Претражи Живе Речи Утехе

Високопреподнобни архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани предводио је 22. по реду Интернет литију. Она се и овог четвртка емитовала на таласима и ју-тјуб каналу радија „Светигора“, страницама „Не дамо светиње“ на друштвеним мрежама и телевизији „Нови“. „Свештенство и монаштво Косова и Метохије дубоко доживљавају крст који носи Црква у Црној Гори“, рекао је дечански игуман и додао да се то нарочито односи на владику Јоаникија и утамничне свештенике. „Они који су хтјели да их унизе затвором заправо су их још више узвеличали и прославили. То је потврда да је крст пут до истинске славе и Васкрсење“, казао је отац Сава Јањић, нагласивши да то потврђује древно искуство Цркве.. Игуман овог древног манастира који чува моштви Светог краља Стефана Дечанског нагласио је да је дубоко убијеђен да ће трпљење, смирење и упорност нашег народа у Црној Гори сигурно уродити плодом. „Тај плод ће бити побједа не за једну страну већ за читаву Црну Гору“ рекао је отац Сава Јањић. „Треба и оне који другачије размишљају задобити за Христа“, подсјетио је отац Сава и додао да то сада изгледа тешко, али не смијемо дозволити да нас обузме горчина или братска мржња. Архимандрит Јањић је нагласио да морамо знати да смо синови једног рода и да морамо да превазиђемо разлике уколико оне постоје. „Сигурно ће наша Црква учинити што стоји до ње али се надам да ће власти схватити да негирање основних права вјерницима и сукоб са Црквом није пут ка будућности Црне Горе”, истиче отац Сава. „Сигурно је да ће на крају истина побиједити“, поручио је из Високих Дечана отац Сава Јањић. Извор: Митрополија црногроско-приморска

Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“. Звучни запис емисије Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице. Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво. Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега. Извор: Радио Светигора Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...

Архимандрит Сава (Јањић): „Ми смо стално упаљено кандило. Манастир Високи Дечани је светионик који су нам оставили Немањићи да, свијетлећи, показује пут српском народу“. Звучни запис емисије Отац Сава (Јањић) који је у манастир Високи Дечани, заједно са Владиком Теодосијем, дошао из манастира Црна Река 1992. године, сада ове Светиње говорио је за емисију ,,Косметска кандила“ о дечанском бисеру, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице, окруженом висовима Проклетија. „Манастир Високи Дечани има шта и да каже и да покаже. Он свједочи и шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо, што је од значаја за све нас који живимо у данашње вријеме. У манастиру се осјећа један посебан мир и спокој, једна духовна атмосфера која из овог времена и простора људе узводи ка нечем вишем, узвишенијем, љепшем и бољем. Кључни елемент су мошти Светог Краља Стефана Дечанског које, као нека мала духовна електрана исијавају нетварну божанску енергију, испуњавајући не само храм и порту манастира већ и цијелу ову долину. Сви који нам долазе кажу да осјећају као да из једног свијета улазе у неки други свијет, што се одржава и на љепоту природе која је око нас. Иако живимо у политички доста трусном и нестабилном прстору, ријетко гдје на Косову и Метохији може се осјетити један такав мир какав се осјећа у Дечанима. То је тај спој између љепоте архитектуре, фрескописа и један непосредан духовни доживљај присуства Божијег у којем је наша братија, са свим оним што чинимо овдје, само један мали елемент цијеле цјелине. Благодарни смо Господу што нас је удостојио да будемо само дио мозаика који Бог пружа преко Дечана свима који нам долазе да се напоје живе воде. Дечани су кућа свих нас јер Свети Краљ нас је увијек сабирао и сабираће нас у вијекове вјекова ако Бог да“-каже отац Сава (Јањић). Други дио разговора са оцем Савом (Јањићем) чућете у нашој наредној емисији ,,Косметска кандила“. Извор: Радио Светигора

У другу припремну седмицу пред Часни Пост, у Недјељу блудног сина, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Свету Литургију служио је Архимандри Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани, саслуживали су му: Протојереј-ставрофор: Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон овога Храма - Владимир Јарамаз. Звучни запис беседе За пјевницом је појала мјешовита пјевница, коју предводи диригентица Ратка Вујачић. Након прочитаних зачала из Апостола и Јеванђеља, свима сабранима, свом вјерном народу, бесједио је началствујући архимандрит Сава. Отац Сава се у свом пастирском обраћању дотакао дубље суштине и поуке прочитане јвенђелске приле о блудном сину. Будући да нас она поучно подучава о тајниу гријеха, али и тајни покајања и праштања: "Ова нас јеванђелска прича поучно учи, о тајни греха, тајни праштања и о томе како да поново успоставимо изгубљену заједницу са Богом, јер, заправо грех и није ништа друго, дп одвајање од Бога. Одвајање је када тежимо да живимо у греху, а стање пребивања у греху је животни промашај, промашај оног живота који је усмерен ка испуњавању сопствених страсти и сласти." - Подсјетио је он. Отац Сава је нагласио да је назначење човјека у заједници, а да гријех дезинтегрише човјека: "Грех је потпуна дезинтеграција човека као бића које је створено да живи заједно, да у тој заједници позна Бога и да позна оне око себе." У даљем свом обраћању архимандрит Сава се осврнуо на суштину покајања, која по његовим ријечима није садржана у самој свијести о томе да смо нешто погријешили, већ је садржана у дубокој спремности и ријешености о промјени свога живота, прије свега што ћемо на тај начин себе и отворити за Божију благодат која истински обнавња и преумљује човјека: "Није покајање само кајање и свест о томе да смо нешто погрешили. Већ је то дубока унутрашња промена и свест и спремност да променимо свој живот и отворимо себе за Божију благодат, за љубав Божију, да би се Божијом помоћу и променили. Међутим, то не значи да постанемо нешто за што нас Бог и није створио, него управо да постанемо оно за шта нас је Бог наменио и намерио по својој великој љубави да будемо." "И Бог као овај отац из јеванђелске приче, који је чекао блудног сина да му се врати - чека наш повратак Њему, чека наше отрежњење, освешћење. Господу није потребна наша патња, Господ није судија, као судије