Претражи Живе Речи Утехе

Мошти Светог Арсенија, другог српског архиепископа боравиће по други пут у манастиру Косијерево од навечерја празника Рођења Пресвете Богородице 20. септембра до Крстовдана 27. септембра. Света архијерејска литургија у манастиру Ждребаоник биће служена у четвртак, 20. септембра у 9 часова, а у 13 часова биће формирана Литија и организован свечани испраћај моштију. Дочек моштију у Косијереву предвиђен је за 16 часова, а у 17 часова почеће празнично бденије. У петак, 21. септембра, на Малу Госпојину у Косијереву ће бити служена Света архијерејска литургија, са почетком у 9 часова, а духовна академија ће почети у 12 часова. За све дане боравка моштију у манастиру Косијерево у 9 часова ће се служити Света литургија. У сриједу, 26. септембра мошти Светог Арсенија ће бити свечано испраћене из манастира у 15 часова, а у 16 часова биће организован њихов дочек испред Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, у којој ће у 17 часова почети празнично бденије. У 20 часова ће у никшићком Црквено-народном дому „Свети Василије Острошки“ бити приређено вече духовне музике посвећено Светом Арсенију. На Крстовдан, 27. септембра у Саборној цркви Светог Василија биће служена Света архијерејска литургија у 9 часова. У 12 часова биће формирана Литија и свечано испраћене мошти Светог Арсенија за манастир Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У последње време, на порталу Теологија.нет, често се појављују чланци који се баве питањима културе. То већ само по себи говори колико је ова тема важна. Свима нам је изгледа постало јасно да поред тога што нам је култура у кризи, она спада међу најзамршеније појмове који се налазe у људском језику. Трка за прецизним дефинисањем и тачним одређивањем садржаја и граница културе, почела је у првој половини 19. века са Едвард Барнет Тајлором, оцем „културне антропологије“ који је у ту трку касније увукао социјал-антропологе, културо-релативисте, философе, психоаналитичаре, теологе, постмодернистичке мислиоце. У свим тим вишедеценијским расправама око културе, већина теоретичара је дефинисала културу као нешто што је у својој суштини супротно од пуке природе и њених закона. Тачније, култура почиње тамо где се природа идеализује и формално улепшава. Отуда, готово сви су истог мишљења да током свог развоја, култура је од човека направила једно „узвишеније“ биће које је захваљујући истој тој култури успоставило контролу над својом а онда и над природом која га окружује. Тековина те његове победе над природом, зове се култура. А она првобитна култура која је била блиска с природом и природношћу, оцењена је као „примитивна“. Од тод времена у свету ће остати дихотомија примитиван-цивилизован као некаква онтолошка категорија. Шта је примитивно а шта културно, то мање-више сви знамо. Постоји и оно друго мишљење, које каже да у својој основи култура има принципе једног живог организма. Биологија је дакле темељ на којем она почива (Е. Б. Тајлор, Е. Касирер). Да таква теза још увек има смисла, доказује португалски неуробиолог и философ, Антонио Дамасио. Наиме, у свом недавно објављеном ремек-делу Чудесан поредак ствари, потврђује познату чињеницу да први „живи“ облик постојања који се појавио на планети Земљи, биле су бактерије. Међутим, он одлази корак даље, па тврди да прва аутентична култура, далеко пре сваке људске културе (нпр. акадске и вавилонске), била је култура бактерија. Бактерије иако једноћелијска бића без нервног система, имале су и још увек имају своју заједницу, тактику преживљавања, безмало један етос и систем вредности који има за циљ хомеостазу. По неким теоретичарима културе овако описана култура бактерија, потпуно одговара дефиницији једне готове културе. Отуда, као што верује Дамасио, у језику постоји индикативна фраза урино-култура, којом доказујемо „културу бактерија“, тј. присуство бактерија у једном организму. Да има нешто у том односу између културе и урина, тврдио је раније и С. Фројд, који сматра да „велику победу културе“ треба тражити у старим легендама које су се пренеле касније у списе као што су нпр. Гуливерова путовања на Лилипут, где се каже да су први људи уринирањем по ватри, ударили темеље људској култури. Наиме, уринирањем први човек ће зауставити ватрену стихију и култивисати свој инстикт и тако поставити темеље у даљњем развијању културе. Међутим, шта се десило у међувремену да једна физиолошка активност као што је уринирање задобије не-културну конотацију, остаје нам само да претпостављамо да је то због доминације дихотомије примитивно-цивилизовано која је у себе усисала све, па чак и неке теолошке идеје (овде мислимо на ставове Ханс Урс фон Балтазара који говори о некаквој вулгарној врсти теологије која може бити духовно-аристократска и космичко-демократска итд). Како год, замислимо само за тренутак како извесни Ђуро уринира уз Ајфелов торањ у Паризу или Биг-Бен у Лондону. Реакцију јавности можемо претпоставити. Ипак, реално питање је: зашто таква реакција? Јер, физиолошко