Претражи Живе Речи Утехе

Сутрадан, на сам дан празника, 30. децембра 2012. Љета Господњег, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки Г. Хризостом, а саслуживали су му: игуман Сергије, сабрат манастира Рмањ, протосинђел Варнава, намјесник манастира Трескавац, јеромонах Теофил, намјесник манастира Глоговац, јерођакон Дионисије, сабрат манастира Ковиљ, и ђакон Никола Перковић из Босанског Петровца. Манастирски храм Свете Великомученице Марине био је испуњен до посљедњег мјеста, а сви окупљени присуствовали су несвакидашњем чину монашења. У току Свете Литургије, на малом входу, настојатељ манастира Клисина, игуман Василије, привео је манастирског искушеника Дарка Иваниша пред олтар Господњи, гдје је искушеника Дарка епископ Хризостом постригао у чин мале схиме, давши му монашко име Данило, по Светом Пророку Данилу, чији се молитвени спомен данас празнује. На овај свети и историјски дан, и за ову прилику, у манастир Клисину пристигли су монаси из манастира Рмња, Ковиља, Трескавца, Глоговца, монахиње из манастира Гомионице, игуманија са сестрама из манастира Дуљево, у Митрополији црногорско-приморској, те многи други, како би заједно са новопостриженим монахом Данилом, и његовим братством, подијелили ову велику духовну радост. У бесједи, након прочитаног Јеванђеља, Епископ Г. Хризостом, поучио је новопостриженог монаха Данила и све окупљене, истичући важност врлинског живота и неопходност узрастања свих нас у Љубави Христовој, за коју и ради које монаси носе своје бреме са захвалношћу, ишчекујући блаженство Небеског Јерусалима. Истичући поједине моменте из живота старозавјетног Пророка Данила, Преосвећени Владика указао је на пут којим млади монах Данило мора поћи и на њему устрајати, све до часа сопствене смрти, у коју се монаштвом и погрузио, ради вјечног живота у Христу Исусу. С обзиром да се Материце празнују двије недјеље пред празник Рођења Христовог, велики број окупљених вјерника причестио се Пречистима Тајнама Христовим, а већ по традицији манастирско братство припремило је за сву окупљену дјечицу пригодне пакетиће. На овај велики празник мајки и жена, а у поводу монашења монаха Данила, манастир Клисина постао је богатији за реплику чувене светогорске иконе „Достојно Јест“, чији се оригинал чува у Протатској цркви у Кареји, а коју су нашем манастиру даривали пријатељи наше Свештене Обитељи, господа Зоран и Владица Лемић, из Бањалуке. Након Свете Литургије у трпезарији манастирског конака приређен је празнични ручак. Желећи новопостриженом монаху Данилу ревностан и подвигом испуњен живот, манастирско братство захваљује свима онима који су овом приликом били са нама, али и онима који су били спријечени да својим присуством увеличају нашу радост, а који су се радовали свим својим срцем. Игуман Василије (Рожић) Извор: Манастир Клисина Беседа Епископа Хризостома на монашењу Беседа Епископа Хризостома на Литургији Остатак фотогалерије

Свештенство РПЦ нема јединствен став према професионалном спорту. Једни кажу да је то „извор греха“, а други благосиљају излазак на ринг. Међутим, на аматерском нивоу православни свештеници су на добром путу да помраче славу руског монаха-ратника Пересвета и ратоборних становника храма Шаолин. Црни појас и карактер Архимандрит Силвестар Лукашенко, настојатељ храма светог мученика Андреја Стратилата у селу Сулост у Јарославској области, на протеклој Олимпијади у Лондону био је духовник читаве руске репрезентације. Овај свештеник је дебитовао на њиви спортског „капеланства“ две године раније, на Светском такмичењу у борилачким вештинама у Пекингу. То је потпуно логично, јер отац Силвестар има црни појас (пети дан) у једној верзији теквондоа и потпредседник је регионалног одељења Савеза борилачких вештина Русије. „У младости сам се озбиљно бавио атлетиком, али већ тада су ми изнад кревета биле окачене боксерске рукавице“, прича он за „Московске новости“. „Отац је имао жарку жељу да ја будем способан да се одбраним у свакодневном животу и зато ме је учио основама бокса. Теквондоом сам почео да се бавим недавно, када сам већ обукао мантију. Не видим у томе ништа неприродно.