Претражи Живе Речи Утехе

Adversus Ecclesiam: (Медијски) рат против Цркве Искуство нас је научило да пред свако заседање Светог Архијерејског Сабора СПЦ очекујемо медијско бомбардовање негативним извештајима о Цркви. Тада обично слушамо и читамо лоше приче о архијерејима, о њиховом возном парку, о свештеничким примањима, о лобијима, о струјама, ново-старотарцима и још којечему. Оваква извештавања скоро никада нису била конструктивна, а готово увек су била малициозна и усмерена директно на срозавање угледа Цркве. Њихова основна порука била је и остала: види народе шта све неваљало има у тој твојој Цркви! Због чега је и коме неопходно да углед Српске Православне Цркве буде укаљан? Црква као институција? Нема никакве сумње да је наша Црква уживала велико поштовање у народу у поседњих пар деценија, упркос вишедеценијским притисцима који су претходили. То је јасно из свих релеватних анкета које су Цркву увек рангирале веома високо, заједно са неколико других институција српског друштва. То наравно не значи да негативних појава нема и да их није било. Зато одмах желим да кажем, због оних који су склони да недобрнамерно читају моје речи, да овим не аболирам грешке људи из Цркве. Уосталом, Црква је, поред тога што је Богочовечански организам и као таква беспрекорна, ипак институционално састављена од људи који греше и имају своје слабости и мане. Али, за интересне групе које размишљају по кључу друштвеног инжињеринга или су склоне политичким поделама, јака и независна институција, сама по себи, па у томе смислу и Црква, коју само као такву и виде, као институцију, представља потенцијалну препреку за остварење њихових циљева. Зато не изненађује да такви, уколико не могу Цркву да придобију за испуњење својих циљева, желе по сваку цену да је уклоне као потенцијалну препреку. Имајући то у виду, позиција Цркве у друштву представља примарно поље за дејство у медијском рату који за циљ има смањење утицаја и угледа Цркве. Уливање неповерења и сумње у веродостојност свештенослужитеља и других истакнутих црквених делатника, претерано потенцирање негативности, медијско форсирање па чак и фабриковање разних афера и приказивање несклада између проповеди и дела црквених људи, злонамерне интерпретације поступака црквеног врха, нису ништа друго до покушаји да се пољуља поверење у саму Цркву, али што је још горе и у саму веру коју Црква проповеда и живи. Наравно, из перспективе Цркве и њене самосвести, институционална страна јесте само један вид њене пројаве у свету, и то мање битан. Црква зато често не реагује на сличне негативне кампање, свесна онога што је за њу битније, а то је проповед благе вести распетог и васкрслог Христа, и вера која проистиче из ове чињенице као и благодатни живот у својој светотајинској димензији. Унутрашња снага Цркве није од овога света и она не може бити поражена од сила ни овога ни онога света, ма колико велике те силе биле. У то нас уверава и обећање Христово „сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати”. (Мт 16,18) Међутим, сви они који Цркву виде искључиво као друштвену установу подложну социјалној и политичкој манипулацији, не виде ову другу, битнију, димензију Цркве. Они зато често улазе у рат против Цркве као институције. Пре или касније сви такви напади завршавају се тријумфом Цркве. Међутим, иако малициозни напади на Цркву не погађају њену бит они потенцијално наносе штету њеном позитивном деловању у народу и друштву, у најширем смислу, и због тога јесу проблем који завређује пажњу како верујућих тако и добронамерних неверујућих. Ко, како, против чега и због чега се буни? За разлику од претходне деценије, у последње две године кампања против СПЦ није више активна само у предсаборско време. Активна је током целе године. Такође, то више није само кампања против Цркве од стране нецрквених људи који гаје негативна осећања према Цркви, и виде је искључиво као пролазну друштвену институцију, него је кампања против Цркве несвесно (надам се!) вођена од стране мале групе појединаца из саме Цркве. На тај начин је дошло до неке чудне симбиозе између оних који гаје