Претражи Живе Речи Утехе

30. јуна, на празник светих Апостола, у Мерсину и Искандаруну (источна Турска) организована је конференција Антиохијске Патријаршије ‘Породица као мала Црква’. Ова конференција била је повезана са престолним празником Антиохијске Патријаршије – светих апостола Петра и Павла, који се слави 29. јуна. Конференција је намењена пре свега омладини: учествовало је у њој 500 дечака и девојака – верника Цркве антиохијске у Турској. Конференцију је предводио специјалан гост – епископ Константин (Кајјал), игуман манастира св. Илије у Шлајја у Либану. Он је одржао је ‘Породица као мала Црква и начин изградње свете породице’. Такође, свештеници из региона причали су са омладином о православном разумевању породице, одгајању деце и улогама мужа и жене. После тога у цркви служен је молебан, на коме су се сви присутни захвалили Господи Христу за могућност организовања овог сусрета. Конференција се завршила у вечерњим сатима музичким наступима и заједничком трпезом љубави (агапом). Извор; превод pouke.org

Седамнестог јуна, у Понедељак Светог Духа, у манастиру св. Ђорђа ‘Хумејра’ у Долини хришћана у Сирији, по благослову патријарха антиохијског Јована, организован је сусрет свештеника из Сирије и Либана. Учествовао у њим преко 100 изабраних отаца из 12 православних митрополија дејствујућих у овим државама. Сусрету су преводили митрополит Хаурана и Џабал ал-Араб Сава (Есбер), митрополит Ладакије Атанасије (Фахд), епископ Сафите Дмитрије (Шарбак) и епископ Маалуле Ефрем. Девиза сусрета је била ’Заједно према бољој служби’. Састанак је почео молитвом. После ње приказан је филм, где патријарх Јован причао је о служби свештеника, која мора бити испуњена Светим Духом. После филма предавање одржао је отац Игнатије Даруџ; рекао је, да свештеник је икона Христа. Такође је изјаснио да циљ сусрета су заједничка молитва, упознавање, дискусија, измена искуства. Касније свештеници су били поделени на групе, у којим су биле дискусије на одређене теме. Сусрет завршио се молитвом. Чини се, да то је био први у историји такав велики састанак свештеника Цркве антиохијске у Сирји и Либану. Извор; превод: pouke.org

12. маја терористи су бомбардовали градић Ас-Сукајлабија. Он се налази близу Хаме, има око 14 хиљада становника, већином православних. Циљ напасника је био научни центар за децу. Погинуло је четири детета и једна одрасла жена, а шесторо деце је рањено. Сви су били православни. Још истог дана митрополит Хаме Никола (Баалбаки) предводио је сахрану погинулих – по арапском православном обичају сахрана се служи још истог или следећег дана од смрти, а кроз целу седмицу фамилија покојника прима саучешћа у цркви или близу ње. На основу sana.sy Извор слике

Током 11. и 12. априла председник Грчке, Павлос Павлопулос, посетио је либанску земљу. Визита је била кратка, тако да је била велика почаст што је грчки председник преподне у петак провео у манастиру Пресвете Богородице у Баламанду, који је једно од седишта православног патријарха Антиохије, а такође овде се налази богословија ове Цркве и универзитет, који је основао предходни патријарх антиохијски, Игнатије (Хабиб Хазим). Црква антиохијска припремила је специјалан дочек: у цркви је одслужена кратка доксологјиа, којој су присуствовали патријарх Јован (Јазиџи) и 12 епископа ове Патријаршије, председник Универзитета Баламанд Елијас Варрак, семинаристи богословије и ученици православне основне школе која овде функционише. Једна од највећих либанских станица, MTV, организовала је директан пренос свечаности, који може да се погледа овде: Патријарх Јован одликовао је пресденика Павлопулоса специјалним одликовањем антиохијске Цркве – орденом светих Петра и Павла. Рекао је, да је сигуран, како грчка Црква, као и грчка држава, могу да имају важну улогу у сједињавању православне фамилије у целом свету. Патријах Јован је указао на вишевековне културне и духовнуе везе између Грчке и Либана, а такође и да велики број садашњих свештеника и јерарха антиохијске Цркве, захваљајући грчкој држави, студира или је студирао на грчким факултетима. На крају поглавар антиохијске Цркве подсетио је на нестале православне митрополите Павла (Јазиџи) и Јована (Ибрахима) – 22. априла биће већ 6 година, од кад су исламисти киднаповали ове владике. До сад Антиохисјка Патријаршија није добила озбиљну помоћ од света у истраживању, шта се десило са овим јерарсима, где су и да ли су живи. Извор; превод pouke.org

