Претражи Живе Речи Утехе

Vladika Grigorije: Stao bih uz narod u borbi protiv Rio Tinta nova S POLITIKA Autor:Vojislav Milovančević 31. dec. 2021 Vladika Grigorije Foto: Zoran Lončarević “Ropstvo mnogo košta i zato se za slobodu valja boriti. Svakoga dana i na svakom mestu. To nije nešto sto nam je dato zanavek. Sloboda se svakog dana i osvaja i čuva. Stati nogom za vrat tirijanstvu nije ni malo lako kad tirijanstvo zavlada, tad je već u pitanju poodmakli stadijum. Normalno je da će tirjanstvo gledati da stane svakome za vrat, ali što kaže Njegoš, suprotstaviti se tome to je najsvetija dužnost”, rekao je u velikom novogodišnjem intervjuu “Novu” episkop diseldorfski i cele Nemačke, Grigorije Durić. U razgovoru za naš dnevni list, vladika Grigorije je rekao da očekuje da predstojeći izbori u Srbiji budu praznik demokratije i da građani imati mogućnost da glasaju slobodno, bez straha, ucena ili pritisaka. “Ali nisam neinformisan i očekujem da će prednost u toj trci biti na strani vlasti jer imaju i medije i resurse, ali i organizaciju. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je pokazala da u Srbiji postoje ideje, stavovi koji mogu da mobilišu veći broj ljudi. Imam mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, nema sfere života a da u njoj ne poznajem nekoga u Beogradu. Zanimljivo je da su svi saglasni da je Beograd željan promena i da bi u Beogradu te promene mogle i da se dese”, istakao je on. Kako tumačite to što se laž toliko odmaćila, pa ljude više nije sramota dok izgovaraju laži. Je l’ tako i u Nemačkoj? Mislim da je tako zato što ne postoje sankcije, ne postoje konsekvence za ono što ljudi rade. Pričao mi je jedan nas čovek, vlasnik restorana, da je glavna razlika između pijanog Nemca i pijanog Srbina u kafani ta što Nemac zna da postoje konsekvence za sve ono što bi eventualno uradio, a Srbin misli da ne postoje. Tako da ovaj prvi ne lomi, a drugi lomi, iako su jednako pijani i jednako u glavi pometeni. U svakom slučaju, bitno je da postoje konsekvence za laž. I ovde (u Nemačkoj prim. aut) su verovatno ljudi skloni lažima, ali ovde se svaka laž kažnjava. Na poslu se kažnjava gubitkom posla, na ličnom planu gubitkom prijatelja. U političkom smislu je to najgrublje. Laž se kažnjava brutalno, na izborima. Druga stvar, ranije je postojalo vreme kad se na svaku laž u nekom društvu makar regovalo sa: “Daj, ne laži”. Takva reakcija umela je posramni onoga ko laže. Treća stvar, postojala je ocena i ime koje bi neko poneo, nakon što bi više puta slagao – on bi postao lažov i niko ga više ne bi uzimao za ozbiljno. Laž je jedno veliko zlo. Kao sveštenik i hrišćanin mogu da podsetim i na to da se đavo naziva ocem laži. Naravno, svaki čovek koji laže bi trebao da se smatra đavoljim sinom i, u tom smislu, njegovim naslednikom ili podržavaocem. Nije toliko zlo u samoj laži, koliko u njenom cilju da čoveka obmane i odvede u pogrešnom pravcu i odvrati od istine. U tome je još veći problem kad je u pitanju laž i zbog toga je sankcionisanje laži vrlo važno i važna je reakcija ljudi na nju. Ako je došlo do tolike otupelosti da se ni na jednu dokazanu laž ne reaguje, to znači da su se ljudi pomirili sa đavolom, a ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu pucaju. Stoga, ako je to tačno, u opasnosti su ne samo oni koji su se pomirili sa lažima, već i oni koji su lagali. Te laži se neretko lepe i za vas. Posebno kad odlučite da se javno oglasite i govorite o nekim društveno-političkim temama. Kako to utiče na vas? Upotrebili ste dobru reč – nas neko oblepljuje lažima, a nismo laž i ne govorimo laži, onda će to otpasti od nas, neće se zalepiti. To neće prekriti našu ličnost, već će našu ličnost učiniti još svetlijom, čistijom i jačom. U tom smislu, prolazak kroz tog “toplog zeca laži” je uvek nešto što mene ojačava i usmerava ka Hristu, odnosno istini. Za to postoje bezbrojni primeri. Nedavno je npr. objavljen film o Svetom Nekatariju Eginskom, sa kojim se ja ne smem porediti… Počevši od bilo kog svetitelja, od davnih dana do našeg vremena, videćemo da su oni obasipani lažima, ali da u jednom trenutku sve to spadne kao ništa i prah. Moguće da u svetu marketinga neki i dalje podržavaju ideju da deset puta ponovljena laž postaje istina. Kao sveštenik želim da kažem da ni million puta ponovljena laž ne moze postati istina. Jer laž ne postoji. Ono što ne postoji ne može ni da traje. Zato je istina tako ubitačno i moćno oružje, pa i onih koji u rukama nemaju ništa sem nje. Zašto bi nekome smetalo vaše aktivnije učešće u društveno-političkom životu? Nemam pojma zašto bi smetalo. Ja sam jasno rekao da nema ništa od toga da ću se ja uključiti u društveni život na taj način da ću se kandidovati za nešto. Nekima je jedno vreme bilo zanimljivo da moje ime lažno provlače kroz ideju koju su sami kreirali. I eto nas kod priče o laži i istini. Da li je ta više puta ponovljena laž da ću biti kandidat za ovo ili ono postala istina? Svoje mišljenje ću iznositi sve dok budem mogao da govorim, čak i ako bi bio vezan i u tamnici. To ću činiti sve dok dišem i to treba da znaju svi. I ubuduće ću se truditi da govorim sve upečatljivije, sve jednostavnije i sve jasnije i na razne načine, jer misao i riječ su najmocnije oružje istine. Mi nismo birani za sveštenike i episkope da bismo ćutali. Mi smo tu da bismo svedočili istinu, da bismo u punom smislu te reči učestvovali u životu svoje pastve. A ako pastva ima dileme, nedoumice, ako ima probleme, sveštenici su pozvani da joj, koliko god mogu, u tome pomognu. Nije to pitanje hoću li ja ili neću. Ja sam pozvan da služim i pomažem narodu i to ću i raditi, najbolje što mogu. Vladika Grigorije Foto: Vesna Lalić/Nova.rs Ta sloboda neretko košta. Vi ste dugo bili glavna tema medija iza kojih stoji vlast. Znači li to da vas vrh države tretira kao opasnost? Rekao bih da ropstvo košta još više, i da se zato za slobodu valja boriti. Svakoga dana i na svakom mestu. To nije nešto sto nam je dato zanavek. Sloboda se svakog dana i osvaja i čuva. U suprotnom, lako sklizne u svoju suprotnost – neslobodu. Ne znam šta je u glavama onih koji me napadaju, ali ja njih uopšte ne tretiram kao neku opasnost po sebe. Kao sveštenik dužan sam da s ljubavlju gledam i na one koji na mene kidišu na različite načine. To što ti ljudi govore o meni najrazličitije izmišljotine mene samo podseća na to šta je u stvari moja dužnost. Da mi stižu samo aplauzi i pohvale, ja bih se od toga opasno uplašio. Ovako, izgleda da se neki drugi plaše. Uostalom, kada pogledamo istoriju Crkve i stradanje svetih otaca istine radi, zar imamo pravo da govorimo o opasnosti, o tome koliko sloboda košta i slično? Kakve su vaša očekivanja za predstojeće izbore u Srbiji? Želeo bih da izbori budu u punom smilsu reči izbori. Da građani Srbije izlaskom na biračka mesta znaju da imaju izbor. Da glasaju slobodno, bez straha, ucena ili pritisaka. Da u vreme pre izbora svi dobiju istu priliku da se upoznaju sa onima koji im se nude kao politička ponuda. Da kao sav normalan svet imamo dan u kojem građani ocenjuju političare. To su moje želje. Ali nisam neinformisan i očekujem da će prednost u toj trci biti na strani vlasti jer imaju i medije i resurse ali i organizaciju. Međutim, ova situacija oko Rio Tinta je pokazala da u Srbiji postoje ideje, stavovi koji mogu da mobilišu veći broj ljudi. Da li će to partije iz opozije uspeti da artikulišu za predstojeće izbore to ne bih mogao ni da procenim. Demokratija bi bila na dobitku kada bi sastav parlamenta zaista odražavao realnost političkog života u Srbiji. Ko god da pobedi mislim da ga čekaju veliki problem poput inflacije koja je zahvatila ceo svet, a koja se uvek oseti tamo gde su ekonomije slabije. A kako vidite šanse opozicije u Beogradu? Imam mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, nema sfere života a da u njoj ne poznajem nekoga u Beogradu. Zanimljivo je da su svi saglasni da je Beograd željan promena i da bi u Beogradu te promene mogle i da se dese. Moja želja bi opet bila da kako god da bude da bude u najboljem demokratskom maniru, slobodno, bez pritisaka, da Beogard dobije najbolje ljude koji će ga voditi u narednom periodu. To je prestonica u koju gledaju svi Srbi, ma gde da žive, i prirodno je da za izbore u Beogradu vlada veliki interes. I prirodno je da svi želimo da najsposobniji vode glavni grad. Govorili ste nedavno o opasnosti koju donosi angažman kompanije Rio Tinto u Srbiji. Da li vam je čudno što ste vi među svega dvojicom episkopa koji su javno govorili o tome na taj način? Nije mi čudno. Nekako mi je drago što je ovaj drugi episkop (vladika Fotije prim.aut) progovorio. I upravo to slaganje nas dvojice, u suštini prilično različitih ličnosti i različitiih episkopa, potvrđuje da je to protivljenje udaru na čist vazduh vodu i zemlju u potpunosti ispravan stav. Čini mi se da je taj Rio Tinto potpuno ujedinio ljude, kao jedno veliko zlo koje se nadvija nad Srbijom. Ujedinio je leve i desne, i različite ideološke tipove… Za mene je bilo najprirodnije, jer tako funkcionišem, instiktivno, da to podržim, posebno kad sam video te mlade ljude. Taj mladić iz “Kreni-promeni”, Savo Manojlović, glumica koja se vratila iz Amerike, Bojana Novaković, razboriti mladi čovek raselili iz Dobrinje, Dragan Simović, izazvali su poverenje, ne samo kod mene, već i kod mnogih drugih ljudi. Ako