Претражи Живе Речи Утехе

I. Увод Доста често сам у прилици да држим јавна предавања о сектама. Држим их у најразличитијим градовима и земљама бившег СССР-а. Одлазим тамо, као по правилу, на позив месне епархије Руске Православне Цркве, која и организује моју посету и програм предавања. Без обзира на то, готово свуда ми постављају једно исто питање: „Шта ради Руска Православна Црква по питању супротстављања сектама?“. Увек одговарам исто. Као прво, кажем да је мене овде довела Црква, а као друго и главно, да Црква нису само „људи у црном“ – свештеници, епископи, итд. Црква – то смо сви ми који се сматрамо њеним члановима. Због тога, поставити питање: „Шта ради Црква?“, је некоректно. Правилније је, преокренути то питање ка себи и запитати се: „А шта радим ја?“ Без обзира на то, питање остаје отворено: шта ипак ради Црква? Ако погледамо на број православних противсекташких центара који активно раде у тако великој земљи као што је Русија, онда немамо посебног разлога за оптимизам. Например, у оквиру РАЦИРС-а (Руска асоцијација центара за изучавање религија и секти, чији је председник проф. Дворкин – прим. прев.), делује 21 центар на територији Русије и још 12 у републикама бившег СССР-а. Постоје и православни центри, који нису у оквиру РАЦИРС-а, али колико нам је познато, у Русији их нема више од 10. Значи, на територији целе Русије око 30 центара од којих око 10 раде при епархијским мисионарским одељењима, а остали делују изван званичних црквених структура, регистровани као светске организације, које не финансира Црква. Неки од њих, који су раније активно и веома успешно радили, били су принуђени да престану са радом, услед недостатка финансијских средстава. Међутим, и они центри који раде данас, често опстају само захваљујући ентузијазму сарадника који воде истински подвижнички живот, често одузимајући себи најнеопходније, да би имали могућност да продуже своју тако важну службу. Наш Центар за религијска истраживања посвећен свештеномученику Иринеју, епископу Лионском, основан 1993. године, је први центар за борбу против секти у Русији. Од самог почетка био је основан као православна организација, али при томе никад није био део црквених структура и није био финансиран од стране Цркве. Данас радимо у оквиру Православног Универзитета друштвених наука Светог Тихона, у коме су већина предавача наши сарадници. Поздразумева се да је таква ситуација неодржива. Борба против секти је неодвојиви део мисионарског рада Цркве, која несме бити остављена без њене пажње. Апостол Павле је писао: „...и немојте узимати учешћа у бесплодним делима таме, него их још и разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива светлошћу се обелодањује, јер све што је обелодањено излази на светлост.“ (Посланица светог Павла Ефесцима (5:11-13). Узимајући у обзир готово двадесетогодишње искуство нашег Центра, можемо исказати нека мишљења, како треба организовати тај рад у Цркви. Активан пораст броја секти могућ је због најширег распрострањивања у друштву тзв. окултне средине, која дотиче практично сваког њеног члана. Велики део окултних становишта која су распрострањена у друштву а које пропагирају средства јавног информисања, могу се приписати неопаганском окултном покрету „New Age“, који припрема основу за оснивање једине светске „religio occulta“, која нуди себе као главну алтернативу „застарелом“, „нетолерантном“ и „шовинистичком“ хришћанству. Сходно томе, при оснивању православне мисије, чији је задатак да људима открије истину православља и покаже да она обитава у Цркви, треба активно користити културну „залиху“ коју поседују а такође и указати им колико дубоко су им стране саме идеје „New Age“. Такође је неопходно приметити да се данас често сусрећемо код неких православних „ревнитеља“ са потпуним неприхватањем и одбацивањем целокупне светске културе, што може само да одврати људе од Цркве и окрене их исто тако страном нашој култури секташтву. Искуство показује да млади, неоптерећени познавањем светске културе, чешће постају жртве секти. II. Циљеви борбе против секти Ако посматрамо секте по принципу њиховог утицаја на друштво, онда можемо говорити о четири концентричних кругова. Први од њих, централни, састоји се од руководилаца секти, екстрасенса, исцелитеља, астролога, пророка, врачева, учитеља источњачких борилачких вештина, шамана и томе слично. Други круг чине секташки функционери, трећи обични чланови секте. И на крају четврти, најшири круг који се састоји од људи, донекле дотакнутих учењем секта: они који посећују секташке семинаре за „новопридошле“, који учествују у њеним активностима, који јој пружају информациону или материјалну подршку, оних који се обраћају екстрасенсима, консултују се са астролозима, они који „ради интересовања“ читају окултну литературу и томе сл. Другим речима, ми говоримо о већ поменутој „секташкој средини друштва“, која је захватила огроман проценат нашег савременог друштва. Она и гради ту мутно-окултну атмосферу у којој се тако лако и брзо рађају најчудовишније секташке бесмислице. Полазећи од тих четири кругова, можемо говорити о три главна аспекта антисекташе делатности: 1. Профилактика – просвећеност Ту страну противсекташке делатности немогуће је посматрати одвојено од општих задатака мисије. Као што је примећено, процват секташтва у многоме је повезан са духовном непросвешћеношћу, са отсуством елементарне религиозне културе. Анализа метода развоја религиозног просвећења не улази у задатке датог излагања, али је неопходно истаћи његов прворазредан значај. Такође треба приметити изузетно значење развоја и ширења парохијског друштвеног живота, свих њених облика повезаних са омладином, на коју су у првом реду усмерена врбовања секташа. Што се тиче непосредне противсекташке делатности, у том смеру се треба концентрисати на публикацију материјала који имају разобличавајући карактер, ради утицаја на друштвено мишљење и учвршћивања преко њих негативног приказа секташких заједница. Посебну пажњу треба обратити на то да публикације морају бити упућене како људима у Цркви, тако и онима ван ње. 2. Рехабилитација бивших чланова секти Овде се укључују и „консултације по изласку“ (exit councelling) и ресоцијализација. Посебни напори морају бити посвећени религиозној рехабилитацији, тј. њиховим увођењем у крило Мајке-Цркве и враћању нормалном црквеном животу. Ту треба уложити све могуће напоре јер ће радост о спасењу једног заблуделог на небесима бити већа него о многим праведницима. 3. Супротстављање личним секташким удружењима и њиховим функционерима. То можемо поделити на два аспекта: разобличавајући и правни. - Разобличавајући аспект спаја се са првом тачком датог дела.Треба истаћи да се за већином секташких лидера вуче дугачак траг у виду полицијских привођења и судских спорова. Треба добити дозволе да се нашим правосудним органима дају експертски материјали који се односе на то. - Правни аспект се састоји на утицају на текућу законодавну праксу државне управе са циљем спречавања сарадње државних органа са секташким друштвима и ради гаранција основних права човека (на живот, имовину, заштиту материнства и деце, образовање, избор места боравишта, занимања, право слободног избора супружника и томе сл.), од агресивних насртаја тоталитарних секти. Треба подсетити да ми имамо право да тражимо мешање државе у религиозну праксу, (која може допуштати добровољно одрицање човека од својих права), само у оним случајевима када се нарушава принцип добровољности, постоји насиље, обмана или свесно увођење у заблуду. При томе не треба заборавити да при доношењу законодавних докумената антисекташког карактера треба прилазити са двоструком пажњом не само ради тога да секташи не би могли да претендују на улогу прогоњених (што обично изазива опште саосећање), него и зато што службеници који злоупотребљавају власт, увек се могу правити да не виде разлику између Цркве и секте – а при томе, такав докуменат биће бескористан или опасан за Цркву. III. Методе борбе против секти Било који вид антисекташке делатности треба да се заснива на дубоком знању секташких учења, организације и праксе. Ради тога неопходно је обучавање православних специјалиста, способних да квалификовано изложе учење секти и показати његову неспојивост са православљем. У обавезе тих специјалиста треба и да спада праћење развоја секташких удружења, која имају способност да брзо изврше мимикрију и измене свој изглед, и непрестано допуњавање свога знања о њима. Апсолутно тачна информација о сектама неопходна је у свим областима антисекташке борбе: и у публикацијама, и у организацијама јавних расправа са секташима, и у рехабилитационом раду. Најмања грешка и нетачност може нас јако скупо стајати. Полазећи од мог готово двадесетогодишњег искуства рада у тој области, предлажем следеће задатке неопходне за организацију успешне борбе против секти у нашој Цркви: 1. Неопходно је оформити централни информационо-консултативни центар са јасно одређеним статусом унутар Цркве. У Русији, као што сам већ рекао, таквог центра нема. 2. Постаје неопходно оснивање мреже истраживачких центара при епархијама на примеру Центра свештеномученика Иринеја Лионског, који би на себе преузео функцију координатора. Задаци тих центара били би сакупљање информација о сектама, њиховој распрострањености, организације конференција, семинара и томе сл. Центар св. Иринеја Лионског располагао би централном библиотеком, која би садржавала антисекташку литературу („гурутеку“), централном базом података, организовао би сверуске и међународне конгресе, конференције, округле столове и координисао би рад специјалиста. Ово из разлога зато што РАЦИРС функционише као светска организација. Сматра се да за рад у таквим центрима треба пре свега привлачити мирјане да не би неопходни контакти са руководствима секти (или присуство на секташким скуповима и службама) ради добијања информација, били протумачени као знак легитимизације секте или признавање њене хијерархије од стране Православне цркве: секташи воле да користе контакте са свештенослужитељима ради утиска вођења тобожњег „међуцрквеног“ дијалога. 