Претражи Живе Речи Утехе

Grigorije prvi put o nepravdi prema Vidiću, povratku Žoca i lekcijama Pešića NOVA S Autor:Vojislav Milovančević 07. jan. 2022 Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs/Dragan Mujan/Nova.rs/Starsport "Povratak Željka Obradovića je pokazatelj da i naš predsednik može nekad da napravi pravi potez. Kao što je i dolazak Piksija u fudbalsku reprezentaciju pravi potez i dolazak Svetislava Pešića u košarkašku reprezentaciju. To se sigurno nije dogodilo bez predsednika, kao što bez njega nije bilo ni ono pre što smo imali, ali to sad nema veze, jer ovi ljudi svakako daju svoj doprinos", rekao je u intervjuu za "Novu" episkop diseldorfski i cele Nemačke, Grigorije Durić. U velikom novogodišnjem intervjuu za „Novu“, vladika Grigorije govorio je o svom prijateljstvu sa legendarnim košarkašem Dejanom Bodirogom, odlascima na Zvezdin sever, fudbalskim razgovorima sa svojim duhovnim ocem Atanasijem, kao i o tome zašto smatra da je prema bivšem kapitenu Mančester Junajteda, Nemanji Vidiću, učinjena velika nepravda. U prvom sportskom intervju, episkop diseldorfski i cele Nemačke otkriva kako je upoznao Ronaldinja, ko su, po njegovom mišljenju, najbolji fudbaleri u istoriji i zbog čega misli da je Novak Đoković nivo iznad Rafaela Nadala. Često ističete važnost sporta. Kojim sportom ste se bavili? Ja sam od onih sportista koji su sve probali. Igrao sam fudbal, košarku, stoni tenis, tenis. Kao sva druga deca, bavio sam se različitim sportovima i mogu reći da su mi poneki baš dobro išli. Bavio sam se i borilačkim sportovima, karateom, aikidom i pomalo boksom i nisam bio loš ni u tome. To su individualni sportovi koji mogu mnogo da pomognu i u kolektivnim sportovima. Sport je dobar zato što nas pokreće na aktivnost, rad i na sve što je dobro. Mislim da nije moguće odvajati naše telo od naše duše. Zato je uvek dobro baviti se sportom, ali je dobro obavljati i fizičke poslove, kretati se, makar šetati. Jedino nije dobro samo ležati, sedeti i nemati nikakvu aktivnost. Postoje teze da po zdravlje čoveka nije dobro profesionalno bavljenje sportom. Kakav je vaš stav o tome? Za mnoge će biti iznenađenje, ja sam tu bilzak onom stavu koji ima proslavljeni košarkaš Duci Simonović. Mislim da su ljudi preterali u tom profesionalnom bavljenju sportom, ali ljudske granice su ogromne i ispituju se. Nije svaki čovek za sve i nema svako te kapacitete da napreduje. Recimo, vidimo da su Novak Đoković i Rafael Nadal bili egal jedno vreme, ali je Đokovićeva fizička konstitucija mnogo bolja i izdržljivija. On i dalje traje, a Nadal praktično ne može da se vrati na taj nivo, baš zbog tih fizičkih dometa. Vladika Grigorije Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs Jeste li se upoznali sa Novakom Đokovićem? Dva ili tri puta smo se videli. Upoznao sam ga još dok je bio mlad, na tom Dejvis kupu u Beogradu. Dobar je mladić i to se vidi. Videli smo se jednom i u crkvi kod Nikšića, kada sam upoznao njegove stričeve i to pleme iz kog on potiče. Tada sam shvatio da tu ima dosta genetike koja je nadograđena tim silnim treninzima. Novak je poznat po tome što mnogo pažnje posvećuje tom duhovnom aspektu. Da li vam se nekad obratio sa molbom za neki savet u tom smislu? Razgovarao sam sa njima u hotelu u vreme održavanja pomenutog Dejvis kupa i to je bilo veoma prijatno iskustvo za mene, a čini mi se i za njih. To su mi rekli posle kad su osvojili taj Dejvis kup. Nakon toga, ja sam otišao svojim putem, a Novak je otišao svojim putem, na svu sreću putem slave. Jeste li navijač jednog od večitih rivala? Ja sam bio navijač Crvene zvezde oduvek. Danas, kad gledam utakmice, ponekad me povuče ona mladalačka nostalgija. Sreo sam nedavno Dejana Stankovića, u nekom restoranu u Beogradu, rekao sam mu