Претражи Живе Речи Утехе

Ненад Бадовинац, отац Василије (Србљан), Архимандрит Гаврило, Презвитер отац Оливер Суботић Сусрет оца Гаврила и оца Оливера је планиран у неколико наврата, али до данас, никако да се оствари. Сусрет познаваоца нових технологија у сврху православног мисионарења доживели смо као зачетак идеје обједињења различитих концепата коришћења нових технологија у једну стваралачку целину којом би се ујединили разноврсни модели и пружила им један јединствени мисионарски смисао у Српској Православној Цркви. У посету оцу Оливеру дошли смо у већем саставу. Сусрет, како то већ приличи догодио се у цркви. Направили смо неколико заједничких фотографија после којих смо кренули према црквеној гостопримници и трпезарији где смо од стране домаћина и вредних људи који им помажу послужени празничном трпезом. г.Стаменко Мијатовић, Архимандрит Гаврило, отац Оливер Суботић, отац Василије Србљан Заједничком састанку Архимандрита Гаврила и оца Оливера, присустовао је и отац Василије (Србљан), јеромонах, сабрат манастира Лепавине, који је још давне 2002. године, својим техничким доприносом креирао први wеб сајт Манастира Лепавине. С нама је био модератор лепавинског сајта господин Стаменко Мијатовић и ја, у служби администратора сајта. На заједничком састанку, разговарали смо о пројектима на којима радимо, саветовајући том приликом и помажући једни друге са подршком и потпором. Све то у циљу усавршавања модела коришћења интернет технологија у служби православног мисионарења. Отац Оливер нам је представио и своју нову идеју, која се темељи на организовању годишње конференције при СПЦ која би се требала по први пут одржати на пролеће ове године, са темом информисања јавности о концептима и моделима појединих интернет пројеката које држе стуб Православног интернет мисионарења у Српској Православној Цркви. Годишња конференција би се одржала са благословом Патријарха и имала би једногодишњи карактер са теденцијом упознавања јавности са питањима коришћења и проучавања савремених технологија у служби цркве. отац Оливер Суботић, Архимандрит Гаврило, отац Василије и Ненад Бадовинац Током наше посете, отац Оливер нам је поклонио своје књиге које је написао на тему проучавања нових технологија. Посебан поклон налази се на првим страницама књиге где нам је написао посебно дирљиву посету. На крају наше посете драгом оцу Оливеру, направили смо заједничку фотографију која посебном топлином карактерише овај јединствени сусрет који је одржан са циљем упознавања Архимандрита Гаврила и презвитера оца Оливера Суботића. Отац Оливер нам се посебно захвалио што смо посетили његову парохију, потврђујући том приликом да му је била посебна част што се тада, лично, по први пут сусрео са оцем Гаврилом. Ненад Бадовинац, 17.01.2013. Извор: Манастир Лепавина

У тренутку када је скуп достигао свој врхунац, када је читав трг био препун људи, а представник градске власти држао комеморативни говор, огромни Стаљинов портрет је букнуо и за тили час нестао у пламену. Монах Гаврило је претходно некако успео да уђе у владину зграду, отворио прозор, полио керозином полеђину тих огромних плаката и запалио их. Одмах затим и Лењинов портрет је, такође, нестао у пламену. Људи на тргу су били ужаснути: завладао је општи мук, сви су претрнули од страха. Док су плакати са ликовима партијских лидера горели, са прозора на другом спрату отац Гаврило је, вичући, одржао ово слово: „Господ је рекао – не чините себи идола, нити каква лика… Немојте имати других богова! Људи, уразумите се! Народ ове земље је увек био хришћански народ. Зашто се онда клањате идолима? Исус Христос је умро и трећи дан васкрсао из мртвих… А ваши мртви идоли никада неће васкрснути. Они су, чак, и за живота већ били мртви…“ Било је јасно да му се није смело дозволити да изрекне више ни једну једину реч! Врата владине зграде су била изнутра закључана. (Монах Гаврило је претходно успео да се сакрије у поткровљу зграде, где је чекао да скуп почне). Брзо су га скинули са прозора: довезли су ватрогасна кола, попели се преко противпожарних мердевина и шчепали га. Када су га спустили на земљу, руља је – порушивши све барикаде – јурнула на њега. Шутирали су га, ударали кундацима, тукли ватрогасним цревима, урлајући: „Докрајчимо вашку!