me pitate čime – pa time što su iskreno u toj pravednoj borbi. Biti ravnodušan prema takvoj vrsti akcije, koja se sprovodi da bi se uzeo litijum, a zemlja opustošila i ljudi raselili sa mesta zbog kojih su vekovima prolivali krv i znoj je užasna stvar. Srećan sam što sam u tome i što ću u tome biti sigurno do kraja, na sve moguće načine koji su mi dostupni, legitimni i humani. U mestu Gornje Nedeljice meštani su se žalili zbog toga što im je zaključana porta crkve. Kad bi se to dešavalo u mestu koje pripada vašoj eparhiji, kako biste reagovali? Sasvim bih sigurno bio prvi koji bi stao ispred naroda. Ne bih tražio da se sveštenik isprsi, pa da ga neka viša crkvena vlast kritikuje, već bih ja bio taj koji bi primio na sebe kritiku i to sa radošću, kao što je i sada primam. Vladika Grigorije Foto:Zoran Lončarević U tom kontekstu, kako tumačite pobunu građana zbog namere te kompanije da eksploatiše litijum u dolini Jadra i to što je vlast na kraju usvojila njihove zahteve? Vlast je koncentrisana u rukama malog broja ljudi, najvažnije odluke donosi jedan čovek i to znamo svi. On je vremenom, kako živi sa ljudima koji konstatno sve njegove poteze odobravaju, počeo da misli da je nepogrešiv. To uverenje u njemu raste, jer se niko ne suprostavlja njegovom mišljenju, sem te, iz različitih razloga desetkovane opozicije. Može biti da su i sami donekle krivi za svoj položaj. Predsednik misli da je problem rešio rekavši kako usvaja zahteve ljudi sa protesta i da su ti njihovi zahtevi razumni, kao da pre to nisu bili i da su tek sad odjednom to postali. Mislio je da će to učiniti na način kao što je Tito svojevremeno rekao da su studenti u pravu… Usput, potpuno sam šokiran time da su pojedijnci opsednuti oponašanjem Tita, znajući da država koju je Tito vodio imala tolike mane i da na kraju nije preživela. Međutim, ovo se neće tako završiti, jer neće sad, pošto se usvoje ova dva zahteva i povuku zakoni, Rio Tinto nastaviti da radi. Ne, Rio Tinto, koliko ja mogu da osetim kako kuca srce u ljudima, neće nikada raditi u Srbiji na način kako su to zamislili oni koji su krenuli u taj posao. Narod to neće dozvoliti. Nije bitno da li će se na čelu tog protesta naći Petar ili Pavle, Janko ili Marko. Uvek će se naći neki hrabar i čestit čovek, kao što su se već pojavili hrabri i čestiti ljudi koji su se usprotivili tome. Ljudi nisu za to i svesni su da im se uzima bukvalno dah, da im se otima vazduh, voda, zemlja i život. Šta još da im se oduzme? Ne može se više nazad. Vrlo rado bih govorio ljudima iz Jadra kako sam izgubio zavičaj zbog rudnika, a i rata… Kako moj Vareš i Ilijaš skoro nisu više dostupni za nas koji smo u njima ponikli. Kako su nas prodali ama baš isti ovakvi koji prodaju njih. Otvoreno ste pozvali vernike na vakcinaciju. Šta mislite, zbog čega je taj antivakserski lobi toliko jak? I kako tumačite negativne reakcije nakon vašeg poziva? To sad postaje neki globalni, kvazireligijski pokret. Ja nemam nikakav religijski odnos prema tome, već isključivo razuman. Razgovarao sam sa lekarima koji su visokog ranga, ljudi od nauke, te stoga nemam nikakvu dilemu. Mene je najviše dotaklo, kao vrhunac gluposti i ludosti, optužba da sam izdao Boga i veru time što sam se vakcinisao i što propagiram da se ljudi vakcinišu. Mislim da je to potpuno suludo. Nama je Bog dao razum i um kako bismo nešto stvarali. Zahvaljujući baš tome – daroviti ljudi su stvorili vakcinu. Da nije bilo razuma razumnih ljudi, danas bi se umiralo od različitih bolesti koje su sada pobeđene. Nije Bog tu da stalno interveniše, da sprečava virus gde da se kreće, već je dao ljudima da upravljaju mnogim stvarima na ovom svetu, stvorio ih malim bogovima i rekao im: “Čuvajte i unapređujte ovo što sam vam dao”. U jednom od vaših tekstova naveli ste da tragedija nastaje kad mali tiranin postane veliki. Kako tirjanstvu stati nogom za vrat? Ima jedna priča o tirjanstvu, odnosno na putu ka tirjanstvu, koju sam pročitao u kineskoj filozofiji. Odatle sam izvukao misao koju sam zapisao. Neki mladić, koji je u stvari princ, došao je kod Lao Cea i maltretirao ga je. Hteo je s njim da razgovara, a Lao Ce je želeo da meditira. U jednom trenutku je došlo do toga da je ovaj udario Lao Cea i, što kažu, razbio mu je nos. Oko tog mladog i nadobudnog princa bila je čitava svita koja ga je neprestano bodrila protiv filozofa. Na kraju, Lao Ce je pokušao da se našali, ali humor nikako nije uspevao kod ovog momka, koji ga nije razumeo, već ga je još jednom udario. Na kraju, razbijenog nosa, Lao Ce je ironično i sa puno bola čestitao ljudima, jer će to biti njihov kralj. To je jedna veoma čudna i tužna priča. Taj je na kraju zaista bio Kineski car koji je pobio na stotine hiljada ljudi. Vladika Grigorije Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs A kako se mi u modernom dobu možemo suprostaviti takvim stvarima? Ako je neko mali tiranin, treba gledati to i setiti se Svetog pisma koje kaže: “Kakav si u malome, takav ćeš biti u velikome”. Ako je neko tukao slabije đake u osnovnoj školi ili uopšte u životu, tom onda ne bi trebalo dati nikakvu vlast, jer će on biti samo gori. To dolazi iz ove priče o Lao Ceu i tom nadobudnom princu. Tirjanstvu stati nogom za vrat nije ni malo lako kad tirijanstvo zavlada, tad je već u pitanju poodmakli stadijum. Normalno je da će tirjanstvo gledati da stane svakome za vrat, ali što kaže Njegoš, suprotstaviti se tome to je najsvetija dužnost. Mislim da postoje civilizacijska dostignuća pomoću kojih je to moguće. To je demokratija, to je govor, reč, nastup, sloboda i sve ovo što nam je omogućeno. Samo treba da govorimo i da budemo slobodni. Ne smemo da se plašimo tih blaćenja i pljuvanja, ukoliko smo opredeljeni za istinu i težimo njoj. Mnogi su uverenja da će rešavanje pitanja Kosova biti ključno kad su u pitanju odnosi Crkve i države. Mislite li da ćemo na kraju "svi morati da se odreknemo nečega" radi kompromisa? Šta bi za SPC mogao biti kompromis? Kompromis po pitanju Kosova nije rešenje i nije moguć, ako mislite na ono da mi moramo nečega da se odreknemo da bismo nešto dobili. Kompromis tu ne može da se postigne, jer mi nemamo pravo da se odreknemo Kosova i Metohije. Ne zato što smo mi pametni, dobri, lukavi, već je u pitanju nešto što je mnogo dublje, kako je govorio mitroplit Amfilohije, zapreteno u našem biću. Može neko da uzme Grcima Malu Aziju, Kipar, Carigrad, ali se oni ne mogu toga odreći. Mi se ne možemo odreći Kosova. To nema niko pravo, niti ima slobodu, da uradi. Ne postoji taj koji će dobiti taj legitimitet. Kosovo nije samo mit ili simbol, već zavet koji ne može da se pogazi. Kosovski zavet mnogi ljudi ne razumeju. Imao sam priliku da razgovaram sa mladim ljudima, od 16, 17, 18 godina. Oni osećaju šta je to i nema šanse da se toga odreknu. Ti naši političari koji misle da će ispasti pametni time što će napraviti kompromis bi trebalo to da znaju. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs U godini za nama primenuo je vaš duhovni otac Atanasije. Koliko je važna njegova zaostavština SPC? Njegova zaostavština nije samo značajna za SPC, već i srpskom narodu, pravoslavlju i hrišćanstvu. To će se tek otkrivati. On je bio čovek koji je mnogo radio, imao je veliko srce, veliki um i imao je veliku potrebu za delanjem. Preko stotinu knjiga je napisao ili priredio, a njegovi rukopisi će tek dobijati na značaju. Mi pravimo jednu zadužbinu koja će se time baviti. To je sudbina veliki ljudi – da se to ko su oni zapravo bili otkriva tek u budućnosti. Već su mnogi ljudi mogli to da osete i da naslute tu veličinu i ljudskost, kao i njegov veliki rad. Prethodno je preminula i vaša majka. Vi ste to saznali tokom bogosluženja i tad ste održali besedu o majci i njenoj ulozi u porodici. Koliko je savremeno društvo uticalo da se ta uloga promeni? Mislim da ta uloga ne može da se promeni. U to sam uveren. Naravno, ima majki i majki, a i različiti su naši odnosi prema njima. Od vladike Atanasija sam naučio da čovek koji se rađa dolazi iz podnožja majčinog srca i da, ko god se rodi, otkine komad njenog srca prilikom rađanja. U tom smislu, čovek je neodvojiv duhovno i fizički od tog odnosa. Kasnije se on gradi, a kako se izgrađuje je jedna ozbiljna stvar i tema. Odnos prema majci mnoge ljude određuje. Neretko kažem da se jedino na svetu plašim ljudi koje nije volela njihova majka. Pred nama je Nova godina i najradosniji hrišćanski praznik, Božić. Šta bi bila vaša poruka vernicima i svim građanima Srbije? Veoma je važno da se uvek sećamo nekih neobičnih reči Svetog pisma. Govorili smo o izborima i sličnim stvarima i znam da to narod mnogo muči, ali ljudi bi trebalo da znaju da novo vino uvek ide u nove mehove. Nikad se ne sipa novo vino u stare mehove. Hoću da kažem da uvek treba počinjati ispočetka i napraviti nove posude za novo vino. Nova godina je i sve u nama bi trebalo bude novo i da u to novo krenemo radosni. U indijskoj filozofiji se, na primer, jednostavne stvari veoma dobro objašnjavaju. Oni kažu da smo mi opterećeni sa dve stvari, to su prošlost i budućnost. Mi tako stalno živimo u nekoj imaginarnoj stvarnosti, a nikako u sadašnjosti. Stoga, mislim da je veoma važno, ako se već moramo sećati prošlosti, da se sećamo i lepog i ružnog. A ako mislimo o budućnosti, da bi trebalo da mislimo samo na lepo. To je preduslov da uživamo u lepim trenucima sadašnjosti.

