни и одлазе на посао уморни, да се свакодневно излажу опасности да се заразе, а то претпоставља и најтрагичнији исход, па тек онда да се одлуче на непромишљене кораке типа организовања скупова, прослава, концерта, боравка у малом простору са великим бројем људи, одлазака у туристичке авантуре (пишем авантуре јер се никада не зна како се тај боравак може завршити) и друге видове непоштовања епидемиолошких мера. Оно што сам чуо од свих пацијената, а што сам и сам запазио, јесу речи хвале за особље које даје све од себе како би пацијентима олакшало живот колико год је то могуће и то треба похвалити и посебно нагласити приликом сваког помена здравствених радника. Оно о чему се веома мало размишља јесте да су то људи који после боравка у Covid зони одлазе својим кућама, код своје деце и родитеља, да могу својим укућанима, не дај Боже, пренети вирус и тако своју целу породицу озбиљно угрозити, а упркос свему томе они ево већ годину дана неуморно, даноноћно раде са пацијентима којима је потребна врхунска стручност, нега и пажња, не обазирући се на могуће последице на своје и здравље својих најмилијих. Осим труда здравствених радника, дужни смо и ми свештеници да на прави начин обавимо своју мисију која има не само духовни, већ и просветитељски карактер, поучавајући народ како се треба понашати, како сачувати себа, а оно што је много битније како сачувати друге, јер је Српска Православна Црква од увек, осим духовног имала и просветитељски карактер који не смемо пренебрегнути ни у овом тренутку, већ морамо остати на висини свог духовног задатка, што Господ Исус Христос и Свети Сава са ликом свих Светих од нас и очекују. Духовник Универзитетског клиничког центра Крагујевац View full Странице
  3. 19. Новембар 2020 - 12:25 Архиепископ атински и све Грчке Јероним примљен је 19.11.2020. у 07:40 у болницу „Евангелизмос“ са дијагнозом Ковид-19 и налази се на лечењу у одељењу интензивне неге, где пролази лекарске прегледе. Архиепископ, коме су дијагностиковане негативне вредности и у брзим и у молекуларним тестовима, којима је подвргнут након завршетка рада Сталног Светог и Свештеног Синода и пре састанка са премијером Киријакосом Мицотакисом, дијагностикован је позитиван резултат у заказаном молекуларном тесту који је обавио у ноћ у понедељак 16. новембра. „Лично учествујем као пастир у невољи која је захватила хиљада наше браће у нашој земљи и милионе широм Васељене. Учествујем у агонији и болу и страху свих да ћемо својом вером у Бога све победити“, нагласио је Архиепископ својим блиским сарадницима мало пре свог уласка у болницу, истичући свештену обавезу свих нас да поштујемо правила и мере надлежних здравствених власти државе по питању заштиту људског добра здравља и живота. Извор: Оrthodoxtimes.com Превод: Информативна служба СПЦ
  4. 19. Новембар 2020 - 12:25 Архиепископ атински и све Грчке Јероним примљен је 19.11.2020. у 07:40 у болницу „Евангелизмос“ са дијагнозом Ковид-19 и налази се на лечењу у одељењу интензивне неге, где пролази лекарске прегледе. Архиепископ, коме су дијагностиковане негативне вредности и у брзим и у молекуларним тестовима, којима је подвргнут након завршетка рада Сталног Светог и Свештеног Синода и пре састанка са премијером Киријакосом Мицотакисом, дијагностикован је позитиван резултат у заказаном молекуларном тесту који је обавио у ноћ у понедељак 16. новембра. „Лично учествујем као пастир у невољи која је захватила хиљада наше браће у нашој земљи и милионе широм Васељене. Учествујем у агонији и болу и страху свих да ћемо својом вером у Бога све победити“, нагласио је Архиепископ својим блиским сарадницима мало пре свог уласка у болницу, истичући свештену обавезу свих нас да поштујемо правила и мере надлежних здравствених власти државе по питању заштиту људског добра здравља и живота. Извор: Оrthodoxtimes.com Превод: Информативна служба СПЦ View full Странице
