Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'Jezik'.
Found 7 results
-
Pomaže Bog! Sa svojih 18 godina sam učinio jednu od najvećih grešaka u svom životu. Zakleo sam se kod moštiju svetitelja da nešto necu uraditi,a u suprotnom da me onaj čije ime se ne pominje nosi. Naime to nisam učinio (makar ja smatram da nisam) pri čistoj svesti i pameti. Pre odlaska u manastir ja sam patio od strahova koji su bili nesnosni. Jednostavno u tom momentu nisam razmišljao o težini reči koje izgovaram. Nažalost,sam pao u iskušenje bas onoga u sta sam se zakleo nepunih godinu dana posle. I poklekao sam.. I opet još veći strahovi su dosli da cu biti kažnjen i opet učinih grešku sa zakletvom.... Sada imam 22 godine i jednostavno nije mi to u redu, muči me. Želeo bih da vas pitam da li postoji neki nacin da se ta zakletva okaje? Jer shvatih sta sam učinio i više se ne kunem ni u šta jer sam shvatio greh moj, tada nisam razumeo. Svako dobro
-
"Crowdin" je popularna platforma za prevođenje, svega i svačega. Kompanije ili open-source projekti postavljaju svoje projekte koje žele da lokalizuju na više jezika. Napisao sam u naslovu "možete da zaradite", istina je, možete da zaradite na nekim projektima a možete i da volontirate (i to ima beneficije). Nakon što napravite nalog, možete da odete na ovaj link https://crowdin.com/projects#showcases i da pogledate neke projekte i ukoliko znate jezik koji se traži, možete da se prijavite da prevedete neki proizvod. Više o Crowdin-u
-
- crowdin
- open-source
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Sveštenici iz Srbije će ubuduće polagati crnogorski jezik
тема је објавио/ла Драгана Милошевић у Зона сумрака
Ukoliko Skupština usvoji predlog zakona o strancima, sveštenici Mitropolije crnogorsko-primorske koji dolaze iz Srbije i Bosne i Hercegovine moraće da polažu crnogorski jezik! Uz polaganje ispita iz poznavanja crnogorskog moraće i da prilože potvrdu da je registrovana verska organizacija za koju rade da bi dobili dozvolu za privremeni boravak, piše Dan.O ovom propisu juče se raspravljalo u crnogorskom parlamentu a navedena rešenja izazvala su revolt među poslanicima opozicije koji učestvuju u radu parlamenta, jer smatraju da se tako sprema novi progon sveštenika Mitropolije, koja na prostoru današnje Crne Gore postoji od 1219. godine i najstarija je institucija u zemlji, navodi podgorički dnevnik. Dan navodi da u vladajućoj kolaciji uovom rešenju ne vide ništa sporno, kao ni u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Poslanik Ujedinjene Crne Gore Goran Danilović je rekao da se ljudi uslovljavaju crnogorskim jezikom kako bi se osnovale neke komisije i tako namicao novac, umesto da se izuzmu barem ljudi iz regiona jer su u našoj državi u službenoj upotrebi srpski, hrvatski i bosanski. On je istakao da pouzdano zna, jer je bio ministar unutrašnjih poslova, da taj resor nema registar verskih organizacija, već ima jedan spisak na papiru A4 formata. Poslanik DF-a Budimir Aleksić ocijenio je da je Zakon o strancima jasno usmeren protiv SPC, odnosno Mitropolije. Poslanik DPS-a Dragutin Papović rekao je da je tačno da MUP nema registar verskih zajednica, ali ima evidenciju. On je naveo da su se u Crnoj Gori sve verske organizacije posle obnove nezavisnosti prijavile kod crnogorskih institucija, osim SPC, odnosno Mitropolija. “Predstavnici SPC namerno opstruiraju i ne žele da se prijave u Crnoj Gori, jer ne žele tim činom da priznaju nezavinost države Crne Gore. Kada naši državni organi reaguju u skladu sa zakonom to se predstavlja kao progon”, rekao je Papović, prenosi Dan. Ministar unutrašnjih poslova Mevludin Nuhodžić nije odgovorio na prozivke poslanika opozicije ne uzimajući završnu reč, da bi, kako je rekao, doprineo efikasnosti rada. Njegova pomoćnica Milanka Baković navela je da se svi stranci moraju evidentirati, pa samim tim i sveštenici. izvor- 11 нових одговора
-
- srbije
- sveštenici