Либан је јединствена арапска земља, у којој број хришћана чини скоро половину свих становника. Може се рећи, да су овде, прво хришћанство проповедали не апостоли, него сам Христос; Либан је више пута поменут у Светом Писму, тако да су либански хришћани потомци првих хришћана. Либан је мала земља, броји око 5 милиона становника, који су јако подељени у вези религије, не само између ислама и хришћанства, него такође постоје унутрашње поделе у овим религијама код Либанаца. Православни хришћани чине негде 8-10% становника Либана, сви они припадају Антиохијској Патријаршији. Мапа Либана - жута боја означава места, у којим већина становника је православна Хришћани су присутни у свим великим и средњим градовима, а такође постоји регион, у којем су већина људи православни, зове се Ал-Кура. У њој живи око 70 хиљада људи, броји 52 села и градића. Такође једна од најчувенијих и најбогатијих области либанске престонице, Бејрута, је већином православна, зове се Ашрафијја. Саборна црква св. Ђорђа у Бејруту Не може да се заборави, да већина Либанаца и особа либанског порекла живи изван Либана, пре свега у Северној и Јужној Америци; то је негде од до 14 (!) милиона људи, од којих не мали број је православан. Због ових демографских компликација, политички сyстем Либана такође је компликован, на пример: председник мора да буде хришћанин маронита, премијер муслиман суннита, вицепремијер православни хришћанин ,председник парламента муслиман шиита, подпредседник парламента православни хришћанин. Такође се то тиче и парламентариста: 128 места је равно подељено између хришћана и муслимана. У хришћанском делу 14 места је дедикована православним. Центар Бејрута, на једној слици, починајући са леве стране: црква маронитска, сунитска џамија, православна црква, римокатоличка црква, гркокатоличка црква. Штавише, због ових религиозних подела, у Либану доста велики број дана сматра се као нерадни дани или као државни празници. Свака субота и недеља су нерадни дани, осим тога, што се тиче православних празника, слободни су: 1 јануар (Обрезање Господње), 6 јануар (Богојављење), 25 март (Благовести), православни Велики Петак, 15 август (Успење Богородице – Велика Госпојина), 25 децембар (Божић). Цела Антиохијска Патријаршија користи новојулијански календар. Православни Либанци су увек играли важну улогу у култури свог народа, између њих су: митрополит Џурџ Кходр (философ, писац, „арапски златоусти“); Фаируз (Fairouz) позната такође као Нур Хаддад (најчувенија савремена певачица арапске музике); Антун Саадех (политичар, оснивач Сиријске нацијоналне партије); Џорџ Антониус (политичар, философ, једна од најпознатих личности арапског национализма); Илијас Хури (писац), Асси Рахбани (музичар, композитор); Зијад Рахбани (композитор, музичар, писац); Џибран Туини (новинар); Гхассан Туини (политичар, новинар); Најла Туини (новинарка, политичар). Такође најпопуларнија либанска газета, Ан-Нахар (An-Nahar, буквално „Дан“) је у православним рукама, исто као и један од најгледанијих тв канала, МТВ (MTV; Мурр ТВ - Murr TV). Због тога у газети Ан-Нахар редовно су публковане проповеди чувених либанских теолога. МТВ емитује за неке недеље и празнике православне службе из различитих места, исто као и концерте црквене музике. У регији Ал-Кура ради једнах од највећих и поштованијих универзитета у Либану и целом Леванту, то је Универзитет Баламанд. Власник овог универзитета је Антиохисјка Патријаршија, и његова историја почиње од јако старог манастира Успења Пресвете Богородице, у којем радила је богословија. 30 година уназад, док је трајао рат у Либану, патријарх Игнатије Четврти (Хазим Хабиб) је проширио Баламанд, основао је више факултета да не би била само богословија. У богословији на самом нивоу лиценцијата (бакелора) учи се око 60 семинариста из Либана, Сирије и Турске. Манастир Баламанд У Либану постоје 6 православних митрополија (епархија) Антиохисјке Патријаршије: Митрополија Бејрута (17 парохија у Бејруту и околини) Митрополија Захле и Баалбек Митрополија Библос и Батрун позната такође као Митрополија Горе Либан (99 парохија) Митрополија Триполиса и Ал-Куре Митрополија Тира и Сидона Митрополија Аккара (око 67 хиљада верника). Црква св. Ђорђа у Ал-Мина У свакој митрополији постоје неколико мушких и женских манастира, између њхих доста је древних, на пример манастир Хаматура. Чудотворна икона "Сајјидат ал-Бахр" (Владичица Мора) у Батрун Извор слика: wikipedia, своја