da navijam za Zvezdu i da je volim. Voleo sam i njega kao igrača. Ja sam gledao Zvezdu u najsrećenije vreme. Generaciju Vladimira Petrovića Pižona, kao srednjoškolac u Beogradu, a gledao sam kasnije i generaciju Dragana Stojkovića Piksija, koja je je kasnije postala i prvak Evrope i sveta. Posle toga sam otišao u rat i bilo je teže pratiti. Foto: Peđa Milosavljević/Starsport Išli ste na utakmice? Naravno, i to sam išao na severnu tribinu, kao dečak i kao bogoslov. Moja prva velika utakmica je bila ona protiv Barselone, kad je Maradona lobovao Diku Stojanovića. Inače, mnogo volim Maradonu. Imao sam takođe priliku da se sretnem i sa Ronaldinjom u Barseloni. Sreo sam i Krojfa i Kapela, a igrao sam mali fudbal sa genijalnim Dejanom Savićevićem. Nema dalje. Maradona i Ronaldinjo, Piksi i Dejo… Njih četvorica su za mene fudbalska poezija, čast svima drugima. Kako ste se upoznali sa Ronaldinjom? Tad je u košarkaškom klubu Barselona igrao Dejan Bodiroga i bili smo u istom restoranu. Njih dvojica su razgovarali, kao dva velika igrača i prijatelja, a ja sam tu stajao i slušao. Dejan je mene predstavio, rukovali smo se i ja sam bio dovoljno srećan za nekoliko dana i evo – za čitav život. Ispada je većina episkopa na strani Crvene Zvezde. I sam patrijarh je zvezdaš. Ima li kod vas neko ko navija za Partizan? Ne znam za to. Recimo, nedavno sam čuo da je umro Moca Vukotić i prošla me je neka jeza. Ja sam ga gledao još kad je igrao. Ti igrači tog vremena, kakvi su to bili ljudi! Nije bilo toga da neko voli Zvezdu, a mrzi Partizan, već je isključivo postojao veliki respekt. Mi smo znali da igrači Partizana mogu da nas pobede i čak ponize, i bilo je takvih momenata. Stoga mi je čudno kad ljudi mrze nekog drugog zato što vole suprotan klub. Da li razgovarate sa drugim episkopima o sportu? Naravno, toga je uvek bilo. Naročito dok je bio živ vladika Atanasije. On je bio tipični zvezdaš, baš je voleo fubal i mnogo smo voleli da pričamo o fudbalu. Bilo je tu mnogo zanimljivih teza. Na primer, Atanasije je govorio da dribling nije nešto što je logično i posledica logike, već nešto što je predlogično. Dakle, čovek najpre nešto uradi, pa se onda pokaže da je to logično. Meni je to bilo zanimljivo, to njegovo shvatanje, a kasnije sam to primenjivao i viđao u drugim segmentima života, da se čovek ponaša “predlogično”, kao po nekom instinktu. Kad sam sa njim razgovarao o fudbalu, pričali smo i o tome šta karakteriše velikog igrača u odnosu na nekog prosečnog – to što veliki igrač napravi potez, najčešće je to pas, koji niko na stadionu ne očekuje, i po tome je on veći od svih. To je Ronaldinjo, to je Maradona, to su bili u košarci Dejan Bodiroga, Mirza Delibašić, Dragan Kićanović, a danas Nikola Jokić. Neretko se govori o vašem odnosu sa legendarnim Dejanom Bodirogom. Odakle poznanstvo sa njim? Ono potiče iz jednog događaja koji je bio vrlo značajan u mom životu. Naime, upoznali smo se preko jednog prijatelja. To malo ko zna, a ja volim kad imam priliku da to kažem – Dejan, Vlade Divac i Peđa Stojković su pomogli operaciju jedne devojčice, na moju molbu i to u velikom novčanom iznosu. Upoznali smo se zahvaljujući toj njegovoj dobroti, koju on, naravno, ne pominje, a koja se vidi iz aviona. Više od 20 godina smo prijatelji, postali smo to malo pre nego što je on doživeo potpuni vrhunac svoje karijere. Osvojio je sve što se može osvojiti, oženio se, dobio je sina Nikolu. Mi smo nerazdvojni prijatelji, radili smo neke lepe humane i sportske stvari zajedno i ono što je najvažnije, vrlo pažljivo i odgovorno gajimo to naše prijateljstvo. Dotakli smo se košarke. U Partizan se pre šest meseci vratio najveći evropski trener Željko Obradović. Kako vidite tu njegovu odluku da dođe u Beograd posle 30 godina? Koliko to znači