3. Сви видови контаката са средствима јавног информисања. То је изузетно важно, зато што управо на том пољу ми јако губимо од секташа. Већина наших сопствених издања и чланака на дату тему је превише агресивна, непрофесионална, празнословна, терминолошки неразрађена, написана на начин да се не зна коме је намењена, сиромашна са полиграфске тачке гледишта, чак и елементарно досадна. Све то може изазвати само супротну реакцију. Осим тога, јако је важно и питање промета јер као по правилу, сва црквена издања доступна су управо у црквеној средини, тј. међу људима који су у минималном степену подвргнути опасности од увлачења у секту. До људи ван Цркве она, по правилу не долазе и самим тим не постижу никакав циљ. Имајући то у виду, неопходно је разрадити стратегију контаката са светским новинарима. Управо њихове речи формирају опште друштвено мишљење и ми немамо права да се одрекнемо од утицаја на то мишљење. Дужни смо да направимо такву атмосферу да се новинари сами обраћају у црквене информационо-консултативне центре ради професионалне експертизе, проферене информације и квалификована мишљења ради ове или оне секте. Неопходно је основати новинарски актив од људи који се слажу са нашим задацима и који могу квалификовано и писмено писати о раду секташа. Наравно, при остваривању контаката са штампом треба саставити списак издања с којима не треба сарађивати у вези тих питања – екстрамистичком и „жутом“ штампом и томе сл. Ради решавања свих ових задатака неопходно је да све званичне црквене структуре покажу свеобухватну подршку раду информационо-консултативних центара. Неопходно је замолити да наши јерарси при контакту са штампом и разговорима на одговарајуће теме спомињу центре и шаљу новинаре тамо. На тај начин, код људи који су ван Цркве (и што је врло значајно руководиоца секти), неће се стицати утисак да се сарадници центара баве некаквом самоделатношћу, док за то време званична Црква заузима другачији став. 4. а) Формирање мреже „рехабилитационих бригада“. Такву групу би чинили „консултанти за излазак из секте“, свештеници, добровољци, бивши припадници секта и томе сл. Циљ њиховог рада није само да укажу људима на њихову заблуду, него и да испуне њихов живот вером у Спаситеља, да помогну да се успоставе покидане породичне везе, да се врати изгубљена имовина, стан, помоћ при запошљавању. б) Оснивање мреже „приградских рехабилитационих центара“, тј. места, где би било могуће одвести (разуме се, добровољно), жртве секташтва на краће или дуже време, ради њиховог извлачења из секташке средине и проласка првог (обично најболнијег) периода рехабилитације и адаптације за самосталан живот. Наравно, да сваки од тих центара мора бити повезан са месном рехабилитационом командом. Такве центре пожељно је организовати удаљено од великих градова, при сеоским епархијама или малим манастирима. в) Оснивање консултативне телефонске службе за проблеме везане за секташтво, а по могућности, у перспективи и „телефона поверења“. 5. Коришћење правних метода заштите од секташке пропаганде (заштита малолетне деце, имовине и томе сл.). За то је неопходно у перспективи имати специјализовану синодалну правну службу (у чије задатке би улазило такође и указивање правне помоћи информационо-консултативним и рехабилитационим центрима у случајевима њихових судских конфликата са секташима), и у првом реду организовати помоћ правницима на пракси да овладају неопходним знањима за вођење послова везаних за секте. Правне норме, које омогућавају да се приведу одговорности лидери секта, или већ делују или ће се постепено уводити. Од нас зависи, да оне не остану само на папиру. 6. Заједнички рад са државним органима и са свим гранама власти (законодавној, извршној, судској) на свим нивоима. Требало би саставити списак странака и друштвених удружења са којима би заједнички рад донео више штете него користи. 