Следујући истом позиву, у Цариград је допутовала и делегација Атинске архиепископије предвођена Митрополитом александрупољским Антимом. Сусрет је уређен у храму светог Николаја у једној цариградској четврти, где се Најсветији цариградски Патријарх обратио присутнима, међу којима је био и руски амбасадор у Турској В. Ивановски, речима добродошлице изразивши радост на заједничкој молитви с делегацијама Руске и Јеладске Цркве. Патријарх је истакао да су се представници трију сестринских Цркава састали како би узнели молитве за обудовљене Цркве Антиохијску и Бугарску пред којима је избор нових поглавара, као и ради изражавања заједничког сведочења пред савременим светом. Обраћајући се поклоницима из Грчке, Свесвјатејши Вартоломеј им је напоменуо да на свим животним путевима чувају веру својих отаца, која је и после више пет векова од пада Цариграда учинила да се на том месту очува живо предање православља. Патријарх је посетио грчке поклонике на тешка времена која је преживела Руска Црква под атеистичком влашћу. „Благодарећи вери, православни су преживели мучеништво и гоњења, а сада, кад је наступила слобода, свестрано се труде да обнове оно што је разорено као резултат атеистичке пропаганде...“ У свом одговору митрополит Иларион је пренео Свесвјатејшем Патријарху братске поздраве Патријарха московског и све Русије г. Кирила и рекао: „Дошли смо у овај град, свештени за сваког хришћанина, како бисмо заједно с Вама узнели молитве у овом храму и разговарали о значајним питањима. Током столећа у овој земљи су живели православни хришћани, и без обзира на трагична збивања кроз историју, они су до данашњег дана очували своју веру и предававали је потомцима. Молимо се за здравље и благонапредак Вашег Свјатејшества, молимо се како би Цариградска Црква којој сте на челу, а расејана по целом свету, расла и јачала, како би и овде, у овој земљи, православна вера узрастала и умножавала се. Благодаримо на пастирском старању за наше поклонике који долазе овде, нарочито на томе што сте одредили свештеника који ће бринути о њима - архимандрита Висариона...“ У наставку је у парохијској сали приређена трпеза љубави. Разговори митрополита Илариона са Свјатејшим Патријархом Вартоломејем настављени су у резиденцији цариградских патријараха на Фанару. Разматрана су питања од заједничког интересовања. Истог дана висока руска делегација је отпутовала у Москву. фото: mospat.ru http://www.spc.rs/sr/ruska_delegacija_u_carigradu