отворени анимозитет према Цркви и оних који под изговором племенитих жеља урушавају црквени поредак и наносе штету мисији Цркве, али и самима себи, навлачећи на свој врат онај воденични камен саблазни из Јеванђеља. (Мт 18,6) Да је заиста реч о људима из Цркве много је показатеља. Једни се сами јављају у неким дневним и недељним гласилима, на телевизији и пре свега на друштвеним мрежама, други остају анонимни бунтовници и агитатори. Међутим, ако се изврши анализа негативних текстова у медијима и на друштвеним мрежама постаје сасвим јасно да нису могли да их напишу људи који добро не познају Црквене прилике изнутра. Чак није извесно ни да су информације само потекле из црквених извора па да су на основу тих информација новинари састављали текстове. Пре ће бити да су сами текстови или њихови кључни елементи директно писани од ове групе наше бунтовно расположене браће из Цркве. Сигурно је да се негативне појаве у Цркви ипак нису одједном умножиле па да има толико материјала да већ две године гледамо континуирану негативну медијску кампању, уместо онакве кампање на какву смо већ, на жалост, навикли, предсаборску. Другим речима, та кампања није ничим оправдана и нешто друго је инспирише, а не стварно стање. То да не постоји оправдање потврђује и чињеница да се обично једна иста тема свакодневно појављује у медијима дан за даном, са свега неколико нових реченица текста уз понављање мноштва старих, сваког наредног дана. Дакле исти садржај се сваки дан рециклира. Да би затим, кроз недељу, две, тема била истрошена, замењена са новом, која се потом на исти начин потенцира једно извесно време. Затим, када се и нова тема исфорсира до максимума, извлаче се поново неке од старих тема. И тако у круг. Видимо да се износи цео низ оптужби на рачун Цркве и црквених појединаца и да се доносе медијске пресуде без суда и без правде. Чак када би све и једна од изнетих оптужби у последњих пар година била тачна, чак и тада, начин на који се о томе јавно, без суда, пресуђује, био би и остао дубоко неправедан. Крајњи резултат свега јесте да је Црква, готово свакодневно, у медијима негативно представљена. У јавности, на подсвесном нивоу, то треба да изазове негативна осећања и да створи асоцијацију Црква = негативност. Таква асоцијација није ни рационална нити је утемељена на фактима, него је пре свега усмерена на производњу емоционалног ефекта гађења на сам помен Цркве и било чега везаног за Цркву. На психолошком нивоу посреди је вештачко стварање стереотипа и предрасуда, које, као што јако добро знамо из деценија истраживања у области психологије, јесу у основу мноштва друштвених сукоба. Као такви, стереотипи и предрасуде нису ни мало безазлени и друштвено су погубни. Удар на институционално устројство Цркве Оно што је такође важно да јасно уочимо јесте и један нови моменат по којем се ова кампања, у последње две године, битно разликује од оне претходних година. То није само интензитет и учесталост негативног публицитета који Црква „ужива”. Није у питању ни срозавање угледа Цркве у целости, што је у истој мери крајњи резултат и оних кампања пре и ове сада. У питању је вештачко потенцирање конфронтације и сукоба унутар саме Цркве, стварање унутрашње поделе, али не више само, као што је раније био случај, на лобије и струје (босанске и херцеговачке и србијанске, новотарце и старотарце, традиционалисте и модернисте, конзервативне и прогресивне, прорежимске и антирежимске, стрејт и геј, скромне и нескромне, учене и неуке, и на стотине других подела) иако се то и даље чини, него првенствено на линији Патријарх/Синод, с једне стране, и привид остатка архијереја и Цркве, с друге. Кажем привид јер нити је остатак архијереја и Цркве против Патријарха и Синода, нити Патријарх и Синод раде насупрот пуноћи СПЦ. Уосталом и Патријарх и Синод су изабрани од стране Св. Архијерејског Сабора, па зато ipso facto извршавају само вољу пуноће СПЦ. Без обзира на то што су теме напада и афере у протекле две године биле разнолике, матрица кампање је остала иста. „Кривци” су увек Патријарх, неколико угледних архијереја поименице, цео