Претражи Живе Речи Утехе

Voja Antonic mi je uvek bio zanimljiv lik. Jedan od prvih ljudi u "it novinarstvu" u srbiji, a i u It industriji. Sasvim pristojan lik, od svih ateista koje znam bio je najpristojniji. Oni su ga kasnije razapeli za neke "homofobne komentare" i slicne gluposti, sve u svemu dobar baja, i pametan i obrazovan. Voja je skoro u poznim godinama migrirao u Ameriku i evo sta ima da kaze.. Voja Antonić za NOIZZ o odlasku u Ameriku: Dobio sam uslove o kojima sam sanjao Srpski inženjer, pisac, novinar i tvorac prvog kućnog računara "Galaksija" je enciklopedija sam po sebi. Razgovarao sam sa Vojom Antonićem o životu u Americi, njegovoj odluci da tamo ode u 65. godini života i jednom svetu koji je nažalost mnogima od nas nepoznat. Vaš prvi kućni računar "Galaksija" se od nedavno nalazi u Muzeju istorije računara u Kaliforniji. Kako se osećate zbog toga? - Posle svih poniženja koje sam doživeo 90-tih godina, dobro je dobiti i poneko priznanje, naročito kad ono dolazi iz Silicijumske Doline, iz referentnog muzeja koji je pored Mikrosofta i Gugla. Podsmešljivi komentari u medijima o procesorskoj snazi računara "Galaksija" su me 1995. godine doveli do toga da bacim veći deo dokumentacije i nekoliko prototipova i radnih modela u kontejner, a takvi komentari su počeli da se proređuju tek kad sam početkom 2000-tih odgovorio na molbu da Muzeju Nauke i Tehnike u Beogradu ustupim jedan primerak. Eto, doživeo sam to da me, još za života, ima u dva muzeja na dva kraja sveta. Šta mislite, kako se osećam - pita me Antonić na samom početku razgovora. Otišli ste u Ameriku u 65. godini. Mislite li da ste otišli kasno, i zašto baš sada? - Kad bi kreativna snaga čoveka ogledala u njegovoj mladosti, lako bi bilo sastaviti razvojne timove za bilo koji socijalni ili tehnički projekat, pa male države ne bi morale da uvoze i skupo plaćaju tuđu pamet. U nauci i umetnosti ima bezbroj primera gde su ljudi svoja najveća dostignuća stvorili u godinama koje su visoko iznad mojih. - Zaziranje od starosti je osobina mladih ljudi koji misle da su još uvek predaleko od tih godina. Kad shvate da vreme ipak brzo prolazi, počnu da razmišljaju o tome kako da se pripreme za aktivan život i stvaralaštvo u poznim godinama. Nekima to uspe, a nekima ne. Evo, čak je i Goran Bregović, koji je sada u svojoj 73. godini, prestao da peva o tome kako je "strašna gnjavaža u životu doživeti stotu". Mudrost? Možda, a možda samo način da opstane u godinama u kojima se nalazi. Šta Amerikanci cene što mi ne cenimo? - Na ovo pitanje nije lako izbeći kliše u odgovoru, pa ću zato obrnuti stvar pa najpre odgovoriti na pitanje šta ne cene od stvari koje mi cenimo. Ne cene formalne papirne potvrde znanja, partijsku pripadnost i udvoričko ponašanje. A šta cene? Pa, pre svega kreativnost i sposobnost da se stvori nešto novo. Da biste me razumeli šta pod tim "novo" podrazumevam, zamislite da se nađete pred belim papirom (ili praznim ekranom kompjutera) i treba da od nule stvorite nešto što niko nikada nije napravio. Onaj ko nije osetio strah pred tom prazninom na papiru, nije se nikada našao u toj situaciji i ne zna o čemu govorim. - Eto, tu vrstu sposobnosti cene i puno toga bi vam progledali kroz prste ako možete to da im ponudite. Cene, naravno, i poštenje u komunikaciji, predanost poslu, kao i poznavanje veštine timskog rada. To poslednje je moja najslabija tačka, pa moram još puno da radim na promeni svojih navika u radu. Da li je vlast jedan od razloga zbog koga više ne živite ovde? - Grubo rečeno, da. Tokom 90-tih je bilo teško sastaviti kraj s krajem, ali smo tada bar imali nadu da će jednom biti bolje. Sada se sve pretvorilo u beznađe i čekanje da se se neko čudo dogodi spolja, nešto što više ne zavisi od nas. Znam da se to neće dogoditi, pa sam učinio jedino što mi je preostalo - spakovao se i digao jedra. Ne znam koliko