Претражи Живе Речи Утехе

Kad su joj rekli da žena ne može da radi taj posao, Bosiljka Novaković (82) se samo nasmejala i dobila dodatnu motivaciju. Doduše, to uopšte nije bilo lako te 1967. godine, jer žena na radnom mestu kontrolora letenja u to vreme nije bilo. Tadašnji direktor je čak postavio još jedan specijalan uslov za nju, da položi kurs za navigatora, a Bosu ni to nije sprečilo ka ostvarenju sna. Prošla je obuku, letela je avionom, dobila pomenutu dozvolu i položila zvaničan kurs, a sve sa jednim ciljem. U Saveznoj upravi za kontrolu letenja zaposlila se 1960. godine, na beogradskom aerodromu je radila svoj posao iz snova od 1967. godine, a tek deset godina nakon nje tadašnje Jugoslovenke počele su da rade u tom sektoru, i to kao asistenti. Bosiljka je u penziji od 1990. godine, rado se seća svog radnog veka koji je provela na tadašnjem aerodromu Beograd, a za Priče sa dušom podelila je deo svojih sećanja. Posetio sam je u njenoj kući kod na Zvezdari, dan pre nego što je otišla na odmor u vikendicu u Atomskoj banji. – Kao dete stalno sam gledala u nebo, volela avione i mislila kako ću jednog dana leteti. Tada nisam znala da ću ceo život posvetiti vazduhoplovstvu, ali sa zemlje. Posao koji sam radila veoma je zanimljiv i smatraju ga vrlo odgovornim. Za njega se dobija beneficirani radni staž. Kad mi je direktor Batrić Jovanović rekao da ne mogu kao žena tu da se zaposlim, ja sam ponovila da socijalizam podrazumeva da smo svi ravnopravni i da samim tim mogu da budem kontrolor letenja. Uživala sam dok sam radila, a pogotovo mi je odgovaralo to što se radilo po smenama. Jedne nedelje se počinjalo u 6 ujutru, druge popodne, a zatim noću, pa sam imala dosta slobodnog vremena za druge aktivnosti, pošto sam po prirodi radna osoba – priča Bosiljka za Priče sa dušom. U Jugoslaviji je bila prva žena na toj poziciji, a u svetu treća. Ostale koleginice, pionirke u ovom poslu bile su iz Kanade, Francuske i Nemačke. Na prvom poslovnom putovanju, sa kolegama u Moskvi – Danas je lako voditi avion kad ga vidite, a u to vreme nismo imali moderne uređaje, nismo imali računare, već smo morali da zamišljamo prostor u kojem je avion, da budemo na stalnoj vezi sa pilotima i da znamo kako da ga razdvojimo od drugog saobraćaja. Poznavanje tehnike, odnosno performansa aviona bilo je obavezno. Kad komunicirate sa pilotom morate da znate da li on nešto može da uradi ili ne, da li može da se popne na određenu visinu i kojom brzinom. Dok sam jednom pilotu koji se probijao kroz kumuloninbuse davala uputstva, rekao je: „Vala Boso, sve sam u životu pronašao, valjda ću i ovog puta uspeti“ (smeh). S radošću priča o lepim, ali ne zaboravlja i one manje lepe događaje, koji su bili sastavni deo posla. Bilo je i teških situacija kao što je nesreća u Hrvatskoj 1976. godine, kada su se sudarili avion koji je poleteo iz Splita i drugi avion sa engleskim putnicima iz Londona. Taj let je vodila zagrebačka kontrola letenja, a u Jugoslaviji je kontrola bila podeljena teritorijalno na beogradsku i zagrebačku. Godinu dana kasnije u Bosni i Hercegovini je nastradao Džemal Bijedić, predsednik Saveznog izvršnog vijeća. Tu je slučaj udesa JAT-ove „karavele” na Maganiku kojim je upravljao poznati Titov pilot, kao i priča o jedinoj preživeloj putnici, čuvenoj stjuardesi Vesni Vulović. U svojoj karijeri sretala se sa brojnim