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Amir Or je rođen 1956. u Tel Avivu. Studirao je filosofiju i komparativnu religiju na Hebrejskom Univerzitetu u Jerusalimu, gdje je kasnije predavao starogrčku religiju. Objavljivao je radove na temu klasičnih i religioznih studija, pjesme a potom i knjige, preciznije, Amir Or je autor jedanaest knjiga poezije. Štaviše Amir nije samo pjesnik – istraživač antičke mitologije već je novinar, urednik i prevodilac. Motivi njegove pisane riječi se uglavnom ogladaju u antici odnosno mitologiji. Umjetnik ovakvog spektra i misaone dubine ima otpor ka svemu što je površno i što nema neko dublje značenje. Amir se takođe pažljivo bavi istraživanjem hebrejskog jezika koji sam po sebi sadrži zanimljive specifičnosti, npr. svako slovo u hebrejskom alfabetu ima numeričku vrijednost. Dobitnik je nagrade izraelskog Ministarstva kulture za antičke prevode grčke poezije, a kako Borhes kaže: ” Za Grke nema imenice bez suštine”. Stiče se utisak da jezik u njegovim pjesmama dobija formu najuzvišenije stepenice umjetnosti, stihovi sežu za formom neobičnog bitisanja koje ima posebnu suštinu dok samo pitanje bivstva kod Ora je zapravo pitanje traganja. Jezik kaže Jezik kaže: i pre jezika bio je jezik. Jezik su tragovi koje su ostavili oni tamo preko. Jezik kaže: slušaj sada. Ti oslušneš: i čuješ eho. Uzmi tišinu i pokušaj da budeš tih. Uzmi reč i pokušaj da govoriš: Iznad jezika, jezik je rana iz koje svet teče i teče. Jezik kaže: jeste, nije, jeste, nije. Jezik kaže: hajde, daj da te govorimo, daj da te upotrebimo, hajde, izreci da si izrečeno. Or vrlo često istražuje odnose ljudske prirode i istorijske činjenice gdje takve teme dobiju poetsku masku i u prenesenom značenju izraze literani i misaoni izraz ovog pjesnika. Član je Svjetskog pokreta za poeziju, osnivač arapsko-hebrejske škole poezije Helikon, urednik međunarodnog festivala poezije Šar, njegove pjesme su prevedene na više od 40 jezika. Za doprinos modernoj svetskoj poeziji stekao je priznanje “Plejada”, dobitnik je Međunarodne književne nagrade “Stefan Mitrov Ljubiša”, ističe se kao i doitnik Premijerove nagrade, Fulbrajtove i Bernštajnove nagrade. Amir Or je jedan od onih umjetnika o kojima se malo priča dok njegove riječi srčano dožive oni koji sežu za mistikom umjetnosti, za riječima koje kriju velove značenja i filosofije. U jednom intervjuu Or je istakao: ” Poezija je lijek, a zadatak pjesnika je da stihovima liječi, pojedinca i čovječanstvo u cjelosti.” Ispravka Za greh što su me reči pokvarile i što sam pogrešno shvatio zov Ljubavi: Za odvajanje od sebe kao što se senka odvaja od tela a lice od srca; Za greh pitanja “Šta će oni reći?”; za samoporicanje; za ponos; Za greh praćenja magije pohvala pod svetlošću pozornice; Za moje uvo koje je prestalo da sluša, Za ono što sam izgovorio ustima, ali ne i mojom dušom; Za greh koji sam naneo mom telu štapom, bez milosti, udarajući se po grudima; Za trenutak kada sam Tvoje nazvao mojim; Za greh počinjen pred Tobom iz strepnje i straha; Za razbuktavanje vatre sumnje granom s drveta izobilja; Za moje sporo odrastanje; Za zatvaranje vrata i što nikada nisam ni čuo ni video, ni dozvolio sebi da budem srećan, kada bih ugledao Tvoje biće. Epitaf Skreni ovde s puta, lutalice, sedi među ove dudove i čokote loze, između vode i hlada, uz ovaj beli kamen, ovde ležim ja, dečak i imperator. Moje je lice hladan mramor, a ruke i noge obučene su mi u slonovaču i opalo lišće, ni ja nisam uspeo da stignem daleko, i ja sam jednom hodao zemljom. Skreni s puta ovde, lutalice, i zgnječi mi ove divlje plodove u lice. Skreni s puta, ti, u svom lutanju, posedi ovde s dudovim stablima i lozom. Između vode i hladovine i ovih kamenih svedoka ja ležim ovde, mlad momak i kralj. Moje je lice prohladni mermer. Na rukama i nogama nosim paprat i suvo lišće. Ni ja nisam daleko stigao, i ja sam jednom bio živ. Skreni s puta, ti, u svom lutanju, zgnječi mi ove dudove plodove u