srpskoj košarci? Mislim da je on bukvalno rođen za taj posao. Pamtim ga i kao dobrog igrača. Njegov povratak je pokazatelj da i naš predsednik može nekad da napravi pravi potez. Kao što je i dolazak Piksija u fudbalsku reprezentaciju pravi potez i dolazak Svetislava Pešića u košarkašku reprezentaciju. To se sigurno nije dogodilo bez predsednika, kao što bez njega nije bilo ni ono pre što smo imali, ali to sad nema veze, jer ovi ljudi svakako daju svoj doprinos, jer su oni profesionalci i genijalci u svom poslu. Mnogo cenim Željka Obradovića, u porazima i u pobedama i u njegovoj filozofiji života. Isto tako veoma cenim i mnogo dobro poznajem Pešića, družimo se u Minhenu. Njega smatram bukvalno za nekog čoveka kod koga bih slao mlade ljude da se poučavaju, ali ne samo košarci, već i životu. Svako ko provodi vreme sa Pešićem ima neku zanimljivu angedotu iz tog zajedničkog druženja. Možete li vi neku da nam ispričate? Postoji jedna pouka koju mi je ispričao, a koju ne mogu da prenesem u potpunosti. U suštini, naučio me je da često čovek mora da pogazi sebe i svoj princip da bi pobedio tim. On me naučio da čovek i kad sebe ponizi, mora u tome da bude dostojanstven. Naravno, on kao Piroćanac mnogo lepše priča o tome od mene i bilo bi dobro da ga nekad pitate o tome. Reč je o jednom ozbiljno pametnom čoveku. Njegov sin Marko je, kao što znate, dugogodišnji sportski direktor košarkaškog kluba Bajern. Isto tako je bio i izuzetan košarkaš. U pitanju su izvanredni ljudi. Srbija ima izvanredne ljude.

Vladika Grigorije o #NisamPrijavila: Ne skretati pogled pred nasiljem FoNet Danas 18:34 Vladika Grigorije Foto: FoNet/ TV FoNet Nasilje i okrutnost nisu nužnost i neizbežnost u ovom svetu i zato nipošto i nikada ne smemo sklanjati pogled pred takvim činom, poručio je vladika Grigorije na Instagram nalogu povodom ispovesti žena na društvenim mrežama o nasilju koje su pretrpele uz haštag #NisamPrijavila. Duševnu patnju, unutrašnje lomove, poniženja i osećaj izgubljenog dostojanstva žene koja pretrpela nasilje možemo samo da naslutimo, ali nam ambisi do kojih to stradanje seže ostaju nepojamni, istakao je vladika Grigorije. „U tim trenucima totalnog rasula, dezintegrisanosti celokupnog bića, na duševnom, telesnom i svakom drugom planu, presudno je naći sabirnu tačku, oslonac za koji se moguće pridržati, a ta tačka bi uvek i pre svega trebalo da budu bližnji, čija je bezrezervna podrška spasonosna, ako je ima, baš kao što može biti poguban njen izostanak, ako je nema“, poručio je vladika i naglasio da od tog oslonca najčešće zavisi krajnji ishod stradanja kroz koje žrtva prolazi. „Uostalom, ni Hristos dok je prolazio kroz stradanje nije bio sam“, istakao je vladika Grigorije, uz ocenu da samo ljubav, bezuslovno prihvatanje i razumevanje bližnjih, u ovom slučaju uz neizostavnu podršku stručnih lica, može onima koji stradaju pomoći da izađu na put isceljenja i ozdravljenja. Ukazao je da žena „na čije biće je na grub i svirep način nasrnuto“, neretko krivicu i odgovornost za ono što joj je učinjeno pripisuje sebi, što je, kako naglašava, „pogubnije od bilo čega drugog“. „Zato je iznimno važno da u trenucima krajnjeg očaja i izgubljenosti prigrli svoju izranjavanu dušu i telo, i tako sebe oslobodi osećaja krivice. Кada jednom rane na duši i telu zacele, počinilac će biti osujećen u svom činu, a njegov zločin biće obesmišljen. Isceljenje i ozdravljenje žrtve najbolji je mogući odgovor i kazna izvršiocu zlodela“, poručio je vladika Grigorije uz poruku „stop nasilju“. Uz hešteg #NisamPrijavila na društvenim mrežama objavljeno je oko 20.000 ispovesti žrtava zlostavljanja, uglavnom žena i devojaka koje dele svoja iskustva u kojima objašnjavaju zbog čega se nisu obratile policiji, porodici ili prijateljima.