Koje osobine pojedinih članova foruma biste voleli da imate? Da su mi @Ayla -ini živci, @Bokisd-ovo smirenje (uglavnom ), @Milica Bajic-ina toplina... Ima ih još, naravno, ali ovo mi (trenutno) najviše nedostaje kod sebe. Izvol'te.

BiH će u noći sa 4. na 5. prosinac konačno preuzeti potpunu kontrolu nad nebom iznad svoje teritorije, potvrdio je direktor Agencije za pružanje usluga u zračnoj plovidbi BiH /BHANSA/ Davorin Primorac. Primorac je pojasnio da to znači da će BiH preuzeti kontrolu neba iznad 10.000 metara, koje je najfrekventije i najisplativije, navodeći da su do sada kontrolu, i ujedno veliku financijsku dobit, imale susjedne zemlje Srbija i Hrvatska. “Mi preuzimamo srednji i gornji sloj zračnog prostora, gdje se odvija više od 80 posto zračnog prometa. Na tom dijelu je najveći broj preleta i riječ je o prostoru iznad 10.000 metara visine”, rekao je Primorac za “Dnevni avaz”. On je ocijenio da je ovo važan događaj i za BiH i za BHANSA, koja je samofinancirajuća nerpofitna organizacija. “Naši troškovi bit će veći za 20 posto, ali očekujemo i značajne financijske prihode. Očekujemo 12 do 13 milijuna KM u odnosu na godinu ranije”, naveo je Primorac. Primorac je rekao da će novi kontrolori već u prosincu početi s radom, te najavio da će BHANSA uložiti višemilijunski iznos u obnovu kontrolnih tornjeva u Sarajevu, Banja Luci i Tuzli.

AUTOR: Andrej Mlakar Poslednji dan februara daleke 1994. godine odavno je upisan u istorijske udžbenike, kao dan kada je Severnoatlanska alijansa prvi put od svog osnivanja aprila 1949. godine upotrebila oružje u okviru jedne zvanične misije. Uloga žrtve pripala je pilotima V i PVO Vojske Republike Srpske čija trojica pripadnika su tragično stradala, kada su ih sačekali američki lovci F-16 i oborili, a da ih prethodno nisu ni upozorili. Naime, tog 28. februara 1994. godine dva američka lovca F-16C, koji su patrolirali Zonom zabranjenog leta nad BiH oborili su u vazduhu četiri jurišnika J-21 „Jastreb“ Vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane Vojske Republike Srpske, koji su se vraćali sa zadatka bombardovanja skladišta municije u Bugojnu i fabrike aritljerijskih sistema “ Bratstvo“ u Novom Travniku, ovo je priča o tome. Onog trenutka kad je uvedena Zona zabranjenog leta nad prostorom BiH ograničene su bile mogućnosti borbenog delovanja aviona V i PVO VRS. Zbog toga u novonastaloj situaciji deo aviona i helikoptera 92. mešovite avijacijske brigade (mabr) prebaziran je bio na aerodrom Udbina koji je bio pod kontrolom Srpske Vojske Krajine i koji je VRS koristila sve do pada Republike Srpske Krajine (RSK) avgusta 1995. za svoje borbene zadatke budući da RSK nije podlegala zoni zabrane letova. Jednom rečju aerodrom Udbina je postala detašman Vazduhoplovstva Srpske. Baziranje borbene avijacije VRS na aerodromu Udbina imalo je za posledicu da se u vrhu vazduhoplovstva počne osmišljavanje borbenog zadatka u kome bi detaširani avioni mogli biti upotrebljeni. Nije se čekalo dugo na specifičnu misiju. Obaveštajne informacije do kojih se došlo ukazivale su da se je u fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu pokrenuta proizvodnja raketa za Samohodni višecevni lanser raketa kalibra 282 mm “ Orkan“. Naime, još 1992. godine tokom povlačenja JNA iz BiH zbog određenih propusta i pogrešnih procena u fabrici naoružanja “ Bratstvo“ u Novom Travniku ostala je jedna baterija najnovijih samohodnih višecevnih lansera raketa M-87 “ Orkan“ koji je smatran najubojitijim oružjem JNA. Ovi višecevni lanseri raketa nisu bili kompletirani, ali počelo je da se radi na tome. Reč je bilo o moćnom borbenom sredstvu dometa do 50 kilometara, koje ako bi se aktiviralo ugrožena bi bila odbrana VRS. Zbog toga u vrhu Vojske Republike Srpske odlučeno je da se mora hitno delovati, kako muslimanske oružane snage ne bi mogle da steknu ozbiljniju prednost nad VRS. S druge strane kasnije je uvršten još jedan motiv, koji nikad nije bio potvrđen, da se napadom htelo uticati, da se dejstvom aviona na muslimanske ciljeve iz pravca Hrvatske obnove neprijateljstva dve zaraćene strane, koja su prekinuta i zaustavljena političkim dogovorom Zagreba i Sarajeva tih dana. Bilo, kako bilo odluka da se sprovede napad dovešće do jednog od najtragičnijih trenutaka za V i PVO Vojske Republike Srpske – obaranje grupe aviona posle napada na zemaljske ciljeve od strane lovačke avijacije NATO pakta. Pripreme za zadatak Za izvođenje ovog zadatka isključivo su traženi dobrovoljci. I tek onima koji su pristali rečeno je šta je zadatak napada. Piloti iz sastava 27. lovačko bombarderske avijacijske eskadrile ( lbae) i 28. lbae pozvani su u nedeljno jutro 27. februara 1994. godine od strane predpostavljenih komandira. Nisu svi piloti bili kod kuće, pa je nekoliko onih koji su se javili na telefon došlo na aerodrom na pripremu. Tadašnji komandir 28. lbae Vukmirović je upoznao pilote aviona J-21 “ Jastreb“ da je zadatak vrlo rizičan, dodavši tada “ možda se sa ovog zadatka i ne vratimo“. Svi piloti su upozoreni da o predstojećoj akciji ne govore nikom. Posle toga odabrani piloti su autobusom krenuli iz Banjaluke ka Udbini oko 11 sati, zajedno sa komandantom brigade Perićem. Bilo je ukupno šest pilota koji inače prethodno preko godinu dana nisu borbeno delovali. Među njima i dvojica komandira eskadrila, Vlačić i Vukmirović. Predveče autobus je stigao na aerodrom Udbina gde su im se priključili i piloti Studen i Zarić. Odlučeno je da se zadatak izvede u brišućem letu sa iskakanjem pred ciljem na veću visinu odakle bi se delovalo. Ovo je izazvalo raspravu sa komandantima brigade Dopuđom i Perićem. Kako su, međutim komandiri eskadrila vodili zadatak onda nije bilo promene i prelaska na nisku šemu u toku celog leta. Akcija Ujutro 28. februar piloti i avioni su bili spremni za zadatak na aerodromu Udbina: šest aviona J-21 Jastreb 105. vazduhoplovne brigade Srpske Vojske Krajine i dva aviona J-22 Orao 92. mešovite avijacijske brigade VRS. Cela operacija trebala je da se odloži, ako se pojave NATO lovci u patroliranju. Sa komandog mesta V i PVO VRS dejstvom je rukovodio pukovnik Uglješa Peulić. Sve jednice VOJIN su radile i na pokazivaču AS- 74 je bila tačna situacija u vazušnom prostoru. Vod za elektronsko izviđanje je pratio komunikaciju između NATO snaga. Perić je zvao Banjaluku, kako bi se utvrdilo da li se može otpočeti sa izvršenjem zadatka. Bili su dogovoreni signali za otpočinjanje ili neotpočinjanje akcije. Međutim, nagađa se da je došlo do nesporazuma u komunikaciji sa načelnikom Odeljenja avijacije u Komandi V i PVO VRS pukovnikom Peulićem. Kako ni drugo lice koje se javilo na ponovljeni poziv sa Udbine nije znalo dogovorene signale, odlučeno je da se krene u akciju. U šest sati ujutro 28. februara poletela je osmorka. Najpre šest aviona J-21 Jastreb evidencijskih brojeva: 24207, 24220, 24257, 24259, 24275 i 24406, posle njih poletela su i dva J-22 Orao sa uključenim forsažima. Jastrebovi su leteli u formaciji tri para: Vukmirović- Studen, Crnalić- Zarić i Mikerević-Pešić. Treći par je ujedno imao zadatak da osmotri efekte dejstva. Let je izvršen u brišućem letu u jednom delu, ali se šestorka u rejonu Ključa podigla na veću visinu. Međutim posada aviona za elektornsko osmatranje AWACS u 6.21 sati videla je odraz šest letelica u vazduhu nekih devet kilometara jugoistočno od Banjaluke. Pilot Vlačić u avionu Orao uočio je pojavu američki lovaca F-16C iz sastava NATO snaga koji su bili u patroli na osnovu Rezolucije 816. Saveta bezbednosti UN kontrole zabrane letenja nad Bosnom i Hercegovinom. AWACS je dao informaciju lovačkom paru o letelicama kad su bili iznad Jajca. Par F-16 je tad bio iznad Konjica i poleteo je u presretanje Vlačić je radio vezom javio formaciji jastrebova da su se pojavili američki lovci. Jedan od pilota Jastreba mu je odgovorio da vide avione, ali da idu na dejstvo po cilju. Srpski avioni su gotovo školski izveli dejstvo o ciljevima namenske industrije BIH. Avioni Jastreb su dejstvovali po fabrici naoružanja “ Bratstvo Novi Travnik“, dok su Orlovi dejstvovali po rezervnom cilju- fabrici municije “ Slavko Rodić“ u Bugojnu. Ceo napad se dogodio u uslovima odlične vidljivosti. Vođa aviona Jastreb doneo je odluku da dejstvuju i da se vraćaju na aerodrom Udbina brišućim letom. Dve verzije kako je došlo do rušenja Jastrebova Tu se sad pojavljuju dve verzije koje su prethodlie obaranju jedna je NATO, a druga je srpska. Prema NATO verziji u 6.35 časova vođa patrole obavestio je nadređene da je uočio formaciju od šest borbenih aviona. Istog trenutka, oficir iz AWACS radio vezom naredio je letelicama da napuste vazdušni prostor BiH u suprotnom biće napadnuti. Prema NATO verziji na upozorenje niko iz formacije od šest aviona nije