oči. O, hodaču, skreni s puta, bar za malo, sedi pod ovo dudovo drveće i čokote loze, voda i drveće i kamenje tako belo. Ovde ja, dečak i kralj, ležim zacelo. Moje lice hladni mermer, moje ruke, moje noge. Odeven sam u paprat i uvelo lišće. Ni ja nikad nisam dospeo daleko i ja sam nekad živeo i disao. O, hodaču, skreni s puta, lutalice, i zgnječi mi ove dudove u lice. Orfejeva molitva Smrt i još više smrti. Stajali smo na trgu, gladni opstanka i kao planinske senke prekrili grad slikama razbuđujućeg sna. Da li je ona bila tamo, ili nije bila? Stranac u svom telu, sposoban, a ipak nesposoban, ispitivao sam vazduh: “Koliko ćemo još godina hodati po ovom mrtvom pesku?” Planina blješti kao neka vizija, ili optička varka. Pesak se kreće ispod stopala kao sećanje koje nema početka, pa je svako mesto bilo koje mesto. Da li put ide nagore, ili nadole? Jesi li ti ovde iza mog prodornog pogleda? Je li moje netremično buljenje usmereno tamo, ispred mene? Odakle smo mi došli? Sami, nas dvoje, prešli smo nepregledne močvare po licima utopljenika, lagano rastvaranih u vodi. Godinama smo bili besmrtni. Na tavanu u Amsterdamu videli smo kroz prozor užasnu patnju. Koliko još treba da hodamo između smrti i smrti, peska i peska? Daj nam novu prošlost, novu smrt nam daj. Daj nam danas život za ovaj dan. Čaša piva Za savršeno ubistvo nisu potrebni neki razlozi, rekao je. Za savršeno ubistvo potreban je samo savršen objekat, kao što ih je bilo u Aušvicu. Ne oni u krematorijumu, naravno, mislim na ono kasnije, posle radnog vremena. I zaćutao je, posmatrajući penu na pivu, pa otpio gutljaj. Savršeno ubistvo je ljubav, rekao je. Savršeno ubistvo ne zahteva ništa savršeno, osim da daješ od sebe koliko god možeš. Čak je i sećanje na hvatanje za grkljan večno. Čak i krici od kojih mi se tresla ruka, čak i mokraća, osećanje blagosti na hladnom mesu, čak i peta čizme budi neku drugu večnost, čak i tišina, rekao je, gledajući u penu. Tačno je, pristojan arbeit macht frei, ali savršeno ubistvo je ono koje ne prospe ni kap kao usne deteta, objasnio je, kao pesak i pena, kao ti, dok slušaš, pijuckaš i slušaš. Za P.U.L.S.E Milošević Slavica izvor
-
http://www.glassrpske.com/kultura/muzika/Dimitrije-Vasiljevic-prvi-srpski-doktor-dzez-klavira-za-Glas-Srpske-Umjetnost-je-kodirani-jezik-stvarnosti/242342.html ... Димитрије Васиљевић, први српски доктор џез клавира за Глас Српске: Умјетност је кодирани језик стварности Један од оних саговорника од чије вам се биографије заврти у глави, за чије је представљање мало и четири стране културе, а имате само двије, засигурно је први српски доктор џез клавира Димитрије Васиљевић из Београда, који је свој докторски рад одбранио овог прољећа на Универзитету у Илиноису. У случају представљања Васиљевића утјеху даје оно што се у већини случајева потврди као истина, да дјела говоре више од ријечи и то што се он својим талентом већ представио на свим значајнијим сценама широм свијета, међу којима су Карнеги Хол, Кенеди центар, United Nationos Headquarters у Њујорку, Метрополитен Рум, Дром, Rockwood Music Hall, Krannert Center, Barshinger Center fot the Performig Arts, а ако се све коцкице сложе, сљедеће године можда ћемо га слушати и у Бањалуци. Након завршеног Берклија, преселио је у Њујорк, гдје је завршио мастер из џез клавира на New York University Steinhardt школи. Године 2014. пут образовања наставља у Champaigny, Илиноис, малом граду надомак Чикага, гдје је био примљен на Универзитету Илиноис на докторске студије из џез клавира. А тамо је једини у генерацији добио Creative and Performing Arts Fellowship и постао асистент џез клавира на том универзитету. Недавно је добио tender-track позицију доцента на Xavier University of Louisiana у Њу Орлеансу, гдје се ускоро сели, а за "Глас Српске" говорио је о џезу, професорском раду, свом виђењу стања у култури код нас... * ГЛАС: Вјерујем да Вам је било потребно много времена да откуцате биографију. Постоји ли нешто на шта сте