“. Свако из те помахнитале руље је хтео да лично изгази тог „непријатеља народа“ и на тај начин изрази своју лојалност комунистичком режиму. Ватрогасци су Гаврила полумртвог однели са трга. Главни разлог што није био стрељан на лицу места јесте то што су мислили да је мртав. Лице му је било обливено крвљу и исповређивано до непрепознатљивости. Лобања му је напрсла и имао је седамнаест прелома костију. Лежао је без свести скоро месец дана, лебдећи између живота и смрти, али није умро. После неколико година робије пуштен је из затвора и отишао код своје мајке где је, потом, живео неколико наредних година. Јавно су га прогласили за лудака. Нико није хтео да му да посао, нити да га пусти у свој дом да би зарадио бар нешто новца за живот. Сви су га знали и сви су га се плашили. Ни он ни његова мајка нису смели по дану да се појаве на улици, јер су знали да би њихови суграђани пустили псе на њих. Годинама су га виђали како седи на степеницама цркве и проси. Гаврило је многе године проживео на овај начин, одбачен, напуштен и омрзнут од свију, али за све то време никада није посустајао у својој вери. Повлачио се у рупу, коју је сам ископао у једној стени и ту се често молио са сузама. Много година пошто је спалио портрете врховних комунистичких безбожника, старца Гаврила су питали да им објасни смисао тог свог спаљивања „идола“. Он је рекао следеће: „Они су начинили идола и захтевали од народа да се клања том идолу. Тај идол је био својеврсни антихристовски символ – слика човека, тачније звери, а они су хтели да му указују почасти које припадају само Богу. Нисам могао да допустим да се то и даље чини.“ Када се завршило време прогона Хришћана и када је у срцима људи почела да се рађа чежња за духовним одговором на питање овог крвавог света, многи су почели да долазе јеромонаху Гаврилу по духовни савет. Он је постао старац и духовник многим људима, укључујући ту и монахиње једног женског манастира у Грузији. И управо су страдања кроз која је прошао и која је истрпео са љубављу, била оно што му је отворило двери Царства Божијег. Кроз страдања која је претрпео Истине Божије ради, Бог Истинити је дошао Свом слуги Гаврилу и отворио му двери духовнога света. Ево неколико поука старца Гаврила које откривају духовну снагу изниклу из његовог страдалничког живота и његове саможртвене љубави према Истини Божијој: „Све лоше у човеку је случајнога карактера. Никада не презири никога: ни кукавице, ни прљаве, ни пијане, ни оне који најгоре псују. Икона Божија је сачувана у свима њима, у дубини њиховога бића, и поред тога што је они најчешће нису ни свесни. Непријатељ човеков је тај који каља ту боголикост и затрпава је прљавштином. Тешко је видети Икону Божију у онима који вам се ругају, који се јављају у обличју звери. Али, човек тим више мора да их сажаљева зато што су њихове душе унакажене, можда чак и неповратно, до степена вечне муке… О, како је тешко волети своје непријатеље.“ Преузето из књиге „Деца апокалипсе“, Светигора 2000. Извор: Радио Светигора https://www.pouke.org/forum/topic/23151-%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%B7%D0%B8%D1%98%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B0-%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D1%86%D0%B0-%D0%B3%D0%B0%D0%B2%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%B0-%D0%B8/

У својој беседи Високопреосвећени Митрополит Јован је говорио о величини Божјој и величанствености славе Његове: „Ко је велик као Бог наш? Ти јеси Бог Који чиниш чудеса! Драга браћо и сестре, ми имамо разлога за духовну радост, да посматрајући овај свет око себе са царем Давидом величамо име Божје. Ко је тако велик као Бог наш, Он је Бог Који ствара и чини чудеса. Таква мисао у нашој вери даје нам духовне снаге и одговоре на многа питања која постављамо у нашем животу…“ Високопреосвећени Митрополит Јован је током своје проповеди верницима окупљеним у манастирском храму представио господина Бранка Радунковића, који је заједно са њим, као Митрополитов гост, стигао у манастир Лепавину: „Данас осећамо посебну радост да у нашој средини имамо драгог пријатеља и великог мисионара у нашем народу, господина Бранка Радунковића и његову супругу Јованку. Он није први пут овде у манастиру Лепавини, он у овом манастиру