Новорхиротонисани г. Инокетије је рођен у Уганди, а до избора за епископа бурундијско-руандског био је помоћник директора Патријаршијске школе ''Макарије трећи'' и патријаршијски намјесник за Јужни Судан. Иначе, преосвећени Инокентије је 6. (шести) африканац који је изабран и хиротонисан у чин и достојанство православног епископа. Прије њега изабрани су и хиротонисани: Христофор (Рувим), Георгије (Гандина), Теодор (Накијама), Јона (Луанга) и Јероним (Музеји). Он је тренутно 3. (трећи) активни архијереј александријске патријаршије. Припремио Епископ Хризостом, бихаћко-петровачки

Митрополит Сава ће до избора новог предстојатеља Антиохинске цркве мијењати недавно упокојеног Патријарха антиохијског Игнатија. Земни остаци блаженопочившег Патријхарха Игнатија биће сахрањени у Дамаску у понедељак, 10. децембра 2012. године, после опела у Саборној цркви Пресвете Богородице. Предходно ће, у недељу 9. децембра, бити служено опело у цркви светог Николе у Бејруту. Радио Светигора

У одвојеним посетама Патријарх српски је данас примио и Његову Екселенцију Скипионеа Каневу, амбасадора Сан Марина у Београду, Његову Екселенцију г. Јоханеса Игнера, амбасадора Аустрије у Београду, као и г. Марка Благојевића, посебног саветника министра спољних послова Србије г. Ивана Мркића. Пријемима је присуствоаво Преосвећени Епископ ремезијански г. Андреј. Информативна служба Српске Православне Цркве

„У Вашој личности још једном захваљујемо благочестивом свештенству и народу Руске цркве за тако великодушну помоћ указану са великом усрдношћу, која свједочи о Вашој великој љубави и дугогодишњим духовним и братским везама међу нашим светим Црквама“, каже се у писму. Архиепископ Јероним је саопштио да су средства која је сакупила Руска православна црква расподјељена на 81 митрополију и Грчке цркве, сразмјерно њиховим величинама. По његовим ријечима, новац је намијењен народним кухињама и добротворним пројектима за помоћ жртвама економске кризе. Његово Блаженство је нагласио да ће централна економска служба Грчке цркве припремити детаљан извјештај о свим трошковима добијених средстава. Кампања сакупљања средстава за народ Грчке погођен економском кризом отпочела је у јануару 2012. у црквама и манастирима Руске православне цркве са благословом Патријарха Кирила. Извор: Радио Светигора