посебно поносни? ВАСИЉЕВИЋ: Поносан сам на чињеницу да током ових 26 година колико се укупно бавим музиком, од тога 16 професионално, заиста никад нисам пристајао на компромисе који би, да су прављени, неминовно довели до скретања са главног курса мог музичког пута и врло вероватно и компромитовања музике у коју верујем и коју потписујем. Ти компромиси који су дакако вребали иза најразличитијих углова, а у виду флертовања са тезгарењем, жанровског сваштарења и прихватања искључиво материјалистичког и конформистичког приступа уметности, избегнути су захваљујући чврстој вери у идеал уметности и у сопствену могућност да тај идеал пратим и од њега ниједног тренутка не одступам, али и подршци родитеља, родбине и пријатеља. Ово не треба мешати са отвореношћу ка новим идејама и решењима, још једној својој особини на коју сам поносан. Но, како је граница између "продавања" себе погрешним токовима и отворености ка новом, веома танка, потребно је савладати читав низ интроспективних и других вештина да би се направио прави баланс и константно напредовало у жељеном правцу, што некад није нимало лако. * ГЛАС: Знате како тешко куца срце умјетности у Србији, РС, а опет знате и на којем нивоу исто то срце удара у свијету. Шта Ви осјећате као један од основних проблема због којих је код нас културни живот у тако незавидном положају? ВАСИЉЕВИЋ: Без много философије, јасно је да је на поднебљу које последњих неколико деценија рапидно губи свој идентитет, кога сопствени владари кидају на комаде и продају у бесцење и чија се привреда, али и морал и култура ваљају у блату, тешко направити плодно тле за уметничку мисао и њено оваплоћење. Србија и РС имају прегршт младих и надарених уметника, који већ унапред виде да код куће "нема хлеба" од бављења уметношћу и део њих одустаје од професионалног бављења овим позивом, а део њих одлази преко границе и постаје активно на неким туђим позорницама. На тај начин ни публика, која је генерално жељна квалитетних уметничких догађања, не добија прилику да живи и узраста са својим уметницима и тако бруси своје естетске и друге критеријуме, па онда долази до затвореног кола у коме само највећи ентузијасти остају код куће да музицирају, сликају, вајају, пишу, али чак ни они скоро да и немају коме, јер публика често није дорасла задатку. Тако се критеријуми смањују, квалитет уметничке понуде опада и сцена и публика, а и сами уметници трпе консеквенце оваквог вира. * ГЛАС: Мислите ли да младим људима код нас недостаје дисциплине, инспирације, мотивације? ВАСИЉЕВИЋ: Мислим да нашим младим људима пре свега недостаје квалитетна сцена и здрава конкуренција, а онда и начин да за свој труд и таленат буду адекватно награђени и плаћени. Тужно је то кад врсни млади таленти, као и они старији музичари, зависе од бахатих кафеџија који им спуштају хонорар до границе бесрамности, од организатора манифестација и фестивала који као да се утркују ко ће мање да плати (ако и уопште) извођаче који су провели године и деценије живота усавршавајући своје музичко и свако друго знање и умеће. Такав третман временом доводи до порива за "отаљавањем" посла код многих младих људи који се воде мишљу "не могу они мене толико мало да плате, колико ја мало могу да радим". Наравно, не треба заборавити ни значајан број оних који и упркос овим нељудским условима, и даље савесно обављају свој посао и труде се да своју уметност на највишем могућем нивоу пренесу публици и културној јавности. Но, генерисани аматеризам у уметности који се последњих година усталио на просторима Србије и РС, а који је настао услед недостатка поштовања уметникове личности, рада и уложеног труда, довео је до повишене непрофесионалности у послу и смањења одговорности на пољу сарадње између самих уметника, као и у сарадњи уметника са организаторима догађања. * ГЛАС: Мислите ли да постоји начин да се прекине та лоша прича о томе да морате отићи негдје и добити признање, па да вас онда доживе тамо гдје сте рођени и