dogovorio, naprotiv nastavili su let spuštajući se veoma nisko i prateći teren. Posle obavljenog bombardovanja vođa NATO patrole lovaca F-16C u 6.42 zatražio je od pretpostavljenih dozvolu da napadne. Direktnom radio vezom u 6.43 pukovnik Džejms Čembers iz komandnog centra NATO u Vićenci je izdao dozvolu za napad. Srpska verzija kaže da su Jastrebove američki F-16 presreli iznad Novog Travnika, a upozorenje od AWACS su dobili dok su bili iznad Konjica, kada su krenuli u presretanje. Prvobitno piloti u avionima Jastreb nisu znali da su otkriveni. To su shvatili tek kad je avion kojim je leteo pilot Zvezdan Pešić eksplodirao u vazduhu, nakon što je pogođen raketom vazduh- vazduh. Američki piloti su srpske napali bez upozorenja. Tom prilikom poginuli su pored Pešića i piloti Vukmirović i Zarić. Njihovi avioni oboreni su kod Šipova, Gerzova i sela Bravsko. Pilot Zvezdan Pešić nastradao je u eksploziji aviona, Ranko Vukmirović avionom je udario u vrh brda, prevrnuo se na drugu stranu, kasnije je nađen u kabini, dok se Goran Zarić nakon pogotka u avion katapultirao, ali nije imao dovoljnu visinu, te se padobran nije otvorio. Pilot Uroš Studen koji je pogođen iznad Vlašića katapultirao se kod Jajca. Pilot Zlatko Mikerević iskočio je nedaleko od Ključa. Pilot Zlatan Crnalić se svoj avion evidencijskog broja 24275 iako teško oštećen uspeo da spusti na aerodrom Udbina. Epilog: Direktno u vazduhu su oborena četiri aviona Jastreb, dok je peti pao usled teškog oštećenja i gubitka goriva. Avion koji je uspeo da se vrati na aerodrom Udbina, posle je vraćen u službu. NATO verzija kaže da je tri rakete ispalio jedan od dva F-16C. Prva je lasnirana u 6.45, druga u 6.47, a treća u 6.48 sati. Četvrta raketa ispaljena je iz aviona druge lovačke patrole NATO u 6.50 sati. Jedan za drugim oborena su četiri aviona: prvi kod Šipova, drugi kod Mrkonjić Grada i treći kod Sanskog Mosta, a četvrti kod Kapuljaha. Dva srpska aviona su ipak izmakla NATO patrolama. Jedan Jastreb se uspeo spustiti na aerodrom Mahovljani kod Banjaluke, a drugi se vratio na aerodrom Udbina odakle je poletelo svih šest aviona. Poginula su tri pilota kad su se njihovi avioni pretvorili u vatrene lopte, a četvrtom je nekako uspelo da iskoči iz aviona. Međutim iako se NATO hvalio uspehom u obaranju Jastrebova, to nije bila vazdušna broba nego dejstvo para najsavremenijih lovačkih aviona vođenim projektilima za vazdušnu borbu po nenaoružanim avionima. Pilot koji je u avionu F-16C blok 40 broj 83-2137/RS oborio tri aviona tipa Jastreb bio je kapetan Robert Dži „Vilbur“ Rajt, dok je pilot koji je bio u drugom F-16C blok 40 broj 89-2009/RS oborio četvrti Jastreb bio kapetan Stiven L. „Jogi“ Alen. Rajt je lansirao jednu raketu vazduh-vazduh AIM-120 AMRAAM i dve AIM-9 Sidewinder, dok je Alen lansirao samo jednu AIM-9 Sidewinder. Ova akcija obeležena je kao prva ratna akcija koju su sprovele snage NATO saveza od njegovog osnivanja. Dok je trajala drama u vazduhu sa avionima “ Jastreb“ piloti sa dva aviona “ J-22 Orao“ su uspeli da se nakon uspešno izvršenog zadatka udalje sa poprišta. U povratku orlova ka bazi ispod njih su proleteli američki lovci F-16. Najverovatnije da ih piloti F-16 nisu primetili. Orlovi se spuštaju na niže visine i preko Kupresa su se vratili na Udbinu. Postoji i druga verzija koja tvrdi da su se orlovi po izvršenju zadatka izvukli dolinom Neretve na more i preko Splita u brišećem letu uspeli domoći Udbine. Prvi je sleteo pilot Vlačić, a posle njega i pilot Mijatović koji se odvojio i čak izbio na more. Za to vreme na aerodromu je trajalo isčekivanje da se vrate Jastrebovi. Međutim, niko se nije pojavljivao, a onda se dovukao jedan Jastreb , koji je odmah sleteo. Bio je to jedini preostali iz formacije- Zlatan Crnalić. Pukovnik Zlatan Crnalić, jedan od preživelih pilota koji su oboreni iznad Novog Travnika u februaru 1994. godine, ispričao je svoju verziju priče za banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 5. novembra 2015. godine o tome kako je došlo do obaranja. Naime, Crnalić je pročitao tekst koji su objavile banjalučke “ Nezavisne novine“ u broju od 31.10.2015. u kome je objavljen prenesen tekst novinara “ Washington Post“ iz američke vojne baze u Avganistanu gde se zateko F-16C koji je samo oborio tri od pet Jastrebova VRS, koji su oboreni 28. februara, što taj avion čini jednim od najtrofejnijih u američke avijacije. “ Toga jutra iz Udbine u tadašnjoj Krajini na zadatak je poletelo šest jastrebova koji su imali zadatak da bombarduju fabriku oružja u Novom Travniku. Iako nijedan borbeni zadatak nije rutinski, nisu očekivali probleme od strane NATO avijacije. „I do tada smo mi leteli, ulazili u zonu zabranjenog leta, izvršavali zadatke i helikopterima i avionima, i nikad niko nije pucao. Inače su nas uvek upozoravali. Tada prvi put nisu, mada su kasnije govorili da jesu“, rekao je on. I ne samo to: Crnalić svedoči da su prilikom njihovog naleta na cilj NATO avioni proleteli kroz poredak jastrebova, trenutak pre početka bombardovanja fabrike. Bili su prisutni sve vreme akcije koju su samo posmatrali, a u napad su krenuli pri njihovom povratku. „Sa različitih pravaca smo dejstvovali na cilj i kad smo pošli da se vraćamo, ja sam samo osetio udarac. U tom trenutku nisam ni znao šta se desilo. Ne znaš da li se to dešava negdje iza tebe ili tvom avionu“, kaže on. Brzo je, ipak, shvatio da je pogođen. Probao sam sve komande, parametre motora i sve je radilo. Baš sam bio na knap sa gorivom i imao sam nesreću da mi je motor stao pred sletanje u Udbinu. Kao jedrilica bez motora sam sletio“, rekao je on. Crnalić je pilotirao jedinim avionom koji se vratio u bazu. Svi ostali su srušeni. Sve vreme njegovog leta prema bazi nije znao šta se dešava njegovim kolegama i saborcima jer je eksplozija uništila radio-vezu. I u tom trenutku, odmah nakon što je pogođen od strane NATO aviona, desio se neobičan, ni do danas potpuno razjašnjen događaj, kako je i sam Crnalić ispričao. „U niskom letu prema Udbini prestigao me je i bio pored mene. Kad je počeo prilaziti, ja sam počeo da penjem avion jer sam mislio da će početi dejstvovati topovima po meni, pa da imam vremena da se katapultiram. Kad je prošao pored mene, pretpostavljam da je video da sam oštećen, pa nije hteo da puca ili nije imao čim, ne znam. Onda se samo okrenuo i otišao. Ja sam nastavio prema Donjem Lapcu i granici“, rekao je Crnalić. Jastrebovi su išli u formaciji dva po dva. U prva dva aviona poginuli su piloti Ranko Vukmirović i Goran Zarić. Jedan nije uspeo ni da se katapultira, a drugom se nije stigao otvoriti padobran, jer su leteli nisko. U druga dva su bili Crnalić i Uroš Studen. Treći par su činili piloti Zlatko Mikerević i Zvjezdan Pešić, koji je poginuo jer nije bilo vremena za katapultiranje. Na kraju razgovora neizbežno pitanje: Kakva osećanja ima prema pilotu koji ga je gađao? „Ma, nema tu nikakvih ružnih osećanja. Oni su imali svoj zadatak, ja sam imao svoj. Tako je to. Nemam nikakvu vrstu ljutnje. Što bih imao? E sad, porodice onih koji su stradali možda imaju drugačiji odnos, što je razumljivo. Nikakav problem ja s tim nemam“, priča on. Čak se malo i našalio. „Mi smo bili prazni, nenaoružani i spori. Ko mi je kriv što ja nisam imao avion ravnopravan njegovom pa da onda vidimo“, uz smeh priča. Naše zadnje pitanje: Da li misli da je imao sreće? „Malo sreće i malo veštine da iskoristim konfiguraciju terena da se spasim. Nije to kao u filmovima. Nismo mi imali tako sofisticirane avione pa da imamo signale da znamo kad gađaju. Ništa nismo videli do trenutka kad se to desilo“, završio je on svoju priču. Svi preživeli piloti iz ove akcije vraćeni su u Banjaluku. Epilog priče Preživelim pilotima bilo je naređeno da ni po koju cenu o ovom događaju ne smeju govoriti. Sa umrlica palih pilota bilo je uklonjeno da je pokojni bio “ pilot“. Ostalo je samo da su pripadnici VRS bez ikakvih detalja. U VRS bila je formirana državna komisija za ispitivanje ovog događaja, istragu je sproveo komandant V i PVO VRS general Niković. S druge strane, izveštaj SVK navodi da su piloti angažovani bez znanja predsednika Krajine i komandanta SVK. Komandant 105. vazduhoplovne brigade SVK potpukovnik Dopuđa zbog ovog događaja bio je suspendovan nekoliko meseci. Ocenjeno je da je došlo do propusta u pripremi i izvršenju zadatka. Komandant 92. mabr Perić je vođen željom da akcija uspe, sa zadatkom upoznao samo njegove izvršioce. Na samom aerodromu Udbina došlo je do diskusije između njega i komandanta 105,vbr SVK Dopuđe i pilota oko tipa leta. Piloti- komandiri eskadrila- insistirali su na izvođenju zadataka iskakanjem na visoku šemu pred ciljem, a ne praćenjem terena do cilja. Ocenjeno je da je kompletan zadatak trebalo da bude