О блаженопочившем патријарху Павлу беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј који је, између осталог, рекао: „Нека је вечни помен, вечнаја памјат светом патријарху Павлу! Већ је три године од његовог престављења; он није физички и телесно са нама, али духовно је у својим светим молитвама увек са нама, са оним даром и благодаћу коју му је Господ даривао за време његовог живота, а преко њега нашој Цркви и нашем народу. Та благодат и свете молитве његове и данас нас прате у свакодневном животу... Патријарх Павле се упокојио у поодмаклим годинама које му је Господ даривао како би дуго служио и послужио Цркви својој. Од тренутка када је ступио у свети клир наше Цркве свети отац Павле, како га знамо, прво као Епископа рашко-призренског, а потом као Патријарха српског, био је личност, стаменита личност, у свему добром, честитом, племенитом. Оно што карактерише његову личност јесте то што никада није правио нагодбу између добра и зла, између политике и истине, између Цркве и политике уопште. Држао се начела Светог Јеванђеља, учења светих Апостола и догмата Цркве. Увек је имао смелост да изнесе оно што је мислио и оно што је Црква од њега очекивала да каже, а увек је говорио истину, јер је истином живео и на истини је живот његов почивао... Патријарх Павле је велики дар нашој Цркви! Господ га је изабрао за поглавара ове помесне Цркве у најкритичнијем раздобљу наше историје. Цркву Христову, Цркву светосавску је предводио трудећи се да не угађа људима, него Господу, и да извршава оно што му Црква заповеда. Такав је био читавог свог живота и као такав је завршио свој овоземаљски живот. Као такав он остаје у нашем памћењу... Свакодневно наш народ долази да се помоли на његовом гробу, да му прислужи свећу и да му се молитвено обрати. А његове су молитве пред Господом силне, како за време живота, тако и данас... Имао сам прилику да га добро упознам... И онакав живот какав је почео као монах, завршио је као патријарх. Како је почео, тако је завршио. Ни у чему није мењао своје ставове, осим на боље. Скромно је живео, а једина мисао и једина жеља му је била да послужи Богу и Цркви својој и народу своме, и као такав ће остати у нашем сећању. Био нам је пример, браћо и сестре, док је ходио овом земљом, и остаће за свагда пример нашој Цркви, свима нама да се на њега угледамо, као што се он угледао на свог имењака апостола Павла...'' Овом догађају присуствовао је велики број верних из Београда и околине који су у дугој колони стрпљиво чекали да целивају крст на гробу блаженопочившег патријарха Павла. Зорица Зец Фотографије и ирвор: СПЦ Патријарх Павле, три године од упокојења ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ рођен је као Гојко Стојчевић, 11. септембра 1914. године, у славонском селу Кућанци код Доњег Михољца. Рано је остао без родитељâ. О малом Гојку, од његове треће године, бринула је тетка. НИЖУ ГИМНАЗИЈУ завршио је у Тузли, а вишу у Београду. После матуре у сарајевској Богословији 1936. године, уписује се на Богословски факултет у Београду, где дипломира 1942. године. За време Другог светског рата био је вероучитељ у дому за избеглу децу у Бањи Ковиљачи. Августа 1944. године, Гојко је добио туберкулозу. Лекари су предвиђали да му је остало три месеца живота. Излечио се молитвом у манастиру Вујну. У знак захвалности Богу што му је подарио здравље, изрезбарио је крст који се и данас чува у манастиру. ПОСЛЕ ИСКУШЕНИШТВА замонашен је у овчарско-кабларском манастиру Благовештењу 1948. године, добивши, по Апостолу љубави, монашко име Павле. Од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче. Школску 1950/1951. годину провео је као наставник призренске Богословије Светих Кирила и Методија. У ЧИН ЈЕРОМОНАХА рукоположен је 1954. године. ПОСЛЕДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ на Богословском факултету у Атини похађао је од 1955. до 1957. године. ЗА ЕПИСКОПА рашко-призренског изабран је маја 1957. године. Патријарх српски Викентије хиротонисао га је септембра исте године, у београдској Саборној цркви. У трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра 1957. године. У ЕПАРХИЈИ рашко-призренској обнављао је старе и порушене храмове и градио нове. Много се трудио око свештеничког и монашког подмлатка. Непрестано је путовао и служио у свим местима своје Епархије. Посебно се старао о призренској Богословији, где је предавао црквено појање и црквенословенски језик. Као епископ и професор, извео је доста покољењâ нових посленика на њиви Господњој. КАО АРХИЈЕРЕЈ на Косову и Метохији, у време веома тешко за Србе и Српску Цркву, провео је више од 33 године. О нападима Арбанасâ на имовину Цркве, монахе, свештенике