U JAVNOSTI SE MNOGO GOVORILO O TOME ZAŠTO JE EPISKOP ZAHUMSKO-HERCEGOVAČKI NAPUSTIO TU EPARHIJU, DA LI JE TO ZAISTA BILA NJEGOVA ODLUKA ILI JE, IZ OVIH ILI ONIH RAZLOGA, BIO NA TO PRINUĐEN. DA LI ON NEKOME SMETA ILI NEŠTO SMETA NJEMU? MOŽDA JE IPAK BOLJE PITANJE ŠTA ON ZA SOBOM OSTAVLJA I MOŽDA JE VAŽNIJA ONA TEMA DA SE IPAK NEŠTO SME I MOŽE – MA KOLIKO SVI PRIČALI O CRKVENOJ DISCIPLINI I NESPOSOBNOSTI LAIKA DA RAZUMEJU KAKO CRKVA FUNKCIONIŠE, TE DA SE STVARI NE MOGU TAKO BRZO MENJATI NITI OTVORENO KRITIKOVATI, A KAMOLI ISKAKATI IZ PROSEKA U prvom intervjuu koji smo, pre oko osam godina, radili sa vladikom Grigorijem, na pitanje kako se povukao sa studentskih demonstracija početkom devedesetih, budući da je tada bio jedan od vođa protesta, kazao je: "Bilo je onih koji su nas potajno podržavali. (…) Bilo je to za nas veoma podsticajno i značajno. Ipak, brzo sam uvideo da smo nemoćni i da su oni koji su bili za Miloševića opasniji, moćniji. A bilo je među studentima i ‘ubačenih’. Sve to mi je bilo mučno i otišao sam svojim putem." Za nekoliko dana (16. septembra) u hramu Svetog Save u Diseldorfu, vladika Grigorije biće uveden u tron Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. Čini se da skoro tri decenije nakon onih mladalačkih protesta episkop Grigorije opet odlazi nekim svojim putem. U javnosti se mnogo govorilo o tome zašto ide, da li je to zaista bila njegova odluka ili je, iz ovih ili onih razloga, prinuđen da napusti Eparhiju zahumsko-hercegovačku. Da li on nekome smeta ili nešto smeta njemu? Možda je bolje pitanje šta za sobom ostavlja i šta je tokom ovih godina stolovanja u Hercegovini uradio. I možda je važnija tema ona da se ipak nešto sme i može – ma koliko svi pričali o crkvenoj disciplini i nesposobnosti laika da razumeju kako Crkva funkcioniše, te da se stvari ne mogu tako brzo menjati niti otvoreno kritikovati, a kamoli iskakati iz proseka. O ČASTI I VLASTI: Na praznik Preobraženja, 19. avgusta, Trebinje vrvi od ljudi. Skupe se na slavu grada sa svih strana. Još od jutra teško je uloviti mesto ispod Platana da se popije kafa. Atmosfera bude radosna, svečana i glasna. Ove godine je, kažu Trebinjci, bilo mnogo pomešanih osećanja. Dokasno, ljudi su dolazili da se pozdrave sa vladikom Grigorijem. I to nešto govori i znači. U svojoj besedi na taj dan vladika je istakao da je odluku da preuzme novu dužnost doneo sam, a zatim je nastavio: "Kada sam u dvadeset i petoj godini ostavio sve i otišao u Ostrog, govorili su da sam vjerovatno poludio. Ipak se ispostavilo da nisam, ali kada sam mogao tada ostaviti sve, nije mi teško ni u pedesetoj ostaviti čast i vlast i uticaj koji sam nesumnjivo stekao. Jednostavno sam želio da se još jednom u životu lišim vlasti i moći, da napravim mjesta drugome i boljem od sebe i da, što je najbitnije, odem tamo gdje je potreba i nužda veća i pretežnija." Tokom godina, vladici je zamerano upravo to – vlast i uticaj koji je nesumnjivo stekao; da je u Hercegovini sve i svja, da je nezaobilazan igrač za sve što se tamo dešava; da se bavi biznisom; da se druži sa političarima na vlasti; da je impulsivan, da je prečesto u civilu, da previše igra fudbal... Za početak valja primetiti da je moć opasna i primamljiva rabota i retko ko je imun na njene čari, pa je otuda lako zaključiti da verovatno nije ni vladika Grigorije. Dodatni problem je ustrojstvo Crkve po kojem episkopi imaju skoro pa neograničene nadležnosti kada je reč o upravljanju eparhijama, te ih takoreći, sve dok ne dogori