“ Свештеник тврди да професионални спорт и борилачке вештине нису у супротности са основним постулатима његове вере. „Сваки спорт правилно изграђује човеков карактер. Данас је то и иначе један од основних начина да се наша омладина сачува од погубних саблазни. Успеси професионалних спортиста су стимуланс за масовно бављење спортом. Уверен сам да то мишљење дели и наш патријарх, иначе тешко да бих добио благослов за одлазак у Лондон“, каже отац Силвестар. Борба као метафора Мишљење оца Силвестра дели и настојатељ московског храма Светог Николе у Тројекурову, отац Александар (Немченко). Међу својим колегама по мантији он, по свему судећи, има највишу спортску титулу: крајем 1980-их је постао мајстор рвања слободним стилом. И дан-данас се он свакодневно труди да остане не само у духовној, него и у спортској форми. „Вежбам на справама, бавим се јогом, понекад спарингујем“, каже он. „Када сам постао свештеник рвање је за мене својеврсна метафора, као неки непрекидни двобој са својим људским страстима.“ Од 2000. године при храму ради Центар за рехабилитацију бивших затвореника и помоћ адолесцентима и наркоманима. Кажу да је то можда први такав центар у нашој земљи. Ту увек има педесетак људи којима је потребан опоравак, и отац Александар сматра да је бављење спортом један од начина да се они врате у нормалан живот. Бокс по благослову Засада се само један православни свештеник професионално бави борилачким вештинама. То је отац Сергије Акимов. Он служи у Нелидовској парохији при храму Баликинске иконе Пресвете Богородице у Тверској области. У мају ове године је отац Сергије први пут изашао на професионални ринг. Изгубио је меч, и могуће је да ће то бити његов једини професионални наступ. „Ипак ја имам већ 34 године“, прича отац Сергије за „Московске новости“. „А и жена је против тога, каже да се много брине за мене. У своје време сам био доста успешан у аматерском боксу, доспео сам до звања мајстора спорта, а био сам близу звања мајстора међународне класе. Да будем искрен, изашао сам на професионални ринг због новца. Наша парохија је сиромашна.“ У септембру је отац Сергије поново отворио дечију секцију бокса за парохијане. Пре тренинга се сви прекрсте и направе метанију. У секцију се примају деца независно од вероисповести. „За све то ја имам благослов, иначе не бих наставио да боксујем“, прича свештеник-боксер. Витезови – то смо ми Има и друкчијих мишљења. Јеромонах Теоктист Петров, творац система борилачких вештина „Светоруско витештво“, каже да је професионални спорт „извор греха“. По његовим речима, витештво је систем руковања свим врстама оружја и вештина борбе без оружја, као и борбе без оружја против наоружаног противника. Отац Теоктист тврди да сви називи захвата и техника имају староруски корен. Све се то учи у центру „Витешка слобода“ који се налази у Самарској области. „У нашем случају је циљ учења борилачких вештина искључиво одбрана вере и православне отаџбине“, каже отац Теоктист за „Московске новости“. „То је свето и богоугодно дело. Ми не желимо да имамо никакве везе са спортом, поготово професионалним. Чим се неко издвоји као најбољи, он одмах почиње да испољава гордост и грубост, а то су пороци. Због тога је такмичарски дух избачен из нашег система борилачких вештина. Није грех применити силу у име виших циљева, али је грех ако се то ради из забаве.“ Извор: Росијска газета Радио Светигора

Као удовицу упорну, што помиловање чека, и за мене јадног милост спреми. И опет чучим, и опет чекам, крај милосрђа двери, ја јадни грешник. Дрскост ми Господе, молим те опрости! Ја друкчије не умем да се молим! Јрм. Илија (Баћан) Скадарско стихословље Извор: Манастир Глоговац