и српски народ, који се под тим притиском исељавао, редовно је обавештавао Свети Архијерејски Синод и Сабор, као и државну власт. И сâм је, са хришћанском смиреношћу и трпељивошћу, подносио вређања и физичке нападе. Сведочио је у Уједињеним нацијама, пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР Српске Православне Цркве, 1. децембра 1990. године, изабрао га је за четрдесет четвртог по реду првојерарха Српске Православне Цркве. Сутрадан, у недељу 2. децембра 1990. године у Саборној цркви у Београду, устоличен је у трон архиепископа пећких, митрополита београдско-карловачких и патријараха српских, а 22. маја 1994. у древни патријарашки трон у Пећкој Патријаршији. У ВРЕМЕ патријарха Павла обновљено је и основано више епархијâ. Године 1992. обновљена је Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу. Следеће године, почела је са радом Академија Српске Православне Цркве за уметности и консервацију. Богословски факултет Светог Василија Острошког у Фочи отворен је 1994, а Богословија Светог Јована Златоуста у Крагујевцу 1997. године. Информативна служба Српске Православне Цркве основана је крајем 1998. године. Настава веронауке у јавно школство Републике Србије враћена је 2001, а Богословски факултет у окриље Београдског универзитета 2004. године. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ се посебно старао о изградњи заветног храма српског народа, Спомен-храма Светог Саве на Врачару, који је, у његово време, грађевински потпуно довршен. ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ је дао велики допринос јединству Православне Цркве. Сусретао се са васељенским патријархом Вартоломејем I, патријархом московским и све Русије Алексијем II, архиепископом атинским и све Јеладе Христодулом, патријархом Александријским и све Африке Петром VII и другим поглаварима помесних Православних Цркава. НАДАХНУТ РЕЧИМА Христовим Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, септембра 2006. године отворио је заседање Мешовите комисије за богословски дијалог између Православне и Римокатоличке Цркве, чији је домаћин био Београд. НА СРЕТЕЊЕ Господње, 15. фебруара 1992. године, саборном светом Литургијом, коју су служили патријарх Павле и митрополит новограчанички Иринеј, после више деценија, успостављено је потпуно литургијско и канонско јединство Српске Православне Цркве у расејању. У ЦИЉУ ИСЦЕЉЕЊА раскола у БЈР Македонији, 2003. године, обновљена је Охридска Архиепископија. На заседању Светог Архијерејског Сабора 2005. године патријарх Павле је потврдио избор митрополита велеског и повардарског Јована за архиепископа охридског и митрополита скопског, а затим је издао и Патријарашки и Саборски Томос о аутономији Охридске Архиепископије. У СУСРЕТИМА са верским поглаварима римокатолика и муслимана, као и непосредним и писаним обраћањима политичким вођама у земљи и свету, у време трагичних ратова на територији бивше Југославије и НАТО−агресије на Србију, патријарх Павле се јеванђелски залагао за мирно и праведно решење сукобâ. БИО ЈЕ председник Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Светог Писма Новог Завета, чији је превод објављен 1984. године, као и председник Комисије Светог Архијерејског Синода за припрему Служебника на српском језику. У ГЛАСНИКУ, службеном листу Српске Патријаршије, од 1972. године објављује чланке, у облику питањâ и одговорâ, од којих је 1998. године настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере. Године 1989. објавио је монографију Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког. Приредио је више богослужбених књига: Србљак, Требник, Молитвеник, Дополнитељни Требник, Велики Требник и друге. Веома је заслужан за објављивање капиталног зборника Задужбине Косова, по свој прилици најбољег и најобухватнијег дела о нашим светињама и народу на Косову и Метохији и њиховом страдању. За велики допринос богословској науци, Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду доделио му је 1998. године звање почасног доктора богословља. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ПАВЛЕ био је две године на медицинској нези на Војномедицинској академији у Београду, где је уснуо у Господу 15. новембра 2009. године. Опојан пред Храмом Светог Саве на Врачару са највишим црквеним и државним почастима, − уз учешће Васељенског Патријарха и поглаварâ или високих представника свих Православних Цркава и уз присуство високих делегација Римокатоличке и Јерменске Цркве, Цркава Реформације, Светског Савета Цркава и Конференције европских Цркава, као и Исламске и Јеврејске заједнице, − сахрањен је 19. новембра 2009. у манастиру Раковици надомак Београда. http://patrijarh-pavle.spc.rs/