7. Постаје крајње неопходно увођење унутрашње експертизе предлога који пристижу у синодалне и парохијске структуре од различитих организација, удружења и лица. Циљ је искључити компромитујуће контакте. IV. Објекти противсекташког рада Противсекташка мисија мора бити усмерена против тоталитарних секти и деструктивних култова, а такође и против група које принципијално не желе да се одрекну прозелитске делтности. Ипак, рад противсекташке мисије мора се разматрати у контексту мисионарског рада наше Цркве, чији првостепени задатак је вратити наш народ у Православље. Сходно томе, тај рад мора пратити откривање позитивног садржаја Православља, у којем је оваплоћена пуноћа истине и које је пут ка спасењу. Заједно са тим, сам појам „противсекташка мисија“, незаобилазно укључује у себе елеменат конфронтације. Природно, Православна црква не може (и не треба) да се постави у положај конфронтације са целим светом. Зато је неопходно поновити да да у антисекташкој делатности наше Цркве, треба оштро разликовати институционалну конфронтацију према тоталитарним сектама и прозелитским групама (например, Црква не може имати ништа заједничко са муновцима, сајентолозима, „богородичницима“, поклоницима Кришне, неопентакосталцима и томе сл. Она ни при каквим околностима не сарађује са тим организацијама, настоји да се забране њихове делатности по школама, да се бојкотују организације и догађања у којима учествују секташи) и институционалну трпељивост и чак сарадњу у неким областима са традиционалним религијама. Неопходно је подвући јако оштру црту између те две групе, ни у ком случају их не мешати и увек истицати такав став. Безусловно, треба се максимално користити појмом „традиционална религија“ за разлику од нових секти. У супротстављању тоталитарним сектама и прозелитским групама, може и мора се користити подршка других традиционалних религија, организовањем заједничких акција и усаглашавањем заједничких позиција, например изјава за државне органе (нпр. са заједно са будистима против „Карма Кагју“ и „Сока Гакај“, с муслиманима против бахаиста и вехабита, с католицима против окултиста и „богородичника“, с традиционалним протестантима против неопентакосталаца, итд.) Наравно, ми немамо право да прећуткујемо да пуноћа истине и спасења нису оваплоћени у другим традиционалним религијама, али као прво, дијалог са њима мора бити јасно одвојен од полемике са социјално опасним сектама (тај дијалог се обично води при Одељењу за спољне црквене везе), а као друго, разговор са њиховим представницима не мора у себи да садржи конфронтацију (нпр. у дијалозима са мулиманима не треба само да осуђујемо ислам, колико треба да говоримо о спаситељству и истинитости Православља). V. Могући савезници у раду противсекташке мисије Ту можемо набројати државне органе; западне хришћане (специјалисте по том питању); државне и стране организације сличног профила (са дозом извесне опрезности); представнике традиционалних конфесија; новинаре одговарајућег профила, све неравнодушне, медицинске раднике, педагоге, сараднике органа унутрашњих послова, предузимаче и сл. Ипак је неопходно запамтити да при избору савезника треба бити посебно пажљив и опрезан у сваком конкретном случају, јер је лако да и сам уђеш у компромитујући контакт, а било каква неопрезна реч сувише усрдног савезника, безусловно, биће одмах окренута од стране секташа против Цркве. Више од тога, сваки од тих „савезника“ може тежити у антисекташкој делатности ка личним интересима, који се сасвим случајно поклапају са нашим. Према томе, можемо са сигурношћу казати да савезници Руске Православне Цркве у борби са секташтвом могу бити само друге Помесне Православне Цркве и у одређеној мери западне хришћанске антисекташке организације. Сви остали, пре или касније тежиће да искористе Цркву за достизање личних циљева. VI. Закључак При сваком кораку треба пред себе поставити конкретан циљ у борби против секти и доћи до његовог испуњења. Треба се свим снагама старати да се избегну гласне изјаве и бомбастичне претње које секташи могу са лакоћом да преокрену на компромитовање својих противника и у своју корист. Али, пре свега неопходно је чврсто и доследно предузимати конкретне кораке, узимајући у обзир своје снаге и могућности. То ће бити могуће само после разраде јединствене политике наше Цркве у односу на свако конкретно секташко удружење. Сетимо се речи Господа: „Свако царство које се раздели само у себи опустеће; и сваки град или дом који се раздели сам у себи неће се одржати.“ (Мт. 12:25). Секташи јако добро умеју да обављају посао њиховог оснивача ђавола – уносећи посвуда свађе и поделе и да на тај начин појединачно побеђују своје непријатеље. Само обједињеним снагама целе Васељенске Православне Цркве ми можемо отклонити ту претњу, која се надвила над нашим народом, нашом Домовином и над целим светом. Аудио запис предавања: 24. – 27. Септембра 2012. у Новом Саду, у организацији Епархије Бачке Преводилац: Оливера Голубовић Извор: Русија.рс