„Толико смо грешни да је чак и свет, који долази у додир с нама, постао такав. Несрећни смо толико да то чак ни не примећујемо,“ – писао је 14. августа 2009. године у свом дневнику Андреј Головко. Преостајало му је сасвим мало живота – у болници строгог затвора код Наљчика умирао је покајани разбојник. Донедавно је био убица. Не неки обичан, већ такав да је изазивао ужас пун мучнине, чак и међу својима. Скоро да више није био човек. Кад је дошао у затвор – на 20 година – тукао се у њему и хтео је да побегне из све снаге, коју је имала само звер која се гнездила у њему. И одједном се разболео – од рака. Огроман тумор, који је се појавио на левом рамену и који је неколико година црпео из њега животне сокове, на крају је постао крило којим је одлетео у вечност. Разбојник се покајао. Не само то – пошто је пуштен из затвора како би умро на слободи примио је монашки постриг. Гледам монитор. На екрану, корачајући леденим тротоаром, босих ногу у папучама, монах Тадеј којег придржава нека жена, обилази храм светог великомученика Георгија Победоносца у Тирниаузу. Дакле, време је да представим све јунаке ове приче. Монах Тадеј – више није овде – је бивши плаћени убица Андреј Головко. Жена која га брижљиво води је попадија Јекатерина, удовица јереја Розина убијеног у овом храму. Аутор филма „Разбојник“ је јеромонах Игор (Васиљев), настојатељ храма, наследник убијеног јереја. Баксанска клисура: поглед одозго Седи на планини и гледа на доле, на град који се као уска сива трака протеже по дну Баксанске клисуре. Данас је на превоју Кајарти служио молебан Мајци Божијој за мир на овим планинама где свако мало буде пронађено складиште експлозива, а пре годину дана, на Преображење Господње – служио је Свету Литургију на врху Елбруса. Већ једанаест година јеромонах Игор је настојатељ јединог храма у граду, који има совјетску историју и чији живот је, чинило се, било тако лако предвидети док се није нагло променила 1990-их година. Утонуо у зеленило градић Тирниауз налази се у долини реке Баксан, која настаје од поточића који се сливају с Елбруса, почео је да се гради у другој половини 1930-их година кад су овде откривена налазишта молибдена и волфрама. Совјетским тенковима је био потребан чврст оклоп – челик је ојачаван молибденом. Производња се развијала – до 90-их година већи део буџета Кабардинско-Балкарске АССР чинила је добит комбината за производњу волфрама и молибдена. А онда је он затворен. И дошло је време да се људи осврну око себе. „И тада су људи почели да размишљају о томе да у животу није баш све онако како се приказивало на телевизији. Почела је да се ствара црквена заједница. Баке су се окупљале и молиле. Прво у собици у женском самачком дому. Долазио је свештеник – понекад једном у неколико месеци, понекад и чешће. И то је трајало неколико година,“ прича мој далеки саговорник. С оцем Игорем (Васиљевом) разговарам преко скајпа. Као позадина у густој октобарској тирниауској ноћи одједном продорно свирају кола која помахнитало јуре. У овом, некада руском граду, чији је број становника после перестројке опао за једну трећину, никад није било ни православног храма, ни црквене заједнице и кад је 1999. године био рукоположен први јереј у читавој историји Тиринауза, администрација му је предала трошну бараку, један од малобројних објеката који су се сачували од 30-их година – из времена кад је почела изградња храма. Објекат није имао ни прозоре, ни врата, ни подове. У недавној прошлости алпиниста и спасилац, отац Игор Розин је служио у малој просторији и у току целог свог кратког свештеничког живота – мање од две године – служио је у њој. Храм освештан у част светог великомученика Георгија Победоносца преправљен је од бараке већ касније – кад је отац Игор Розин већ био убијен. „Он није само предосећао да ће бити убијен – знао је то“ Отац Игор Розин „У Кабардино-Балкарији је проглашен режим АТО,“ – још једном су јуче објавиле вести. АТО је антитерористичка операција. Кад је пре једанаест и по година на Северном Кавказу, у свом храму, после литургије био заклан свештеник режим АТО нико није објавио – тим пре што се убица неколико сати касније сам предао властима. Будући јеромонах Игор је тада био прислужитељ у олтару, помагао је о.Игору. Тада су били веома блиски – и кад човек то зна, оклева да постави питање као да се плаши да ће померити завој који се залепио за рану која се зацељује. Међутим, глас који се чује у одговор на моје питање из тирниауске ноћи је испуњен миром. „Наравно, претили су му. Сећам се како смо једном ишли улицом – а он је имао дугу седу косу везану у реп – и из аутомобила који је пролазио поред нас је допирало: „Е, узео бих му овај реп и одсекао бих му главу!