гдје сте се школовали, стварали..? ВАСИЉЕВИЋ: Нико није пророк у свом селу, каже народна изрека. Чини ми се да на нашим просторима она има посебну тежину. Код нас ако чак и постоји жеља да се талентовани уметници награде и подстакну на даље успехе, врло често не постоји правилан критеријум који би имао за циљ да препозна праве таленте. Много тога постиже се на гурање, везе и везице, кухиње и намештања, или на просту "извиканост" одређених имена за које сви већ од раније знају и који лете на крилима старе славе. Како је у осталим аспектима нашег друштва, тако је и у уметности, ништа се то много не разликује. Многи млади уметници се при том потпуно занемарују, јер не могу да дођу на ред од оних који су, често без правог покрића, свеприсутни у медијима и на сцени. Тек кад неко оде у иностранство, па тамо нешто постигне, има шансу да усталаса домаћу јавност, и чак и тад без правих филтера и опет без пуно критеријума, већ га рекламира само пука чињеница да је тамо а не овде, док квалитет његовог рада остаје непроверен. Само озбиљан приступ културном уређењу једне нације, са брижним, поштеним и стручним људима на челу тог пројекта, може дугорочно довести до промене тока свести како уметника, тако организатора, али и публике. Оваква би политика напослетку резултирала побољшањем квалитета уметничке сцене, али и квантитета уметника који остају у земљи, предано радећи свој посао, видевши егзистенцијалну сигурност од тога чиме се баве. * ГЛАС: Шта је то најважније што се трудите да пренесете Вашим студентима, који су највећи изазови, а шта је највећа одговорност у професорском "послу"? ВАСИЉЕВИЋ: Као ни у Србији и РС, тако нигде у свету уметнички посао не подразумева сигурну егзистенцију, у поређењу рецимо са инжењерским или информатичким позивом. Међутим, за разлику од наших крајева, у већини западног света постоји шанса да као уметник нађете своје место под сунцем, своју публику и вид финансирања своје уметности. Тако се и ја као професор музике, али и извођач са немалим искуством, трудим да својим студентима објасним да је уметност кодирани језик стварности која нас окружује и да као таква, она собом носи поетику света и објашњење многих метафизичких процеса и одговора на нека егзистенцијална питања. Говорим им да је мени музика донела и све најлепше и све најтеже у животу, и да сам стога бавећи се њоме, спознао многе неслућене кутке живота за које не бих знао чак ни да постоје да сам се бавио неким другим, неуметничким послом. Трудим се да им усадим свест о томе да није све у безглавом јурењу за бројем цифара на месечном изводу плате, да није све у суманутим бројкама, кредитима, некретнинама и осталим материјалним добрима, већ се суштина заправо налази у души, а до њене спознаје најлакше доводи управо бављење уметношћу које на крају прераста у вечну молитву и конекцију с Творцем. Амерички студенти, васпитани у строго прагматичном духу, често, па чак и код избора правца студирања, посежу за "сигурним" занимањима, а онда музику или уметност узимају тек као изборну област. Из тог разлога, трудим се да им представим живот и рад професионалног уметника, на овај оригиналан, али у Америци можда не претерано популаран начин и да у барем једном малом броју њих пробудим ентузијазам за ступање на пут професионалног уметника са шансом за стицање озбиљне каријере. * ГЛАС: Докторирали сте џез. Многи музичари са којима сам разговарала кажу да их у џезу највише привлачи импровизација. Шта кажете Ви? ВАСИЉЕВИЋ: Џез као такав јесте импровизација. Људи често у свакодневном говору рекавши импровизација мисле само на импровизовани соло у току композиције. Али ситуација је комплекснија, јер цела композиција је у мањој или већој мери импровизована, и то је тако увек у џезу. Поредим често то са језиком и људском комуникацијом као друштвеним феноменом. Свака особа импровизује своје изговорене реченице, нико дакле не чита унапред припремљен текст кад разговара са другом особом. Тако и у џезу, потребно