putnicima, zvaničnicima, kapetanima, kolegama iz celog sveta. Sa predsednikom SFRJ Josipom Brozom Titom imala je kratak susret prilikom otvaranja aerodroma u Beogradu, ali i kada je nakon toga došao sa suprugom Jovankom, da joj pokaže aerodrom. Otvaranju aerodroma Nikola Tesla prisustvovao je Josip Broz Tito – Bila sam dežurna kad su stigli. Želeli su da se popnu na toranj, ali je lift čuvene marke David Pajić Daka tog dana zakazao. Srećom, Titu i Jovanki to nije bio problem, pa su se popeli pešice – kaže Bosiljka i priseća se dana posle Titove smrti. – Tada smo imali veoma jak vazdušni saobraćaj, nije bilo jednostavno sve to odraditi. Drugom prilikom, prvi boing je sleteo u Beograd sa igračima Juventusa. Po sletanju kod mene je došao italijanski kapetan sa željom da, kako je rekao, „vidi tu kontrolu koja je tako dobro vodila njegov avion“. Jedan od intervjua dala je legendarnom voditelju Dejanu Đuroviću Bosiljka i danas rado ode na aerodrom Nikola Tesla. Voli da dočekuje i da ispraća drage ljude i kaže da svaki put kad se uputi ka Surčinu, u stvari ide svojoj kući. – Ostala mi je ta velika ljubav. Svojevremeno smo se svi tamo znali, pa su mi se ljudi rado obraćali kad je trebalo da putuju. Pomagala sam im. I danas danji me zaposleni na aerodromu prepoznaju, čak i mladi, koji su čuli da sam prva žena koja je bila kontrolor. Znači mi ta njihova pažnja. Kao višegodišnja radnica i penzionerka Bosa je dugi niz godina imala pravo na takozvane servisne karte, odnosno popuste. Na taj način je mogla jeftinije da putuje po svetu, od Srbije do Singapura, Indije, Meksika, Kanade… – Moji žive u Kanadi, tako da sam čest gost kod njih. Tamo sam takođe radila, u to vreme sam bila mlada da bih sedela. Uspela sam da napravim ovu kuću u kojoj ste sada i vikendicu u mojoj rodnoj Gornjoj Trepči. Imam ćerku, zeta i dva unuka i jedva čekam da postanem prabaka. Osamdeset dve su mi godine i ponosna sam na njih. Ako me pitate za recept – odgovor je rad. Kad se probudite morate imati razlog zbog kojeg ustajete, neku radost. Čak i kad je u pitanju sitnica, ja se radujem ako imam nešto da radim, a pogotovo rezultatima. Ne pušim, čašu vina popijem u društvu, idem na koncerte sa drugaricom, igramo karte. Često organizujem druženja jer volim narod. Rođena sam u porodici sa devetoro dece. A tek što volim da kuvam i da spremam hranu… – pohvalila se Bosiljka Novaković u svojoj ispovesti za Priče sa dušom. Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com

Da ne brinete, redov Rajan je spasen. Ali, kako spasiti poslednji ostatak legendarne fabrike aviona? Senka smrti ponovo se nadnela nad jedini preostali dokaz postojanja prve srpske fabrike aviona "Ikarus" - njenu upravnu zgradu. Osam decenija stara lepotica, na nebranjenom graničnom prelazu između Zemuna i Novog Beograda, u bloku 9A, bije poslednju bitku. Lokalni David bije boj protiv globalnog Golijata, stvarni spomenik prošlosti bije bitku protiv instant simbola današnjice. Pa nešto mislim: moraju li investitori uvek i svuda s ledenim mirom da naplaćuju danak u betonu i parkinzima? Predahnu li ponekad malo u osvajačkom galopu? Svestan sam da je Sen Tropez, primera radi, bio beznačajno ribarsko seoce sve dok se na njegovoj obali Brižit Bardo nije svukla pred paparacima. Danas je to prenaseljeni luna park. I Igalo, rodno mesto moje majke, bilo je seoce na pola sata hoda od Hercegnovog. Danas se