  5. У борби против ширења корона вируса, Влада Републике Србије пооштрила је мере које се односе на спречавање пораста оболелих од Ковида-19. Епархија бачка Српске Православне Цркве позвала је вернике да – у циљу спречавања ширења короновирусне заразе – у потпуности поштују мере које је донела Влада наше земље, укључујући и долазак у храмове на света богослужења. Повезане вести: Нове мере у борби против ширења короновирусне заразе Саопштење Епархије бачке: Нека Господ по Свом изобилном милосрђу подари што скорије избављење од искушења и исцељење и утеху свима људима! Полицијски час ће бити продужен од 22. марта 2020. године, те ће на снази бити забрана кретања од 17 часова до 5 ујутру. Поступајући у складу са упутствима државних органа, Епархија бачка саопштила је да ће – почев од 22. марта, и убудуће – вечерња богослужења у свим храмовима у Новом Саду бити померена, односно да ће од понедељка до петка, као и недељом, вечерња богослужења почињати у 16 часова. Једна од новоуведених мера Владе Србије јесте да у затвореном простору не може боравити више од пет особа. Богослужења ће се, до даљег, одвијати редовно, по устаљеном поретку и типику, али уз минимално присуство верног народа унутар храмова. По могућностима парохијских цркава, верници могу приступати светом Причешћу у порти храма, у редовима, са обавезним размаком од бар једног метра између самих верника. Верни неће остати ускраћени за молитвено заступништво: епископи и свештеници ће се молити Живом Богу да Он, по Свом изобилном милосрђу, подари што скорије избављење од искушења и исцељење и утеху свима људима! Позивамо верни народ да прати директан пренос богослужењâ из Саборног храма у Новом Саду путем програма Радио-Беседе Епархије бачке, као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Најављујемо да ће у недељу, 22. марта 2020. године, директан пренос свете архијерејске Литургије из Саборног храма у Новом Саду бити емитован и на програму Радио-телевизије Војводине (Литургију ће служити Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, са почетком у 9 часова), док ће гледаоци Радио-телевизије Србије имати прилику да прате директан пренос свете Литургије из храма Светога Саве у Београду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. 1. Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ. 4. Господ је створио од земље лијекове, и човјек разуман неће их презријети. 12. И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан. [Књига премудрости Исуса сина Сирахова гл. 37] Протеклих мјесеци свједоци смо новонастале ситуације узроковане убрзаном трансмисијом релативно новог соја вируса породице Coronaviridae, у таксономији познатог као SARS-CoV-2. На озбиљност околности које сви појединачно, а прије свега као заједница проживљавамо, указала је чињеница проглашења пандемије инфективне болести COVID-19, од стране Свјетске здравствене организације (WHO). Упркос поплавама разних теорија завјере и тврдњама преконоћних стручњака за сва животна и научна питања, научним радовима (који се захваљујући предусретљивости научних часописа објављују вртоглавом брзином) је потврђено да је ријеч о природно развијеном соју вируса који је највјероватније животињског поријекла, те је као такав прву хуману трансмисију остварио у кинеском граду Вухан. У међувремену, утврђено је да је основни начин преноса вируса управо интерхумано, прије свега капљично усљед кашљања и кијања – док чињеница да опстаје на површинама попут пластике и метала омогућава трансмисију и без директног контакта са зараженом особом. У објавама научника, могу се пронаћи и назнаке феко-оралног преноса, са обзиром на доказано присуство вируса у узорцима фецеса. Све претходно наведено, као и много тога што остаје за комуникацију унутар научних и стручних кругова, карактерише ситуацију „необичним епидемиолошким догађајем“, на који је потребно радикално реаговати, са обзиром на то да су наша сазнања још увијек ограничена. Самим тим, озбиљност ситуације не зависи толико од државног система и мјера које ће било које власти прописати, већ искључиво од одговорности појединца. За почетак, потребно је схватити да сви уложени напори не представљају борбу појединца са вирусом, већ борбу за очување здравственог система и омогућавање његовим носиоцима да се постојећим капацитетом адекватно носе