овога света који морају све да казне. Једноставно, највећа казна коју можемо добити јесте одвојеност од Бога, одвојеност од љубави, то је неспособност да све око себе видимо као неизрециви, чудесни, јединствени дар Божије љубави и доброте." - Подсјетио је све присутне архимандрит Сава. Он је у другом дијелу свог пастирског слова подвукао да у духовној традицији цркве нема добрих и лоших људи: "Ова нас прича јеванђелска такође подсећа колико требамо да се радујемо покајању, обраћењу свакога грешника. Човек који је у греху, он није свој и није присебан. Зато се тамо у јеванђелској причи и говори за блудног сина да он дође к себи. Јер, пребивајући у греху, блуду, он није био свој. Зато у нашој цркви, у њеној духовној традицији нема добрих и лоших људи. Има људи који живе у потпуном слепилу и незнању и чине неразумна и бедна дела и каљају лик Господњи који им је утиснут љубављу Божијом. Има оних који су у процесу оздрављења, који постају све више свесни својих слабости и полако отварају срце за Бога, подвигом, трудом, молитвом, постом, добрим делима и пре свега милосрђем и праштањем другима. И они бивају исцењени и светлост Божија улази полако у њих, у њихове душе. А имамо оних који су већ примили исцељење, а то су светитељи који су сами засијали, као дрво које се стави у огањ, па ако је пуно влаге, оно прво испушта ону пару и чврчи и не може да се запали, због тога што тс влага није још увек изашла. Међутим, када се дрво осуши у ватри, оно само гори и добија својство ватре, онда и смао делује јао огањ и преноси ту топлоту на све што се са њим нађе у контакту. Тако и Бог нас сједињује са Собом и ми постајемо синови Божији по благодати, не губећи у том сједињавању наш идентитет кони нам је Бог дао, али са друге стране ми тако постајемо Христови, постајемо Божији." "Чудесна је тајна Божије љубави, па нас Бог позива да се припремајући за светле дане Часнога Поста и за све радосни празник васкрсења Христовог духовно обновимо, да се вратимо Богу и да се вратимо самим тим себи. Дакле, Бог нас позива да радимо на исправљању својох слабости полако и постепено и да лоше навике које су се урезале у нашем срцу огреховљеном променимо и да отварамо наше срце за деловање Божије, јер срце је центар човековог, нешег бића." - закључио је архимандрит Сава. Напослијетку, протојереј Мирчета Шљиванчанин је у име свештеног братства Саборног храма и у име вјерног народа и дјеце, заблагодарио Архимандриту Сави на молитви и поуци, али, прије свега заблагодарио је на благослову Светога краља Великомученика Стефана Дечанског, посебно благодарећи на свједочењу Крста (распећа) и Васкрсења Господњег на распетоме Косову и Метохији од стране Преовећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија, као и свештенства и монаштва и цијеле Богом спасаване Епархије рашко-призренске. Отац Мирчета је пожелио да уз Божију помоћ, Бог да снаге свима да и даље хришћански и људски чине и свједоче крст и васкрсење као и до сада, поручивши да је и заједница хришћанска у Црној Гори са њима и да смо једно у Христу и да ћемо увијек тако остати једно, а и опстати. Архимандрит Сава је изразио дубоку захвалност на бризи, подршци и радости коју у сваком смислу коју Црква и заједница црквена са ових простора пружа распетој Епархији рашко-призренској, поручивши да ће се све буре, олује и искушења пребродити заједницом у Христу, те да нам тако и ваља ходити ка дому очинском, ка Царству Оца, Сина и Светога Духа. Извор: Храм Васкрсења Господњег у Подгорици

„Пошто вас, нажалост, не гледам у очи, молим вас да читаоцима и мени помогнете да замислимо место са којег пишете - шта вас окружује, шта видите кроз прозор?“ „За мене је ово соба са најлепшим погледом. Преда мном стоји храм који је пре готово 700 година подигао Стефан Дечански. Ова црква је непрестани подсетник и инспирација за све нас који овде живимо и све који нас посећују, јер нам говори сваким својим каменом, сваким рељефом, сваком фреском и тим чудесним спојем западне романичко-готичке архитектуре и српског византијског сликарства, шта смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, објашњава Сава Јањић. Много је пута поновљена оптужба да, мешајући се у политику, „прекорачујете своја монашка овлашћења“. У ком смислу, по вашем унутрашњем осећању, питање Косова није политичко? Такве оптужбе долазе из већ познате школе агресивног атеизма који је покушао да избрише свест да је, посебно у нашем народу, улога Цркве и монаштва била од суштинског значаја за формирање и српске средњовековне државе и самог народног идентитета. Нису ли наши епископи, монаси, свештеници били кључни актери у готово свим историјским збивањима од средњег века до данас? Неки од њих били су наше прве дипломате. Визија Светог Саве, који је успео да добије пре 800 година аутокефалију за нашу Цркву, кључни је фактор без кога тешко да би било наше средњовековне државе и идентитета који нас је до данас сачувао. Међутим, иако имамо право и одговорност да подигнемо глас у кључним моментима, наша мотивација није и не сме да буде уско политичка, јер православље у суштини не познаје клерикализам. Црква нема секуларне претензије да постане држава, немамо црквене партије и наши верници припадају широком политичком спектру. Питању Косова прилазимо са позиције колико се његово решавање може позитивно или негативно одразити на опстанак нашег народа и самим тим наших светиња, које као светионици у мраку светле кроз историју и дају нам потребно усмерење да се не изгубимо у општем melting-pot-у данашњице. Ћутање у ситуацији када неко може да расели наш народ једном за свагда са Косова и Метохије или нереаговање на невоље са којима се суочава, било би не само људски неодговорно, већ и духовно апсолутно неопростиво. Да ли је уверење да је Косово Србија политички став? Занимљиво је да Косово највећим делом наше историје није било у границама државе Србије, али није престало да са свим оним што оно представља буде темељ нашег идентитета, извориште црквеног живота и разних облика интелектуалног надахнућа. Када кажемо „Косово је Србија“ или „Косово је српско“ пре свега гледамо на КиМ као кључни фактор без којег би тешко било очувати оно што нас чини народом који своје корене има у немањићкој традицији. То нипошто не значи да ту нема места за друге људе који нису Срби и православни хришћани. То је