pitam kako ne potone u ustajalo bokokotorsko more pod težinom hotela, solitera, banja, odmarališta, tržnih centara i betoniranih molova? Odgovor se krije u magičnim rečima koje mnoga vrata otvaraju, ali pritom ruše i artefakte prošlosti: tamo turizam, ovde urbanizam. I tamo i ovde, nove nastambe stešnjene su jedna uz drugu. Ako želite, možete i veš da prostirete između balkona, kao da ste se zaglavili u srednjovekovnim uličicama. Kakvi to turizmi i urbanizmi prete da s lica zemlje zbrišu najstariju građevinu Novog Beograda, nastalu u vremenu kada se stotine hektara močvarnog zemljišta nisu zvale Novi Beograd i kada oko nje nije bilo ničega osim "Ikarusovih" hala i avionskih pista? Već jednom je uzburkala javnost, pretprošle godine, kada se na noge digao misleći svet, svestan da preostalo zrnce poznate istorije vredi više od instant projekta (ne)poznatog investitora. A gle, tačno prekoputa, u soliteru u Gramšijevoj ulici, živeo je i Čeda Janić, pilot, istoričar i osnivač Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva. Posmatrao je iz svog stana na 14. spratu zgradu "Ikarusa" na istoku i ostatke hangara starog zemunskog aerodroma na zapadu, tamo negde iza Airport Citija. Mislim da i danas njegov duh lebdi nad ovim prostorom, nekada neprikosnovenim carstvom srpske avijacije. Dečiji centar, koji koristi enterijere negdašnjeg "Ikarusa", dobio je nalog od vlasnika zgrade da se iseli za tri meseca, jer će zgradu rušiti. Zaposleni s nevericom čitaju da zgrada nema nikakvu zaštitu - ni kulturnu, ni istorijsku, još od decembra 2015. Znači da je investitor, čim je prestala građanska graja iz oktobra te godine, sačekao da u nastalom zatišju dobije na vremenu. Dobio ga je, pa će sad na istom mestu podići poslovno-stambeni objekat s podzemnim garažama, a navodno sačuvati reljef frontalne fasade. U dopisu stoji da ima čak i dozvolu Zavoda za zaštitu kulturnih spomenika (!?), što je, blago rečeno, neshvatljivo. O značaju zgrade kojoj se omča ponovo obavija oko vrata, ali i o građanskoj inicijativi iz 2015, možete da se podsetite na Jutjub linku https://www.youtube.com/watch?v=jX_o1IquTmQ. S druge strane, ja sam priredio album fotografija da nas, od sada pa zanavek, podsećaju na godine, a evo i povode koji prethode rušenju ovog istorijskog spomenika. Ako je Zavod za zaštitu spomenika kulture ravnodušan prema sudbini upravne zgrade prve srpske fabrike aviona, za očekivati je da nije ravnodušan i Muzej vazduhoplovstva. A ako je i on, slobodno me onda pitajte zašto nisam iznenađen... Parafraziram reči Veljka Zajca, jednog od stanara bloka 9a (imate ga u video-priči): "Tu su pravili avione koji su branili Beograd. A danas, danas niko ne može da odbrani poslednji dokaz tog vremena." Zoran Modli https://www.facebook.com/zoran.modli/posts/10212053402720836

Odmah nakon što je prošlog četvrtka na Svetkom ekonomskom forumu u Davosu završen susret izraelskog i hrvatskog premijera, Benjamina Netanjahua i Andreja Plenkovića, pojedini izraelski mediji javili su da su se dvojica premijera dogovorila o tome da Hrvatska od Izraela nabavi borbene avione F-16. Ovakve najave medija rezultat su pogrešnog tumačenja i prenošenja objave izraelske Vlade na čijoj internet stranici je pisalo da će Netanjahu i Plenković u nastavku procesa nabavke borbenih aviona, „podržati prodaju“ izraelskih F-16 Hrvatskoj. Kako prenosi Obris, u