Синод, и свако онај кога клеветнички асоцирају са поменутима. А „жртве” поменутих су увек они који бунтом и хајком желе да инаугуришу неку светлу будућност, унутарцрквену и ванцрквену, зарад наводног општег добра, насупрот саборној вољи Цркве и устаљеном поретку. Дакле, реч је о нападу на само институционално устројство СПЦ. Ради илустрације о томе како се манипулативно стварају негативни стереотипи везани за устројство СПЦ поменућу само пример медијског односа према Његовој Светости поводом догађаја у Црној Гори. Док се Патријарх суздржавао од коментарисања догађаја у Црној Гори нападали су га клеветом да га Црна Гора, тамошња Црква и народ, уопште не интересују и да се само бави споредним стварима, а када је прокоментарисао, онда је оптуживан како се меша у унутрашње политичке процесе у Црној Гори по налогу власти из Србије. Слично је и за питање Косова и Метохије, за проблеме на Богословском факултету у Београду, за питање Устава СПЦ у Северној и Јужној Америци, за питања око изградње храма Св. Саве, питања око односа према Covid-19 вирусу, питања става према неканонским поступцима у Украјини, и за свако могуће проблематично питање. Када Патријарх руча у црквеној трпезарији пише се како се он забавља и чешља док село гори, када се сусретне са важним личностима из државне администрације каже се како понизно служи режиму, када нешто проговори каже се да не ваља то што је рекао, а када ништа не каже како не ваља то што ћути. Притом ставови Патријарха или СПЦ у целости су за медије од секундарног значаја, иако су кобајаги у првом плану. Примарна теза је она која треба да изврши утицај на масе мимо рационалних процеса свести (то јест, подсвесно) а која отприлике гласи овако, све што Патријарх/Синод и СПЦ у целости уради, не ваља! И док пишем ове редове читам како црквени бунтовници говоре да је Патријарх у изолацији, да није информисан, да је времешан, да не може да прати сваки најновији наручени текст и скандал, и слично, што у преводу треба да значи — да није способан?!! Политички моменти Морамо, дакле, да се суочимо с чињеницом да унутар саме Цркве, из неког разлога, постоји благонаклоност према стварању оваквих подела и вршењу институционалног удара на Цркву, па чак и жеља за истим. Можемо једино да закључимо да је крајњи циљ да се постави неки нови Патријарх и неки нови Синод, а тиме вероватно изазове и неко ново усмерење СПЦ на свим могућим пољима. И то све уз помоћ медијског рата и мимо регуларног процеса унутар Цркве. Оно што посебно брине јесте да су гласноговорници (а уједно можда и человође) ове групице веома политички ангажовани и да својим јавним наступањем увлаче Цркву у срж политичких обрачуна у Србији и региону. То јест, увлаче Цркву у сасвим непримерену полемику, управо као да је реч само о некој друштвеној институцији, а не о богочовечанском организму који треба да благовести Христа свима људима, без изузетка. Будући да Црква не располаже политичким оруђима и оружјима она обавезно страда у таквој унакрсној паљби. Као слободни грађани и појединци наравно да сви имају право на лично политичко опредељење. Оно на шта нико нема право јесте да Цркву уплиће у политичке обрачуне тако што, не само да оне који не деле њихов политички став, него и оне који јавно не заузимају никакав политички став, карактеришу као сараднике ових или оних политичких опција (најчешће „режима“). На тај начин, кроз политику, кофронтирају се са својом браћом и сестрама и оцима и уносе политикантство у окриље Цркве. Најновија кампања која може да послужи као пример увлачења Цркве у политичке обрачуне јесте везана за победу опозиције на изборима у Црној Гори. На сасвим непримерен начин се форсира неистина да је Црква учествовала на изборима и победила Мила Ђукановића. Или се непромишљено објављују још веће бесмислице о томе да је Св. Василије Острошки био противкандидат Милу Ђукановићу и његовој партији! Црква није учествовала на изборима ни као странка, ни као страна, а још мање Св. Василије. Оно што се јесте десило је да су локалне епархије СПЦ позвале своју паству да чувају светиње. Грађани, као