vremena mi je još preostalo, ali sam sve sigurniji da neću biti tu da svojim očima vidim kako se Srbija transformiše u normalnu državu. Nisam siguran ni da će do te promene doći u životnom veku moje dece, pa sam na svoju ruku počeo da pripremam i teren za njihov dolazak. - Nijedan odlazak iz zemlje ne mora da bude zauvek, ali je dobro imati mogućnost izbora gde ćete živeti. Ovakvim prelaskom niste porušili mostove za sobom, jer uvek možete da se vratite kad osetite takvu potrebu. Ako niste na vreme okusili život u drugoj državi, onda nemate brzu mogućnost izbora, jer je taj prelazak dug i naporan proces, ne samo fizički i finansijski, nego i psihološki. Šok promene sredine je nešto što treba pretrpeti stisnutih zuba. Ne mogu a da ne pitam: Kako vam je u Americi? - Kad me neko to pita, prosto mu odgovorim da nemam primedbi, i zaista tako mislim. Dobio sam uslove o kojima sam mogao samo da sanjam, i sad konačno sve zavisi od mene. Imam dosta slobode u radu, praktično neograničene tehničke resurse i mogućnost da sam biram kad ću raditi. Jedino što se od mene očekuje jesu rezultati rada, ali mi je to najmanji problem, jer sam puno rezultata imao i dok sam se digitalnom elektronikom bavio u Srbiji, često i kao hobijem, bez obzira na to što sam znao da za taj rad nikad neću biti plaćen. - Ljudi s kojima komuniciram ovde su najlepša promena koja mi se dogodila. Da ne nabrajam osobine tipične za ljude iz ovog podneblja, zamislite s kakvim ljudima biste želeli da radite i družite se, i to je to. Čak i na ulici vam se ljubazno obraćaju nepoznati ljudi, prosto iz želje da nešto prokomentarišu i čuju vaše mišljenje. Dugo mi je trebalo da shvatim da je to samo razgovor u prolazu, bez želje da od vas traže novac ili neku uslugu. Gde živite trenutno i čime se bavite? - Živim u južnoj Kaliforniji, u mestu pored Los Anđelesa, koje se zove Pasadena. Izuzetno lepo uređen gradić, sa niskim kućama, čistim ulicama i negovanim travnjacima. Moj deo grada je Stara Pasadena, u kojoj se vodi računa o staroj arhitekturi i neguju se tradicionalni običaji. Zanimljivo je da su u Americi različiti modeli ponašanja lokalizovani i koncentrisani u pojedinim područjima, pa se tačno zna gde šta možete da očekujete. Tako je Pasadena savršeno sigurno mesto, bez kriminala, gde su koncentrisane najviše svetske naučne i obrazovne institucije. Nekoliko nobelovaca su moje komšije, uglavnom iz Nase i CalComp-a, ali ih ne poznajem lično. Možda bi mladim ljudima ovde bilo pomalo dosadno, ali je u krugu od dvadesetak kilometara Los Anđeles, plaža Santa Monika i nacionalni park i planina San Antonio. - Ima dosta beskućnika, koji su se uglavnom sjatili na zapadnu obalu i žive od socijalne pomoći, ali su ovde potpuno neagresivni. Jedini razlog zbog koga u došli ovde je klima, koja je takva da cele godine mogu da spavaju i u parku, ako im se ne sviđaju domovi za prihvat. Od godišnjih doba postoji samo leto i tri proleća. - Radim u kompaniji Supplyframe, u razvoju digitalnih kontrolera. Jedini sam hardveraš u firmi, pa često radim i na razvoju rekvizita za redovne hakerske konferencije koje se godišnje održavaju u Design Lab-u (dve su bile održane i u Beogradu). Design Lab je otvorena hardverska laboratorija, koja je takođe u vlasništvu kompanije, a osnovana je s ciljem da podrži i finansira privatne projekte entuzijasta. Oni konkurišu sa svojim idejama i, ako je odgovor pozitivan, dobiju stručnu pomoć, mesto u radionici, alat i mašine za rad, a i svi troškovi projekta su im pokriveni. Pritom kompanija ne preuzima nikakva prava na projekat, sve ostaje u vlasništvu autora. Stara Pasadena Foto: Noizz.rs Postoji li neka formula za uspeh, pa čak i u Srbiji? - Ne znam da li postoji nešto što se zove formula za uspeh. Ko ima dovoljno entuzijazma i poriva da radi i stvara, on je već na dobrom putu i ne treba mu formula. A ako je ipak treba