вршење нужде нити je криминалан нити неморалан чин. Уз то што је здраво, уринирање уз Ајфелов торањ, не наноси бол и штету другом човеку. С друге стране, извесно је када би исти овај Ђуро уринирао на отвореном пољу негде у Шумадији, пред хиљаду људи, то би се сматрало за нешто корисно органском свету (подражавање пољопривредној култури), и ту не би био проблем. Међутим, ствар је у томе што реченица „Ђуро пишки уз (на) Ајфелов торањ“, звучи ужасно. Не звучи то ружно због неприкладног места на којем Ђуро пишки, него пре ће бити због величанствености и узвишености Ајфеловог торња. То звучање је темељ на којем почива модерна европска култура. А звукови, познато је, припадају области чулности тј. естетике. Из овакве естетике, родио се и бонтон. Бонтон у својој основи представља добар звук, како и каже сâм појам le bon ton. Наш однос према звуку или слици чини нас примитивнима или културним. Један Европљанин од времена Романтизма практикује своју културу тако што ужива у уметничким делима и надахњује се естетиком која је ефекат датог уметничког дела, а потом такви ефекти постају позадина његовог друштвеног ангажмана. Наиме, европски човек поступа у складу са добрим звуком и иза себе оставља дéла која лепо изгледају. За такво културно делање, као што трди Шилер, не постоји никакво логично и разумско оправдање, већ је на снази чиста естетика тј. оно што (не) звучи и (не) изгледа лепо. Од тада „култура говори у пријатним тоновима“, тврди Тери Иглтон. Озбиљан бунт против такве културе коју је довео до апсурда, видимо на примеру Алекса из Барџисове Паклене поморанџе, у чијем лику гледамо једног социопсихопату који уз рушење свих културно-цивилизацијских норми западног света, упада у чулне екстазе слушајући Моцарта, Баха, Бетовенове симфоније, Das Bettzeug Фрифриха Гитернфенстера итд. Након свега, пријатан звук и лепа слика, остали су до данас идеал западно-европске културе. У западној Европи сви друштвени односи мере се благим звуком и лепом сликом, односно благим и пријатним обраћањем према другим људима и непрекидним тражењем доброг кадра као позадине наших друштвених активности (ту спада и „селфи“ епидемија). Сетимо се, овом приликом и научника из Егзиперијевог Малог принца који открива непознату комету. Нико на Западу није поверовао у његову „научну истину“ док се научник није обукао у лепо одело. То су дакле културни домети западног света. Проблем данас лежи у томе, што Запад више није географски појам како мисли Х. Јанарас, него је то постала општа категорија; свудаприсутни наш свет. Ипак, на простору географске западне Европе, културни живот је интензивнији него на Истоку, отуда свако ко поживи неко време на тим просторима уочава брзо код људи ове феномене кроз две културолошке матрице: пријатан тон и неприродан осмех. Усуђујемо се да кажемо чак и то, да у савременој географској западној цивилизацији, најбруталније ствари, најгоре лажи и клевете ако се саопште у лепом и пријатном тону са укоченим осмехом на лицу, пролазе, а највеће и најдубље истине једнако као и докази нечије праведности и исправности ако се саопште оштро, уз мало подигнут тон, пропадају. Колико је ово извесно, постоје и неки други свакодневни примери. Наиме, недавно је један наш брачни пар трагично изгубио сина у Немачкој. Полицајка која је закуцала у поноћ на врата њихове куће, појавила се са осмехом на лицу и као да их обавештава да су добили седмицу на лотоу, умилним гласом им је саопштила: Ihr Sohn ist tot. А када је отац покојног младића почео да вришти од душевног бола, псује и галами,они су се саблазнили његовим тоном и позвали у помоћ „стручни тим“. Непријатан звук, страшан тон унесрећеног оца, надјачао је дакле трагичност губитка његовог младог сина. Ово зовемо кризом културе. Ова криза је почела много раније. На њу су указивали својевремено Адорно и Хоркхајмер, а пре њих Фројд. По њима опасност културе лежи у томе што она са својим институцијама гуши и минимализује природу и природност. За нас хришћане, ова опасност је такође на снази. Поред свих квалитетних садржаја које је Црква вековима црпила из културе, мора се подвући разлика: култура идеализује свет и природу, Црква преображава свет и природу. Отуда, однос Цркве и културе мора се преиспитивати, јер култура поред свих тих добрих садржаја, у Цркву и њену теологију уноси неприродност, формализам који од Њеног бића прави култ–уру и смета јој да буде изворна Божанствена литургија у коју улази сва природа. За Цркву и њену теологију, испитивање природе (божанске и људске), представља неисцрпни теолошки дискурс, докле Христос не дође. Отуда, језик теологије нека буде формално језик културе датог времена, али не сме да буде пријатан и умиљат („проповједај ријеч, у вријеме и невријеме, покарај, запријети, утјеши…“ 2 Тим. 4, 2), јер језик теологије не служи за идеализацију тј. фантазију („ум који машта не богословствује“), нити реч Божија „чеше по ушима“ (2 Тим. 4, 3), већ језик теологије служи процесу преображења . Како год, за културу ипак има наде. Када се рађала модерна европска култура, на улицама града Брисела освануо је споменик Дечак којипишки (Manneken Pis) који по некима датира чак из 1409. године. Данас људи долазе у Брисел у колонама да виде Дечака који пишки. Реално, који је културно-уметнички домет статуе Дечака који пишки? Пре би се рекло да је у питању носталгија; жал европског човека за изгубљеном природношћу која је нестала високим развојем културе. Ово је шанса за Цркву и њену теологију. Међутим, ако нам реченица „Ђуро пишки…“ не звучи лепо, то доказује да је наша култура на високом нивоу, али нам је зато хришћанство у кризи. View full Странице