што су то чинили пре избора, на улицама, су тако учинили и на изборима, гласачким листићима. Свако је гласао појединачно, као грађанин Црне Горе с правом политичког гласа, а не као Црква у некаквој политичкој утрци и као опозиција власти. Десило се, да употребим речи нашег блаженопочившег Патријарха Павла — да је Бог, па и Свети Василије, помогао јер је имао коме да помогне, у борби да се сачувају светиње. Питам се коме је у интересу да сведе углед Цркве на ниво политичке опозиције било којем режиму? Одговор постаје јасан када се са пажњом виде коментари агитаторских квазицрквених анонимних профила на друштвеним мрежама. Ти коментари се могу сажети у једну мисао. Сада када је Црква (!) победила Мила у Црној Гори треба да победи и Вучића у Србији. Притом, како рекох, нити је СПЦ рушила Мила, нити ће СПЦ рушити Вучића. Не зато што их воли, него зато што Црква није политичка организација. Али ће увек да штити своје интересе и опште добро народа на легитиман и цивилизован начин од било чијих напада, како је и чинила у Црној Гори, подсећајући своју паству на чување светиња, а тиме и свога образа, достојанства, правде и истине, и грађанских, уставних и људских права. С друге стране, ако Црква сарађује са властима у стварима од општег интереса зар то није нормално? Када је то постало ненормално? На западу имамо примере још тесније везе између цркава и држава па никада нисам чуо ништа до само речи похвале за таква устројства од стране наших бунтовника. Или они сматрају да то што им је тамо идеал овде представља највећи преступ? Наравно да наша Црква није ни државна ни режимска, али није ни бунтовничка пећина да је непрестано понижавају на очиглед сви нас док ми то мирно слушамо. Где је проблем? Имајући у виду све наведено, иако су неки од бунтовника на угледним позицијама, показују се као сасвим одрођени од етоса Цркве на општу саблазан већине верујућег народа. Није онда чудно када им њихови нецрквени саговорници, без икакве зле мисли, кажу: „ви припадате Цркви, а и нисте у Цркви”, као што је недавно био случај на једној трибини. Јесу, у крилу су Цркве институционално, али у духу су против устројства Цркве. Та унутрашња растројеност коју манифестују на сваком кораку, првенствено кроз исказивање лепих и племенитих жеља с једне стране, и кроз рушилачки бунт с друге стране, потврђује оно за шта апостол Павле каже „одрекли су се силе побожности” након чега нам Апостол свима поручује да се таквих људи клонимо. (2Тим 3,5) Наравно да критика оваквог начина бунта не значи да Црква није отворена за решавање проблема који се појаве. Не значи ни то да је забрањена критика одређених негативних појава, тенденција, недостатака и слично. Црква има своје механизме за решавање спорних питања. Ти механизми спречавају да се било чија лична сујета уздигне изнад саборног ума Цркве и општег добра. Када се не поштује њен унутрашњи поредак него се прљавим кампањама елиминишу „противници”, онда је јасно да ту није више реч о борби за нешто боље, колико год се то на тај начин лажно представљало, него о борби за моћ, утицај и власт. Када се деси да се личне сујете и амбиције уздигну изнад саборног ума Цркве онда више није реч ни о чему другом него о цркворушитељској активности. Управо за људе који су упали у ту замку греха, апостол Павле неумољивим речником каже да су то људи који су самољубиви, среброљубиви, хвалисави, гордељиви, хулници, непослушни родитељима, неблагодарни, непобожни, безосећајни, непомирљиви, клеветници, неуздржљиви, сурови, недоброљубиви, издајници, напрасити, надувени, више сластољубиви него богољубиви, они који се противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вери. (2Тим 3,2-8) Али и обећава, да такви људи неће више напредовати, јер ће њихово безумље постати очигледно свима. (2Тим 3,9) Да би се појачао ефекат ове наводне борбе за боље, а у ствари бунтовног удара на устројство Цркве, шири се и прича о прогону слободомислећих од стране црквеног врха. Ту се с ниподаштавајућим тоновима помињу Синод као Синедрион, Архијереји као првосвештеници и фарисеји, црквене установе као