веома важно јер обезбожени национализам не прави ту разлику. У општој атмосфери политизације свих сфера живота некима је тешко да разумеју овај став Цркве. Данас се суочавамо са агресивном изградњом једног етнички чистог албанског друштва, која прети да избрише векове нашег постојања и коначно онемогући наш живот који у непрекинутом континуитету са свим успонима и падовима траје вековима. Отуда је противљење признању независног Косова какво се данас формира, пре свега став који надилази политику и представља израз бриге да у таквом друштву ни ми ни Косово нећемо више моћи да наставимо ону мисију коју смо имали. Албански национализам жели да промени културно-историјски идентитет целог овог простора једном за свагда. Овакав однос Албанаца према Србима у великој мери сужава реалне политичке опције и могућности компромиса. Зато је бесмислено кривицу сваљивати само на српску страну и само од Срба очекивати спремност на компромис или како то овде зову „прихватање реалности на терену“. Уместо ултиматума и претњи новим насиљем треба стварати повољније услове да би до неког компромиса могло да дође једног дана. Те услове могу да створе само људи који су сами превазишли уско националистичко разумевање стварности. На стварању тих услова, нажалост, није довољно рађено ни са међународне стране, а поготово међу локалним политичким структурама, па уместо помирења видимо предлоге за решења која нас враћају у трагичне године распада бивше Југославије. Ових дана смо чули и да је компромис за премијерку Брнабић „нека тачка између тога да је Косово Србија и тога да је оно независно и да Србија само треба да га призна“. Да ли је за вас оваква формулација прихватљива? Искрено, мислим да ни већина политичара на власти нема јасну идеју шта компромис треба да значи. Преговори се воде у врло уском кругу и у највећој тајности. Поседујем прилично кредибилне информације и из домаћих и из међународних извора, да се већ активно ради на детаљима територијалне поделе на етничком принципу, уз извесне козметичке елементе заштите за преостало српско становништво које се нађе „с друге стране границе“ и за неколико манастира. Имајући у виду институционалне и демократске капацитете на Косову, не треба бити много маштовит и замислити како ће све то функционисати. Циљ је да се Косово пусти у систем УН, након чега неће бити препреке за повезивање Приштине и Тиране. На крају, Србија чак не би требало ни да призна Косово. Разграничила би се са Албанијом, односно, догодило би се оно што је председник Србије својевремено и сам рекао, „разграничење између Срба и Албанаца“. Ако је то компромис који треба да „сачува образ“ онима који ће да ставе свој коначни потпис на тај документ, онда ће бити веома занимљиво како ће народ у Србији купити и ту најновију превару и пустити низ воду десетине хиљада својих сународника и све оно што нас повезује са Србима који су живели вековима пре нас, за шта су живели и жртвовали се. У међувремену настављају се медијске манипулације са циљем да се цео народ учини саучесником ове губитничке политике. Имајући у виду опште стање колективне летаргије у Србији, ништа ме не би чудило, али би то био веома болан показатељ потпуног сумрака српског националног достојанства. Практично, од Србије се очекује да озакони етничко чишћење овог дела наше земље и добије велики аплауз, иза кога ће, наравно, одмах да крене читав низ нових захтева, с обзиром на то да је Косово само један од бројних услова које Србија треба да учини да би уопште могла да сања о европској будућности, ако је ЕУ уопште вољна да икада интегрише овај део континента. Поново се говори о формирању косовске војске, да ли сте заиста уверени да нам не прети рат? Косовски Албанци никада ништа неће учинити без међународне подршке, кључних земаља које их подржавају. Мислим да би покретање насиља заувек сахранило њихове наде у европску будућност, која је и сада на веома дугачком штапу с обзиром на јачање деснице у Европи. Приче о формирању косовске војске само су део унутрашњополитичке игре да се амортизује ситуација у којој Косовом влада политичка мањина, нажалост уз подршку Српске листе, и у којој већина младих Албанаца најпре гледа како да заувек побегне одавде као из неког уклетог вилајета. Наравно, увек постоји могућност инсценираног конфликта од пар дана, који би практично подстакао сценарио поделе, слично нередима 2004, на шта смо више пута указивали. Ако се тако нешто икада догоди, могу сасвим одговорно да кажем да се то може десити само у договору две стране уз сагласност одређених међународних фактора како би се створила ситуација свршеног чина на терену. Најпопуларнија дисквалификација противника разграничења је - нису никад били на Косову, не знају где је Ранилуг, не тичу их се људи који на Косову живе… Вама се тешко може приписати било шта слично, али нас власт уверава да ми немамо чак ни људе на Косову. Да ли је питање - има ли или нема Срба на Косову - ствар утиска, политике или чињеница? Разграничење је само лицемерно сковани еуфемизам за етничко-територијалну поделу Србије, као што је „коначно решење“ био назив за елиминацију Јевреја у нацистичкој Немачкој. Користе се и термини „корекција граница“, „демаркација“ и слично, све са истим циљем да се прикрије суштинска намера. Практично, „разграничење“ подразумева остављање око 80.000 Срба са врло ниским и неизвесним нивоом заштите, а све ради наводне интеграције у ЕУ, која по мишљењу добро обавештених никада није била даље од Србије. Наша Црква није против ЕУ, јер и тамо имамо епархије, парохије и манастире, а многи наши верници поседују држављанство ЕУ. Морално гледано, питање зашто због Ранилуга или пар манастира треба кочити будућност Србије је отприлике равно питању да ли болесног сродника треба пустити да умре како не бисмо беспотребно трошлили новац на лечење, јер ће пре или касније умрети. Политика без морала и одговорности је опасна и карактеристична је за тоталитарна друштва, у којима појединци нису важни, већ шири интереси, који понајчешће нису ништа друго него интереси владајуће олигархије. Озбиљне земље боре се за сваког свог грађанина и то их чини поштованим у свету. Земља која је 20 година након оружаног конфликта, и поред чињенице да Косово не признаје пет ЕУ земаља, бројне међународне институције и велики број земаља у свету, спремна да тргује