био од првих дана кад сам ја ступио на службу као владика лепавински. У тим успоменама он се сећа како је тада било много света, много наших верника… Без обзира што смо овако далеко од наше Патријаршије, од Пећке патријаршије, од наших манастира, Жиче, Студенице и других, али душом и срцем својим везани смо за те светиње које душу нашу подижу Богу и које нас подстичу да што више у своме животу будемо ревносни хришћани, да будемо богати добрим делима, богатством које има вредност на Небу, пред очима Божјим… Многи можда и не знају за господина Бранка, али има их који га добро познају, не само овде у родном крају, него и у Србији и преко граница Србије. Он са оним даром који му је Бог дао, пре свега кад говори, говори о науци Божјој као мисионар. Његово искуство и његова вера може да послужи многима за пример и за утеху…“ После Митрополита Јована, реч је узео Бранко Радунковић: „Толико је Господ велик да нема слова и речи којима се може описати његова величина, Његова доброта и љубав. Шта ја то да причам епископу, архимандриту, монасима, вама, браћо и сестре, који верујете? Ви то сами знате… Ја сам данас изузетно срећан. Ја сам уствари увек срећан, али сам посебно срећан да сам након 22 године поново у светом манастиру Лепавини, пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Пре 22 године сам био на Велику Госпојину и проповедао на вечерњем богослужењу, овде са амвона. Неки ме се сећају, а онда је било много света, неколико хиљада, како сам рекао: дајте да ја пишем прилоге за обнову манастира. И онда вичем, како ко наиђе: дај за десет цигли, толико можеш! Угради душу своју у манастир Лепавину, тако сам викао. И онда зубима уписивао свакога од приложника. Због тога сам радостан. А онда сам тужан, зато што нас је све мање. Али колико год да нас јесте, Господ је рекао: Не бој се, стадо мало, Ја сам победио свет, Ја сам са вама до свршетка века. И нема страха… Ако човек има Бога (у себи), он ће здраво размишљати, здраво расуђивати, здраво доносити одлуке, и сви ће му се дивити. Ако не размишља добро, него накарадно, он ће чинити зло, и по томе ће бити познат. И ту нема филозофије, драга браћо и сестре. У нашој хришћанској, православној Цркви нема филозофије: ако се удаљујемо од ватре, тамо је хладније, ако се удаљујемо од светлости, тамо је тама, ако се удаљујемо од истине, тамо је лаж, ако се удаљујемо од правде, тамо је неправда, ако се удаљујемо од љубави, тамо је мржња, ако се удаљимо од Господа, ближе смо сатани. И постајемо слуге сатани, и Господ онда каже: Ето, нека ти плату даје онај коме служиш. А ми опет на крају окривимо Бога! Зашто, Господе, то мени, зашто си ми дао највећи крст на свету? Није Господ такав крст дао никоме, није никоме дао крст који човек не може понети. Мени мој није претежак, мада сви кажу да је претежак. И никада ми није био… Господ нам је дао све. Кад ја кажем да је мени дао највише на свету, онда се људи згражавају, како то може казати. Знам ја да је дао другима, знам да је дао свима, али ја осећам да је мени дао највише на свету. Дао ми је здрав разум, здрав дух, дао ми је да умем да певам, да плачем, да се радујем и тугујем са ближњима својима. Ко је тај ближњи? Свако добронамеран. Ако је Бог створио и мене и тебе и овога и онога, онда нам је Он – Отац Небески, а ми смо браћа…“ рекао је између осталог г. Бранко Радунковић. По завршетку Свете литургије сви верници су позвани на послужење, а потом је молитве за здравље испред чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске читао отац Гаврило. Уследила је трпеза љубави у манастирској трпезарији, после које се верницима још једном утешном и поучном беседом обратио господин Бранко Радунковић. извор: сајт Манастира Лепавине

У својој беседи у манастирском храму, Високопреосвећени Митрополит Јован је говорио о празнику Покрова Пресвете Богородице. „Не само онда, приликом догађаја у цркви у Влахерни, него кроз читаву историју рода људског,Пресвета Богородица ходатајствује за нас кад јој се обраћамо и кад је призивамо у својим молитвама, кад је као Мајку свих хришћана призивамо да нам буде моћна Помоћница и да нас закрили Својим светим и часним омофором, како су то у оно време видели свети и богоносни оци. детаљније.......... извор: сајт Манастира Лепавине