petak 26. januara na Facebook stranici izraelskog premijera je pisalo sledeće: ’’Premijer Benjamin Netanjahu susreo se juče u Davosu s hrvatskim premijerom Andrejom Plenkovićem. Dogovorili su se da će pogurati prodaju izraelskih F-16 Hrvatskoj, u skladu s uslovima tendera. Ovo je još jedan pokazatelj odnosa dve zemlje. Dvojica premijera složila su se da će proširiti ekonomsku, bezbednosnu, poljoprivrednu, akademsku i turističku saradnju’’. Veoma brzo u izraelskim ali i regionalnim medijima osvanuli su bombastični naslovi o tome da je prodaja F-16 već gotova stvar. Poslovni portal ’’Globes’’objavio je da je dogovoreno da će se nastaviti s prodajom izraelskih borbenih aviona Hrvatskoj i da će oni koštati 500 miliona dolara a ’’The Times of Israel’’je pre dva dana preneo da je reč o čak 30 F-16 i da će ovaj posao, kao država u kojoj je ovaj avion konstruisan i u kojoj se proizvodi, morati da odobre Sjedinjene Američke Države. Već u petak poslepodne oglasio se i premijer Hrvatske koji je komentarisao pisanja izraelskih medija. On je pri tom rekao da je proces procena ponuda u toku, da je u četvrtak o grčkoj ponudi razgovarao i s grčkim premijerom Ciprasom, o izraelskoj sa Netanjahuom a da je pre dva i po meseca u Švedskoj o tome razgovarao i s švedskim premijerom, rekonstruiše Obris. Plenković je rekao i da su to normalni postupci konsultacija i da će konačna odluka biti donesena nakon što Hrvatska iz svih aspekata bude sigurna u pravi izbor. Hrvatski premijer je na kraju napomenuo da je to dugoročno rešenje za hrvatsko ratno vazduhoplovstvo za narednih 30 godina i da je to odluka kojoj će se posvetiti posebna pažnja. Hrvatskoj je Izrael već dva puta nudio svoje borbene avione F-16. U junu 2015. u medijima se pojavila informacija da je izraelska kompanija Israeli Aircraft Industries ponudila aviona F-16A i B iz viškova RV Izraela koji bi bili modernizovani na standard ACE (Avionics Capabilities Enhancement). Potom je početkom oktobra 2017. nakon otvaranja pristiglih ponuda za nabavku borbenih aviona, ministar odbrane Hrvatske Damir Krstičević objavio da je između ostalih, stigla i izraelska ponuda za polovne F-16C. U sastavu RV Izraela nalaze se avioni F-16C i D Block 30 koji nose naziv “Barak“(nabavljeni u periodu 1986-1988) kao i avioni Block 40 “Barak II“ (stigli između 1991. i 1993. godine). Deo aviona je modernizovan na standard Barak 2020 koji je uključivao integisanje savremene izraelske elektronske opreme i naoružanja. Živojin BANKOVIĆ

Povodom obeležavanja 90. godišnjice, Er Srbija (Air Serbia) postaviće poseban amblem na svoje avione, saopšteno je iz kompanije. – Amblem se postavlja na 21 Erbasov, Boingov i ATR-ov avion u celoj floti, i biće jasno vidljiv na trupu aviona. Ovim amblemom ukazuje se počast bogatoj istoriji Er Srbije, tako što on u svom dizajnu spaja aktuelni logo sa dvoglavim orlom i logotipe svih svojih prethodnika – kompanija Aeroput, JAT i Jat ervejz. – navode u kompaniji. A 319 sa specijalnim amblemom / Foto: Air Serbia Avio-kompanija je prvobitno osnovana 17. juna 1927. godine pod imenom Aeroput, što Er Srbiju čini osmom najstarijom avio-kompanijom na svetu koja još uvek posluje. – Svega nekoliko avio-kompanija na svetu ima istoriju dugu 90 godina, kao što ima Er Srbija, što ovaj jubilej čini veoma značajnim. – izjavio je generalni direktor Er Srbije, Dane Kondić. Dina ĐORĐEVIĆ