својом територијом и остави десетине хиљада својих грађана, у најблажу руку то је срамотно. Ја не знам ни за један такав пример у новијој историји. Земља која нема поштовања према своме, не треба да очекују ни од других да је поштују. То нипошто не значи призивање рата или стварање „замрзнутог конфликта“, као што злонамерни импутирају, већ право да тражимо елементарни напредак у условима живота за наш народ, а видимо да тога нема већ 20 година ни на плану повратка прогнаних, ни на плану заштите имовинских питања, ни на праву заштите верских објеката и културне баштине, упркос постојећим законима и међународном присуству на Косову. Чак и да немамо ниједног Србина на овом простору, трговина територијом била би државнички неодговорна. Зато је сасвим нејасно зашто уместо да систематски инсистирамо на спровођењу договора о ЗСО и разговору о заштити наших светиња као основних предуслова за сваки даљи разговор и компромис, власти Србије улазе у тајне разговоре о прекрајању територије у националистичком маниру 90-их година, када су слично послове завршавали Милошевић и Туђман и оставили за собом, заједно са осталим „јахачима апокалипсе“ бивше Југославије, трагичну кланицу и незацељене ране. Као Црква ми не дајемо готове политичке формуле, али с правом захтевамо одређене црвене линије и услове без којих би сваки договор био вишеструко штетан за наш народ и државу. Власт тврди да је велико лицемерје то што су најгласнији борци за очување пуног суверенитета „они који увелико имају двојно држављанство и косовска документа“. Да ли реалност да је свакодневни живот без тога немогућ говори у прилог идеји о подели? Такав аргумент апсолутно нема никакву тежину јер сви чланови Српске листе који су у косовским институцијама било као посланици или као министри, поседују косовске документе, као уосталом и сви они Срби који и те како добро послују јужно од Ибра са албанским партнерима. Чињеница на терену јесте да је без косовских личних карата немогуће нормално живети, посебно у ситуацији када је већина Срба лишена права на редовна документа Србије и поседује личне карте или пасоше (измештених полицијских администрација) које косовске власти, али ни власти Македоније и Албаније не признају, док за путовања у земље шенгенске зоне треба да се обезбеди виза. То што косовске личне карте помињу и они за које поуздано знам да поседују и косовске дипломатске пасоше превазилази свако лицемерје. Уосталом, и у турско време имали смо у Дечанима турске печате на арапском писму, а у Другом светском рату наши монаси су имали документа тадашњих окупационих власти. То нипошто не говори у прилог подели, већ само представља показатељ да у условима у којима је на овом делу Србије самопроглашен један политички ентитет, људима треба омогућити основни приступ административним услугама и максимално олакшати њихов живот. Шта је највећи проблем људи који су остали на Косову, о чему заиста немају појма ни они који о решењу „косовског проблема“ говоре са позиције власти, ни они који се изјашњавају „са Теразија“? Једноставно, овом територијом влада поредак који, с једне стране има прилично нашминкану фасаду тобожње демократије, али то је само кулиса иза које функционише систем породичних и криминалних кланова који контролишу све аспекте друштва и суверено користе косовске институције као средства за очување своје власти. Овај модел, нажалост, није само карактеристичан за Косово и видимо да веома „успешно“ функционише широм Западног Балкана. Уместо да се ради на једној дубљој промени друштва у коме би стари кадрови који су задобили и власт и новац за време рата и непосредно после њега били замењени млађом генерацијом и друштвом које би се градило по принципима савремене либералне демократије, поједини међународни спонзори Косова су изабрали да из прагматичних разлога још подржавају оне који суштински онемогућавају изградњу једног функционалног друштва. Нажалост, ситуација ништа није боља ни у српским већинским срединама где видимо исте методе одржавања власти. Није ни чудо да организовани криминал функционише без икаквих проблема без обзира на нацију и веру, и то не само овде, већ широм Балкана. Политика даје само покриће овом подземном свету који и те како утиче на политику и друштвени живот. Повезаност политике и криминала постала је матрица на којој функционише читав низ посткомунистичких друштава. Учесници заправо непостојећег „унутрашњег дијалога“ о Косову, без обзира на то да ли су власт или „опозиција“, једнако уверавају грађане да немају на уму ништа осим интереса Србије и српског народа. Откуд онда толике разлике у виђењу решења? Бити политичар данас није питање професије, већ дијагнозе, што рече један паметан човек. Свака политика уколико изгуби контакт са народом као својим изборним телом постаје средство једне аутократске владавине која не изражава више интересе народа, већ заправо манипулише народом ради личног опстанка. Уколико се тај менталитет који овде већ тако дуго видимо, барем мало не промени, Србија се суштински неће помаћи са места. Политика без етике такође је крајње опасна јер тада ради пуког очувања власти нема онога што није дозвољено. Плашим се да атеистички и аутократски модел друштва који је овде створен после Другог светског рата само доживљава спољашње промене, али се суштински не мења. Демократија је увек ризик, јер у рукама олигархије без моралних скрупула може да постане отворена диктатура. Уосталом зар се и Римска империја до краја своје историје није звала Римска република? Зар нацисти у Немачкој нису на власт дошли демократским путем? Уверење западних демократија да се демократија може једноставно пресадити на свако друштво у суштини је погрешно. Да ли сте ви политичка или духовна опозиција људима са Српске листе који у овом часу представљају српски народ на Косову? Не видим себе као опозиционара, јер је став Цркве у суштини увек афирмативан у смислу представљања оних вредности које сматрамо да су важне за све људе. Уколико се некада ставови политичке опозиције и Цркве подударе то свакако не значи сврставање Цркве у политичке ешелоне, јер је смисао Цркве да повеже људе чак и различитих политичких схватања на једном духовном нивоу, а не да их додатно раздељује. Наравно, проблем настаје када појединци или неке политичке групе глас из Цркве виде као опасност за своје