са изазовима. Уколико, услијед неодговорности (па и нехришћанског понашања) омогућимо рапидну трансмисију, извјесно је урушавање ионако начетог и недовољно развијеног здравства. У таквој хипотетичкој (а нажалост блиској и реалној) ситуацији, људи ће умирати гдје стигну јер неће имати ко и гдје да их лијечи. Томе доприноси и могућност излагања љекара вирусу, који ће онда бити изоловани и онеспособљени да обављају свој посао. Такође, здравствени систем неће моћи да издржи ни досадашње оптерећење у смислу хроничних, али ни осталих акутних поремећаја здравља. Нарочитом ризику, па и психолошком оптерећењу, излажемо обољеле од малигнитета, као и све оне који су под било којим видом имуносупресивне терапије – што отежава њихову борбу, иако нијесу позитивни на SARS-CoV-2. Како у остатку васељене, тако и код нас, медицинске установе и радници се максимално прилагођавају новонасталим околностима и раде у прилично измијењеном режиму. Све ово, као и драстичне мјере државних власти, немоћни су пред неодговорношћу и егоизмом појединаца који занемарују препоруке љекара, заборављајући да медицинске мјере нијесу нешто о чему треба имати мишљење – већ да је ријеч о ставовима провјереним годинама учења, истраживања и искуства. Статистика је неумољива – експоненцијални раст броја позитивних и обољелих, као и умрлих у Кини, Јужној Кореји, Италији, Ирану, Уједињеном Краљевству… Важност придржавања мјера проистеклих из знања епидемиологије и социјалне медицине, одавно није била тако истакнута као ових дана. Вријеме је да као заједница покажемо адекватно послушање медицини, умјесто гордости, егоизма и мудровања. У складу са претходно изложеним, ми као православни хришћани можемо и те како много допринијети у суочавању са проглашеном пандемијом. Вријеме је да пројавимо хришћанске врлине и у складу са чувеном другом Христовом заповијести (коју толико често испразно цититрамо!), дјелатно покажемо љубав према другом човјеку. У невољи попут ове, исијава и прилика да искажемо наше чојство, бранећи другога од себе, јер је светиња Другог управо оно кроз шта остварујемо нашу Личност и бивамо у заједници са људима и Богом. Вријеме је да на дјелу покажемо да је Црква заправо својеврсна колективна личност, те да ми као њени удови бринемо о свима и о свему. Припада нам да водимо рачуна и онима који не вјерују, који су маловјерни, па и онима који се противе Цркви – јер су сви они наши ближњи. Управо у овим данима се потврђује да бити хришћанин, значи бити одговоран за другога (нејаког, старог, хронично болесног, оптерећеног малигнитетима…). Послушање медицини у актуелним условима не подразумијева, нити значи било какво маловјерје. Напротив, показује нашу снагу и спремност да бринемо о Божијој творевини. Многе Цркве (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Румунска патријаршија, Кипарска, Атинска, Албанска архиепископија) привремено су обуставиле богослужења и затвориле своје храмове, како би спријечили евентуалну трансмисију вируса усљед блиског контакта вјерника у затвореном простору. Руска православна Црква је, између осталог, увела драстичне мјере дезинфиковања свих површина у храмовима, па и кашичице за Причешће послије сваког причасника. Наша Црква у Европској унији и САД одлукама државних органа предузела је сличне мјере предострожности – не из немоћи, маловјерја или учествовања у „теоријама завјере“, већ из бриге за светињу човјековог тијела и душе. Вјернике на Западу којима је Причешће силом прилика „ускраћено“, њихови пастири увелико охрабрују да издрже у наложеном искушењу, дајући му димензију подвига. Наравно, циљ текстова попут онога који је написао Марк Русин, није позивање на непричешћивање (јер нико не доводи светост Причешћа у питање!), већ осмишљавање предстојеће борбе и стремљења ка Светом Причешћу у догледној будућности. И код нас су за нарочиту пажњу редови које је ових дана потписао Епископ бачки др Иринеј, а који јасно говоре о томе да је потребно да се одрекнемо магијског (и медицинског!) приступа Причешћу, те да опасност не лежи у самој Светој Тајни (мада овјде већ бива дискутабилан приступ РПЦ), већ у свему ономе што претходи и посљедује томе (блиски контакт вјерника, поздрављања, разговори, додиривање површина црквеног мобилијара…). Телеконференције и видео прилог Епископа западноамеричког др Максима такође су значајни у смислу практичних савјета пастви како се понашати у условима пандемије, како не бисмо дозволили да ми као хришћани будемо одговорни за нечије страдање. Нарочито када до нас стижу и информације (а потребно их је провјерити!) да међу потврђеним случајевима SARS-CoV-2+ има и свештених лица. Охрабрујући је и позитиван примјер Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који се, поред саопштења које је потписао са Митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем, строго придржава препоручених мјера самоизолације у манастиру Ђурђеви Ступови. Све ово је изразито важно и корисно, нарочито када узмемо у обзир чињеницу да је наш клир доминантно старијег узраста, те да многе владике у Србији, па и Патријарх, морају поштовати мјеру забране кретања лицима старијим од 65 година. Осим индивидуалне одговорности и бриге, појединачних потеза које повлачимо у свакодневици, пожељно је да Црква своју логистику и овоземаљске капацитете упрегне за опште добро. У том духу и смјеру, свијетао је примјер Митрополије црногорско-приморске која је држави Црној Гори понудила своје смјештајне капацитете за евентуални карантински простор. Охрабрује сазнање да ће се доброчинство православних вјерника и наших пастира наставити и кроз друге активности. Као што је већ наглашено, вријеме је када је наша вјера на испиту, када треба дјелатно показати да поштујући медицинске мјере и препоруке, имамо способност да испунимо Христову заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе!“. Како често Оци Цркве истичу „послушање прије поста и молитве“ – то је оно што ће нам омогућити да „заравнимо криву“ и пребродимо пандемију у којој се налазимо. Божо Кнежевић Извор: Теологија.нет
  7. 1. Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ. 4. Господ је створио од земље лијекове, и човјек разуман неће их презријети. 12. И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан. [Књига премудрости Исуса сина Сирахова гл. 37] Протеклих мјесеци свједоци смо новонастале ситуације узроковане убрзаном трансмисијом релативно новог соја вируса породице Coronaviridae, у таксономији познатог као SARS-CoV-2. На озбиљност околности које сви појединачно, а прије свега као заједница проживљавамо, указала је чињеница проглашења пандемије инфективне болести COVID-19, од стране Свјетске здравствене организације (WHO). Упркос поплавама разних теорија завјере и тврдњама преконоћних стручњака за сва животна и научна питања, научним радовима (који се захваљујући предусретљивости научних часописа објављују вртоглавом брзином) је потврђено да је ријеч о природно развијеном соју вируса који је највјероватније животињског поријекла, те је као такав прву хуману трансмисију остварио у кинеском граду Вухан. У међувремену, утврђено је да је основни начин преноса вируса управо интерхумано, прије свега капљично усљед кашљања и кијања – док чињеница да опстаје на површинама попут пластике и метала омогућава трансмисију и без директног контакта са зараженом особом. У објавама научника, могу се пронаћи и назнаке феко-оралног преноса, са обзиром на доказано присуство вируса у узорцима фецеса. Све претходно наведено, као и много тога што остаје за комуникацију унутар научних и стручних кругова, карактерише ситуацију „необичним епидемиолошким догађајем“, на који је потребно радикално реаговати, са обзиром на то да су наша сазнања још увијек ограничена. Самим тим, озбиљност ситуације не зависи толико од државног система и мјера које ће било које власти прописати, већ искључиво од одговорности појединца. За почетак, потребно је схватити да сви уложени напори не представљају борбу појединца са вирусом, већ борбу за очување здравственог система и омогућавање његовим носиоцима да се постојећим капацитетом адекватно носе са изазовима. Уколико, услијед неодговорности (па и нехришћанског понашања) омогућимо рапидну