Претражи Живе Речи Утехе

Ненад Бадовинац, отац Василије (Србљан), Архимандрит Гаврило, Презвитер отац Оливер Суботић Сусрет оца Гаврила и оца Оливера је планиран у неколико наврата, али до данас, никако да се оствари. Сусрет познаваоца нових технологија у сврху православног мисионарења доживели смо као зачетак идеје обједињења различитих концепата коришћења нових технологија у једну стваралачку целину којом би се ујединили разноврсни модели и пружила им један јединствени мисионарски смисао у Српској Православној Цркви. У посету оцу Оливеру дошли смо у већем саставу. Сусрет, како то већ приличи догодио се у цркви. Направили смо неколико заједничких фотографија после којих смо кренули према црквеној гостопримници и трпезарији где смо од стране домаћина и вредних људи који им помажу послужени празничном трпезом. г.Стаменко Мијатовић, Архимандрит Гаврило, отац Оливер Суботић, отац Василије Србљан Заједничком састанку Архимандрита Гаврила и оца Оливера, присустовао је и отац Василије (Србљан), јеромонах, сабрат манастира Лепавине, који је још давне 2002. године, својим техничким доприносом креирао први wеб сајт Манастира Лепавине. С нама је био модератор лепавинског сајта господин Стаменко Мијатовић и ја, у служби администратора сајта. На заједничком састанку, разговарали смо о пројектима на којима радимо, саветовајући том приликом и помажући једни друге са подршком и потпором. Све то у циљу усавршавања модела коришћења интернет технологија у служби православног мисионарења. Отац Оливер нам је представио и своју нову идеју, која се темељи на организовању годишње конференције при СПЦ која би се требала по први пут одржати на пролеће ове године, са темом информисања јавности о концептима и моделима појединих интернет пројеката које држе стуб Православног интернет мисионарења у Српској Православној Цркви. Годишња конференција би се одржала са благословом Патријарха и имала би једногодишњи карактер са теденцијом упознавања јавности са питањима коришћења и проучавања савремених технологија у служби цркве. отац Оливер Суботић, Архимандрит Гаврило, отац Василије и Ненад Бадовинац Током наше посете, отац Оливер нам је поклонио своје књиге које је написао на тему проучавања нових технологија. Посебан поклон налази се на првим страницама књиге где нам је написао посебно дирљиву посету. На крају наше посете драгом оцу Оливеру, направили смо заједничку фотографију која посебном топлином карактерише овај јединствени сусрет који је одржан са циљем упознавања Архимандрита Гаврила и презвитера оца Оливера Суботића. Отац Оливер нам се посебно захвалио што смо посетили његову парохију, потврђујући том приликом да му је била посебна част што се тада, лично, по први пут сусрео са оцем Гаврилом. Ненад Бадовинац, 17.01.2013. Извор: Манастир Лепавина

У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово: „Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“ Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне). Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га. Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга. Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси. Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће: „Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“ Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света. Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој: „Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином. Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“ Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000. Извор: Радио Светигора https://www.pouke.org/forum/topic/23151-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%B8/

Овом приликом отац Кирил је обишао: Карловац, саборни храм, зграду Епархије, Пореч, Водњан, Перој – храм св. Спиридона, Пулу – храм св. Николаја, Ријеку – храм св. Николаја, Глину и друга места. Такође отац Кирил је обишао и светиње Далмације: манастир Крупу, манастир Крку саборни храм у Шибенику и Епархију, где га је примио и Њ.П. Епископ далматински г. Фотије. Отац Кирил је посетио и храмове у Љубљани и Крању као и храм Христа Спаситеља у Бањалуци те манастир Ступље. Користимо ову прилику да пренесемо поздраве и захвалност оца Кирила, свим његовим домаћинима и новим пријатељима. Извор: Епархија горњокарловачка