инквизиција, црквени оци као излапели и злобни старци, и сличне бесмислице. Све поменуто за циљ има да се у јавности изгради убеђење да поделе у Цркви превазилазе свест о заједништву унутар Цркве чиме би требало да се пољуља вера у аутентичност јеванђељске проповеди Цркве, као и да се створи предрасуда о наводним лошим и добрим момцима, и о „племенитој борби” против „лоших момака” за коју се тражи подршка масе. Најпре, није тачно да се неко прогони због разлике у ставу. Томе јасно у прилог иде чињеница да је свештеноначалије у Цркви до сада толерисало невиђене и нечувене у историји СПЦ испаде неких свештенослужитеља и других људи са позиција од значаја у црквеној структури. Ни једна секуларна институција, а да не помињемо да ни једна Црква нити верска заједница не би толерисала ни приближан ниво бунтовничког понашања какво налазимо у СПЦ. То што наша Црква у огромној већини случајева овакво бунтовништво толерише само додатно сведочи о ширини унутар СПЦ. У тој ширини могу да се чују разни гласови и да се изнесу разни ставови, без негативних последица. То је наравно веома корисно, али само онда када се чини на прикладан начин и с циљем грађења Цркве. Што у поменутим примерима већ неко време није случај. Када су гласови добронамерни они се и чују на прикладан начин, а када нису добронамерни обично се своде на анонимне медијске обрачуне и линч, претње физичким насиљем, називање свештеноначалија неприкладним и погрдним именима и све већ напред наведено. То ипак, сложићемо се, превазилази сваки ниво толеранције. Док се мрзитељи Цркве целом овом представом наслађују, деца Цркве се саблажњавају, грозе и пате. Ми као верујући имамо право на то да не будемо свакоднево изложени малициозним покушајима срозавања угледа наше Цркве. Имамо право на то да медији не служе као тужилац, судија и егзекутор било коме. У ширем смислу то је забрињавајуће јер сви знамо да је линија између медијског линча и физичког насиља против верујућих и свештенства, или дискриминације по верској основи, веома танка. И то знамо нарочито зато што смо свесни да је позадина и мотор свему наведеном мржња. Због тога ће Црква у најскоријем року морати да изнађе снаге да послуша савет апостола Павла и огради се од оваквих људи. Црква ће бити приморана да се институционално заштити најпре кроз смањење прага толеранције према неконструктивним и злонамерним нападима који су директно усмерени на подривање њених институционалних стубова. Али истовремено и да ојача своје административне процесе, односе са јавношћу, и већ постојеће механизме који омогућавају да се конструктивне критике чују и да се проблеми реше. Народ, са своје стране, треба да стекне свест о томе да је посреди напад на Цркву, институционални напад, који по свему судећи има своје спољашње и унутрашње елементе. Та свест послужиће као одређена врста имунизације од негативних последица и формирања негативних стереотипа и предрасуда, који се систематски изграђују посредством овог медијског рата. У закључку, остављам отворено питање са почетка овог текста, због чега је и коме неопходно да углед Српске Православне Цркве буде укаљан? Нека размишљања сам понудио, али остаје још много тога што је отворено за даље промишљање. Шта је то што нам се десило након СА Сабора у мају 2018.г., па да од тада до данас имамо овакав медијски рат против Цркве? Ко су ти људи који су у тој мери пуни гнева и љутње да су спремни на рушење вековног црквеног поретка због својих „виших циљева“? Ко су ти људи који у Цркви, где се проповеда неопходност личносног односа, лица к лицу, очи у очи, бунтују анонимно и сакривено, без одговорности, без морала, без лица и безочно, и нападају свакога ко се усуди да им каже оно што они не мисле? Зар утрошена енергија не би била боље усмерена на конструктивну и црквоградитељску (у духовном смислу) делатност, где би свачији дарови могли да буду употребљени на опште добро? Међутим, за то је неопходна врлина смирења које је плод оне врхунске врлине, љубави, која „дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.” (Рим 13,4-8) Господе, додај нам врлине и мудрости!