На крају Литургије Епископ Јоаникије је благословио и преломио славски колач, а потом је за све госте игуманија манастира мати Февронија са сестрама приредила славски ручак, после кога је присутним поклоницима музички програм извела група „Кимвал“ из Фоче. Данашњем слављу у Пећкој Патријаршији присуствовало је око 150 верника већином из Београда, Црне Горе и Републике Српске. Домаћин данашње свечаности био је градоначелник Фоче у Републици Српској г. Здравко Крсмановић. Епископи Теодосије Шибалић и Јован Пурић, као и цетињски богословци и г. Крсмановић су у поподневним часовима посетили и манастир Високи Дечани. Св Арсеније је наследио „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио се три године доцније. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи, а мошти му данас почивају у манастиру Ждребаоник. О Св. Архиепископу Арсенију, чланак из „Православља“: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1065-1066/tekst/sveti-arsenije-sremac-drugi-arhiepiskop-srpski-1233-1263/ Извор: Епархија рашко-призренска

Извор: СПЦ

Гватемала, земља централне Америке, чије већинско становништво чине племена Маја, у наредним годинама ће, ако Бог да, постати стуб Православља у западној хемисфери. Тренутно је то најправославнија земља у западној хемисфери ако се узме у обзир проценат у односу на укупан број становника. Тужно је да док људи у Србији читају књиге и гледају филмове са наводним мајанским пророчанствима о крају света током ове, 2012. године, не знају да Маје … постају Православне! Хајде да кренемо од почетка. Гватемалци су млад народ, народ који испуњава заповест Господњу: „Рађајте се и множите се, и напуните земљу“ (1 Мојс.1:28). То је народ са највећим наталитетом у западној хемисфери. 1900. године их је било 885 000 хиљада, а 2011. године 13 824 000 (13 МИЛИОНА 824 хиљада људи). Сиромашни, али радни и вредни људи, простосрдачни, једноставни. Припремљена земља срца за благу Христову реч. „Гле, изиђе Сијач да сије…“ (Мт. 13:3) Мати Инес и о.Михаил Семе Православља је у Гватемали Господ посејао преко мати Инес. Мати Инес је искрен човек, жељан Истине. Ради Истине је и напустила римокатолицизам и ушла у „стуб и тврђаву Истине“ (1 Тим.3:15) – Христову Цркву, Православну Цркву. Она је са још две монахиње (мати Маријом и мати Ивон) 1986. године основала манастир Свете Тројице недалеко од престонице Гватемале, Гватемала Ситија. Њихов манастир је од 1995. године у окриљу Антиохијске Православне Цркве. Тренутно се при самом манастиру гради ново сиротиште. Манастир Свете Тројице (Антиохијска Православна Црква) Ново сиротиште које се гради при манастиру Свете Тројице „Ви сте свјетлост свијету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући“ (Мт. 5:14-15). Мати Инес је вршећи заповести Господње показала да је верна слушкиња Господња, а Господ је учинио да власти препознају њену врлину. Државне власти су највеће сиротиште у земљи у престоници Гватемале предале на управљање мати Инес и њеним монахињама. Мати Инес тој деци дарује сигурно уточиште, храну, образовање, али што је најважније – дар живе вере у Господа, љубав према Њему. Кроз сиротиште је прошло око 1000 деце, преко 300 је усвојено од стране православних породица у Америци. Плод рада мати Инес види се у томе да ова деца и након одласка из сиротишта (нека од њих која су напуштена, враћају се родитељима) настављају да воде редован литургијски живот. „Подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву…“ (Јн. 4:35) о.Андрес Жирон Све је кренуло са оцем Андресом Жироном. Истакнути римокатолички свештеник, брижан за своју паству, борио се да најсиромашнији слојеви добију земљиште од државе да би преживели. 