Архимандрит Свештен Лавре Студеничке Тихон (др Ракићевић) написао је благотворну књигу Монаштво и осуђивање (2014, рецезент и писац Предговора игуман Методије Хиландарац). Књигу можете да наручите на адреси:http://www.e-slovo.net/Products/1443-arhimandrit-tihon-rakicevic-monastvo-i-osudjivanje.aspx У ове празничне дане, доносимо један кратак одломак књиге, над којим вреди да се замислимо. Када људи постану верујући, почну да живе побожно и да ревнују за веру. Неки благочестиво живе у свету, а неки се замонаше.Побожан човек задобије смирење, сигурност, " мир и радост у Духу Светоме" (Рим 14:17). Међутим, може се десити да све ово изостане и да се побожни живот изопачи у супротност ономе што треба да буде, да побожан човек само увећа своју муку, задобије нове проблеме, немир, страхове и подозривост, чак и да постане конфликтна личност - да му се побожан живот претвори у праву мору и самомучење. Може се десити да човек дође у ситуацију да оплаче дан кад је активније пришао Цркви. Зашто? Пут ка прелести Упозоравајући монахе на опасност од упадања у прелест, свети Игњатије Брјанчанинов каже: "Монаху се ваља веома чувати од телесне и душевне ревности која се по спољашњости показује као благочестива, а у бити је непромишљена и душегубна. Световни људи и многи монахујући, по незнању своме, веома хвале такву ревност, не схватајући да су њена изворишта самомнење (преузношење) и гордост. Ту ревност они величају као ревновање за веру, за благочашће, за Цркву, за Бога. Она се састоји у више или мање суровом осуђивању и изобличавању ближњих због њихових моралних погрешака и погрешака против црквеног поретка и правила служења или вршења обреда. Обманути лажном представом о ревности, неблагоразумни ревнитељи мисле да, одајући се њој, подражавају свете Оце и Мученике, заборавивши да они сами, ти ревнитељи, дакле, нису свеци него грешници. Ако су Свети обличавали грешне и бешчасне, то су чинили по заповести Божјој, по надахнућу Духа Светога, а не под утицајем својих страсти и демона. Ко пак реши да по својој вољи разобличи брата или га прекори, тај јасно пројављује и доказује да себе држи за благоразумнијег и врлином испуњенијег од онога кога обличује, да делује под притиском страсти и под утицајем прелешћености помислима демонским." Критиковање других Из горенаведених речи светог Игњатија јасно се види да подлога за сурово осуђивање и изобличавање ближњих није ништа друго до телесна и душевна ревност. Сваки хришћанин, а поготово монах, жели да ревнује за веру. Али, ако не уочи разлику између праве - духовне ревнсоти, и њој супротстављене телесне и душевне ревности, кренуће неславним путем осуђивања. Недуховна ревност почиње да се испољава тако што монах престаје да се брине о свом смирењу и о својим гресима, док, истовремено, велику пажњу почиње да придаје туђим манама и погрешкама. Како монах који живи удаљено од света може да зна за многе туђе грехе, погрешке и несавршености? Може да "зна" на следећи начин: чуо је од некога и поверовао, прочитао је у штампи и поверовао, итд. Без обзира на то што су ови извори информација сумњиви, неблагоразумни ревнитељ, подстакнут телесном и душевном ревношћу, лако ће у њих поверовати. Када поверује у туђу грешност и неисправност, а сматрајући себе исправним, онај ко има лажну ревност полако почиње да говори о туђим погрешкама, гресима и недостацима. Верни народ ( а и неки монаси) ово "коментарисање" и "гунђање" због туђих погрешака често тумачи као израз озбиљне бриге за ближње. У зачетку ово и може да буде због душебрижништва за друге, али ако монах дуго настави да истиче туђе слабости и недостатке, ствари ће се изменити. Дуготрајно гледање у туђе грехе промениће свест таквог монаха у тој мери да ће он све слободније и дрскије прозивати друге људе као грешне, док ће себе видети као ретко исправног "ревнитеља". Заборавивши за себе да он сам, такав ревнитељ, дакле, није светац него грешник (како рече свети Игњатије), он ће учесталим критиковањем других изменити свој ум у погрешном смеру. Монах који се често моли, доживеће "помирење са Богом", "будуће весеље", "ослобођење од туге", "смањивање гнева" - учи нас свети Јован Лествичник (Лествица, поука 28). Насупрот овоме, монах који стално критикује, убедиће себе да је благоразумнији и врлином испуњенији од онога кога обличава. View full Странице