трансмисију, извјесно је урушавање ионако начетог и недовољно развијеног здравства. У таквој хипотетичкој (а нажалост блиској и реалној) ситуацији, људи ће умирати гдје стигну јер неће имати ко и гдје да их лијечи. Томе доприноси и могућност излагања љекара вирусу, који ће онда бити изоловани и онеспособљени да обављају свој посао. Такође, здравствени систем неће моћи да издржи ни досадашње оптерећење у смислу хроничних, али ни осталих акутних поремећаја здравља. Нарочитом ризику, па и психолошком оптерећењу, излажемо обољеле од малигнитета, као и све оне који су под било којим видом имуносупресивне терапије – што отежава њихову борбу, иако нијесу позитивни на SARS-CoV-2. Како у остатку васељене, тако и код нас, медицинске установе и радници се максимално прилагођавају новонасталим околностима и раде у прилично измијењеном режиму. Све ово, као и драстичне мјере државних власти, немоћни су пред неодговорношћу и егоизмом појединаца који занемарују препоруке љекара, заборављајући да медицинске мјере нијесу нешто о чему треба имати мишљење – већ да је ријеч о ставовима провјереним годинама учења, истраживања и искуства. Статистика је неумољива – експоненцијални раст броја позитивних и обољелих, као и умрлих у Кини, Јужној Кореји, Италији, Ирану, Уједињеном Краљевству… Важност придржавања мјера проистеклих из знања епидемиологије и социјалне медицине, одавно није била тако истакнута као ових дана. Вријеме је да као заједница покажемо адекватно послушање медицини, умјесто гордости, егоизма и мудровања. У складу са претходно изложеним, ми као православни хришћани можемо и те како много допринијети у суочавању са проглашеном пандемијом. Вријеме је да пројавимо хришћанске врлине и у складу са чувеном другом Христовом заповијести (коју толико често испразно цититрамо!), дјелатно покажемо љубав према другом човјеку. У невољи попут ове, исијава и прилика да искажемо наше чојство, бранећи другога од себе, јер је светиња Другог управо оно кроз шта остварујемо нашу Личност и бивамо у заједници са људима и Богом. Вријеме је да на дјелу покажемо да је Црква заправо својеврсна колективна личност, те да ми као њени удови бринемо о свима и о свему. Припада нам да водимо рачуна и онима који не вјерују, који су маловјерни, па и онима који се противе Цркви – јер су сви они наши ближњи. Управо у овим данима се потврђује да бити хришћанин, значи бити одговоран за другога (нејаког, старог, хронично болесног, оптерећеног малигнитетима…). Послушање медицини у актуелним условима не подразумијева, нити значи било какво маловјерје. Напротив, показује нашу снагу и спремност да бринемо о Божијој творевини. Многе Цркве (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Румунска патријаршија, Кипарска, Атинска, Албанска архиепископија) привремено су обуставиле богослужења и затвориле своје храмове, како би спријечили евентуалну трансмисију вируса усљед блиског контакта вјерника у затвореном простору. Руска православна Црква је, између осталог, увела драстичне мјере дезинфиковања свих површина у храмовима, па и кашичице за Причешће послије сваког причасника. Наша Црква у Европској унији и САД одлукама државних органа предузела је сличне мјере предострожности – не из немоћи, маловјерја или учествовања у „теоријама завјере“, већ из бриге за светињу човјековог тијела и душе. Вјернике на Западу којима је Причешће силом прилика „ускраћено“, њихови пастири увелико охрабрују да издрже у наложеном искушењу, дајући му димензију подвига. Наравно, циљ текстова попут онога који је написао Марк Русин, није позивање на непричешћивање (јер нико не доводи светост Причешћа у питање!), већ осмишљавање предстојеће борбе и стремљења ка Светом Причешћу у догледној будућности. И код нас су за нарочиту пажњу редови које је ових дана потписао Епископ бачки др Иринеј, а који јасно говоре о томе да је потребно да се одрекнемо магијског (и медицинског!) приступа Причешћу, те да опасност не лежи у самој Светој Тајни (мада овјде већ бива дискутабилан приступ РПЦ), већ у свему ономе што претходи и посљедује томе (блиски контакт вјерника, поздрављања, разговори, додиривање