“ А неколико недеља пре него што се то догодило испред кола о.Игора Розина је бачен убијен пас – и у принципу, није тешко досетити се шта је то значило у контексту локалних појмова: ако не одеш одавде, бићеш убијен – баш као овај пас. „Тако да не просто да је претпостављао да ће га убити – знао је то. Не само то – чак је одредио дан своје смрти,“ каже јеромонах. Ево како се то десило. 6. маја 2001. године човек, који је касније постао убица оца Игора ушао је у храм светог великомученика Георгија Победоносца. Била је недеља и храмовна слава – на служби је било много народа. Овај човек (мој саговорник ниједном неће навести његово име, као да не жели да нешто оскрнави) кренуо је према оцу Игору. „Дођи за недељу дана да попричамо,“ – рекао му је свештеник. „И целе те недеље било му је јасно да су му дани одбројани. Било му је јако тешко. Крајње тешко. Посебно дан пре тога, последњег дана. Видео сам то,“ – чини се да се чује како падају његове речи, које су упиле део ове тежине. По логици света требало би упитати зашто отац Игор Розин није отишао у милицију, али не питам – јер овде нема места светској логици. За оно што ће се десити знала је и супруга јереја Игора, попадија Катарина. Муж јој је рекао да се боји. Боји се да неће издржати у последњем тренутку – да ће побећи или да ће се супротставити, што не би било тешко спортском мајстору и вишеструком шампиону Совјетског Савеза у алпинизму, али о.Игор Розин није учинио ништа за своју безбедност кад се овај човек вратио, тачно недељу дана касније. „Такође је била недеља – 13. мај 2001. године, дан сећања на светитеља Игњатија Брјанчанинова, епископа Кавкаског, којег је отац Игор веома поштовао. Обично сам после службе увек остајао у храму, а сад ме је испратио – „иди, иди, данас ћу све сам да урадим“,“ и чим је прислужитељ дошао кући, неколико минута касније, уследио је телефонски позив: отац је заклан. Отрчао је у храм. Мало је закаснио – дотрчао је кад је душа управо напустила тело. Сведок смрти оца Игора је била жена која је помагала у храму – била је на другом крају кућице и кад је дотрчала чувши буку, отац Игор је био још жив. Убица се надвио над њега наносећи последњи ударац. „У руке Твоје, Господе, предајем душу моју“, – биле су последње речи оца Игора Розина. „Убица није дирао Валентину – одгурнуо ју је и отишао, а неколико сати касније је сам дошао у милицију и рекао – ево, убио сам попа, због тога ћу у рај. Проглашен је за неурачунљивог, али је у одлуци суда црно на бело написано да је исповедао крајњи ислам, да је поседовао одговарајућу литературу, да је одлазио на скупове, да се припремао и да је убио оца Игора због тога – и то су дословно његове речи – што је исповедао Христову веру, а овде треба да живе муслимани.“ Ускоро је црквеној заједници понуђено место за изградњу храма, али су људи донели одлуку да не напуштају некадашњу бараку и са временом су је преградили у цркву. „Наш храм је прави храм на крви. И што је још врло важно – можда ће звучати мало патетично, али ипак: отац Игор је својим свесним мучеништвом за Христа показао да и у трећем миленијуму који је дошао вртоглавом брзином, има људи који су у стању да иду за Христом до краја. Да иду без обзира на све – јер он је имао мајку, жену и петоро деце. Разумете – имао је избор.“ Благоразумни разбојник „Ишао сам тамо куда су ме звале страсти овог света, ишао сам путем греха и злобе. И захваљујући Господу и мом Анђелу Чувару пред крај пута вратио сам се на пут, који ми је одредио Господ. Сад добро схватам тежину свог пада и разумем да искрена жеља да постанем монах није моја, већ је од Господа. Надам се да ме то Он позива. Јер, Он није дошао у овај свет ради здравих, већ ради болесних. А ко може бити болеснији и грешнији од мене грешног! Господе, смилуј ми се и дај ми снаге! Осећам велику слабост, надам се да у току својих последњих дана никоме нећу бити на терету,“ – писао је у свом дневнику 17. фебруара 2009. године бивши разбојник Андреј. „Дракон“ – како је називао малигни тумор који је растао на његовом левом рамену, страшно га је мучио. Могли бисмо да напишемо „али није му много преостало да трпи“ кад бисмо могли да замислимо шта је морао да трпи. Многи роне сузе гледајући „Разбојника“. „Данас многи гледају филм и плачу, али треба имати на уму ко је био Андреј. Он је серијски убица. Плаћени убица. Њега су се плашили и мрзели исти такви као он. Требало је да одробија 20 година. И ево како је Господ морао дотаћи његово срце!