dati, onda ona uvek zavisi od toga šta ćete smatrati uspehom, pa vas molim da sve što sam rekao primite uslovno. - Mislim da po tom pitanju nisam dobar savetodavac, jer sam bio prilično neuspešan u Srbiji, pa sam morao da preživljavam i sa poslovima za koje ne mogu da kažem da su mi prijali. Teško je bilo živeti u krizno vreme, ulagati ogroman napor za puko preživljavanje porodice, ali najteže od svega (ovde ću parafrazirati Bukovskog) nije bilo saznanje o tome kako je meni teško, nego kome je sve suviše lako. Da li biste poručili nešto mladima koji nas čitaju? - Ponovo ću pokušati da izbegnem kliširane odgovore, a ograničiću se samo na moju struku, izradu tehničkih softverskih ili hardverskih projekata, jer sam samo tu dovoljno kvalifikovan da dajem savete. Možda se nećete složiti sa mnom, i to onda neće biti razlog za raspravu, nego samo znak da ne pripadamo istom miljeu. Svoju poruku ću pokušati da prenesem kroz listu preporučujem - ne preporučujem. Dakle... Preporučujem: Igrajte se amaterski sa svojim ličnim projektima. Realizujte svoje ideje i dokumentujte ih negde na netu, jer je to način da se susretnete sa kritičkom analizom vašeg rada, a i dobra lista projekata će vam kasnije puno pomoći u karijeri. Ne žalite truda i vremena, ništa od toga neće biti uludo utrošeno, pošto je rad na ličnom usavršavanju najbolja investicija koju možete da načinite dok ste mladi. Ako osećate da vas jedan uspeh vuče ka drugome, na dobrom ste putu. Smisao za projektovanje je u najvećoj meri stvar motivacije, ništa vas neće povući ka novoj ideji tako kao prethodni uspešan projekat. To je beskrajan krug iz koga nema izlaska, a i nema potrebe da izlazite, jer će vas taj krug verovatno učiniti srećnim čovekom. Ne preporučujem: Sve što ne prija vašem stvaralačkom biću i vašoj sposobnosti kritičkog mišljenja. Kreativnost ugrožavaju stvari koje nepotrebno oduzimaju vreme, ne toliko zbog samog vremena, nego zbog rasipanja mentalnih resursa: kafići i splavovi, političke rasprave i aktivnosti, turbo folk, gluvarenje po ćoškovima sa promašenim ljudima, kao i privatne škole sumnjivog kvaliteta. Što se tiče kritičkog mišljenja, koje je veoma važno za tehnički rad, izbegnite ezoteriju u svakom obliku (astrologiju, proroke, vidovnjake), kao i razne "genije" koji stalno teže samopotvrđivanju i koji su uvek u pravu. Saslušajte autoritete, ali im nikad ne verujte do kraja, nego ih proveravajte. Takođe izbegavajte sve što stvara zavisnost bilo koje vrste. Jedina zavisnost koja će vam prijati i koja neće ugroziti vaše mentalne sposobnosti, jeste zavisnost od stvaralačkog rada. Sve navedene savete ćete ispuniti ako uspete da pokrenete svoj stvaralački poriv. A kad se dovljno izgradite kao kreativan čovek, ceo svet će biti vaš - zaključio je Voja. https://noizz.rs/intervju/voja-antonic-za-noizz-o-odlasku-u-ameriku-dobio-sam-uslove-o-kojima-sam-sanjao/hpbd25t

https://www.intermagazin.rs/stravicna-analiza-antonica-cinjenice-u-koje-necete-verovati-ko-nam-je-ovo-spremio/ ... ... Zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja, a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda? Die Presse je objavio, a srpski mediji su preneli, da „Beč pregovara sa Beogradom o sabirnom centru za migrante koje EU neće”. Naime, reč je o uspostavljanju „kampova za proterivanje osoba koje budu dobile negativan odgovor na zahtev za dobijanje azila, a koje su došle preko balkanske rute”. Ta lica trebalo bi da budu privremeno „parkirana” u nekoj, za migrante „manje atraktivnoj zemlji”. Projekat, kako ističe „Prese”, bar kada je reč o zemljama EU, direktno podržavaju Danska i Holandija. Problem je u tome što je: samo 2015. godine kroz Srbiju prošlo više od 600.000 muslimanskih migranata (ovde), a posle toga još desetine hiljada (naše vlasti ne objavljuju podatke); što su bliskoistočni i ostali migranti, od svih evropskih zemalja, baš