do nokata, ništa ne sprečava da tu moć zloupotrebe kako i kad god im je volja. Ova težnja ka moći, a to svedočimo svakodnevno, svakako nije ograničena samo na Crkvu. Baš zato, u vremenima malih bogova, imponuje činjenica da se neko svojevoljno odlučio da napusti mesto gde je već uveliko izgradio i čast i vlast i uticaj i ode u eparhiju koju će biti, čega je veoma svestan, teško i komplikovano voditi. Možda je zato, da zanemarimo one zlonamerne ali i veoma dobronamerne sumnje, i bilo toliko teško našoj čaršiji da prihvati da je taj odlazak njegov slobodni izbor. Za novu eparhiju ga je na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora predložio episkop budimljansko-nikšićki Joanikije. Poznato je da su njih dvojica u dobrim odnosima, te teško da je ovaj to uradio mimo volje budućeg episkopa frankfurtskog i sve Nemačke. Na kraju bi sama činjenica da je pristao da ode po sebi bila dovoljna. O DRUGIMA I MOSTOVIMA: Tokom prethodnih godina, vladika Grigorije je bio poznat po istupima, kako u javnosti tako i unutar Crkve, veoma netipičnim za SPC. Nije moguće svrstati ga u ladice, niti u tabore. Talasao je mnogo. Od onog čuvenog pisma ostalim episkopima koje je završilo u medijima sa porukom da u Crkvi mora nešto da se menja preko izjava da treba da se gradi više škola i bolnica umesto hramova (crkve koje je on gradio i obnavljao, poput one u Prebilovcima ili Saborne u Mostaru, nisu građene novcima običnih vernika, već donacijama kompanija, poslovnog sveta i države) do otvorenih ekumenskih stavova i više nego dobrih odnosa sa predstavnicima svih verskih zajednica u Bosni i Hercegovini. Ima jedna fotografija, valjda nastala posle uzvratne posete redovnika i redovnica Dubrovačke biskupije Eparhiji zahumsko-hercegovačkoj, gde su u nekom trebinjskom kafiću svaki sto zauzele časne sestre i opušteno razgovaraju. Ima nečeg u toj slici što smiruje i daje nadu. Zbog dijaloga sa drugima, ali i zajedničkih molebana za jedinstvo svih hrišćana koje Zahumsko-hercegovačka eparhija organizuje sa Dubrovačkom biskupijom, često je na meti oštrih kritika, pogotovo onih kojima je ekumenizam psovka, a takvih u Crkvi nije malo. Andrej Jeftić, docent na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu, podseća kako je vladika tokom svog stolovanja u Hercegovini organizovao mirovne konferencije za verske vođe u Trebinju i kako su na njegovu inicijativu verske vođe BiH nedavno zajedno obišli stratišta iz proteklog rata sva tri bosanskohercegovačka naroda i na njima se pomolili. "Na trusnom području kakvo je bosanskohercegovačko, glas vladike Grigorija je predstavljao rijedak glas koji je vapio za mirom i slogom među narodima i vjerskim zajednicama, koji je bio utoliko značajniji što je poticao od jednog episkopa", ističe za "Vreme" Andrej Jeftić. Sagovornik "Vremena" dalje smatra da vladika nastoji da bude pre svega čovek, a tek onda čovek svog jerarhijskog čina te da je, kako on to vidi, vladika Grigorije pastir koji ne služi "samo nekim deriviranim ‘duhovnim potrebama’ pojedinca već njegovom celokupnom biću", trudeći se da pomogne ljudima u tegobama svakodnevnog života. Koliko god da je radio na hramovima u Hercegovini, a radio je mnogo, Andrej Jeftić ističe da je vladika još više radio na izgradnji života ljudi. Ističući šta smatra karakterističnim za delovanje vladike Grigorije, sveštenik Eparhije zahumsko-hercegovačke Dražen Tupanjanin za "Vreme" kaže: "Prema njemu je, bilo da ga podržavate ili ne, teško, zapravo gotovo nemoguće, bilo