80-их година прошлог века предводио је чувени марш („La Marcha“) по целој Гватемали у борби да најсиромашнији добију земљиште и тако преживе. Био је посланик у скупштини Гватемале и представник Гватемале при Уједињеним нацијама. У својој борби успео је да својим рукама подигне 42 села и подигне 338 храмова за Гватемалце. Зато су му Маје безгранично лојалне и одане. „Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом.“ (Дела ап. 10:4). Међутим, што је још важније – о.Андрес је, поред тога што је човекољубац, пре свега – Богољубац. У својој потрази за Истином (у корист тој потрази биле су и околности да је о.Андрес због своје борбе за сиротињу дошао у сукоб са римокатоличким црквеним властима), изашао је из римокатолицизма и основао неканонску православну цркву Гватемале. Митрополит Атинагора мексички (Васељенска Патријаршија) Након неколико година, овај истинољубац са својом паством улази у Христову Цркву –улазе у окриље Васељенске Патријаршије, у састав митрополије мексичке на челу са митрополитом Атинагором. о.Андрес, Апостол Гватемале са собом у Цркву доводи и 200 000 људи! (две стотине хиљада људи!) Оно што радује је да ће, ако Бог да, у наредним годинама још десетине хиљада људи ући у Лађу Спасења, прећи из смрти у живот. Парохије у Малаги и Пинули… Свети Инокентије Московски, апостол Америке и Сибира је проповедајући на Аљасци говорио: „Видим у овоме један од путева Промисла да Православље уђе у Сједињене Америчке Државе.“ Надамо се да Дух Свети преко Гватемале отвара врата за велику мисију Православља у целој Латинској Америци. Надамо се једино да ће назив „Латинска Америка“ у будућности бити само споменик који подсећа на прошла времена, да ће у ускоро тај огромни континент дисати и живети Православљем, вером Апостола, вером Отаца… Ускоро ћемо Вам представити како изгледа живот Цркве у Гватемали… * Како им ми, њихова старија браћа, можемо помоћи? Они тамо немају ни најосновније. Немају ни делић онога на шта смо ми овде навикли. Реткост је и радост за њих ако имају иконицу или напрсни крстић. Можемо им послати џепне иконе Христа Спаситеља и Мајке Божије које би на полеђини имале Исусову молитву и „Достојно јест“ на шпанском. Такође, можемо им помоћи ако бисмо им, например, послали неколико стотина Јеванђеља од Марка на шпанском језику. Помозимо им да би нови Христови војници знали да нису сами, да су ушли у велику породицу и да их ми, иако далеко, иако другог језика, боје коже, менталитета, љубимо и волимо, да се за њих Пречистој молимо – јер смо једно у Христу Исусу, Господу нашем. Ако желите дасе прикључите пројекту „500×100“ пишите на [email protected] да бисмо Вас прикључили листи приложника. Чујмо великог Христовог апостола, светог Макарија Невског: „Не може свако да буде проповедник Вере међу невернима. Нису сви Апостоли, нису сви благовесници. Међутим, сваки верујући човек може да помаже проповедницима. Православни хришћани! Покажите Вашу љубав према Христу. Помозите нашим мисијама вашим појачаним прилозима за дело Христово” Станоје Станковић Уредник ПМЦ „о.Данил Сисојев“ Штићеници м.Инес Сирочићи мати Инес певају тропар Педесетнице

Пријему је присуствовао и Преосвећени Епископ ремезијански г. Андреј, викар патријарха српског.

за питањâ верске и културне баштине Српске Православне Цркве на Косову и Метохији. Извор

Званичне посете | English

Сусрету су присуствовали и сарадник пуковника Огара г. Теофан Лемен и г. Мериадек Рефре, новинар. Извор

Карта садржи основне информације о епархијама, парохијама, манастирима, представништвима, подворјима и другим објектима Московске патријаршије у целом свету. Линк На карти се поред географског положаја и назива приказује и кратка информација о сваком објекту. Извор: Руска реч