u Srbiji prvi put registrovani; to znači, prema Sporazumu o readmisiji koji je Srbija sklopila sa EU (2007), da se migranti koji ne dobiju azil u bilo kojoj zemlji EU vraćaju u „sigurnu” zemlju u kojoj su registrovani; u ovom slučaju, to je jedino Srbija. Ne verujete? Mislite da je reč o „opozicionom spinovanju”? Najpre je UNHCR u izveštaju od 21. avgusta 2015. godine proglasilo Makedoniju „nesigurnom trećom zemljom” u koju se, dakle, ne mogu vraćati izbeglice koje su dospele u EU. A prethodno je i Grčka, odlukom Evropskog suda za ljudska prava, proglašena „nesigurnom zemljom”. Otuda za države EU ne postoji mogućnost deportacija migranata ni u Grčku, niti u Makedoniju. Srbija je, s druge strane, zaključila 2007. godine sa EU Sporazum o readmisiji (ovde). U njemu stoji (čl. 3) da će „Srbija prihvatiti, na zahtev države članice (EU) bilo kog državljanina treće zemlje koji ne ispunjava uslove za boravak na teritoriji države članice (EU), ukoliko je na osnovu podnetih prima facie dokaza moguće verodostojno pretpostaviti da je u pitanju lice koje je u vreme ulaska posedovalo važeću dozvolu boravka izdatu od strane Srbije”. Trebalo bi znati da nijedna zemlja na izbegličkoj ruti nije registrovala migrante pre Srbije. Upravo smo mi svimmigrantima nudili da izaberu koji će od dva papira da potpišu: „za tranzit, ili za azil”. Ogromna većina potpisala je „za tranzit”. To, međutim, znači da se oni koji budu odbijeni u Nemačkoj ili Švedskoj automatski vraćaju u Srbiju. Čak i ako migranti nemaju srpski papir, „prima facie dokaz (iz Sporazuma o readmisiji) eufemizam je za neoborivu pravnu fikciju prema kojoj pretpostavka mogućnosti postojanja činjenice formalno figurira kao dokaz”. Prošli su kroz Srbiju koja je jedina izdavala papire – dakle, imaju srpske papire! Naravno da EU birokratija ove stvari ozbiljno shvata. Portparolka Evropske komisije Nataša Berto izjavila je još 2015. da će EU po osnovu Sporazuma o readmisiji vratiti u Srbiju sve imigrante koji ne budu dobili utočište u zemljama EU. Isto je potvrdio i komesar za ljudska prava Saveta Evrope Nils Muižnieks: Nemačka će neželjene migrante da vrati Mađarskoj, a ova onda Srbiji. U praksi to znači da, kao u slučaju jedne iračke porodice koju je Nemačka odbila, Srbija postaje konačno odredište deportacije (ukoliko imigrant ne želi povratak u zemlju porekla). „Nemačka dakle, kao nekakva turistička agencija, nudi teritoriju Srbije za naseljavanje migranata sa Bliskog istoka”. S druge pak strane, Momir Stojanović, svojevremeni predsednik Odbora za bezbednost Skupštine Srbije, još 2015. nagovestio je imperativ izgradnje smeštaja za 400.000 „migranata” na teritoriji Srbije. I Aleksandar Vučić je tada migrantima poručio: „Uvek ste dobrodošli u našu zemlju. Oni koji se odluče da ostanu, dobrodošli su i mi sa tim nemamo problem”. Pet dana docnije, tadašnja Poverenica za zaštitu ravnopravnosti otkrila je i moguće lokacije za naseljavanje bliskoistočnih izbeglica u Srbiji. „Njima bi se mogla ponuditi opcija da ostanu u delovima Srbije koji su pusti”, rekla je ona. Na to se nadovezala poslanica Ljiljana Malušić (SNS), član skupštinskih odbora za spoljne poslove i za ljudska i manjinska prava koja je izjavila da je u Srbiji „na desetine hiljada kuća prazno“ i da je „humano“ po tim kućama rasporediti migrante. Srpsko društvo demografski ubrzano propada. Svake godine Srbija, zbog negativnog prirodnog priraštaja, gubi oko 35.000 stanovnika (toliko više umre nego što se rodi). Takođe, Srbiju svake godine napusti oko 15.000 ljudi. Srbija je u poslednjih 10 godina izgubila 500.000 stanovnika, a do 2050. godine, po nekim demografskim projekcijama, naša zemlja će imati dva miliona duša manje. I baš kako je primetila Poverenica, u Srbiji je 1600 sela prazno, a u selima gde još ima ratara najuspešnije napreduju – groblja. I upravo tu treba naseliti