Претражи Живе Речи Утехе

Свети Никола је тамо рођен, који је постао прототип брадатог чаробњака. Свети Никола помогао сиромашнима бацањем новчића у своје домове кроз димњак. Мошти Светог су однели италијански трговаци и сахрањени у италијанском граду Барију у 11. веку. Турски научници сада траже од Католичке цркве да их врати у град Демре, некадашњи град Мира. Али ево шта треба да урадите са још једном верзијом приче, који каже да су мошти Светог Николе само бачене заједно са осталим садржајима из ликијских гробова, опљачкали и делимично уништена у то време? Упаљени аргумени су чисто из економских разлога и да Турака жели мошти само ради туризма, да се побољша не само прилив туриста, већ и ходочасника. Турска пориче ову верзију онога што се дешава. Извор: Седмица.ру Превод: Поуке.орг https://www.pouke.org/forum/topic/23230-%D1%82%D1%83%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%B8%D0%B2%D0%B0-%D0%B2%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BD-%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D0%BC-%D0%B2%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D0%BC%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%B0/

Грчка, прва балканска земља која је постала и чланица НАТО и ЕУ, велика је прича о успеху у југоисточној Европи, све док није све кренуло низбрдо. Штавише, проблеми и неизвесност у регији су више од пуког преливања кризе из еуро-зоне: Балкан пролази нестабилну транзицију из једне релативно добро дефинисане сигурносне зоне у неку, за сада, амбивалентну причу у којој на сцену ступају неки нови важни глумци, а некадашње “звезде” губе и интерес и утецај. Раздобље које је отприлике трајало од потписивања Дејтонског споразума 1995.године, до фебруара 2008., када је Косово прогласило независност, дефинише се као Пакс Американа, јер су сви важни актери у ЕУ прихватли Вашингтон као “чувара балканске сигурности”. Чак и Москва, све док се Приштина није осамосталила. То Русија, неколико је пута поновљено, не може прихватити. Косовска независност поделила је и ЕУ: чак пет чланица одбија признати постојање нове државе на Балкану. С пуцањем међународног консензуса око Балкана Вашингтон је рапидно губио утицај на Балкану, а америчка дипломатија, економска или војна средства све су више губила на вредности. С губитком интереса за постизање позитивних вредности на Балкану, Американци су добијали епитет некога ко у југоисточној Европи може више проблема створити, него их разрешити. Губитак америчког вођства на Балкану поклопио се с кризом еуро-зоне, што је резултирало и слабљењем снаге Брисела који више није имао могућности да регији осигура јасан пут за будуће интеграције, односно подстицај за главне структурне реформе, како у политици, тако и у економији. На терену је завладао страх да ће, након што 2013.године Хрватска уђе у ЕУ, свако даље придруживање бити заустављено. Хтели то они или не, својим повлачењем са балканске сцене, Американци и Европљани створили су вакуум, који су пожурили попунити други “играчи”. Током протеклих неколико година, утицај Русије, Турске, па чак и Израела је у порасту. Уз то, неколико рунди слободних избора дало је локалним политичарима и институцијама немерљиво више легитимитета који подразумијева И пркос међународним арбитрима и њиховом диктату. ​​Тако је Уред високог представника у БиХ, којег су креирале потписнице Дејтонског споразума, постао скоро безначајна институција. Неки чак тврде да је неоколонијални ОХР постао главни камен спотицања за БиХ транзицију према демократији и међуетничком консензусу. Вакуум који су оставили западњаци попуњавају, пре осталих Турска и Русија. Турски премијер Таџиб Ердоган одлучио је интензивнијим присуством “освојити” изнова некадашње делове Отоманске империје, науштрб амбиција за чланство у ЕУ ( ако су те амбиције икада имале реално упориште с обзиром на то да је Турска држава упитног поштовања људских права, да прогони своје мањине попут Хришћана или Курда, те да и даље под окупацијом држи део Кипра). Турска подупире муслимане у регији сматрајући их оставштином бивше империје. Баш као што је Ердоган и рекао, након што је у јуну 2011. победио на изборима: “Сарајево је данас победник, баш колико и Истанбул!”. Летос је чак тврдио да му је Алија Изетбеговић, на болничкој постељи, оставио Босну “у аманет”. У међувремену, значајно је ојачао и руски утицај на Балкану. Осим финансијске помоћи коју су дали Кипру, или понуде Грчкој за кориштење луке Пиреј, Русија је постала и главни финансијер у Босни и Србији. Камен темељац руског утицаја на Балкану биће гасовод Јужни ток, који ће се проширити на већину земаља у југоисточној Европи. Очекује се чак да ће руски председник Владимир Путин лично учествовати на децембарској свечаности почетка градње гасовода у Србији. Но једна од најзанимљивијих промена свакако је све активинија улога Израела. Тако је ојачана војна сарадња с Грчком, баш као и сарадња двеју земаља на истраживањима гасних налазишта у источном Средоземљу. Израел је такође почео развијати блиске односе са српским ентитетом у Босни и Херцеговини, а очекује се, у блиској будућности, и да Израел продуби своје везе са Бугарском, Румунијом и Србијом. Уз све наведено, стање које јако компликује сигурносну архитектуру Балкана јесте и јачање вехабијског покрета. А Вашингтон и Брисел упорно одбијају признати озбиљност ових проблема. САД су се окренуле Блиском истоку и изазовима дуж Пацифика, ЕУ се бори с властитом егзистенцијалном кризом. Остане ли тако, балкански проблеми ће потрајати и биће много теже решиви него је то било у периоду од 1995 до 2008. Пише: Гордон Н. Бардос (The National interest) приредила: Сабина Чабаравдић * Гордон Н. Бардос је њујоршки експерт за балканску политику и сигурност Извор: РСЕ