izvršen u niskoj šemi, da nije bilo opasnosti od neprijateljske PVO ( a što je navodno bio razlog iskakanja na veću visinu gde su bili uočeni). Takođe zbog upotrebe određenog tipa bombi piloti su smatrali da je nužno iskakanje na veću visinu zbog njihovog efekta i eksplozije. Na Dan vazduhoplovstva piloti koji su učestvovali u ovoj akciji, bili su odlikovani. Ordenom Nemanjića, posthumno kapetan I klase Ranko Vukmirović, kaptani Goran Zarić i Zvezdan Pešić. Karađorđevom zvezdom II reda kapetani I klase: Uroš Studen, Miljan Vlačić i Zlatan Crnalić, kao i kapetani Zlatan Mikerević i Ilija Mijatović. Svi jastrebovi VRS Ukupno se na aerodromima Mahovljani i Udbina baziralo 25 aviona Jastreb. Oboreno je sedam avion Jastreb (jedan juna 1992. godine, pet februara 1994. i jedan septembra 1995. godine). Tokom pada Krajine za Mahovljane je preletelo osam jastrebova. Hrvatska vojska je po dolasku na aerodrom Udbina zatekla tri Jastreba i to: dva J-21 Jastreb ev. br. 24252 i 24146 i jedan IJ-21 24407. Završetak rata na aerodromu Mahovljani dočekalo je 15 aviona Jastreb. Od tog broja: tri su dvoseda NJ-21 (23509, 23516 i 23518), 10 jednoseda J-21 (24104, 24148, 24160, 24202, 24204, 24209, 24212, 24261, 24272 i 24275) i dva izviđača IJ-21 (24408 i 24458). Avioni Jastreb prizemljeni su i konzervirani krajem 2006. godine, nekoliko meseci posle ukidanja VRS. Avion J-21 Jastreb ev. br. 24160 upotrebljen je kao spomen obeležje poginulim pilotima i pripadnicima V i PVO VRS, dok se „Crnalićev“ 24275 još uvek može videti na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke. Napomena: U izradi teksta korišten je materijal iz knjiga: Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović RV i PVO bivših jugoslovenskih zemlja 1992-2015; Danko Borojević, Dragi Ivić, Željko Ubović Ikari Srpske rukopis, Danko Borojević, Dragi Ivić i Željko Ubović Galeb i Jastreb, rukopis za knjigu, Nedeljnik Vreme Feljton Srbija i NATO (4) “ Ratno krštenje u Bosni i Hercegovini“,

Voditelj Ivan Ivanović izjavio je da će poslednja emisija "Veče sa Ivanom Ivanovićem" biti emitovana 28. decembra i da posle tog neće raditi tu emisiju jer "ne želi da predstavlja dekor za lažnu slobodu". Ivanović za agenciju Beta rekao da je odluku doneo iz ličnih i poslovnih razloga. "Nemam razloga da verujem da će vreme koje dolazi na Prvoj biti onakvo kakvo je bilo i ne postoji ništa što će moći da me uveri da će moći da se radi slobodno. Mislim da je situacija takva kakva je i ne želim da moje ime stoji uz sve što se desilo prilikom kupovine te televizije, niti mislim da treba da dovodim sebe i tim koji je radio deset sezona u situaciju da budemo uslovljeni, pritisnuti ili da budemo poniženi pre svega potencijalnim pretpostavljenima koji će se možda pojaviti", rekao je poznati voditelj. On je dodao da "slobode nema, da postoje neke borbe koje pojedinačno vode (Zoran) Kesić i on kao i drugi koji se time bave", ali da ne ne verujem da će biti moguć i "ovaj minimum slobode ostvariti u budućnosti". "Ono što sam ja saznao da su planovi za mene bili da emisija traje do juna, i onda da nađu neki način da je prekinu, uz neku bogatu finansijsku nadoknadu za mene. Ne postoje te pare za koje bih prodao obraz i iza toga stojim svih ovih godina. Ovaj moj potez ima veze sa čašću, pa potom sa svim ostalim", rekao je on. Ivanović je rekao da on i njegov tim za sada nemaju ponudu, a ni plan šta će raditi. "Ljudi koji rade ovu emisiju, 20 porodica, oko 50 ljudi, svi su istog stava kao i ja. Svi smo jednoglasni i osećamo i mislimo isto. Mislim da je u redu bilo da moje ime stoji uz Prvu svih ovih godina i isto tako mislim da nije u redu da stoji od januara pa na dalje", rekao je on. Voditelj je naveo da je poslednja emisija sledećeg petka. "Večeras je poslednji intervju koji sam uradio što je vrlo važno jer mislim da su moji intervjui obeležili tu emisiju u svih 10 sezona. Poslednja emisija je sledećeg petka u kojoj tradicionalno pomažem svojim gledaocima. S obzirom na to da se emisije rade za publiku, red je da se oprostim u emisiji koja je posvećena našoj publici", naveo je Ivanović. On je rekao da u Srbiji nema slobodnog društvo i da nedostaje sloboda na svim nivoima, dodajući da je njegova emisija bila privid lažne slobode i da su stvari normalne. "Stvari nisu normalne, posle neprijatnosti koje sam doživeo na konferenciji za novinare predsednika republike to je postalo jasno. Mislim da je scenario bio da ide neki period diskreditovanja od šest meseci. Imate situaciju u kojoj novinari bezočno lažu, predsednik učestvuje u svemu tome, sve prodje, niko se ne izvini, niko ne demantuje iako je dokazano da je sve laž, i na nju niko ne reguje, ne reaguje moja televizija niti je bilo reakcije nekih drugih televizija ili novinskih kuća", rekao je Ivanović. On dodao da ima obavezu da prvi kaže da ovde ništa nije normalno i da to što se dešava ne treba da se dešava. "Neko jednostavno mora da kaže dosta je. Ne verujem da moj glas ima tu snagu, ali zbog sebe i ljudi sa kojima radim kažem dosta je. Moj čin je poruka svima koji slobodno misle, poruke svima koji nisu članovi nijedne stranke. Negde mora da se podvuče crta ispod koje ne dozvoljavaš bilo kome da se igra tvojim dostojanstvom", rekao je Ivanović. http://rs.n1info.com/Vesti/a446072/Ivan-Ivanovic-najavio-da-vise-nece-raditi-emisiju-na-Prvoj.html

Tri i po decenije posle tog nemilog događaja (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:715915-Vremena-u-kojima-je-hrabrost-bila-casna), podsećanje na herojstvo poginulog studenta Milivojevića i ranjene Brajovića i Zolotićevu otvorilo je mnogo pitanja. Šta je podstaklo građane Beograda da se tako ponašaju? Da li je to bilo doba kada se građani nisu plašili da učine takva dela, da li je to bilo vreme kad su ljudi bili ljudi? Da li bi se naši građani i sada ponašali isto? Da li bi goloruki krenuli za naoružanim atentatorima? Doktor Dalibor Petrović, profesor Odeljenja sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, tvrdi da bi uradili isto. Naglašava, međutim, da treba shvatiti i to da se mnogo toga u našem društvu promenilo. - Nema sumnje da bi bilo onih koji bi postupili isto kao i pre 35 godina - kaže profesor Petrović. - Ali takvo ponašanje ne bi bilo izraz društvene norme, već više čin individualne hrabrosti. Nekada se podrazumevalo da se pomogne drugima kojima je pomoć potrebna. Opšteprihvaćeno je bilo pravilo: moram zaštititi drugog da bih zaštitio sebe. Osim toga, kako kaže naš sagovornik, pucnje na ambasadora Turske građani su doživeli kao pucanj na Jugoslaviju, uređenu zajednicu kojoj su verovali, bili joj privrženi i u kojoj su se osećali sigurno. - Iz tog socijalističkog, tradicionalnog i, pre svega, kolektivističkog modela društva, mi smo poslednjih decenija krenuli ka individualističkom - objašnjava Petrović. - A razvoj modernog kapitalističkog društva podrazumeva gotovo potpunu individualizaciju pojedinaca koji se u životu ponašaju kao na tržištu. I dok smo nekada smatrali da smo u zajednici sa državom, da smo jedan kolektiv za koji smo bili spremni i da se žrtvujemo, moderno društvo to razbija. Pojedinci postaju izolovane jedinke koje se uglavnom bore samo za svoj opstanak. U takvom društvu se čak i zaustavljanje na ulici, da se, na primer, pomogne čoveku, doživljava kao usporavanje, ugrožavanje, pa čak i kao gubljenje vremena koje je "važan resurs na tržištu". Većina pojedinaca je isuviše dragocena sama sebi da bi rizikovala trčanjem za ubicom. Problem je, prema rečima našeg sagovornika, što ljudi danas ne veruju nijednoj zajednici, od komšiluka, preko firme, do države. - To ne znači da je naš narod bezosećajan, nego da je čovek sam sebi u fokusu, budući da se oseća nesigurnim i nezaštićenim - kaže Petrović. - Kroz kućno vaspitanje, sada se prenose novi obrasci ponašanja po kojima je pojedinac iznad kolektiva, a lična postignuća najvažnija. Porodica je, dakle, ta koja dete stavlja u centar. Ono onda stasava orijentisano samo na sebe, najčešće uz moto: Ja sam mera i jedinica razvoja, a ne kolektiv. Kako kaže profesor, godinama unazad se postepeno prihvatao prelaz sa kolektivnog na individualno, a surova tranzicija je uticala na verovanje da države kao zajednice koja štiti građanina - više nema. Na ispitu humanosti naš narod nikada nije pao, potvrđivao ju je i pokazivao više puta - tvrdi profesor Petrović. - Važno je, međutim, znati da humanost podrazumeva pomoć čoveku. Ono što danas nedostaje jeste solidarnost, odnosno pomoć zajednici. A nedostaje jer se čovek danas više bori za ličnu egzistenciju. Nikako da se shvati da se pomaganjem zajednici pomaže i sebi. Solidarnost se gradi na uzajamnom poverenju i podršci. Ona je u osnovi zdravog društva i zapravo je onaj fini "lepak zajednice".