Свештенство РПЦ нема јединствен став према професионалном спорту. Једни кажу да је то „извор греха“, а други благосиљају излазак на ринг. Међутим, на аматерском нивоу православни свештеници су на добром путу да помраче славу руског монаха-ратника Пересвета и ратоборних становника храма Шаолин. Црни појас и карактер Архимандрит Силвестар Лукашенко, настојатељ храма светог мученика Андреја Стратилата у селу Сулост у Јарославској области, на протеклој Олимпијади у Лондону био је духовник читаве руске репрезентације. Овај свештеник је дебитовао на њиви спортског „капеланства“ две године раније, на Светском такмичењу у борилачким вештинама у Пекингу. То је потпуно логично, јер отац Силвестар има црни појас (пети дан) у једној верзији теквондоа и потпредседник је регионалног одељења Савеза борилачких вештина Русије. „У младости сам се озбиљно бавио атлетиком, али већ тада су ми изнад кревета биле окачене боксерске рукавице“, прича он за „Московске новости“. „Отац је имао жарку жељу да ја будем способан да се одбраним у свакодневном животу и зато ме је учио основама бокса. Теквондоом сам почео да се бавим недавно, када сам већ обукао мантију. Не видим у томе ништа неприродно.“ Свештеник тврди да професионални спорт и борилачке вештине нису у супротности са основним постулатима његове вере. „Сваки спорт правилно изграђује човеков карактер. Данас је то и иначе један од основних начина да се наша омладина сачува од погубних саблазни. Успеси професионалних спортиста су стимуланс за масовно бављење спортом. Уверен сам да то мишљење дели и наш патријарх, иначе тешко да бих добио благослов за одлазак у Лондон“, каже отац Силвестар. Борба као метафора Мишљење оца Силвестра дели и настојатељ московског храма Светог Николе у Тројекурову, отац Александар (Немченко). Међу својим колегама по мантији он, по свему судећи, има највишу спортску титулу: крајем 1980-их је постао мајстор рвања слободним стилом. И дан-данас се он свакодневно труди да остане не само у духовној, него и у спортској форми. „Вежбам на справама, бавим се јогом, понекад спарингујем“, каже он. „Када сам постао свештеник рвање је за мене својеврсна метафора, као неки непрекидни двобој са својим људским страстима.“ Од 2000. године при храму ради Центар за рехабилитацију бивших затвореника и помоћ адолесцентима и наркоманима. Кажу да је то можда први такав центар у нашој земљи. Ту увек има педесетак људи којима је потребан опоравак, и отац Александар сматра да је бављење спортом један од начина да се они врате у нормалан живот. Бокс по благослову Засада се само један православни свештеник професионално бави борилачким вештинама. То је отац Сергије Акимов. Он служи у Нелидовској парохији при храму Баликинске иконе Пресвете Богородице у Тверској области. У мају ове године је отац Сергије први пут изашао на професионални ринг. Изгубио је меч, и могуће је да ће то бити његов једини професионални наступ. „Ипак ја имам већ 34 године“, прича отац Сергије за „Московске новости“. „А и жена је против тога, каже да се много брине за мене. У своје време сам био доста успешан у аматерском боксу, доспео сам до звања мајстора спорта, а био сам близу звања мајстора међународне класе. Да будем искрен, изашао сам на професионални ринг због новца. Наша парохија је сиромашна.“ У септембру је отац Сергије поново отворио дечију секцију бокса за парохијане. Пре тренинга се сви прекрсте и направе метанију. У секцију се примају деца независно од вероисповести. „За све то ја имам благослов, иначе не бих наставио да боксујем“, прича свештеник-боксер. Витезови – то смо ми Има и друкчијих мишљења. Јеромонах Теоктист Петров, творац система борилачких вештина „Светоруско витештво“, каже да је професионални спорт „извор греха“. По његовим речима, витештво је систем руковања свим врстама оружја и вештина борбе без оружја, као и борбе без оружја против наоружаног противника. Отац Теоктист тврди да сви називи захвата и техника имају староруски корен. Све се то учи у центру „Витешка слобода“ који се налази у Самарској области. „У нашем случају је циљ учења борилачких вештина искључиво одбрана вере и православне отаџбине“, каже отац Теоктист за „Московске новости“. „То је свето и богоугодно дело. Ми не желимо да имамо никакве везе са спортом, поготово професионалним. Чим се неко издвоји као најбољи, он одмах почиње да испољава гордост и грубост, а то су пороци. Због тога је такмичарски дух избачен из нашег система борилачких вештина. Није грех применити силу у име виших циљева, али је грех ако се то ради из забаве.“ Извор: Росијска газета Радио Светигора

Књига је угледала светло дана са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја, као издање Издавачке установе Епархије бачке Беседа, управо пред овогодишњи 57. београдски Сајам књига. Појава ове књиге је још један од начина на који Епархија бачка обележава седамдесет година од страдања Срба, Јевреја и Рома у Новом Саду и широм Бачке и Барање. Вредност књиге је највише у томе што пред читаоце износи до сада непознате податке, архивску грађу и фотографије које сведоче о трагичном страдању Православне Цркве у Бачкој. Књига доноси приче о животним судбинама како обичних људи, деце, тако и свештеникā и епископā који су мученички исповедали своју веру у тим тешким временима. Књига се може набавити у свим продајним објектима издавачке установе Беседа. Извор: Епархија бачка

Отац Гервасије из Солуна посветио је свој живот служењу затвореницима. Последњих 15 година он је допринио ослобађању 15 200 затвореника из 90 земаља свијета, сакупивши 4 100 000 евра. Умјетници и научници са свих пе континената предложили су архимандрита Гервасија Раптопулоса за кандидата за Нобелову награду за мир. Његово удружење „Преподобна Ксенија“ већ 35 година пружа помоћ осуђенима за мање преступе који не могу приуштити новац з кауцију. Али то није све, они својим штићеницима обезбјеђују одјећу, обућу и средства за одржавање хигијене, као и финансијску помоћ за основне потребе и стоматолошку и ортопедску бригу. Дјеци оних који служе затворску казну у иностранству додјељено је по 300 евра мјесечно док не заврше школовање. Новац за помоћ хиљадама затвореника сакупља се од добровољних прилога. Извор: Радио Светигора