Претражи Живе Речи Утехе

Позната је ствар – вели нам наука коју зовемо „учитељицом живота“ – да кризна времена умеју добрано да загребу по муљу неког друштва и избаце на површину разне опскурне молере, нико-не-сме-да-вас-бије банкаре, несуђене геологе и ине, који нуде једноставна и брза решења за изузетно комплексне проблеме. У овом тексту ћемо се позабавити сада већ чувеним промотером Душановог царства, који – авај – не схвата да би у једној таквој озбиљној држави, као што је била Душанова, он евентуално могао да буде дворска луда (а и то тешко). Мирољуб Петровић потиче из специфичне, пуританске, верске заједнице, која је против рада суботом, једења свињетине, пијења алкохола и кафе, живота у граду, папе, итд. Међутим, упркос тим својим – углавном погрешним – веровањима, ту заједницу чини претежно миран, поштен и честит свет, ком не пада на памет да друге присиљава на држање својих прописа. Али, није такав и наш Мирољуб. То дубоко несрећно, искомплексирано и – највероватније још у детињству – емоционално оштећено биће би своју мешавину метастазираног псеудопротестантизма и, накнадно накалемљеног, старозаветног зилотског јудаизма хтело да намеће огњем и мачем, што је вероватно и разлог због ког је искључен из поменуте неопротестантске заједнице. Православље, Душаново царство, теократија – све су то термини који Мирољубу служе једино за промоцију свог помахниталог ега и прикривање незајажљиве жеље за влашћу и моћи. Када каже теократија, то њему заправо значи мирољубократија. Када каже Православље, он под тим подразумева свој франкенштајновски спој мутираног адвентизма и архаичног јудаизма, а Православље је ту само ради лакшег и питкијег гутања његових помија од стране наивног народа. Да бисмо илустровали о каквом је „православљу“ код Мирољуба реч, навешћемо један цитат из његове књиге – лукаво и преварантски – насловљене као Православље за почетнике: „Све до краја историје овог света свим људима ће бити нуђено да уђу у савез са Богом (…) Треба напоменути да сам чин уласка у савез са Богом има своју обредну компоненту (…) Обред уласка у савез са Богом састоји се из три корака (за мушкарце), односно два (за жене): 1. Обрезање (ово важи само за мушкарце) 2. Приношење жртве за опроштење греха – на тачно прописаном месту које је Бог одредио. 3. Обредно купање (…) За мушкарце који живе изван Израела обрезање није обавезно, али се препоручује.“ (Мирољуб Петровић, Православље за почетнике, 69. стр.)[1] Да ли је било ком православном хришћанину потребно нешто више од овога да схвати каквим манипулацијама се овај – од месијанског синдрома оболели – човек бави? Како никоме од присутних у тим емисијама у којима Петровић све учесталије гостује не падне на памет да га пита: да ли ти прихваташ догматске одлуке васељенских сабора?; шта мислиш о иконопоштовању?; шта мислиш о позивању на молитве Богородице и светитељâ?; шта се, по теби, дешава са душом након смрти?; шта мислиш о крштавању новорођенчади?; да ли сматраш да хришћани треба да светкују суботу?; да ли верујеш у стварну Христову присутност у Евхаристији?; итд., итд. Има, изгледа, подоста оних који отприлике кажу: „Добро, он јесте мало неурачунљив и, јесте, пропагира неке јереси, али каже и доста тога тачног“. А под тим тачно, вероватно мисле на његове демагошке приче о моралу, здрављу, приватном предузетништву, животу на селу и сл. Но, да ли неко заиста мисли да лекције о моралу може да држи човек који се лажно представља као православац? И човек који, да би прикрио своју приврженост адвентистичком учењу, повремено мења имена адвентистичких писаца када их цитира и поставља њихове књиге; па му је тако Елен Вајт – Елен Блек, а Роже Морно – Роџер Норн? Надаље, да ли неко стварно сматра да је о правилној исхрани боље питати Мирољуба него неког нутриционисту? И, о каквом предузетништву може да говори човек који се бави надрилекарством и продајом „диплома“ својих дописних курсева за „лекаре природне медицине“? А, што се живота на селу тиче, да ли вам Петровић заиста делује као неко ко проводи 14 сати дневно на њиви и другим сеоским пословима, па да онда може да дели савете о томе како треба напуштати градове и ићи на село? Све његове тираде о томе како су они који раде у некој фирми „робови“ који не могу сами да се брину о себи, опет служе за храњење његове распомамљене сујете; јер он, јелте, не ради у фирми, па су самим тим сви који раде виђени за неки нижи сталеж у будућем Мирољубовом царству. Исто тако, Срби су један од најстаријих народа јер је он Србин; а да је Хрват, вероватно би био усташа и ишао на Томпсонове концерте. А негативан однос према медицини и фармацији вуче корене из верске заједнице којој је припадао; тамо многи верују да се малтене све може излечити храном и да су лекови једно велико зло, натурано од стране Новог светског поретка. Ето, то је укратко опис феномена званог Мирољуб; феномена који је укор за све нас. Јер са друштвом у ком један такав демагог, хохштаплер и опскурант може да има оволику популарност – нешто дебело није у реду. Павле Стефановић [1] А погледајмо сада и шта каже – њему омиљени – Душанов законик за јеретике: „И ко се нађе као јеретик, живећи међу хришћанима, да се ожеже по образу и да се изагна, а ко би га тајио, и тај да се ожеже.“ (Душанов законик, члан 10.) Дакле, Петровић, призивајући Душаново царство, призива сопствено жигосање по образу и изгнанство. View full Странице