biti ravnodušan. To vidim kao njegov ogroman uspjeh!", nastavljajući dalje da "kroz ratne i poratne krize njegovo svešteničko i episkopsko služenje nikada nije bilo ravnodušno posmatranje. Crkva u koju je vjerovao (i vjeruje) jeste živa Crkva, a nikako muzejski eksponat i robovanje tradicionalizmu. To je vizija Crkve koja prihvata rizike i odgovornosti datoga trenutka, Crkva tako potrebna savremenom čovjeku. Crkva kojoj se ne prosto pripada, već ona čija se stvarnost živi u sveobuhvatnosti naše egzistencije." O RAVNOTEŽI I ODLASCIMA: Ma koliko pojedini u Crkvi zamerali vladici Grigoriju da se ne ponaša konvencionalno, čak i ako to rade iz dobre namere podstaknuti nekom svojom idejom kakav bi jedan po njima vladika trebalo da bude, prenebregavaju da su takvi ljudi više nego potrebni Crkvi, da su neka vrsta mostova između nekih drugačijih svetova koji se svakako prožimaju, ali se neretko i sudaraju. Otuda to balansiranje između svetova nije lako, krije razne zamke, može dosta da košta, ali je neophodno. Vladika Grigorije se tokom prethodnih godina kalio i menjao. Sigurno da je nekada i grešio. Ali je pokazao da je moguće govoriti i kada drugi ćute, suprotstaviti se i kada to nije poželjno. I da zbog toga nećete završiti u nekom zabačenom kutku ničega. Prečesto se nedelovanje u društvu, unutar Crkve, skoro na svakom koraku, pravda time da se ne može ništa promeniti, da je suviše opasno, da to tako ne ide, da nismo mi ti koji smo odgovorni, zaslužni... Nema opasnije pojave u jednoj instituciji ili društvu nego ubeđenje drugih da su borba i kritika uzaludne, a da je različitost nepotrebna. Onima koji rade nasuprot ovakvih umrtvljujućih stavova treba odati počast jer... petlja je skupa reč. Eparhija frankfurtska i sve Nemačke dobija dobrog episkopa. A Crkvi i društvu bi išlo znatno bolje da je više onih koji se usuđuju da govore. O strani na kojoj je Vučić Kada je objavljeno da će vladika Grigorije otići u Nemačku, neki su posumnjali i da je to zato jer se zamerio Aleksandru Vučiću. Naime, on je retko kada krio da oseća animozitet prema predsedniku Srbije i načinu na koji ovaj vlada. Svojevremeno je u emisiji "Pressing" na N1 izjavio: "Imam protiv toga što ima dosta nametljivosti u njegovom nastupu, mnogo je na televiziji, suviše priča i vrlo je sposoban da sve pokrije. (...) Mislim da je pretjerao u pokrivanju medija. Vučić i ja nikad nismo bili na istoj strani. Od 1992. do danas. Ja kad sam bio za Evropu i demokratiju, on nije bio. Ja sam uvijek bio protiv Miloševića, nikad nisam bio za njega. Nisam ja naivan, on je ozbiljan, sposoban i opasan političar, sve prati i sve vidi. On zna da ja nisam za njega, baš me briga što zna." Kada je on to izjavio, nije bilo malo onih iz Crkve koji su hvalili Vučića ili su makar zahvalno ćutali. Do danas se situacija podosta promenila. Nedavno je za "Nedeljnik" kazao, odgovarajući na pitanje o predsedniku Srbije kako je "Napoleon Bonaparta svojevremeno rekao da se ne treba plašiti onih koji ne misle kao vi i to vam kažu, već onih koji ne misle kao vi a to neće ili ne smeju da vam kažu. Voleo sam da ponavljam svojim saradnicima: kad dođe faza da ne smete da mi kažete ono što mislite da mi neće prijati, menjajte me, pa makar silom! A vrlo lako dođe čas kad volimo da o sebi slušamo samo lepe reči. Iako je to prijatno, neopisivo je opasno za čoveka na vlasti. Jer, zasigurno, oko njega će sve manje biti prijatelja, a sve više laskavaca koji će ga odvesti u propast." Dobar duhovni savet, samo još da ima onih koji će ga čuti. Jelena JORGAČEVIĆ, VREME