површина црквеног мобилијара…). Телеконференције и видео прилог Епископа западноамеричког др Максима такође су значајни у смислу практичних савјета пастви како се понашати у условима пандемије, како не бисмо дозволили да ми као хришћани будемо одговорни за нечије страдање. Нарочито када до нас стижу и информације (а потребно их је провјерити!) да међу потврђеним случајевима SARS-CoV-2+ има и свештених лица. Охрабрујући је и позитиван примјер Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који се, поред саопштења које је потписао са Митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем, строго придржава препоручених мјера самоизолације у манастиру Ђурђеви Ступови. Све ово је изразито важно и корисно, нарочито када узмемо у обзир чињеницу да је наш клир доминантно старијег узраста, те да многе владике у Србији, па и Патријарх, морају поштовати мјеру забране кретања лицима старијим од 65 година. Осим индивидуалне одговорности и бриге, појединачних потеза које повлачимо у свакодневици, пожељно је да Црква своју логистику и овоземаљске капацитете упрегне за опште добро. У том духу и смјеру, свијетао је примјер Митрополије црногорско-приморске која је држави Црној Гори понудила своје смјештајне капацитете за евентуални карантински простор. Охрабрује сазнање да ће се доброчинство православних вјерника и наших пастира наставити и кроз друге активности. Као што је већ наглашено, вријеме је када је наша вјера на испиту, када треба дјелатно показати да поштујући медицинске мјере и препоруке, имамо способност да испунимо Христову заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе!“. Како често Оци Цркве истичу „послушање прије поста и молитве“ – то је оно што ће нам омогућити да „заравнимо криву“ и пребродимо пандемију у којој се налазимо. Божо Кнежевић Извор: Теологија.нет View full Странице
  8. Драга браћо и сестре, драги оци, у складу са малопре изнесеним саопштењем канцеларке, г-ђе Меркел, у вези са новим мерама усаглашеним између савезних и покрајинских власти СР Немачке у циљу сузбијања даљег ширења COVID-19 вируса, са жаљењем вас обавештавамо да од данас одржавање богослужења, као ни било каквих других окупљања у црквеним просторијама није дозвољено, док надлежни органи не донесу другачију одлуку. У складу са тим позивамо и да васкршње благосиљање домова верника буде привремено обустављено, тј. до даљњег одложено. Верни народ позивамо да се максимално одговорно придржава прописаних мера, интензивирајући притом молитве Господу у оквиру својих домова. Свештенство позивамо и подстичемо да са верним народом остане у што интензивнијем контакту путем телефона и електронске поште, ради неопходних духовних савета и подршке, као и посета у евентуалним хитним случајевима. У нади да ћемо из овог искушења заједно што скорије изаћи, духовно снажнији него досад, С Божијим благословом, Григорије, Епископ Диселдорфа и Немачке Извор: Епархија диселдорфска и немачка
  9. Драга браћо и сестре, драги оци, у складу са малопре изнесеним саопштењем канцеларке, г-ђе Меркел, у вези са новим мерама усаглашеним између савезних и покрајинских власти СР Немачке у циљу сузбијања даљег ширења COVID-19 вируса, са жаљењем вас обавештавамо да од данас одржавање богослужења, као ни било каквих других окупљања у црквеним просторијама није дозвољено, док надлежни органи не донесу другачију одлуку. У складу са тим позивамо и да васкршње благосиљање домова верника буде привремено обустављено, тј. до даљњег одложено. Верни народ позивамо да се максимално одговорно придржава прописаних мера, интензивирајући притом молитве Господу у оквиру својих домова. Свештенство позивамо и подстичемо да са верним народом остане у што интензивнијем контакту путем телефона и електронске поште, ради неопходних духовних савета и подршке, као и посета у евентуалним хитним случајевима. У нади да ћемо из овог искушења заједно што скорије изаћи, духовно снажнији него досад, С Божијим благословом, Григорије, Епископ Диселдорфа и Немачке Извор: Епархија диселдорфска и немачка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...