Arape? Srbiju, inače, Brisel i Berlin guraju u ćošak koji se zove Zapadni Balkan, „mala Jugoslavija”, kao u bescarinsku zonu u kojoj, kad predamo Kosovo, treba da počnemo da gradimo puteve za Albaniju i da mirno čekamo da nam se evrobirokratija smiluje i pozove nas u EU. A Vučićev Srbin-glasač, baš kao kakav Kunta-Kinte koji se prodaje za češalj i ogledalce, nekako i dalje veruje da će Srbija, posle svega, biti ravnopravan član EU i da će, odmah po prijemu, upravo on imati 3.000 evra platu? No, ne mogu a da se ne zapitam – da li i taj siroti, srpski, evro-entuzijasta može da poveruje da će Srbiju kao deponiju bliskoistočnih migranata Berlin ili Pariz ikada primiti u EU? I baš me zanima šta će na to kaže naš kompradorski šljam koji već godinama raspreda priču o tome kako je Srbija „najbolje mesto za provod” mladih Nemaca i Britanaca – misleći pritom na jeftin smeštaj, jeftino piće i jeftine srpske devojke, čiji vrhunac, valjda, treba da bude „Beograd na vodi”. Upravo ovih dana je izmeštena železnička stanica iz centra Beograda, kako bi se napravio prostor za nove luksuzne stanove, nove hajklas hotele, marinu za privatne jahte i najveći tržni centar na Balkanu. Kao glavne mušterije očekuju se arapski šeici i drugi orijentalni biznismeni, koji će se, kako zamišlja SNS elita, razbaškariti na desnoj obali Save. I sad, zamislite Srbiju u kojoj se na jednoj strani nalaze arapski bogataši, na drugoj muslimanska sirotinja („fukara“), a između njih glavinjaju srpski domoroci koji rade za svakog ko nudi €200 mesečno. Da li vam to liči na „evropsku” zemlju – kakvu nam predočava standardna atlantistička propaganda? Ne, to je tipična država „poluperiferije” koja služi kao spremište „rezervne radne snage” potrebne za povremene periode ekonomskog buma u centru evropskog trans-nacionalnog kapitalizma. A mi i naši budući sustanari – Arapi – trebalo bi da imamo funkciju upravo te nemačke „rezervne radne snage”. Tako se još jednom pokazuje da gubitak suverenosti ne može biti „na parče”. Narod koji zbog obećavanja boljeg standarda pristane na gubitak makar dela suverenosti, ubrzo dobija kolonijalnu upravu koja je ravnodušna ne samo prema njegovom sve lošijem standardu nego i prema zameni tog istog „desuverenizovanog” naroda nekim drugim narodom. I bez obzira na to gde, koliki i kakvi budu „migrantski kampovi za readmisiju” u Srbiji, oni ostaju pokazatelj statusa naše zemlje. Za nas nema „evropskog” puta. Ima samo puta u sve dublju EU koloniju.

Voja Antonić napustio Srbiju u 65. godini: Devedesetih smo makar imali nadu, a čemu sada da se nadamo? Tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija" odselio se u Kaliforniju, gde je dobio posao Vojislav Antonić, pronalazač i novinar, tvorac legendarnog domaćeg računara "Galaksija", otkrio je u intervjuu Danasu da je njegovo jugoslovensko čedo (i čudo) ušlo u Muzej istorije računara u Silicijumskoj dolini u Kaliforniji, ali i da je dan pre 65. rođendana napustio zemlju i dobio posao u SAD. "Period devedesetih bio je strašan, ali smo tada makar imali nadu da će se stvar promeniti kada Miloševićevoj autokratiji dođe neizbežan kraj. Čemu sada da se nadamo? Istina, sad se nešto jasnije vidi kraj Vučićeve tiranije, ali šta je sledeće? Pored ovakvog naroda, svaka vlast će se pretvoriti u ono što vodi državu ka besmislu", kazao je Antonić. On se na preokret, kaže, odlučio u ozbiljnim godinama, i zaposlio se u kompaniji "Supplyframe". Cilj mu je, navodi, da pripremi teren da tamo pređu i njegovi sinovi Marko i Ivan. "Nas vetrovi bacaju s kraja na kraj, mi nemamo ni vlast, ni duh, ni kulturu, pa ni narod kojim bismo se tome usprotivili. Naša vlast čini sve da što više mladih obrazovanih ljudi napusti zemlju, kao i da bude što više bednika koji preturaju po kontejnerima, jer je njih lako kupiti jednim sendvičem", rekao je Antonić u intervjuu za današnji broj Danasa. Izvor