Na predstojećem drugom po redu Vazduhoplovnom Samitu Jugoistočne Evrope#SEAS18 koji će se održati u Beogradu 8. i 9. marta, prvi put ćemo imati i konferencije o vojnim temama, konkretno o planovima domaće vojne industrije kao i o vojnim helikopterima. Na panelu koji će se odnositi na vojne helikoptere a čiji je sponzor kompanija Erbas Helikopters, biće prisutni predstavnici Ministarstva odbrane Srbije, kompanije Erbas kao i predstavnici Ratnih vazduhoplovstava Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Države jugoistočne Evrope započele su obnovu svojih vojnih helikopterskih kapaciteta a glavne teme panela o vojnim helikopterima biće upravo detalji o novim nabavkama ovih letelica koje su realizovane u poslednjih par godina kao i o daljim planovima za opremanje vazduhoplovnih snaga zemalja regije. Biće reči i o industrijskoj saradnji koju proizvođači helikoptera nude uz njihovu prodaju, zatim o tome kakva su razmišljanja njihovih vojnih korisnika i kakve su njihove buduće potrebe. U ponedeljak očekujte detaljnu reportažu našeg urednika koji je u prethodna tri dana imao ekskluzivnu priliku da obiđe fabriku Erbas Helikoptersa gde se, između ostalih, proizvodi i H145 u M verziji koji je naručila Srbija. Tango Six je takođe, ekskluzivno, dobio priliku da obiđe Lauphajm, bazu Luftvafea gde je bazirana jedinica koja koristi H145M u misijama podrške specijalnim snagama. U regionu vrlo popularan američki laki višenamenski helikopter Bell 206. Nabavile su ga Slovenija, Hrvatska, Makedonija i Bugarska / Foto: Igor Božinovski Iako je Tango Six već mnogo puta do sada pisao o vazduhoplovnim snagama država iz okruženja Srbije samim tim i o njihovoj komponenti vertikalnog transporta, ovoga puta koncentrisaćemo se na helikopterske flote bivših jugoslovenskih republika odnosno njihov trenutni inventar kada su u pitanju ovakvi vazduhoplovi. Istovremeno kratko ćemo se osvrnuti i na perspektive daljeg razvoja njihove upotrebe, modernizacija, remonta i mogućih kupovina novih helikoptera radi zamene starih ili kao potreba razvijanja novih mogućnosti svojih oružanih snaga. Hrvatska s najvećom flotom aktivnih helikoptera Najveću helikoptersku flotu u regionu, s oko 48 letelica, trenutno poseduje Hrvatska a najbrojniji među njima je sovjetski/ruski srednji transportni višenamenski helikopter Mi-8 koji čini čak polovinu broja ovih vazduhoplova. U inventaru eskadrile transportnih helikoptera koja se nalazi pod komadnom 93. vazduhoplovne baze Zemunik nalazi se 14 preživelih od, tokom 90-tih godina, 26nabavljenih Mi-8. Danas se koriste dva Mi-8T, jedan Mi-8PS-11, 10 Mi-8MTV-1 (jedan u salonskoj verziji) i jedan Mi-17-1VA. Šest helikoptera remontovano je u periodu 2013-2014. godine a preostalih 8 je odrađeno tokom narednih godina. Na helidromu Lučko nalazi se eskadrila transportnih helikoptera 91. vatduhoplovne baze Pleso koja je popunjena s 10 transportno-borbenih helikoptera Mi-171Š (izvozni Mi-8AMTŠ). Ti helikopteri dobijeni su od Rusije kao deo naplate duga bivšeg SSSR-a u iznosu od 65 miliona dolara, prvi helikopter stigao je 5. decembra 2007. a poslednji krajem 2008. godine. Usled turbulentne političke situacije i kašnjenja u donošenju odluka o njihovom remontu, hrvatski Mi-171Š su danas prizemljeni. HRZ i PZO MI-171Š naoružan lanserima B-8V-20 nevođenih raketnih zrna S-8 kalibra 80 mm. Prvi je prestao da leti novembra 2016. a poslednji juna prošle godine. Konačno je decembra 2017. s Zrakoplovno-tehničkim Centrom iz Velike Gorice potpisan ugovor o njihovom remontu u kome će glavni partner biti ruska kompanije ’’Ruski helikopteri’’. Radovi na njima već su počeli, započeto je rasklapanje prva četiri primerka a ceo posao bi trebao biti završen do kraja 2019. godine. I dok bi Mi-171Š nakon remonta najverovatnije mogli biti korišćeni još 9-10 godina, helikopterima Mi-8 starijih verzija će u narednom periodu biti potrebna zamena. Još od maja 2014. hrvatski zvaničnici među kojima je i sama predsednica spominju američke višenamenske helikoptere Sikorsky UH-60 ’’Black Hawk’’ kao moguće rešenje. Poslednji put krajem oktobra prošle godine ministar odbrane Hrvatske najavio je njihovu nabavku i potvrdio da se trenutno pregovara o nabavci dva UH-60 za potrebe specijalnih jedinica. U medijima se spekulisalo da su hrvatski zvaničnici s predstavnicima SAD razgovarali o kupovini 9 do 15 polovnih ili novih primerakaali je sadašnji ministar odbrane Damir Krstičević izjavio da će se ići korak po korak u skladu s mogućnostima i sposobnostima i raspoloživih budžetskih sredstava. Hrvatski Bell-206B-3 tokom obuke iznad planine Velebit. Školovanje pilota helikoptera u HRZ odvija se u helikopterskoj eskadrili 93. vazduhoplovne baze Zemunik koja raspolaže s 8 lakih višenamenskih helikoptera Bell-206B-3 ’’Jet Ranger’’ koji su nabavljeni kao novi 1997. godine. Tada je kupljeno 10 primeraka ali su u udesima u međuvremenu izgubljena dva. Osim za obuku, u skladu s njihovi mogućnostima, ove letelice koriste se i za zadatke traganja i spasavanja, za vezu i osmatranje. Na njima su se obučavali i piloti iz stranih armija, između ostalih i iz Makedonije i Bosne i Hercegovine. Borbene mogućnosti helikopterske flote HRZ-a koje su od povlačenja desantno-jurišnih helikoptera Mi-24, bile vrlo skromne jer su jedino bili naoružani Mi-171Š i to s nevođenim raketnim zrnima S-8 kalibra 80 mm, značajno su povećane uvođenjem u naoružanje polovnih američkih lakih izviđačko-borbenih helikopteraOH-58D(R) ’’Kiowa Warrior’’. Hrvatska je 2015. prihvatila ponudu SAD za doniranje ovih helikoptera a 16 izabranih primeraka su, kako je prenelo hrvatsko Ministarstvo odbrane, proizvedeni u periodu od 2010-2012. dok su u naoružanje uvedeni između 2012. i 2015. godine i imali su 100 do 600 sati naleta. Detalj sa prvog bojevog gađanja posada helikoptera OH-58D(R) / Foto: MORH Prvih pet OH-58D(R) dopremljeni su 30. jula 2016., s helikoperima su stigla tri simulatora, naoružanje i sva prateća oprema. Njihovo predstavljanje organizovano je vrlo brzo 10. avgusta a preostalih 11 helikoptera stiglo je 3 decembra 2016. Prvi letovi započeli su 11. aprila 2017., obuka je počela početkom maja a prva bojeva gađanja su izvršena 1. avgusta. Početna operativna sposobnost je uz pomoć instruktora iz SAD i kroz 1000 sati naleta, postignuta početkom decembra kada je i održana promocija završetka obuke pilota i pripadnika vazduhoplovnotehničke službe eskadrile helikoptera 93. vazduhopolovne baze Zemunik. U toku borbene obuke hrvatske posade imale su gađanja iz mitraljeza 12,7 mm, raketiranja nevođenim raketnim zrnima Hydra 70 kalibra 70 mm, školskim protivoklopnim raketama AGM-114 ’’Hellfire’’ i dejstva iz ličnog naoružanja vojnika tj. automatskim puškama Heckler-Koch G-36CV. Po nekim podacima planirana je nabavka 32 bojeve protivoklopne rakete ’’Hellfire’’ kao i laserski vodjenih raketnih zrna APKWS kalibra 70 mm. Sredinom januara ove godine organizovana je prva zajednička vežba posada helikoptera OH-58D(R) s jedinicama Kopnene vojske a početkom februara HRZ je započelo samostalnu obuku na ovom tipu helikoptera. Osim za izviđanje i dejstva po ciljevima na zemlji, ovi helikopteri će se koristiti i za navođenje artiljerijske vatre kao i komandovanje i osmatranje iz vazduha. Makedonija remontima obnavlja sposobnosti svojih helikopterskih jedinica Najnoviji veći oružani sukob još od 2001. godine, koji je tokom maja 2015. godine vođen s terorističkom grupom ubačenom s Kosova i Metohije, Makedonija je bila dočekala nespremno kada je pitanju stanje vojnih helikoptera koji predstavljaju osnovu njenih vazduhoplovnih snaga. U tom trenutku su od ukupno 14 helikoptera Mi-8, 17 i Mi-24 bila operativna samo dva srednja transportna Mi-8MT. Od tada do danas Makedonija je preduzela određene mere koje će značajno poboljšati operativnost ovih letelica a prvi remontovani helikopteri stigli su u Makedonju početkom marta