је испећи занат, да би се било у могућности да се спонтано "говори" џез језиком и да помоћу импровизације музичари комуницирају како међусобно, тако и са публиком. Енергија која се при том процесу ствара, јединствена је и познато је да повезује оно исконско хумано у људима који је упражњавају, те тако џез музичари врло често својом делатношћу спонтано руше културолошке баријере и одређене социјалне предрасуде и конструкте који владају у друштву. Истовремено, културни идентитет је веома важан у џезу, јер је он као такав нарочит експресивни систем који је подложан модификацији, те стога џез музичар има шансу да у свој импровизациони стил инкорпорира наслеђе своје културе у којој је одрастао, а да при том задржи све битне елементе џеза. Концерт у Коларчевој задужбини * ГЛАС: Можемо ли очекивати Вашу посјету Бањалуци? ВАСИЉЕВИЋ: Идућег пролећа имаћу премијерни концерт са својим америчким квинтетом у Коларчевој задужбини у Београду. Како ће овај концерт бити део европске турнеје чија путања је управо сада у процесу планирања, биће ми посебно задовољство да том приликом наступим и у Бањалуци, уколико организација турнеје то дозволи, те се том приликом и упознам са љубитељима џеза у РС.
-
Pozdrav, Nisam nasao na internetu tačne informacije, pa da pitam ovako. Kojim delom je liturgijski jezik naše crkve crkvenoslovenski, a kojim delom srpski? Mislim aktivno, za vreme liturgije, kako se koristi? Hvala Sent from my Redmi 3X using Pouke.org mobile app
-
У свечаној сали Београдског сајма представљено Дечје Јеванђеље на ромском језику
a Странице је објавио/ла Guest у Вести из Цркве
Кратким приказом о самој Библији и преводима на разне језике протођакон Радомир Ракић је присутне поново подсетио на потребу читања Библије и на живи дијалог са Библијом. Износећи чињенице о преводу Библије на српски језик (превод Ђуре Даничића и Вука Караџића) протођакон Радомир Ракић није пропустио да у кратком времену обавести посетиоце и о новом преводу Светог Завета Комисије Светог Aрхијерејског Синода Српске Православне Цркве. Библијско друштво је, иначе, организовсало превод Јеванђеља од Маека на ромски језик. Када је у питању превођење библијских текстова, али и других, на ромски језик, због разних дијалеката, морало би се водити рачуна о тачности превода, истакао је протођакон Ракић. Бајрам Халити, члан Удружења књижевника Србије, указао је на положај Рома и истакао чињеницу недовољног ангажовања преводилаца на ромски језик, као и на недостатак публикација на ромском језику. Само на изглед мала књига по обиму, Дечје Јеванђеље на ромском језику, у ствари је и "збирка православних молитава и правила и начина на који се оне изговарају, а један посебан део посвећен је припреми за исповест и свету тајну причешћа, употпуњена Божјим заповестима посредством којих се, одговарајући на питања, дете на прави начин припрема да приступи светим тајнама", наводи, између осталог, Бајрам Халити, аутор једнотомног Речника српско-ромско-енглески језика. Преокупација преводиоца Златомира Јовановића као председника Скупштине Међународне организације Рома представља развијање и неговање сарадње међу националним културама, а посебно зближавање и разумевање стваралаца из разних земаља и народа. О самим Ромима, који данас немају верску заједницу и већином су православни, говорио је преводилац Јовановић, као о слободном народу који је свугде слободан, јер носи Бога у срцу и са Богом живи, обраћајући му се директно за све што му је потребно, без сумње и не са "условном" молитвом. Проповедање хришћанства код Рома је било на бази симболичких слика и зато је велики број Рома у православљу, иако је због социјалног статуса, стално изложен и другим утицајима и искушењима савремене техничке цивилизације. Представљање ове за Роме значајне књиге Јовановић је завршио речима Меше Селимовића: "Човек није оно што мисли да јесте, него оно што ради." Зорица Зец Извор: СПЦ
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.