интересе. Тада имамо етикетирање, клеветање или отворене прогоне, што смо могли да видимо и у време комунизма и у новијем времену. Различит став СПЦ и државе Србије о начину решавања питања КиМ не произлази из идеолошких и политичких интереса, већ из чињенице да Црква у први план ставља своје вернике и светиње без обзира на њихов број и боримо се за очување предања које је дубоко уткано у биће нашег народа и чини га духовно и културно препознатљивим на светској сцени. Косово је кључни елемент у том мозаику. Другим речима, не можемо говорити о интересу Србије који се може остварити жртвовањем једног броја њених грађана ради неког прилично нејасно дефинисаног „државног циља“, посебно у ситуацији када држава, како је и поменуто у саопштењу Сабора СПЦ, није била спремна да са Црквом отвори и основни дијалог о томе шта су разлози њене забринутости и како да се интереси Цркве и народа на КиМ заштите. Одсуство дијалога и транспарентности рецепт је за неповерење, које је сада створено међу добрим делом људи у Србији у погледу политике на Косову и последице неодговорних потеза могу бити врло трагичне за све. Да ли сте икада помислили „да се нисам обавезао овој мантији другачије бих одговорио“. Мислим на нечасне оптужбе да сте део „агентурне мреже, сарадник ЦИА, промотер независног Косова“. Шта вас је од свега што сте чули о себи, ако не увредило, онда „изместило“ из равнотеже? Ове оптужбе су толико бизарне и неистините да никада нисам осећао потребу да их демантујем. И сам улазак у дијалог са онима који их шире био би бесмислен, јер бих се спуштао на ниво злонамерних клевета и политичког трача. Уместо тога радије препуштам делима да говоре, а колико смо сви ми у Епархији рашко-призренској у последњих 20 година учинили да очувамо наш народ у готово немогућим условима, то је свима добронамерним познато. Сама чињеница да је манастир Дечани највише нападан објекат СПЦ на КиМ и зато је и једини остао под јаком заштитом Кфора, показује да наше сведочење није по вољи онима који би желели да нема ни нас, ни овог манастира и коме највише сметамо. Велики део грађана Србије који се информише преко медија блиских режиму и који појма немају ко сте, а пре сваком другом верују председнику Србије, живи у уверењу да сте један од оних који се залажу за независно, а не за Косово у границама Србије. Шта бисте на такве оптужбе одговорили Вучићу ако би их изговорио вама у очи? Лично мислим да ипак у данашње време људи до информација долазе на друге начине, а млађи првенствено преко интернета. Последњих месеци, док је у пуном замаху била кампања блаћења у медијима, имао сам прилике да доживим много подршке и разумевања са свих страна. Тврдње које чујемо, нажалост, од највиших политичких представника, по својој бесмислености, али и моралној бескрупулозности такве су да је тешко поверовати да човек здравог разума може да прихвати такве приче. Рециклирају се исте теме које је својевремено користио Милошевићев режим коме није био по вољи став Цркве у то време. Али у постојећем политичко-медијском имагинаријуму који данас видимо у Србији све је претворено у ријалити шоу, без икаквог морала и одговорности. Ни ја, нити ико у СПЦ није у личном конфликту са нашим политичарима, нема ту ништа лично. Дубоко се не слажемо, али то свакако морално и људски не сме да буде разлог за подстицање срамне медијске кампање која се иницијаторима клевета враћа као бумеранг. Власти у Србији полазе од једноставне али и веома једностране логике – Косово је свакако изгубљено и боље да добијемо нешто него да изгубимо све. Међутим, и мој и став целе СПЦ је да КиМ није само територија која се може делити и предавати, без ризика да се изгуби много више од 15 одсто де јуре територије Србије. Поред политичких и других, ту су пре свега морални разлози, већина нашег народа која живи јужно од Ибра била би практично принуђена на исељавање, препуштена друштву заснованом на опсесивној потреби да избрише трагове других и све представи као албанско. Наше светиње су органски везане за наш народ и Косово представља кључну карику у развоју српског духовног, културног и националног ДНК. Част изузецима међу косовским Албанцима, које ценим, али ја нисам видео конкретно да је ико у стању да се јавно супротстави владајућој идеологији која без икаквог скривања иде у правцу формирања Велике (етничке) Албаније. Све што је учињено за Србе учињено је под међународним притиском и трајаће само док постоји међународни механизам принуде. Од Србије се очекује само једно, да директно или индиректно призна такво Косово, да практично саучествује у нестанку једног дела свог народа и себе лиши кључног елемента идентитета и тако постане трећеразредна држава без достојанства, историје и елементарног самопоштовања. Они који су спремни да учествују у таквом пројекту добро треба да се замисле како ће остати упамћени. На шта мислите када говорите о „медијском мраку“? Слободни медији су веома важан корективни фактор, као и независно судство, законодавство и други елементи демократског друштва. Али као што политика без морала води у тоталитаризам, тако и медији без одговорности и морала постају јефтини таблоиди и средства појединих интересних кругова који желе да манипулишу јавношћу. Професионални медији не дају готове одговоре, већ нуде чињенице и аргументе, указујући на могуће закључке, али закључак препуштају слободи читалаца. Нажалост, данас је ово реткост и политизација медија, било у циљу служења властима или борби против њих, постала је сасвим уобичајена, па је тешко говорити о професионалном новинарству данас у Србији, осим у случају појединих дневних новина и недељника, међу којима је и НИН. Друштво у коме нема места за озбиљно истраживачко новинарство, критику, па чак и здраву политичку сатиру, а све са циљем да се унапреди живот друштва, осуђено је на таворење у сфери неморалних таблоида који комбинацијом политичког трача, бизарних информација и отворене порнографије заправо заглупљују народ и чине га пасивном масом којом се лако може политички манипулисати. Данас у Србији имамо медијски много тежу ситуацију него пре 20 година и атмосфера страха од јавног линча, отворених претњи и вређања новинара, део је политичке (не)културе коју видимо на сваком кораку. Говорити о европској оријентацији Србије са оваквим односом према медијима је потпуно