“ – каже јеромонах Игор. С Андрејем Головком се упознао кад је средином 2000-их почео да одлази у затвор строгог режима код Наљчика. Андреј који је у то време боловао истовремено од дијабетеса и рака тада већ није могао да хода. О.Игор је позван да га исповеди и причести. „Његово покајање је било дубоко и самопрегорно – такво нешто се ретко среће. Зачудио сам се томе. У то време сам добио камеру – намеравао сам да снимим филм о о.Игору Розину, – и предложио сам Андреју да неколико година пратим његов живот. „Све ће бити само по твојој дозволи, – рекао сам му, – ако будеш жив, значи, сам ћеш радити с овим материјалом шта желиш. Ако не, – значи, ако дозволиш, направићемо филм о свему што ти се догодило.““ И Андреј је пристао. Кад је филм „Разбојник“ завршен више га није било међу живима. „Отац Игор, Андреј… Зашто, одакле такве теме? На овим примерима можемо да покушамо да схватимо колико нас заправо кошта то што се спасавамо. Колико је то тешко,“ – каже мој саговорник и главни акценат у овој реченици је на речи „колико“. „Колико треба уложити воље, напора… Ево, читамо Јеванђеље: Царство Небеско се с напором осваја и само га подвижници задобијају, - а у ствари, то је тако тешко, проживети земаљски живот тако да човек не буде лишен Царства Небеског! Сад је неко несхватљиво време. У смислу да је ХХ век био век мучеништва, исповедништва – људи су били прекаљени, а о чему сад разговарају хришћани? О било чему, само не о спасењу и о ономе што треба да понесе свако од нас. Замислите ако савремени човек заиста нечега буде лишен? Да не једе једном дневно? Или да се на пример, пар пута смрзне? Ови примери су крајње важни како би савремени хришћанин имао на уму: спасење није лака ствар, компликовано је, – отац Игор поново изговара речи, као тешка зрна – то је тешка ствар. Али треба радити. Јер, ако не будеш радио, биће вечна тама и страх.“ Возведу очи моји горе (Управићу поглед мој на горе) Остало ми је последње питање за оца Игора. - Зашто служите у планинама? – питам га. Чему то? Молебан, па чак и Света литургија. „Како да покушам то да објасним,“ – он утихну и ја покушавам да чујем како у далеком градићу звучи непозната ноћ. „Сви главни догађаји о којима читамо у Јеванђељу, дешавали су се у планинама, – каже он напокон, – проповед на гори, молитве, које је Господ узносио након што би цео дан провео с људима, Преображење Господње, Голгота, Вазнесење Господње с Елеонске горе… Сви кључни догађаји се дешавају на горама. И то није случајно. Све Своје служење у земаљском животу Господ је чинио на горама, показујући самим тим да усхођење у Царство Небеско захтева подвиг. Захтева самоодрицање. Напор. Савладавање самог себе. Сад ходочасници лете комфорним авионима, али у гору свеједно морају да иду пешке – на Синај, на пример. То није једноставно – пењати се у планину. То је подвиг. Кад се човек налази доле, он види само оно што се дешава на два корака од њега, или максимум, на неколико десетина метара. А кад се пење у планину, истовремено види јако много тога. Исто као што Господ-Сведржитељ види све нас у истом трену на свим нашим местима, земаљским, и не само земаљским, већ и вишњим, тако и на неки сличан начин човек који се попне у планину такође види много више него кад се налази доле. Заправо, о томе говори филм који ће се, ако Бог да, појавити.“ На овоме се наш разговор завршава. Отац Игор добија позив из истог оног затвора строгог режима код Наљчика где је своју казну издржавао Андреј Головко – ових дана ће поново ићи тамо да исповеда и причешћује затворенике. Чује се како га неко моли да донесе књижице о припреми за исповест – „да, да, погледаћу да ли имам,“ одговара, а ја размишљам о томе да ми је, да бих купила и сто таквих књижица, довољно да се лагано прошетам до ћошка. Анастасиjа Рахлина Извор: Православие.ру