prošle godine. Bila su to dva srednja transportna Mi-17-1V koji su remontovani u litvanskoj kompaniji Aviabaltica Aviation Ltd. , ovi helikopteri su poslati u Litvaniju februara 2016. a prethodno su bili prizemljeni čak 5 godina. Jedan je proizveden 1990. a drugi 1991. da bi u Makedoniju stigli iz Ukrajine 1994. godine kao deo kontigenta od 4 takva helikoptera od kojih su u međuvremenu dva izgubljena u udesima. Makeonski Mi-8MT naoružan s 6 saćastih lansera UB-32-57 nevođenih raketnih zrna S-5 57 mm / Foto: Igor Božinovski Makedonija ima plan da u operativno stanje vrati ukupno 12 vojnih helikoptera Mi-8MT, Mi-17 i Mi-24. Najverovatnije će se, pored već dva odrađena Mi-17, na remont poslati 4 Mi-8MT i 6 Mi-24V a vrlo moguće je da će nabrojani vazduhoplovi, pored helikoptera Bell 206B-3, činiti makedonsku helikoptersku flotu u bliskoj budućnosti. Dva višenamenska helikoptera Bell UH-1H ’’Huey/Iroquois’’ teško da će naći mesto u sastav RV Makedonije. Njih je 2001. Makedoniji donirala Grčka, međutim jedan helikopter ne leti još od 2009. godine a drugi je u međuvremenu poslat na remont u Grčku ali nije vraćen zbog neplaćanja izvršenih radova. Po nezvaničnim informacijama deo helikoptera Mi-8MT i Mi-24V već je poslat na remont u Ukrajinu koja je te helikoptere i prodala Makedoniji 2001. godine. Tada je pored 4 Mi-8MT koji su predati Makedoniji iz ukrajinskog kontigenta KFOR-a na Kosovu i Metohiji, nabavljeno i 12 desantno-jurišnih Mi-24, od kojih 10 Mi-24V i dva Mi-24K. Vremenom broj tih helikoptera je spao na 8 primeraka od kojih su 4 bila aktivna a 4 su se našla u rezervi. Desantno-jurišni helikopteri Mi-24 na aerodromu Skopski Petrovac / Foto: Dragan Cvetić Od aktivnih helikoptera dva su bila modernizovana na standard ’’Jasmin’’ a dva u varijanti ’’Aleksandar’’ dok su dva ’’Jasmina’’ bila remontna rezerva. Čine inventar Borbene Helikopterske eskadrile ’’Noćni Gromovi’’ koja je kao i Transportna helikopterska Eskadrila s Mi-8MT, Mi-17 i UH-1H stacionirana na aerodromu Skopski Petrovac. Za obuku pilota helikoptera koristie se 4 laka višenamenska Bell-206B-3 ’’Jet Ranger’’ koji su kao polovni kupljeni 2012. i 2013, godine. Oni danas lete u sastavu Centra za obuku pilota koji je formiran 2010. godine i koji predstavlja firmu u kojoj 50 procenata učešća ima izraelska kompanija Elbit a 50 procenata ima makedonski Elmak. Pored toga Makedonija jedina u Evropi pod istim krovom poseduje veoma moderne tzv. ’’full mision’’ simulatore za helikoptere Mi-17 i Mi-24. Bosna i Hercegovina još uvek bez novih letelica Nakon formiranja zajedničkih oružanih snaga Bosne i Hercegovine 2006. godine u sastav Ratnog vazduhoplovstva ušla je sva ona tehnika za koju se smatralo da je perspektivna, da odgovara potrebama vojske kao i da postoji smisao njenog daljeg korišćenja. Što se tiče vazduhoplova odlučeno je da to budu samo helikopteri, iz Vojske Federacije BiH preuzeti su Mi-8 i 17 kao i UH-1 dok su iz Vojske Republike Srpske nastavile da lete Gazele i takođe Mi-8. HN-45M GAMA Vazdušnih snaga Bosne i Hercegovine Helikopteri su danas stacionirani u dve baze, na aerodromu Mahovljani kod Banja Luke bazira 1. helikopterski skvadron koji u svom sastavu ima 9 lakih višenamenskih helikoptera Gazela od čega jedna Hi-42 HERA, tri HO-45 i 5 HN-45M GAMA. Po nekim informacijama aktivno je samo 6 primeraka. Na Mahovljanima se takođe nalaze i dva srednja transportna Mi-8T. U Rajlovcu, u 2. helikopterskom skvadronu nalaze se dva helikoptera Mi-8MTV-1, jedan Mi-17,12 UH-1H, dva UH-1V. Helikopteri Mi-8 i 17 su remontovani u Ukrajini u periodu od 2007. do 2011. 1996. i 1997. SAD su u programu vojne pomoći Federaciji BiH nazvanog ’’Opremi i obuči’’ donirali 15 višenamenskih helikoptera Bell UH-1H i V ’’Iroquois’’. Jedan helikopter je izgubljen već tokom obuke pilota ali je zamenjen drugim, jedan se srušio 28. juna 2012., mnogi su vremenom kanibalizovani za rezervne delove, deo flote je prizemljen zbog isteka resursa pa je danas aktivno svega tri do četiri UH-1. Jedan od čuvenih američkih Hjuia koji se u BiH koristi za zadatke traganja i spasavanja. Stanje u vazduhoplovnim snagama BiH je veoma loše, zvanično je objavljeno da je u 2016. godini ispravnost svih tipova helikoptera bila samo 10 procenata. Obnovu kapaciteta i nabavku novih letelica onemogućuje nestabilna i komplikovana politička situacija koja je na primer prošle godine onemogućilo da se u budžetu za 2018. godinu obezbedi 39,45 miliona dolara za nabavku dva nova srednja višenamenska helikoptera. Crna Gora naručila nove helikoptere Bell 412 Sve do 2012. godine Vazduhoplovstvo Crne Gore je u svom inventaru osim helikoptera imala i avione, i to školsko-borbene. Te godine prestala su da lete poslednja dva Super Galeba G-4 i od tada Crnogorci lete samo na lakim višenamenskim helikopterima Gazela kojih je, nakon osamostaljenja 2006. godine na aerodromu Golubovci ostalo 14. U toj bazi tada se našlo i 5 srednjih transportnih helikoptera Mi-8T koji u tom trenutku nisu bili u letnom stanju. Crnogorski HO-42 / Foto: Vojska Crne Gore Tokom 2007. u Crnoj Gori su boravile delegacije ruskog ’’Rosoboronoeksporta’’ i ukrajinskog ’’Aviakona’’ koje su pregovarale o njihovom remontu ali je ponuđena cena za Crnogorce bila previsoka (milion dolara po helikopteru bez remonta motora). Na kraju je odlučeno da se 4 od 5 Mi-8T proda a da se jedan sačuva za neki mogući budući remont koji međutim nikada nije urađen. Crnogorske ’’osmice’’ prodate su Kirgiziji za samo 61 hiljadu dolara po helikopteru. Ukupno je 8 Gazela različitih verzija prošlo kroz C2 preglede u avio-servisu ’’Ikar’’ iz Banja Luke u kome se ove letelice i održavaju. Dva helikoptera izgubljena su u udesima, jedan 2011. a drugi 2016. godine. Smatra se da VCG danas u Helikopterskoj eskadrili s tri odeljenja može da računa na do 6 helikoptera i to po dva SA-341G, HO-42 i HN-45M. VCG će po svemu sudeći nastaviti da održava svoje Gazele u “Ikaru“ а u narednom periodu se iz Banja Luke može očekivati još helikoptera koji su prošli neophodne preglede. Veliko pojačanje svoje helikopterske flote stići će već tokom ove godine. 30. januara potpisan je ugovor o nabavci tri višenamenska helikoptera Bell 412 od toga dva Bell 412EPI i jedan Bell 412EP čija je vrednost 30 miliona evra. Prvi helikopter stići će u prvom kvartalu a preostala dva u četvrtom kvartalu tekuće godine. Ministarstvo odbrane Crne Gore međutim nije saopštilo da li je u pomenutu cenu uključena obuka pilota i tehničara, dodatna oprema, logistika i naoružanje zbog čega su ovaj posao kritikovali pojedini crnogorski mediji. Živojin BANKOVIĆ,

Ja moram biti surov da bih dobar bio, replika je iz "Hamleta" koju je izgovarao prerano preminuli Nebojša Glogovac u istoimenoj predstavi. Foto: Goran Srdanov / RAS Srbija Nebojša Glogovac "A ja se pitam, da li moram biti surov da bih dobar bio", rekao je odmah nakon premijere u oktobru 2016. gostujući kod Velje Pavlovića. U ove dane repriza emitovan je taj intervju i jedno njegovo gostovanje u emisiji "Agape" kod Gajšeka sa vladikom Porfirijem od pre sedam i po godina. Nebojša je bio čovek koji se pita, koji ne donosi olako ocene o ljudima i događajima, koji ne sudi, koji promišlja... to se da zaključiti iz ove naknadne pameti kada procenjujemo čoveka koji je završio misiju na zemlji i čije delo više ne može da se pokvari, ali ni popravi. Kako je samo sa dečačkim smeškom i ljubavlju tada već čovek koji je prevalio četrdesetu na Gajšekovo "vi ste sin sveštenika" dodavao "i majke krojačice", naglašavajući da ga je njihovo vaspitavanje formiralo. A njegov otac Milovan, iako "običan sveštenik", duhovnik je monahinjama u manastiru Vavedenje, jednom od najjačih duhovnih centara u Beogradu. Otud mu onakav mir u danu kada sahranjuje sina. Jer on svake nedelje propoveda da je smrt samo novi početak. On veruje. Mora tako. Često se kaže da nema nezamenljivih i da je groblje puno nezamenljivih. Ali za najbolje nema zamene. Teško je nastaviti život ovde na zemlji sa takvim gubitkom. Prvo njegovoj porodici. Potom za Jugoslovensko dramsko pozorište, naš film i televiziju, smrt Nebojše Glogovca je bez preterivanja nenadoknadiv gubitak. "Hamlet", "Razbijeni krčag"... nemaju smisla bez njegove posebnosti. Šta će Srdan koji je s njim dve godine pripremao film? Usudio bih se reći i za ovo nesrećno društvo koje, koliko god mi lagali i sebe i druge, oskudeva u kvalitetnima, posvećenim a vrednima, dobrima - dakle, sve ono što je taj tršavi glumac iz Pančeva bio - njegov odlazak je otkidanje ono malo zdravog tkiva što je ostalo. A da smo skloni učenju iz dobrih, a ne najgorih primera, mogli bismo da se zapitamo zašto ovoliki svet žali i plače za njim. Možda i zato što je bio vredan, posvećen i pošten u poslu koji je radio? (Milojko Božović) https://www.blic.rs/kultura/vesti/blic-komentar-zasto-placem-za-glogovcem/nb29p5q

Bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović nezadovoljan je položajem Sandžaka i tvrdi da će Bosna i Hercegovina priznati jednostrano proglašenu kosovsku nezavisnost, što je, kaže, i dosad trebalo da učini. - Što se mene tiče, dosad Kosovo bi trebalo da bude priznato. Sad će se naljuti naše kolege, a naši pokušaji da se to dogodi samo su doneli probleme unutar BiH, a nisu pomogli Kosovu - rekao je Izetbegović u intervjuu za "Dojče vele" (DW). Na direktno pitanje hoće li BiH priznati kosovsku nezavisnost, Izetbegović je kratko rekao: "Da". Lider Bošnjaka u BiH kaže da je sada u dobrim odnosima sa svim političkim liderima u Sandžaku, ali da, kako je rekao, nije zadovoljan položajem te regije u Srbiji, koju naseljavaju većinom Bošnjaci. Objasnio je da njegovi odnosi sa sandžačkim liderima u jednom trenutku nisu bili dobri, jer su, kako je rekao, oni pokušali da ga uvuku u njihove unutrašnje sukobe. - Oni su jedan poseban temperament, nemaju kočnica, mada ne znam koliko je to dobro za politiku. Ja volim sve ljude sa Sandžaka i ove tu (Sarajevu) i one tamo. Oni su srčani ljudi - rekao je Izetbegović i dodao da je u ovom času dobar sa svim političkim akterima. Srbija da odustane od nametanja Smatra da Srbija, međutim, treba da odustane od toga da se paternalistički odnosi prema Sandžaku. Srbija, kaže Izetbegović, treba da odustane od nametanja jer se nametanjem ne može postići ništa dobro, a reč je o udelu Bošnjaka u policiji, tužilaštvu, sudstvu ili kada je, na primer, reč o imenima škola. - Taj prostor treba prepustiti tim ljudima da normalno dišu, da izgrade infrastrukturu... - kaže Izetbegović, koji je i lider SDA BiH. Nedavnu posetu predsednika Srbije i Turske, Aleksandra Vučića i Redžepa Tajipa Erdogana, Novom Pazaru ocenjuje optimističkom i mogla bi, kaže, promeniti atmosferu. Kakvi su Srbi... - Srbi su takvi - ili imate problem ili kad prođe problem onda oni znaju biti dobri domaćini i prijatelji - rekao je Izetbegović. Tvrdi da nije Erdoganov "igrač" i da ga jedino zanima odnos predsednika Turske prema BiH i prema muslimanima. Nema, kaže, nameru da se meša u odnose Erdogana i Merkelove i ne želi da komentariše kolliko su duboke čistke koje Erdogan sprovodi protiv pučista. - Koliko te čistke treba da budu duboke, ja ne znam. Činjenica je da su oni pokušali da ubiju Erdogana. I to ne želim da komentarišem. Mene zanima odnos Erdogana prema BiH i prema muslimanima... - rekao je lider Bošnjaka u BiH. Ne slaže se sa konstatacijom da Turska ulaže više u Srbiju, nego u BiH i dodaje da je to stvar odluke vlade. Smatra da je u redu da kad neko rizikuje svoj novac procenjuje da li mu je bolje da to čini u Pančevu, nego u Sarajevu. Ne možete, dodao je, biznismenima naređivati gde će ulagati svoj novac. Na pitanje da li prijateljstvom sa Erdoganom može da utiče da turski predsednik od Putina traži da utiče na Republiku Srpsku i hoće li Rusi moći da zaustave ulazak BiH u NATO, Izetbegović kaže da to zavisi od snage Rusije, koju je ocenio rastućom. Dodik igrač - Rusija je prejaka sila da bismo olako izgovarali o njoj teške reči. (Milorad) Dodik očigledno gleda da bude "igrač" da joj se dodvori da to spreči - rekao je. Ipak, smatra da Rusija ne može nadvladati sile kao što su EU i NATO, a put BiH je evropski. Osramotili smo zbog napada na Vučića u Srebrenici Bošnjački član Predsedništva BiH Bakir Izetbegović priznao je danas za nemački radio Dojče vele (DW) da je ružno i za Bošnjake sramotno to što se pre dve godine u Srebrenici dogodilo bivšem premijeru, sada predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Izetbegović je takođe rekao da treba okončati istragu o tom događaju, zarad odnosa dveju država. - Gospodinu Vučiću (u Srebrenici) se desila ružna i za Bošnjake sramotna stvar. Ja sam bio domaćin. Osramoćeni smo - rekao je on za DW. - Ko je to uradio i dokumentacija svega toga... Nije samo u mojim rukama, time treba da se bave agencije... I zarad odnosa dveju država treba završiti taj posao - dodaje Izetbegović. Podsetio je da je on bio domaćin te komemoracije, ali da nije njegovo da se time bavi, već time, kaže, treba da se bave bezbednosne agencije. Izetbegovićev savetnik: Rekao je "nadam se da da" Nakon što je Tanjug preneo deo intervjua bošnjačkog člana Predsednistva BiH Bakira Izetbegovića "Dojče veleu", redakciji se javio savetnik za informisanje u njegovom kabinetu, kako se predstavio, zahtevajući preciziranje te informacije, za koju smatraju da, tako kako je data, predstavlja politički problem. Tanjug je, naime, preneo da je Izetbegović za Dojče vele rekao: "Što se mene tiče, Kosovo je dosad trebalo da bude priznato. Sad će se naljuti naše kolege, a naši pokušaji da se to dogodi samo su doneli probleme unutar BiH, a nisu pomogli Kosovu". Taj svoj politički stav Izetbegović dodatno objašnjava rečima da je upravo on taj "generator koji gura i uporno traži resenje tehničkih pitanja sa Prištinom, jer, kako je rekao, BiH ekonomski trpi zbog toga". Na direktno pitanje hoće li BiH u nekom trenutku priznati kosovsku nezavisnost, Tanjug je Izetbegovićev odgovor preneo sa: "Da". Savetnik bošnjačkog člana Predsedništva BiH s pravom ukazuje da je Izetbegovićev odgovor, precizno, bio: "Nadam se da da". Jasno je, naime, da bez saglasnosti ostala dva člana Predsedništva BiH, posebno bez srpskog člana Predsedništva BiH, zvanično Sarajevo tu odluku ne može da donese, što potvrđuje i Izetbegović, u istom intervjuu, rekavši: "Ukoliko se srpski predstavnici u BiH tome i svemu drugome suprotstave, odluke nema". Odgovor Izetbegovića na pitanje da li će BiH priznati Kosovo - "nadam se" - jeste neprecizno prenet sa "da", ali je njegov politički stav po tom pitanju Tanjug verno preneo, što je sasvim jasno iz njegove izjave da je Bosna i Hercegovina i dosad trebalo da prizna Kosovo.

NOVALIĆ: SDA ĆE PREDLOŽITI ZAKON DA SE NAPLAĆUJE POREZ SVIMA ONIMA KOJI ODLAZE IZ BIH DA BI RADILI U ZEMLJAMA EU! DONOSE NOVAC U BIH A NE PLAĆAJU POREZ! Politika 1 Premijer Federacije Fadil novalić istakao je u petak da će SDA stranka predložiti zakon u parlamentu BiH da se uvedu porezi na sve građane BiH koji rade u inostranstvu a novac donose u BiH te ne plaćaju porez na dobit. Ovaj zakon bi trebao povećati budžetska sredstva za najmanje 100 miliona maraka svakih 6 mjeseci. Mnogo naših građana zarađuje ogroman novac u zemljama EU a kada dođu u BiH troše ga na luksuz i eventualnu obnovu i izgradnju objekata za život. Mislimo da je fer da se uvede porez od 10 posto na sve građene koji rade van BiH rekao je Novalić. Ovaj zakon neće obuhvatati samo studente i one osobe koje su na doktorskim disertacijama. Prijedlog zakona će biti na dnevnom redu sljedeće sjednice parlamenta BiH i nadamo se da će proći glasanje. Da bi se eventualno spriječio nelegalni unos novca u državu bez plaćanja poreza na granicama ćemo uvesti fizički pretres građana za koje sumnjamo da bi mogli imati novac a nisu ga prijavili. Линк