Претражи Живе Речи Утехе

Dočekao sam ga u krevetu. Retko spavam popodne, ali posle višednevnog a celodnevnog rada stigao me neki umor. Ne znam od čega. A od čega sve ne? Ručao, prilegao i zaspao. Drmusanje. A?!? Pitam. “Ti spavaš, a oni poleteli”, kaže ćerka. Ko bre? “Avioni NATO, počelo je”. Pa neka su, neka svako radi svoj posao. Ustajem, popijem kafu, pozdravim se sa porodicom i mojim Zemuncima, komšijama i krenem na svoj posao. A posao mi je u centru grada, u Miloša Velikog, zgrada Đeneralnog štaba Vojske SCG, sprat valjda beše četvrti, Sektor RV i PVO, Uprava avijacije, odeljenje za to i to. Pustoš, mrak, nikoga na ulicama. Čekam 95-icu da se prevezem do grada, nema je. Moram taksijem, nema druge. Dok gamižemo ka gradu razmišljam o mojim kolegama u jedinicama Avijacije. Koliko li njih nikada više od večeras neću videti? Da li će i mene iko videti više ikada? Jebiga. Okupljamo se polako. Kada smo se kompletirali, odrediše se smene za dežurstvo na komandnom mestu Vrhovničke komande, pa ajd razlaz kućama, ostaju samo oni u sistemu, ostali voljno do ujutru, da nas ne pocmekaju prvo veče-tu na gomili. Nazad do Zemuna opet taksijem, jezivo zavijaju sirene... U dvorištu zemunske kuće, u gornjem gradu gde sam sa porodicom živeo kao podstanar muk. Pogašena svetla, svetle samo televizori. Samo omatoreli pas Benko požele mi dobrodošlicu i poljubi mi ruku vlažnom njuškom. Palim svetlo i pozivam komšije na kafu. Negoduju: Gasi svetlo, kakva te kafa snašla, padaju bombe, gađali ovo-ono... Panika. Uzalud sam mesecima pre toga pripremao porodicu i komšije da ovaj dan dočekaju spremni i mirni. Uzalud sam ih ubeđivao da se neće ponoviti April 41-e, da će to biti jedan drugačiji rat, da neće padati tepisi bombi neselektivno otkačenih, da... Uzalud sam odštampao i umnožio materijal: Iskustva iz operacije “Pustinjska oluja” u Iraku i dao im da čitaju, strah je nadvladao. Podgrevan uporno sa malih ekrana. Rakijica, pa krevet-nema druge, sutra je novi dan. Pos’o je pos’o. Tako je to počelo, mene što se tiče. Ta bitka u kojoj Vojska nije poražena, u ratu koji je Država započela i izgubila. I trajalo koliko je trajalo, a odužilo se bogami. Slava svima koji se jednoga dana nisu vratili. Sa posla, sa pijace, sa mosta, sa voza, sa njive...iz kupatila. Ne ponovilo se. Nikada i nikome. Srećko PRENTOVIĆ, FB

Ahtung ! Ahtung ! Nova anketa, nova šansa. Ubacite žetone...krećemo ! Dakle, današnje pitanje je - Kol'ko date popu kad vam sveti vodicu u kući ? Amnonimno je pa budite iskreni. Hvala.