апсурдно. Монах на Твитеру? Да ли једно искључује друго? Шта је вама Твитер? Интернет је веома важно средство комуникације, а хришћанска вера је суштински заснована на комуникацији благе речи Господње (грчки еванђеља). Друштвене мреже могу бити моћно средство изражавања не само верских, већ уопште људских ставова и вредности које рефлектују наш однос према Богу. Специфичност Твитера јесте да се у што мање речи пренесе порука. У времену када људи тешко разумеју комплексније информације, пажљиво састављен твит може да има велики утицај. Нису без разлога стари Латини ценили сентенце које и данас често користимо и које говоре много више од читавих трактата. Истовремено, твит може да укаже на одређене моралне, политичке принципе, актуелизује одређене важне теме и усмери на текстове где се оне детаљније образлажу. Наравно, као и све друго и Твитер може да се користи као средство бласфемије, ширења бизарних садржаја и отворених клевета. Сваки твит истовремено представља и огледало онога који га је написао. Ви се оглашавате својим именом, како објашњавате стотине оних који вам увредљиво реплицирају под шифрованим именима? Твитер ботови су данас професионално занимање. Довољно је погледати профиле оних који константно реплицирају са увредљивим садржајима. Реч је о лицима која за новчану накнаду „опслужују“ један или више профила који папагајски величају оне који су их запослили или бестидно вређају оне на чију лајну треба се закаче и спамују или тролују одређене теме у циљу неутрализовања садржаја који коментаришу. Обично раде као чопор и добијају конкретне инструкције од надређених. Имајући у виду низак ниво „професионалности“ режимских ботова, могу само да кажем да заправо они представљају значајан показатељ колико је нека тема неугодна за оне који наручују твитер-линч. Твитер ботовима се не одговара, јер је њихов циљ да човека увуку на свој ниво вулгарног дискурса и тиме банализују тему која је покренута. Шта би могао бити смисао индивидуалне борбе за истину и правду, остајање у својој земљи, на Косову, у Београду, Ваљеву, Краљеву… уколико се не верује у Бога? Борба за боље друштво у својој отаџбини увек је представљала ризик, али и посебан изазов. Да ли једноставно побећи далеко од свега или се суочити са проблемима? То је питање слободног избора сваког човека како жели да себе реализује као личност. Ми на КиМ, барем овде у нашим светињама, немамо ни најмање неодоумице, јер бранећи вредности за које живимо заправо. Да у нашој историји није било храбрих људи који су и поред могућности да нађу уточиште у емиграцији изабрали да остану са својим народом и боре се за нешто боље и праведније, не бисмо имали многе велике синове које је српски народ дао, што наравно не искључује ни оне који су управо из емиграције наставили да и те како помажу свом народу. Међутим, у борби да променимо свет око себе морамо претходно да победимо и свој егоизам. Ако и променимо тренутне друштвене околности без личног преображаја, само ћемо упасти у исту замку као они које мењамо. Зато без унутрашње промене и појединца и шире, политичке културе, правила понашања у политичком животу, без одговорних новинара, храбрих и независних судија и добрих закона који треба да подстакну оно што је вредно и квалитетно, само ћемо се вртети у зачараном кругу. Разговор водила: Оља Бећковић Извор: Фејсбук профил архимандрита Саве (Јањића)

Фамозни нови план Београда о заштити светиња СПЦ на КиМ, који се данас у медијима објављује на сва звона http://www.novosti.rs/…/aktuelno.289.html:754038-NOVOSTI-OT… није ништа ново већ понављање онога што је Коштуницина влада са СПЦ 2007 договорила са Албанцима и Ахтисаријем и што је већ укључено у косовски закон о заштићеним зонама http://www.kuvendikosoves.org/…/…/ligjet/2008_03-L039_sr.pdf Будући да се овај закон већином не поштује на терену и да је потребна ефикаснија заштита, СПЦ је од садашњих власти Србије више пута тражила да се дискутује у Бриселу о заштити светиња у техничком дијалогу. Београд из нама непознатих разлога никад није укључио СПЦ у дискусију нити ову тему поставио на преговарачки сто. Јасни показатељи да влада НИКАДА није покренула тему заштите светиња СПЦ у Бриселу јесу: Текст “Бриселског споразума” http://www.srbija.gov.rs/vesti/specijal.php?id=283757 и сви остали документи о преговорима http://www.kim.gov.rs/pregovaracki-proces.php Нигде у овим документима нема теме заштите српске православне баштине, иако је реч о једној од кључних тема за наш народ и државу. То је апсолутно несхватљиво. Питање највећих светиња српског народа никако се не може покретати без укључења СПЦ и само преко медијских изјава или новинских чланака, који опет само рециклирају план Коштуницине владе и Ахтисаријевог плана, а који се показао као нефункционалан због неспремности косовске стране да поштује и сопствене законе. У складу са одлуком Св. Арх. Сабора СПЦ заштита наших светиња и народа може бити део САМО техничког, а не “статусног дијалога”. Зато се СПЦ не може условљавати да подржи прозив-уставни план о етничко-територијалној подели Србије на КиМ јер би тада свака заштита светиња била практично немогућа јер би се наше најважније светиње сценаријем поделе нашле на територији од Србије званично признате “Републике Косово” или што је још горе на територији Велике Албаније. Искрено остајемо у нади да ће Влада Србије одговорније приступити овом проблему и да ће бити решаван искључиво у оквирима Резолуције 1244 СБУН. Ако је ко заинтересован за то питање, онда је то свакако наша Црква која своју будућност не види без адекватне заштите и опстанка свог народа и северно и јужно од Ибра. Зато је у том контексту свака прича о “разграничењу” тј. одрицању од највећег дела КиМ апсолутно погибељна и неприхватљива што је Св. Арх. Сабор у мају ове године јасно и недвосмислено саопштио. извор

http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/28.09.18 - SPECIJAL - Olivera Radic intervju sa o. Savom Janjicem.mp3

НАВЕДЕНИ ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ У ПДФ ФОРМАТУ МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ

”Манастири су осматрачнице српске савести” Свети Јустин Ћелијски ”Волемо мртви бити него законе отаца својих погазити” Срби из Славоније аустријској генералскоманди у Вараждину у 18. веку Сачекао сам ових дана да саслушам и прочитам све квалификације које су представници београдског режима лично изговорили и написали о Архимандриту Сави (Јањићу), игуману Манастира Високи Дечани у Метохији. Не памати се таква медијска хајка на једног монаха Српске Цркве! Ипак, кад је хајка, као што је ова против оца Саве Дечанца, свака реч лети на образ онога ко је изговара. И ту остаје! За историју и сведочанство! Шта је циљ политичке и медијске хајке на оца Саву Дечанца? Није ваљда циљ да се ”увере” Срби, посебно она наша браћа и сестре на Косову и Метохији, да им је ”нека мањина главни непријатељи у Српској Православној Цркви” и да је та ”мањина” ”агентурно повезани” у Епархији Рашко-Призренској и Косовско-Метохијској са централом у Манастиру Високи Дечани. А на челу те ”опасне агентурне групе” је нико други до дечански игуман – отац Сава (Јањић)!!! И да је та ”агентурна мрежа део других агентурних мрежа”. Епохално, нема шта! Свесно ризикујући, јавно сведочим да су напади на Епископа Рашко-Призренског и Косовско-Метохијског г. Теодосија и игумана Високих Дечана Архимандрита Саву, по ко зна који пут, потврдили истину да је пријатељство са политичарима непостојећа категорија и да су односи са њима искључиво омеђени њиховим интересима – ситним, јефтиним, дневним, површним и краткотрајним! Ту, дакле, нема ни Светиње, а ни опраштања! То се и ових дана потврдило. Није било давно кад су се неки од данашњих хајкача тркмили да се сликају са Владиком Теодосијем и са нашим свештенством, монаштвом и верницима – са тим највећим јунацима наших дана – по српским цркавама и манастирима на Косову и Метохији. Кад год су донели какву помоћ нашим Светињама и народу на Косову и Метохији нису могли да утекну камерманима које су са собом водили. А сад, кад је речена реч из дечанског игуманског трона, дечански игуман је агентура ЦИА-е! Или кога већ! Па још и да ради за независно Косово! Е, па неће баш бити тако! Трајно треба запамтити следеће речи које су данима упућиване не само Сави Јањићу него дечанском игуману – једној од најзначајнијих адреса нашег народа кроз историју: да црквена агентурна мрежа ”све време de facto штити пуну косовску независност”; да ”Јањић и остали бар 15 година воде политику која се залаже за албанско независно Косово”; да су припадници агентурне мреже на челу са дечанским игуманом ”део организованог и систематског плана агентурних мрежа”; да је о. Сава Дечанац ”шиптарски патриота и противник поделе Косова”; да ”отворено ради за независно Косово”; да ”ради у интересу ЦИА-е, а против Срба”; да је ”обрукао мантију коју носи”; да је човек који ”данима води бесомучну кампању против Србије”; да је ”издао своју веру”; да је ”пријатељ свих шиптарских функционера на Косову”; да се ”залаже да Шиптари добију све, а ми ништа”; да ”подржава Албанце”, да га ”треба разрешити” и да не набрајам даље. Само што није речено да у Дечанима има ”неки ђаур Сава” и да га треба медијски спалити! Пишу ових дана, поред осталог, како је отац Сава Хрват по мајци! Не смета им што се на челу Владе Србије налази Ана Брнабић за коју се не зна да ли је крштена, али се сигурно зна да су јој деда по оцу и редом по тој линији до ње били и остали Хрвати. И што је она пре неки дан јавно потврдила! Узгред, познавао сам дивну мајку оца Саве (Јањића). Тачно је да је била римокатолкиња и то таква и толика да је оних шездесетих година ХХ века свом сину на рођењу дала име по Светом Краљу Драгутину. Замислите такву Хрватицу, ту опасну римокатолкињу која је свом сину дала име по српском краљу! Вероватно је још тадашњи Драгутин, данашњи отац Сава, од материне утробе ”предодређен да буде агент ЦИА-е”! Он, судећи по томе, није заврбован, некад, негде и од неког, него се, чим је рођен, окренуо пут запада, Вашингтона и ЦИА-е! Та и таква мајка која је родила тако ”опасног агента” је примила православну веру, постила постове, ишла на Свете Литургије у требињску Саборну Цркву. Тој мајци су, кад се упокојила, опело служили двојица владика и више од 20 свештеника! Просто човек да пожели да све мајке Српкиње, а не само Савина, буду такве, па да своје синове подаре Богу да служе у манастирима као монаси! Савина мајка, слободно и истинито говорим, може и треба да буде узор свим будућим мајкама! Не значи ли то да треба да пљунемо и на Јелену Анжујску, јер је и онабила римокатолкиња? За оне који не знају, Архимандрит Сава је рођен у Требињу, а у монаштву је већ тридесет година. Свој монашки живот је почео код чудотворних моштију Светог Петра Коришког у Манастиру Црна Река код Рибарића, који је тек недавно добио асфалтни пут. Замишљам ових дана оца Саву (Јањића), тог часног, срчаног и честитог српског монаха из Метохије, који у манастиру живи три деценије, како некуда, кријући се, као ”агент” ЦИА-е или које већ тајне службе шаље неке извештаје из Дечана. Шта би он то у њима могао да напише? И шта они то већ не знају? Ту би своје место могли да нађу записи и наводи о убијеним, отетим и пребијеним Србима, опљачканим и спаљеним српским кућама, о нападима на српске повратнике, о проблемима у енклавама, тј. у савременим гету, о поломљеним и преораним српским гробљима и срушеним надгробним споменицима, о небезбедном животу, о отетој народној и црквеној имовини, о покушају отимања дечанске и друге црквене имовине и тако редом. И тако пуних 27 година од како је 1991. године монах Сава дошао на послушање у Манастир Високе Дечане! А и оно од како је дошао у Црну Реку! Како би то отац Сава могао да ради? Устане ујутру из девет зора, па после читања молитава у својој монашкој келији иде на полуноћницу, часове, јутрење и Свету Литургију у Дечански Храм, па увече на вечерњу, а између тог служења Богу иде и ред служења ЦИА-и! Истина, овај ”сајбер монах”, како су га прозвали крајем деведесетих година ХХ века, сад лако може да шаље извештаје, јер има интернет, имејл, твитер и фејсбук! Али, како ли је то радио из Црне Реке? Мора да је своје извештаје слао поштом из Рибарића и то препорученом! Или, како ли је своје извештаје слао оне страшне 1999. године после потписивања тзв. Кумановског споразума? Мора да је онако чупав и брадат, у мантији и са монашком скуфијом ишао до једнонационалне и ”верски толерантне” Ђаковице, па су његови извештаји отуда летели као НАТО томахавци по Србији од марта до јуна 1999. године. Како ли је само утицајан тај ђаур Сава Дечанац!!! Има само реч, али