Poznato je da su 2 pomenuta svetitelja slala jedan drugome pisma (jer VO VREMJA ONO internet nije postojao) Elem,evo čuvenog 48. pisma sv.Grigorija sv. Vasiliju... izvor http://www.ccel.org/....iii.xviii.html Grigorije Nazijanzin Vasiliju Prestani da o meni govoriš kao o neobrazovanom , sirovom i neprijateljski raspoloženom čoveku koji ne zaslužuje da živi samo zato što sam se odvažio i uspeo da sozercavam o načinu na koji se prema meni postupa. I sam si svestan da nisam pogrešio ni u čemu drugom i nemam grižu savesti koja bi bila izazvana lošim postupanjem prema tebi ni u malim niti u bitnim pitanjima a nadam se da nikada neće ni doći do toga. Znam samo da bejah prevaren-kasno sam to shvatio,na žalost-ali sam shvatio-a za to je glavni krivac tvoj tron koji te je izgleda iznenada izdigao iznad tebe-umoran sam od toga da me krive za tvoje greške i od toga da se izvinjavam ljudima koji znaju naš predjašnji a i sadašnji odnos. Zbog svega što moram da trpim ovo je definitivno najsmešnija i najušljivija stvar jer u ovoj situaciji ista osoba nepravedno strada ali i ispašta zbog svoje krivice a ja se trenutno nalazim u takvoj položaju. Različiti ljudi me okrivljuju za različita dela,svaki po svom ukusu, dispoziciji ili po meri ogorčenosti koju u njemu izazivam. Oni najljubazniji me kritikuju sa prezrenjem, omalovažavajući me. Ti isti me bacaju nakon što sam im poslužio,postupajući sa mnom kao što se postupa sa bezvrednim čašama i bokalima ili sa skelom koja je bitna dok se zgrada zida ali čim je zidanje završeno,majstori je sklanjaju. Pustićemo ih da žive u svom ubedjenju i nećemo sputavati njihovu slobodu govora. A da li mi ti,kao nagradu, isplaćuješ ta blagoslovena i prazna nadanja koja si osmislio radi zlobnih govornika,koji te optužiše za vredjanje moje ličnosti pod izgovorom da me poštuješ,kao da sam toliko lakomislen i tako lako zanesen pomenutim tretmanom. Jasno ću ti staviti do znanja sve što mi je na duši i ne smeš se zbog toga ljutiti. Reći ću ti ono što sam rekao i u trenutku patnji, ne u izlivu besa ili zaprepašćenja zbog onoga što se desilo tako da svakako nisam tada izgubio zdrav razum niti sam buncao. Neću se latiti oružija niti ću razradjivati taktiku- koju nisam izučavao ni ranije , kada je prilika bila prikladnija jer svi su se tada naoružavali u svojoj pomahnitalosti (znaš i sam koja je bolest slabića), niti ću izaći pred Antimusa, iako dotični nije ratnik za primer, jer i sam sam nenaoružan i nenaviknut na rat a samim tim i podložniji svakom ranjavanju. Bori se sam sa njim ako želiš (jer okolnosti često od slabića prave ratnike) ili nadji nekoga ko će se boriti kada ti uhvate mazge, dok stražari nad tesnacem,kao što u starini učini Amalek Izrailjcima. Daj mi pre svega tišinu. Zašto bih se borio za prasiće koji sisaju i živinu, i to ne moje vlastite, kao za duše i kanone ? Zašto bih mitropoliju trebalo da lišim proslavljenog Sasime ili da ležim nag i otkrijem tajne tvog uma kada bi trebalo da se pridružim onima koji ih prikrivaju. Da li ćeš onda biti muž i sve strane privesti svojim zaključcima,kao što reke čine zimskim bujicama, bez obzira na prijateljstvo i intimnost u činjenju dobra ili zbog reputacije koju će ti takav tok dogadjaja doneti. Predaj se Duhu. Iz našeg prijateljstva naučiću da ne verujem prijateljima niti da bilo šta poštujem kao Boga. ostavljam učenijima da daju istorijski kontekst dotičnog pisma ali bi bilo lepo da o istom prodiskutujemo