Нема много мушких манастира у којима део монашког послушања подразумева шивење црквених одежди. „Нема ни много манастира који имају оца Стефана”, додаје у шали архимандрит Иларион, игуман манастира Буково у Тимочкој епархији. Посвећена Светом Николају Чудотворцу, на четири километра од Неготина, ова светиња има своју кројачку радионицу у којој се раде свештеничке мантије, свештеничке и владичанске одежде, епитрахиљи, митре, предмети за цркву: барјаци, плаштанице, прекривачи за свети престо. Ова делатност почела је доласком оца Стефана у манастир 1997. године. Почетак је био скроман, вођен жељом овог монаха, раније запосленог у текстилној фабрици у Књажевцу, да помогне манастиру. – Радио сам у моделарници и ту сам доста научио о многим одевним предметима, како треба шити од почетка до краја, па ми није много требало да савладам „црквени програм”. Најважније је осмислити како треба да изгледа одежда, којим ће мотивима бити украшена и онда све то уклопити у складну целину. Имамо машину за везење, коју програмирамо према нашем нацрту, а ми кројимо и шијемо – прича отац Стефан. У том послу помаже му сабрат, отац Захаријa. Готово да нема дана када не раде на некој поруџбини, а имају их петнаестак месечно. Игуман архимандрит Иларион и отац Стефан – За једну одежду потребно је, када се осмисли и испрограмира вез, једна недеља, али зависи колико су компликовани мотиви на њој. Радили смо одежде за нашег владику Јустина, наручују нам доста из наше, али и из других епархија – каже отац Стефан. На питање шта је најтеже израдити, отац Стефан каже: „Ништа није тешко када човек то воли и хоће.” Осим ове, манастир има и велику столарско-дуборезачку радионицу у којој тренутно раде дрвенарију и намештај за нови четвороспратни конак чија је изградња започела 2006. године. Урађене су и певнице од кестеновог дрвета за манастирску цркву. Живот манастира братство бележи и кроз фотографије и видео-материјал. Петнаестоминутни филм о манастиру урадио је отац Енох, док је иза објектива фотоапарата најчешће сам игуман, који скромно прима похвале нашег фоторепортера. Највише посла десеточлано братство има око новог манастирског винограда. На два хектара посађена је аутохтона сорта грожђа, црна тамјаника, а саднице са сертификатом добијене су од Пољопривредне школе у Неготину. Виноградарством се највише занима отац Дамјан. Манастирски подрум – Када смо дошли у Буково као братство 1994. године, овде је постојао само један чокот винове лозе, црне вијале. Иницијатива за подизање винограда, пре неких десетак година, дошла је од нашег владике Јустина. Сећам се да ми је владика тада рекао да ћемо иза економских зграда подићи виноград јер то је благословено за овај крај, а и манастир Буково је био познат по производњи вина. Благослов владике је допринео да се ових година то и оствари. Ушли смо полако у производњу вина, а наш виноград засађен је у јесен 2009. године, па ћемо догодине имати и прву званичну бербу – прича отац Иларион. Док нас, вођене новинарском радозналошћу, занима да видимо столарску радионицу, фотографије које је урадио архимандрит Иларион, шиваће машине оца Стефана, виноград и подрум вина у који нас води отац Дамјан, верници долазе у манастир Буково да нађу смирење у молитви, заједништво у литургији, чују савет како да буду бољи хришћани или да се само на тренутак повуку из нашег метежног модерног света у тишину и мир древне светиње. Јелена Чалија ----------------------------------------------------------- Историја Букова Претпоставља се да манастир Буково потиче из 15. века. Манастирска црква, посвећена Светом Николају Чудотворцу, спада у посебну варијанту моравске школе. На манастирском имању је 1891. године подигнута прва пољопривредна школа у којој су учитељи били и монаси из Букова. Најтежи период за светињу наступа после Другог светског рата, када је манастиру одузето 366 хектара имања и када је он почео да пропада. Од 1972. до 1994. године, манастир је био женски. Доласком владике Јустина на трон тимочког епископа, у Букову је поново мушко монаштво, а манастир доживљава нову, велику обнову. Ј. Ч. Извор: Политика