нема медије, партијске послушнике, општинске одборе, министре, посланике, коалиционе партнере, телевизију. И не излази из манастира! И тма и тушта се подигла на њега! Бране Србију и Српство од игумана Високих Дечана! Кукала нам мајка! Чудим се, богме, и себи! Како за ових тридесетак година познанства са оцем Савом у њему нисам макар осетио, ако већ нисам препознао ”опасну страну агентуру”? Како ми није био сумњив? Још су ми чуднији дечански монаси, који су понос Српске Цркве? Како они, онако паметни, духовни, горостасни, образовани и молитвени, не провалише агентуру свога игумана него су пустили да нам се то тек сад саопштава од шефа државе испред његове и наше куће која се зове Патријаршија? Благо режиму коме је највећи противник дечански игуман, а најмања брига четири српске бабе – монахиње у Ђаковици! Ко ли је, питам се, прошпијао оца Саву Дечанца? Да ли су то можда они Срби – останици, повратници и патници по енклавама којима годинама служи, за које се моли Богу, које исповеда и својом десницом причешћује, које бодри да остану и којима пуне две деценије дотура кору хлеба и, што је важније, прегршт наде да опстану на грдном судилишту насред кога је Содом запушио! Они са којима већ две деценије, гледајући смрт, дели и сведочи живот. Ко зна, можда су га прошпијали и они Албанци које је 1999. године са тадашњим оцем Теодосијем и дечанском братијом спасавао и примао у Високе Дечане као невољнике без обзира на њихову веру и нацију! И које, својим присуством са братијом у Дечанима и баш са оне четири бабе у Ђаковици, мимо сваке логике сведочи да се нисмо одрекли Косова и Метохије. Руку на срце, а знајући за нашу ситуацију на Косову и Метохији, човек просто да пожели барем по 20 таквих ”калуђерских агената” у сваком манастиру на Косову и Метохији, а и шире! Нека сваки од њих, као и отац Сава, подари тридесет година своје младости и снаге, поста и молитве у служби манастиру и Цркви, па нека буде шта ће бити! Ако су агенти такви као што кажу за оца Саву онда да их под хитно позовемо да дођу или да их надлежни што пре пошаљу у наше манастире. Питам се: како је могуће да је отац Сава једини видљиви агент ЦИА-е или које ли већ службе? Како провалише само њега? Како су остали невидљиви, а он једини видљив! Остали, изгледа, ћуте и извештавају, а он јавно наступа! Јавља се, пише, твитује, говори о Косову и Метохији, па су га због тога ”открили”. Да није, којим случајем, јавно рекао то што је рекао и написао то што је објавио нико га не би прозивао! Баш је наиван тај отац Сава Дечанац! Шта је лоше у томе што се дечански игуман јавно залаже против поделе (или ”разграничења”), размене територије и признања тзв. Републике Косово? И што сведочи став Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве! И то из Метохије! Зашто би такав став, како кажу, ”утврђивао косовску државност”? Зар су се хајкачи на оца Саву одрекли става и Устава по коме је Косово и Метохији део територије Републике Србије? Шта је лоше у томе што игуман из Високих Дечана као, како је писао Свети Јустин Ћелијски, вековне ”осматрачнице српске савести” јавно указује да је тзв. разграничење са Албанцима заправо разграничење Срба и Србије са Пећком Патријаршијом, Високим Дечанима, Грачаницом, Девичем, Будисавцима, Зочиштем, Призреном, Гази Местаном, Црквом Самодрежом, са народом, насељима и гробљима јужно од Ибра? Шта је лоше у томе што је глас дечанског игумана један од оних гласова који вапије да 75 хиљада Срба јужно од Ибра жели да остане на својим огњиштима и у својој држави Србији? Игуман Сава јавно говори да то није разграничење са Албанцима него разграничење Србије са својим светињама и верним народом, са својим вековима и тапијама на Косову и Метохији јужно од Ибра. Управо би такав став или, не дај Боже, чин ”разграничио” не Србе и Албанце, како говоре, него и Србе и Србе и то кроз оно што неки зову тзв. Република Косово као државолику творевину коју 2/3 човечанства не признаје као државу. Такав небивали чин би утврдио и запечатио не само тзв. косовску него, заправо, великоалбанску државност! Нико тако не би помогао остварењу плана и програма ”злогласне Албанске лиге”, како ју је називао руски конзул Иван Јастребов у своје време, као нека српска рука која би, не дај Боже, ставила свој потпис на неки такав ”споразум” и тако поништила векове и жртву Срба на Косову и Метохији. Давно је речена мудрост: кад те гони цар – ти бежи! Кад те гони владика или поп – ти седи, јер ти неће ништа! На жалост, неки нису ни чули, а камоли научили ту древну поуку. Јер, свештенство никад није и неће бити партијски противник било коме, па ни председнику наше државе Србије Александру Вучићу коме не споримо ни легитимитет ни легалност. Али, свештенство је дужно да сведочи вековни и вековима потврђени став Цркве. Уз дужно поштовање, али тешко могу да себи објасним где се налазимо кад је дошло време да је Канцеларија за Косово и Метохију стратешки важнија од Високих Дечана, а да је за Косово и Метохију рефентнији директор Канцеларије од дечанског игумана. Дечански игуман Сава није могао ништа друго ни да каже од онога што је рекао. Јер, сваки је хришћанин, а посебно дечански игуман који има посебно место у нашој Цркви, позван да буде светлост свету и со земљи и зато је напад на њих заправо напад на читаву Цркву! Зато, радуј се оче Саво, јер сведочиш да со није обљутавела! Извор: Митрополија Црногорско-приморска

Данас у неким српским таблоидима видимо исто тако лажне докази да наводно радим за ЦИА, "А ми (само) проповедамо Христа распетога, Јудејима саблазан, а Јелинима лудост" 1 Кор 1.23. Проблем је што смо ми овде исту истину сведочили и за време Милошевића (који нас је сматрао агентима када смо говорили куда води његова политика и када смо спашавали овде и Косовске Албанце у рату) и у овом послератном периоду када је требало критиковати и нове властодршце посебно након нереда 2004. год. Сметња смо некима и данас када поделом КиМ хоће да направе хаос и отерају нам народ. Црква је са својом истином и народом увек била камен спотицања силама овога света зато што се наша истина не мења као овоземаљске идеологије, нити им служи. Већина домаћих медија нас игнорише, што из страха, што по директиви (разумем) али барем овако може нешто да се поручи и апелује на савест и свест људи који хоће да чују и виде шта се дешава.